Fjodor Mihajlovič Dostojevski

First topic message reminder :




Fjodor Mihajlovič Dostojevski je bio jedan od najuticajnijih pisaca ruske književnosti i jedan od najvećih pisaca svih vremena. Njegovo zadiranje u najmračnije delove ljudskog srca, zajedno sa nenadmašnim trenucima prosvetljenja, imaju ogroman uticaj na književnost 20. veka.

‚‚Lepota snagu lomi; nek je srce i gvozdeno, pa će se na dvoje raspasti!"

Kako se Dostojevski našao pred streljačkim vodom

Zora, 23. april 1849. godine,
Sankt Peterburg.

U stan dvadesetsedmogodišnjeg Fjodora Mihajloviča Dostojevskog nasilno upadaju agenti Trećeg odeljenja Sopstvene kancelarije Njegovog Imperatorskog Veličanstva, hapse ga i smeštaju u zloglasnu Petropavlovsku tvrđavu, rezervisanu za najopasnije političke zatvorenike, i to na lični zahtev cara Nikolaja I
Kako je do toga došlo? U periodu kada Fjodor novca nije imao, slučaj je hteo da baš negde u to vreme otkrije socijalističku misao, koja ga je neobično privukla i uvukla u tzv. Betekovljev krug, grupu socijalista koja mu je pružanjem finansijske podrške pomogla da preživi. Nakon raspada te družine pristupa Krugu Petraševskog. U jednom trenutku je krug prokazan ministru unutrašnjih poslova zbog kritike ruske politike i religije.
Mada nikakve zavere nije bilo, posle višemesečnog ispitivanja od strane komisije na čijem je čelu bio sam imperator Nikolaj, „zaverenici“ su 16. novembra (pet dana posle njegovog rođendana) osuđeni na smrt streljanjem. „Inženjerski poručnik F. M. Dostojevski, star 28 godina, zbog učešća u zločinačkim planovima i pokušaja širenja brošura i proklamacija štampanih u tajnoj štampariji — osuđuje se na smrt streljanjem“: glasila je presuda.
23. decembra doveden je na Semjonovski trg, ali je pomilovan zajedno sa ostalim osudjenicima. Car je svima umesto smrtne kazne odredio zatvor i progon u Sibir. Vojnici su nakon pročitanog pomilovanja i nove presude polomili mačeve iznad njihovih glava, što je simbolisalo isključivanje iz građanskog života. Put ka Omsku, gde mu je bilo predviđeno da odleži kaznu, vodio je preko Tobolska; tamo je jednog „saborca“ ubedio da ne izvrši samoubistvo.
Četiri godine je ležao ni za šta, večito okovanih ruku i nogu; sem Novog zaveta, ništa od lične svojine nije mu bilo dozvoljeno. Ali će ono iskustvo čekanja na streljanje koje se nije desilo ipak biti od velike koristi, i kasnije će ga opisati u „Idiotu“, dok će mu iskustva iz sibirske tamnice poslužiti za „Zapise iz mrtvog doma“.
Nakon izlaska iz zatvora morao je da odsluži dodatnu vojnu obavezu, a da bi dobio dozvolu da se oženi i izdaje knjige, morao je napisati pismo generalu Totlebenu u kojem je izrazio kajanje zbog pripadništva „zavereničkim“ krugovima. Postao je vatrena pristalica cara, kojem je po svom uverenju dugovao život, i Crkve, koja mu je pružila utehu.
Veliko je pitanje da li bi se njegov ogromni talenat bez ovih događaja mogao da postvari na onaj veličanstveni način na koji se postvario: da nije bio na korak od smrti, da nije bio u tamnici, možda se dubina njegove duše nikada ne bi književno tako silovito i naročito ispoljila.
Imajući u vidu da je svaki čovek proizvod svojih misli, reči i dela te okolnosti u kojima živi, svakako danas ne bismo imali njegove romane „Zločin i kazna“, „Braća Karamazovi“, „Zli dusi“, „Zapisi iz podzemlja“, pomenutog „Idiota“ i „Zapise iz mrtvog doma“ — jer bi bez tih događaja Dostojevski bio potpuno druga osoba; da nije pristupio petraševcima ili da barem nije uhapšen i umesto Sibira streljan, svakako bi nastavio da piše i danas bismo imali neka druga njegova dela, ali ne ova koja imamo.
A to znači da bi svetska književnost bila potpuno drugačija i neprepoznatljiva, a možda bi i sam Dostojevski bio nebitan i zaboravljen, možda bi bio tek puka fusnota u nekoj osobenjačkoj studiji ruske književnosti devetnaestoga veka.

Izvor: telegraf.rs

- Zašto i kako vas volim - ne znam. Znate, vi možda uopšte i niste lepi? Zamislite, ja uopšte i ne znam da li ste vi lepi ili ne? Čak ni u licu? Srce vam, sigurno, nije dobro, a da vam um nije plemenit - i to je vrlo verovatno.
Znate li da ću vas jednog dana ubiti? Neću vas ubiti zbog toga što ću prestati da vas volim, ni iz ljubomore, nego onako, prosto ću vas ubiti jer me neki put nešto vuče da vas pojedem.
A znate li da je, osim toga, i opasno da nas dvoje sami šetamo. Mene je već mnogo puta neodoljivo vuklo da vas pretučem, unakazim, udavim. I mislite li da do toga neće doći? Vi ćete me dovesti do bunila. Tek valjda neću od skandala prezati? Ili od vašeg gneva? Šta se mene tiče vaš gnev? Ja volim bez nade i znam da ću vas posle toga još hiljadu puta više voleti. Ako vas ikad budem ubio, moraću, naravno, i sebe da ubijem; a ja sebe koliko je god moguće duže neću ubijati, kako bih taj neizdrživi bol da budem bez vas osećao što duže.

‚‚Kockar"

"Gde su zlatni dani moji? Gde si, moje zlatno detinjstvo, kada sam ja, nevin i divan, trčao po poljima za prolećnim leptirom? Gde, gde je to vreme? Vratite moju nevinost, vratite mi je! ... "
"Selo Stepančikovo"

Znajte da nema ničeg višeg, i jačeg, i korisnijeg za budući život nego kakva lijepa uspomena, a naročito koja je ponesena još iz djetinjstva, iz roditeljske kuće...
Jedna tako divna, sveta uspomena, očuvana iz djetinjstva, možda je baš najbolje vaspitanje. Ako čovjek ponese mnogo takvih uspomena sa sobom u život, onda je taj čovjek spasen za cio život. A ako makar i samo jedna lijepa uspomena ostane u našem srcu, i to nam nekad može poslužiti kao spas.

Kad žena postane ravnodušna znaćete da ste je izgubili. Nema tu ni besa, ni mržnje, a kamoli ljubavi. Kad nastupi ravnodušnost, nema nazad, nema pokajanja. Suprotno od ljubavi nije mržnja, već ravnodušnost.

"Ne tuguj, prijatelju moj, to je glavno, i najvažnije:ne žuri, ne brini mnogo;
sve će doći u svoje vreme i biće dobro, samo po sebi.
U životu postoji bezbroj šansi; suviše brinuti znači gubiti vreme."

"Kad žena postane ravnodušna znat ćete da ste je izgubili. Nema tu ni besa, ni mržnje, a kamoli ljubavi. Kad nastupi ravnodušnost, nema nazad, nema
pokajanja. Suprotno od ljubavi nije mržnja, već ravnodušnost."

“Iznad svega, ne lažite sebe. Čovek koji laže sebe i sluša svoju sopstvenu laž dolazi do tačke kada ne može da prepozna istinu unutar sebe ili oko sebe, i tako gubi poštovanje prema sebi i prema drugima. A kada nema poštovanja nema ni ljubavi ".

…Golubovi moji, – ded da vas tako nazovem…mila moja dečice…Znajte da nema ničega višeg, i jačeg, i zdravijeg, i korisnijeg za dalji život, nego kakva lepa uspomena, a naročito koja je ponesena još iz detinjstva, iz roditeljske kuće… a jedna tako divna, sveta uspomena, očuvana iz detinjstva , možda baš i jeste najlepše vaspitanje. Ako čovek nakupi i ponese mnogo takvih uspomena sa sobom u život, onda je taj čovek spasen za ceo život.

Biram da budem čovjek...
Da oprostim, da zaboravim loše, a zapamtim lijep gest.
Da priznam kad pogriješim i kažem onu najtežu riječ: IZVINI.
Osjećam se bolje kao čovjek.
Zbog ponekog dobrog dijela i lijepe riječi,
čak i ako mi suprotna strana ne uzvrati.
Nema veze... ljepše je ovako...
Divan je osjećaj kada legneš noću u krevet i lako zaspiš,
jer nema tamnih utvara da te progone zbog zlih dijela. Čista savjest je od neprocjenjive vrijednosti...