Stevan Raičković

Srpski pesnik i akademik, gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je i maturirao. Studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti“, „Mladosti“, „Književnim novinama“ i „Politici“. Od 1945. do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda.
Do 1980. godine Raičković je bio urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog 1981.
Objavio više od dvadeset zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo“ objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine“, dve godine kasnije, bio primećen.
Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika“ i antologiji „Slovenske rime“ predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i „Deset ljubavnih soneta“ Frančeska Petrarke. Sabrana dela Stevana Raičkovića objavljena su 1998. godine.
Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.

U jednoj ulici misaonog pesničkog velegrada, oni koji tragaju za ljubavnim mrvicama najvećih srpskih pesnika, kada je u pitanju Stevan Raičković, često će gubiti trag. Pesnik Stevan Raičković, svoj prvi zrak sunca ugledao je u mestu nedaleko od Kučeva, Neresnici, 5. jula 1928. godine. Formalno obrazovanje stekao je na nekoliko lokacija, u Senti, Kruševcu, Smederevu, a u subotičkoj Gimnaziji je maturirao. Kao sedamnaestogodišnjak objavljivao je svoja prva pesnička dela, studirao je Filološko-umetnički fakultet u Beogradu, radio je u literarnoj redakciji Radio Beograda, bio urednik u izdavačkom preduzeću “Prosveta”, redovni član Srpske akademije nauke i umetnosti od 1981. godine. Čovek posebnog misaonog kova, briljantne jezičke virtuoznosti, kreator okvira u kojima prirodni elementi – trava, kamen, reka imaju svoju smislenu nit sa najdubljim društvenim morama – usamljenošću, besmislom, otuđenošću, smrću, trošnim ljudima i uspomenama.
Čeprkanje po biografskim činjenicama Stevana Raičkovića, u obilju pesama, radnih angažmana ne dolazi do onog često esencijalnog pogona umetnosti – ljubavi. Pesme protkane crnim koncima tamničarskog zadaha, straha od neprijateljstva realnog sveta i željom za buđenjem u nekim novim društvenim prostorijama, gde se diše vazduh pun magije, nemaju vremena za ljubavne stihove. Kamen, drvo, uspavanka prepliću se i guraju u motivima Raičkovićevih pesama, a onda je sasvim neprimetno pred oči tragača glavu promolila pesma “U mojoj glavi stanuješ”.
U mojoj glavi stanuješ: tu ti je
Soba i mali balkon s kog puca
Vidik na moje misli najtananije.
Ponekad slušaš kako mi zakuca
Srce ko živi leptir iz kutije… …
Van tebe druge misli ne postoje.
Uprkos njegovoj usamljeničkoj orijentaciji u pesništvu i životu, neko je ušetao u odaje njegovih misli, posmatrao ih i gubio se. Jedva ko uspe da pronađe ime Bojana u istoriji slavnog pesnika Stevana Raičkovića. Supruga Bojana preminula je pre njega, te je od tog trenutka njegova porodica bila sačinjena isključivo od njegovih kolega i prijatelja pesnika. Možda se o njegovom ljubavnom životu malo zna jer je gotovo uvek izbegavao da daje intervjue, novinare je elegantno upućivao na “Jedan mogući život” gde je evidentirao sve zanimljive segmente svog života za koje se novinari interesuju.

Kad ljubav otputuje na počinak, prijatelji su uteha
O supruzi Bojani, koja je bila rodom iz Negotina, rođena Lazović malo se znalo, a ona je bila osoba s kojom je mogao da podeli i “otalja stvarnost”. Život je odnosi na večni počinak u 49. godini života.
Stevan Raičković do svog poslednjeg nedeljnog popodnevna u 80. godini života nije uspeo da prežali sećanje na svoju Bojanu, a ipak nepisanih stihova bilo je mnogo više nego onih napisanih o Bojani.
“Jedan mogući život” skriveno u fusnoti krije reči: “Otišla je i moja Bojana… Sećam se da mi je — kad je saznala da je na smrt obolela — kroz suze, koje je inače uvek suzdržavala, rekla: ‘Nisam stigla ni Skendera da ožalim’… Sećam se i toga… da je Kulenović bio sahranjen u novoj košulji… koju mu je Bojana, već mrtvom, za ukop, na brzinu i u poslednji čas, donela iz najbliže prodavnice u Vlajkovićevoj ulici…”

Uspomene na suprugu Bojanu sakrio je u džepove šest svojih sonata u “Kamenoj uspavanci” koji odišu tugom i divnim odrazima velike ljubavi, o kojoj se nije govorilo na sva usta.
Srpskoj kniiževnosti ostavio je bogatu pesničku riznicu u kojoj su se nalazili stihovi pesama: “Detinjstvo”, “Balada o predvečerju”, “Točak za mučenje”, “Panonske ptice”, “Monolog na Topoli”, “Kamena uspavanka”, “Stihovi iz dnevnika”, “Post skriptum”, “Crni sluga ptica”, “O vrati se”…
Mešavinu bučnih tonova u životu, Raičković zaglušuje tišinom u svojim pesmama, ne oseća se prisustvo telesne ljubavi usmerene ka ženskom biću, koliko se oseća ljubav prema prirodi i nastojanjima da opoziciono izgradi novu pesničku struju.
“Pesnik mora iz sebe da izvuče poeziju tako da ona što manje miriše na papir, na lektiru… Sastavni je deo talenta — izvući iz sebe maksimum, odnosno biti svoj. Danas ima dosta uniformisanosti, često dok čitate pesmu ne prepoznajete pesnika. A kad se po jednoj pesmi njen autor prepoznaje i bez potpisa — to je onda ličnost.” – reči su Stevana Raičkovića.
(izvor,wannabemagazine)

Nisi sam:
Pored tebe rastu travke i savijaju se.
Tri šiljata lista nešto čudno šume.
Skakavac je skočio sa busena na cvet.
Otkinut rep guštera je novi stanovnik:
Niko sem tebe ne zna da se umnožio svet.
Nisi sam.
Gaziš trulo lišće bosim nogama.
Pod petom si prelomio prut:
Jedna ptica prhnu preko tvoga ramena.
Prislonio si uho dole:
Ti bi sad da čuješ pesmu kamena.
Nisi sam.
Kome li se tvoje oči smeškaju?
Možda misliš da te ostavio um?
Opet gledaš crnu zemlju što se puši.
Nešto se dešava sad u tvojoj duši.
Možda ti već čuješ zlatni žitni šum?

Ništa...
Ali osećam kretanje, iznad,
I nešto okolo da podrhtava.
Tu je sred mukle, lepe tišine
I moja misao manja od mrava.
Da ćutim?
Možda i oči mirno da sklopim?
(Ko kamen da budem ja sam sviko.)
I neka od svega ovog ovde
Ne dozna iza mene niko.
Pa ipak...
Iako ovde ne treba pesma,
Ja dobro vidim: brda se plave.
I moram da kažem:
Sred zelenog
Moje je srce tiše od trave.

LIRIKA O VODI

Kad vode osete da prilazim one postaju mirne,
Izjednače se sa mnom i ja postajem kao one.
(Znam: to mi se tako samo učini. Ali to je duboko
u meni, Toliko duboko da poverujem da je tako.)
Evo ih: sada imaju moje oči i zamišljeno gledaju,
Imaju moje ruke i ne znaju šta će s dubinama.
I moje noge imaju: i stoje zapanjeno
Sa ohladnelim stopalima ukočenim na dnu
Gde raste mali kamen, zemlja, spirala trave
I dva okrugla sjaja potonula iz mene.
Sad: idu mi u susret dve ribe i belasaju snegom
slabina
I baš kod prstiju se lome i grade pravi ugao.
… Meka je mahovina vode i guta moj potiljak
Dok mirno otplovljujem kao stablo tišine.
Jedan prst svetlosti, pružen iz daljine sunca,
Pokušava da mi obnaži oči i pronađe gledanje.
Dole, ispod mene, sad već nevidljive ribe
Stvaraju geometriju koja se za tren rastura.

ŽIVOT

Tu više nema bega
Svet je zatvorio krug.
Pa neka i biljka
I ptica
Budu kao čovek
Drug.
I grana već da postanem
Moje bi lišće mislilo.
(O ne bi se samo u jesen
Krvavo zlato
Lilo.)
U kamen da se pretvorim
Već ne bih našo zaborav.
Bio bih na obali jedini
Kamen zamišljen
I plav.
Tu više nema bega
Život je sklopio krug.
Pa neka i breg
I suton
Budu kao čovek
Drug.

ČAMAC U RITU

U rit, sve dublje, ulazi crni čamac
I na njemu se, gle: i moj život probija između
vrba.

Zaobiđimo natrulo deblo što čuči kao samac
Obrasto u mahovinu i sa stotinu grba.

Prema skrajnutim lopočima ili gde?
- da uputimo naš pramac!

Zašli smo ovde da se mir i niz nas slije
Al tek se u njegovom srcu, gle: naš bol
rasprskava.

Okolo nas su stvari, ko nikad, najistinskije,
A naša se bit međ njima ko pesak potkopava:
Čamac je crn od katrana, a život naš - kakav
li je?

Već danima sam u ritu (tek slušajući ptice i žabe)
Skupljao po kap melema u oko, u uho, u grudi,
Al izvrgnu se tišina u kandže koje grabe
I melem posta otrov od kog se tiho ludi
A moje snage - bez pravca, otupljene i slabe.

Sad gledam: vode su mirne - to trske drhte iznutra
Kao što se njišu devojke, same, iz svoje
mladosti.

Daleko je grad - ali krenuti u njega već sutra
I utonuti u život: u zaborav do kosti!
(Ove reči, kao paniku u sebi, ponavljati do
jutra.)

Ovo je tek svet bez pravca: tonući sve dublje
Između travnatih ada, izgleda - zalutali smo.

Ne vredi sad širiti oči nit veslo stezati
grublje
Već jednostavno: čekati sunce (kao spasonosno
pismo)
Da kroz rupu u krošnji zapali svoje zublje.

METAMORFOZE

Ja bih makar za tren da sam nešto drugo,
Al’ sa ovom starom mišlju, okom, uhom.
U crep sam se drevnog krova spljosno, ugo:
Nek’ zeleni lišaj raste mojim duhom.

Ni tu mira nemam jer mi često dođe
Neka ptica da mi po temenu šeta:
Skrije me od sunca krilom pa mi glođe
Rujnu dušu mesto svoga suncokreta.

Onda - moje telo sanja spokoj grma;
Moja ruka - granu; prsti - list što huji.
Kad nam mračnu krunu silni vetar drma:
Strašna miso kroz nas mesto soka struji.

Taman smislih da sam tigar koji grabi
U slobodu ispred krda snažnih surla,
Avaj: postah vukom koga starost sabi
U rupčagu mrazne da na nebo urla.

Bledost moga čela kameni san sniva:
Ja belutak za tren postah ukraj vode.
Uz hladni bok, gledam: mala riba pliva
Dok mi sunce rame sa pijukom bode.

Čas bih da zamenim noge za dva hrta,
Onda ta dva hrta kornjače da budu.
Dva ramena moja - postaju dva rta.
Sve moje zglobove pretvaram u rudu.

Zamenjujem glavu za vrtnu kuglu
I dugo u jednoj leji stojim, bleštim.
Eno ga i dečak na kobnome uglu
Gde ne mirno cilja svojim hicem veštim.

TUGOVANKA NAD VELIKIM SIVIM PREDELOM

O, grade, gde sam živeo
Po suterenima, na balkonima,
Smejao se, plakao, siveo
Pod tvojim nebom, plafonima.

Tu smo se tužno ljubili
U senkama, po klupama.
Tu su me veselo ubili
I bacali po rupama.

O, gde sve nisam šetao,
Koga sve nisam sretao,
Pred kakvim kafanama sedao.

Kako je bolno vredeo
Veliki sivi predeo
U koji sam satima gledao...

ZAPIS O PESMI

Vapim da mi jedna pesma bude
Čista ko klas zreli usred leta.
Kraj nje — da dve bulke strašno rude.
Iza — ponor i ivica sveta.

Nju nijedna ruka da ne takne
Niti da je ljudske oči smotre.
Samo vetar kad se sa tla makne
Nek joj nekad zlatnu suzu otre.

Možda i to: u letu, visoko,
Jedna ptica nek je kao sliku
Upije u beslovesno oko
I objavi svetu u svom kriku.

U ZIMSKI SUMRAK

Kuda pobeći u ovaj dan?
U gusti sneg? U pusti vrt?
Pasti u meki bolesni san
Kao na smet, pod led, u smrt?

Kuda pobeći sa ovog dna?
Visoko negde? Još dublje? gde?
Eno već teške ruke sna
Pribijaju te kocem za tle.

Kuda pobeći u ovaj čas
Kristalno prazan, slep i čist?
O gde su vrata? Gde je spas?

To toneš već u tupi san.
Srce tek šuška ko suvi list.
Zar nikud pobeći u ovaj dan?

SAZNANJE U JESEN

Nagledasmo se oblaka
I žita
I kiša
I sve već znamo napamet.
Ne začude nas ni laste
Nisko kad lete,
Ni suncu kad se okrene suncokret.
Svako već zna kad lišće žuti
I da zbog nečeg mirno pada.
(Možda tek ljubav, ponekad, dođe iznenada.)
Svako već zna
O svako zna
Naš mali život
Sav do dna.
Pa zašto onda ne dođu trave
Da nam odmore umorne glave!
Ija
I ti
Zar ne bi hteli:
Da nas list jedan razveseli?

Tihi sat

Dobro je biti živ
I onda
Kad to otprilike znači:
Disati samo
Polako,
Imati oči,
Čuti vlat.
Dobro je biti živ
Pa ma i tako:
Sve je tiho,
Srce ćuti.
(Mesto njega kuca pesma:
Tihi sat).

OSTANI U TOM LETU

Ostani u tom letu koje dubi svoj ležaj u tvom telu
Kao u pesku toplom što dube ležaj kupači.
Vreme se ne vraća. Samo more to čini u velu
Šupljikavom od pene. I ti se vratiti ponovo isti o znači
Nećeš nikada? O nikada u to leto? Tu pticu izletelu?

Nećeš se vratiti ni ti – neće ni klupa zabačena. Ni ono
Prslo nad vodom rumeno zalaženje. (Pesak se samo vraća ponovo
Na mlakoj usni talasa.) Ne vraća inače se ni zvono
Tog leta. Ni isti zvuk na talasu – ne. Ni slovo
Se isto ne vraća. Ni govor ljubavi između bilja potonuo.

O nismo isti. I nećemo se isti nikad vratiti.
Zaustavi u nekoj rupi sećanja kao u naprsloj steni
Uzdrhtalu jaru tog leta što lebdela je nad diglom rukom. Te niti
Koje se kao krik kidaju zaveži u čvor. Skameni
To žuto leto ljubavi kog više neće biti.

Sačuvaj to leto u sluhu kao školjka što robi
Napuklu struju mora: dolaze smetovi godina.
Jer nepoznato vreme ako ti sliku razdrobi
Zvuk nek ostane bar pod čelom ko glasni cvet daljina
Koji se ne ponavlja. Kog više niko ne dobi.

Ostani u tom letu. Na pesak svetlucavi
Tek malo nalakćen i s pogledom na žuti
Sunčan štap. Gle: stoji poboden u vremenu što plavi
Se lako od mora i od prohujalosti malo. Svinuti
Vrhovi biljaka opominju: o magli se more već i magli se u glavi.

''Ima jedan vetar što kosu ne rastura
I grane ne povija.
Nego samo tako, dođe odnekuda
I u nama jednu misao pokrene
I zašumi meko:
Da postoji nešto od nas
Sasvim daleko...''

NOVEMBAR

Jesen ulazi u grad sa one strane gde je voda
I gde je trava i stablo.
Tamo postoji i klupa
Sa koje su ljubavnici otišli.
Za ljubav više krova nema.
To su jednostavne stvari i one se ponavljaju.
Postale su sasvim obične u našoj navici,
Kao kad skidamo šešir
Ili kao "Dobro jutro, kako ste"
Ili "Dajte mi novine"
Ili tako nešto, samo tužnije.
Kad jesen ulazi u grad, ona zakuca i na vrata moje pesme,
Prođe kroz pusti hodnik i nastani se u srcu.
Prvo tiho po odajama razmešta stvari koje je donela
(Ona je stroga i savesna na poslu).
Zatim prekrsti ruke i gleda u moje oči.
Posle se već učini da to i nije tako jednostavno kao "Dajte mi novine"
Ili tako nešto, samo tužnije.
Obućar stoji u vratima male radnje i misli na promašeni život.
Iza poslednjih zidova, na ledini,
Vojnici kopaju manevarski rov
I prevrnuta zemlja se crni od vlage.
Neprimetno udaljen
I sasvim primetno zamišljen
Oficir malog čina, a već sed: seća se legende o vojskovođi.
Žena u dvospratnici preko puta gleda u crvenkasti list kako plovi
I pokušava da se seti detalja:
Tako se peo uz stepenice
I slično odlazio u ponoć.
(Inače: ceo nameštaj tone u maglu klimakterijuma.)
Pesnik koji nije hteo više da bude nežan
Ponovo je prekršio zakletvu
I radi na ciklusu o lišću.
Inače je sasvim obično.
Ljudi skidaju šešir i govore "Dobro jutro".
Pijaca se seli u korpice od tankog pruća koje krstare.
Niko nije primetio kad se to zavesa odškrinula
Ali se sada dobro vidi da neko kroz staklo gleda.
Po trotoarima čistači vuku kamen za uvenulu zlatnu piramidu

SUNCU KRAJ JE

Bili smo daleko, al najdalje - ne.
Kvasili se u moru, peli na vrh, o svud.
Jesmo li doneli nešto ili ostavili sve?
Neko se vratio nasmešen, neko lud.

Zajedno smo, a bili smo razdvojeni svi.
Da l smo bliži ili dalji nego pre?
U oku nam još po malo zakasnelo zri
zatajeni pramen leta - to je sve.

Suncu kraj je. Leta više nema tu:
samo hude krpe, trošno meso, bedna kost.
Ni senke više nema da crta po tlu.

Da l su svi tu, il još neko - ne?
Ko će prvi ugasiti leto? Ko sme?
Kuda vodi trulo lišće - taj bakarni most?