Stevan Raičković

First topic message reminder :



Srpski pesnik i akademik, gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je i maturirao. Studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti“, „Mladosti“, „Književnim novinama“ i „Politici“. Od 1945. do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda.
Do 1980. godine Raičković je bio urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog 1981.
Objavio više od dvadeset zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo“ objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine“, dve godine kasnije, bio primećen.
Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika“ i antologiji „Slovenske rime“ predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i „Deset ljubavnih soneta“ Frančeska Petrarke. Sabrana dela Stevana Raičkovića objavljena su 1998. godine.
Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.

TUGOVANKA NAD VELIKIM SIVIM PREDELOM

O, grade, gde sam živeo
Po suterenima, na balkonima,
Smejao se, plakao, siveo
Pod tvojim nebom, plafonima.

Tu smo se tužno ljubili
U senkama, po klupama.
Tu su me veselo ubili
I bacali po rupama.

O, gde sve nisam šetao,
Koga sve nisam sretao,
Pred kakvim kafanama sedao.

Kako je bolno vredeo
Veliki sivi predeo
U koji sam satima gledao...

ZAPIS O PESMI

Vapim da mi jedna pesma bude
Čista ko klas zreli usred leta.
Kraj nje — da dve bulke strašno rude.
Iza — ponor i ivica sveta.

Nju nijedna ruka da ne takne
Niti da je ljudske oči smotre.
Samo vetar kad se sa tla makne
Nek joj nekad zlatnu suzu otre.

Možda i to: u letu, visoko,
Jedna ptica nek je kao sliku
Upije u beslovesno oko
I objavi svetu u svom kriku.

U ZIMSKI SUMRAK

Kuda pobeći u ovaj dan?
U gusti sneg? U pusti vrt?
Pasti u meki bolesni san
Kao na smet, pod led, u smrt?

Kuda pobeći sa ovog dna?
Visoko negde? Još dublje? gde?
Eno već teške ruke sna
Pribijaju te kocem za tle.

Kuda pobeći u ovaj čas
Kristalno prazan, slep i čist?
O gde su vrata? Gde je spas?

To toneš već u tupi san.
Srce tek šuška ko suvi list.
Zar nikud pobeći u ovaj dan?

SAZNANJE U JESEN

Nagledasmo se oblaka
I žita
I kiša
I sve već znamo napamet.
Ne začude nas ni laste
Nisko kad lete,
Ni suncu kad se okrene suncokret.
Svako već zna kad lišće žuti
I da zbog nečeg mirno pada.
(Možda tek ljubav, ponekad, dođe iznenada.)
Svako već zna
O svako zna
Naš mali život
Sav do dna.
Pa zašto onda ne dođu trave
Da nam odmore umorne glave!
Ija
I ti
Zar ne bi hteli:
Da nas list jedan razveseli?

Tihi sat

Dobro je biti živ
I onda
Kad to otprilike znači:
Disati samo
Polako,
Imati oči,
Čuti vlat.
Dobro je biti živ
Pa ma i tako:
Sve je tiho,
Srce ćuti.
(Mesto njega kuca pesma:
Tihi sat).

OSTANI U TOM LETU

Ostani u tom letu koje dubi svoj ležaj u tvom telu
Kao u pesku toplom što dube ležaj kupači.
Vreme se ne vraća. Samo more to čini u velu
Šupljikavom od pene. I ti se vratiti ponovo isti o znači
Nećeš nikada? O nikada u to leto? Tu pticu izletelu?

Nećeš se vratiti ni ti – neće ni klupa zabačena. Ni ono
Prslo nad vodom rumeno zalaženje. (Pesak se samo vraća ponovo
Na mlakoj usni talasa.) Ne vraća inače se ni zvono
Tog leta. Ni isti zvuk na talasu – ne. Ni slovo
Se isto ne vraća. Ni govor ljubavi između bilja potonuo.

O nismo isti. I nećemo se isti nikad vratiti.
Zaustavi u nekoj rupi sećanja kao u naprsloj steni
Uzdrhtalu jaru tog leta što lebdela je nad diglom rukom. Te niti
Koje se kao krik kidaju zaveži u čvor. Skameni
To žuto leto ljubavi kog više neće biti.

Sačuvaj to leto u sluhu kao školjka što robi
Napuklu struju mora: dolaze smetovi godina.
Jer nepoznato vreme ako ti sliku razdrobi
Zvuk nek ostane bar pod čelom ko glasni cvet daljina
Koji se ne ponavlja. Kog više niko ne dobi.

Ostani u tom letu. Na pesak svetlucavi
Tek malo nalakćen i s pogledom na žuti
Sunčan štap. Gle: stoji poboden u vremenu što plavi
Se lako od mora i od prohujalosti malo. Svinuti
Vrhovi biljaka opominju: o magli se more već i magli se u glavi.

''Ima jedan vetar što kosu ne rastura
I grane ne povija.
Nego samo tako, dođe odnekuda
I u nama jednu misao pokrene
I zašumi meko:
Da postoji nešto od nas
Sasvim daleko...''

NOVEMBAR

Jesen ulazi u grad sa one strane gde je voda
I gde je trava i stablo.
Tamo postoji i klupa
Sa koje su ljubavnici otišli.
Za ljubav više krova nema.
To su jednostavne stvari i one se ponavljaju.
Postale su sasvim obične u našoj navici,
Kao kad skidamo šešir
Ili kao "Dobro jutro, kako ste"
Ili "Dajte mi novine"
Ili tako nešto, samo tužnije.
Kad jesen ulazi u grad, ona zakuca i na vrata moje pesme,
Prođe kroz pusti hodnik i nastani se u srcu.
Prvo tiho po odajama razmešta stvari koje je donela
(Ona je stroga i savesna na poslu).
Zatim prekrsti ruke i gleda u moje oči.
Posle se već učini da to i nije tako jednostavno kao "Dajte mi novine"
Ili tako nešto, samo tužnije.
Obućar stoji u vratima male radnje i misli na promašeni život.
Iza poslednjih zidova, na ledini,
Vojnici kopaju manevarski rov
I prevrnuta zemlja se crni od vlage.
Neprimetno udaljen
I sasvim primetno zamišljen
Oficir malog čina, a već sed: seća se legende o vojskovođi.
Žena u dvospratnici preko puta gleda u crvenkasti list kako plovi
I pokušava da se seti detalja:
Tako se peo uz stepenice
I slično odlazio u ponoć.
(Inače: ceo nameštaj tone u maglu klimakterijuma.)
Pesnik koji nije hteo više da bude nežan
Ponovo je prekršio zakletvu
I radi na ciklusu o lišću.
Inače je sasvim obično.
Ljudi skidaju šešir i govore "Dobro jutro".
Pijaca se seli u korpice od tankog pruća koje krstare.
Niko nije primetio kad se to zavesa odškrinula
Ali se sada dobro vidi da neko kroz staklo gleda.
Po trotoarima čistači vuku kamen za uvenulu zlatnu piramidu

SUNCU KRAJ JE

Bili smo daleko, al najdalje - ne.
Kvasili se u moru, peli na vrh, o svud.
Jesmo li doneli nešto ili ostavili sve?
Neko se vratio nasmešen, neko lud.

Zajedno smo, a bili smo razdvojeni svi.
Da l smo bliži ili dalji nego pre?
U oku nam još po malo zakasnelo zri
zatajeni pramen leta - to je sve.

Suncu kraj je. Leta više nema tu:
samo hude krpe, trošno meso, bedna kost.
Ni senke više nema da crta po tlu.

Da l su svi tu, il još neko - ne?
Ko će prvi ugasiti leto? Ko sme?
Kuda vodi trulo lišće - taj bakarni most?

BUKET

Karanfil, crvenkast kao stid,
Otvara slatku laticu sećanja.
Od belog jorgovana boli me vid,
Od plavog — ruka skoro sanja

Da su joj prsti postali cvet
Pa tužno i veselo mirišu
Kraj ruže koja je skupila svet
I krv i tajnu i usne koje sišu

Sa druge usne smeh i smrt.
O najlepše se lipa smeje —
U samom vazduhu kao gust vrt.

Pod očima trava mirno veje.
Žuta se lala u njoj zlati
I klati i tako teku sati.

PESMA TIŠINE

CRNI SLUGA PTICA

Dođi u travu visoku da ti cvetovi poljube kolena.
Cvetovi lepo ljube kao jedina žena.
Tu ležim i ja i provodim svoje leto kako umem.
Trava koju preko dana ulegnem Za malu noć se ispravi
I vlati opet kao šuma šume.
I ponovo se, u jutro, pri dnu pokrenu mravi.
U svako jutro ovde je dobro kao i u svako veče.
U podne: crnim od sunca, zažednim, pa pijem.
Posle, senka počinje da raste i da me tiho krije.
Kad je suton:
Ja ležim nauznak i čekam da prva zvezda poteče. Ja, naivni gospodar i crni sluga ptica,
Voleo bih i ne bih voleo da neko svrati.
Možda se ispod drugih stopala neće ispraviti vlati?

LIVADA

U ovoj livadi poznajem ja već mnoge vlati.
Juče je ova, u suton, bila travka svijena.
Sad ima žute ivice i suve kad ih dirnem.
Kad gledam iz daljine u zeleno: ona se sama zlati.
Iznad usana mi je već miris sena:
Sutra ću i druge izbrojati.
U ovoj livadi do žbuna ima devet mravinjaka.
Prođem i gurnem nogom a zemlja se zacrni. Onda podignem glavu i gledam igru oblaka.
Ja znam kolika je livada:
Kada se raskoračim pređem je u dvanaest koraka.
Na žbun mogu da stanu tri ptice najviše.
Kad pođem prema njemu: prvo jedna poleti.
Pogledam za njom u nebo:
I dve se izgubiše.
Onda razbijam glavu na šta me to podseti.
I najbolje je u suton kad počne mrak da pada:
Onda mi se učini da šapuće livada.
Napregnem uho i slušam.
Meni je sasvim dobro u livadi. Sednem na vlati I puna mi je duša.

POSLE KIŠE

Nisi sam:
Pored tebe rastu travke i savijaju se.
Tri šiljata lista nešto čudno šume.
Skakavac je skočio sa busena na cvet.
Otkinut rep guštera je novi stanovnik:
Niko sem tebe ne zna da se umnožio svet.
Nisi sam.
Gaziš trulo lišće bosim nogama.
Pod petom si prelomio prut:
Jedna ptica prhnu preko tvoga ramena.
Prislonio si uho dole:
Ti bi sad da čuješ pesmu kamena.
Nisi sam.
Kome li se tvoje oči smeškaju?
Možda misliš da te ostavio um?
Opet gledaš crnu zemlju što se puši. Nešto se dešava sad u tvojoj duši.
Možda ti već čuješ zlatni žitni šum?

TAKO JE DOBRO BITI SAM

Pođem kroz trave do najbliže padine.
Pronađem obli kamen, sednem, pa ćutim.
Tako je dobro biti sam: u daljini neko čeka.
Zagledam se u sunce i polako žutim. (U glavi dodam:
Ispod nogu se igraju ribe, teče reka.) Tako je dobro biti sam: U zamršenom korovu iza kamena Dve ptice se hlade od sunca.
Dve male ptice!
Jedna prhne u sunce i senkom mi išara lice.
Drugu zovem da mi sleti na ramena.
Tako je dobro biti sam: neko te voli.
Potrčiš pet koraka i staneš kao kamen.
Prav, visok, ispod sunca: ti ličiš jedino topoli!
Stojim.
Tako je dobro biti sam: u daljim neko čeka.
Ispod nogu se igraju ribe, teče reka.

LIRIKA O VODI

Kad vode osete da prilazim one postaju mirne, Izjednače se sa mnom i ja postajem kao one. (Znam: to mi se tako samo učini. Ali to je duboko
u meni,
Toliko duboko da poverujem da je tako.) Evo ih: sada imaju moje oči i zamišljeno gledaju, Imaju moje ruke i ne znaju šta će s dubinama.
I moje noge imaju: i stoje zapanjeno
Sa ohladnelim stopalima ukočenim na dnu Gde raste mali kamen, zemlja, spirala trave I dva okrugla sjaja potonula iz mene. Sad: idu mi u susret dve ribe i belasaju snegom slabina I baš kod prstiju se lome i grade pravi ugao. ... Meka je mahovina vode i guta moj potiljak Dok mirno otplovljujem kao stablo tišine.
Jedan prst svetlosti, pružen iz daljine sunca, Pokušava da mi obnaži oči i pronađe gledanje. Dole, ispod mene, sad već nevidljive ribe Stvaraju geometriju koja se za tren rastura.

BALADA O PREDVEČERJU

Pošli ste izvan grada u predvečerje da umirite oči I ostali ste sasvim sami.
Niste ni znali kako tišina voli nepoznate da rani iz nevidljive puške
I dugo ste uzalud naprezali oči
Da protumačite arhitekturu ptica koje su letele. Predugo ste uzalud bili svijeni prema zemlji Kao polomljen luk:
Hteli ste naivno da uhvatite baš onu kap
vremena
Kad se nedirnuta travka popela u vis za novi milimetar.
Pošli ste u predvečerje:
Niste ni znali
Da vas ramena bole od nevidljivih krovova
Da su vam ruke teške od ne sasvim prirodnih ljubavi
Pomislili ste da vam se u sluhu nešto događa
A zaboravili ste da ste za sobom povukli zidove jedne jako navikle ulice.
Pošli ste u predvečerje:
Išli ste polako
I tek ste odjedanput shvatili da to nije vaš
korak iako su noge sasvim vaše.
Išli ste polako:
Samo sad još laganije Skoro kao da ne idete.
Stali ste
A učinilo vam se kao da i dalje idete korakom koji nije vaš korak.
Pošli ste izvan grada u predvečerje da umirite oči
I sada ležite u travi
Iako znate da ste hteli samo da sednete.
Pored vašeg uha
Jedna travka je prilično šumno porasla za
milimetar - Vi ništa niste čuli.
U vazduhu su dve ptice obeležile krilima
skromnu umetnost
- Vi ništa niste videli.
Pošli ste u predvečerje
I sada iz trave krišom otvarate oči I čini vam se da vas još uvek neko nišani iz nevidljive puške.

LJUDI SE BUDE BEZ ORUŽJA

Ljudi ulaze u kuće. Otvaraju kutiju sećanja.
Zatvaraju svoje prozore.
Onda još malo
Kao krišom
Gledaju kroz zavesu na asfalt u zaklaćeni krug Bačen sa neke lampe.
Iza reke
Ljudi ulaze u kolibe od blata Malo povijenih leđa. Slušaju
Tu negde iznad čela
Sad već samo Pomalo
Igru vazduha i trske.
Na utabanoj travi
Između naselja i grada čija su imena zagonetke
Koje neko postavlja
Vojnici
Tamni od sna
Slažu oštre piramide od pušaka.
Onda uhodaju u šator pognutih glava kao da se klanjaju.
Inače
Svuda okolo
Ptice se pretvaraju u lišće.
Zmije sasvim uspešno imitiraju pukotine na kori. Vode i ribe se mimoilaze Svako ka svome snu.
Vetar je svoju providnu kožu razapeo o padinu brda Čiji se profil topi u tamnom vazduhu.
Pod nebom
Počinje da traje iz korena
Jedno prekinuto sećanje svako na svome uzglavlju. Onda polako
Zvezde naviklim znakom najavljuju metamorfozu
I nevidljivo
Tiho se iza kulisa menjaju uloge.
Lišće se pretvara u ptice.
Zmije i pukotine se pomiču svaka ka svome cvetu Svaki cvet ka svom suncu. Sad se već zna šta je vazduh Šta nije.
To je već brdo u svojoj očiglednoj sigurnosti. Vetar se odlepio i mili svoj prvi korak Svoj nesigurni milimetar.
Inače
Svuda okolo
Pod krovom od lima
Pod krovom od trave ili od barske trske koja zviždi
Iza providnog stakla koje se osvetljava
U kamenim grudima zidova tako šarenim pola od sna i pola od kreča Otvaraju se oči svih živih.
Mali
Ponovo nevini krugovi.
Trenutak je kratak i treba ga naprečac uhvatiti za uzde.
Ljudi se bude bez oružja.

PESMA TRAVE
 
Imaju trave jednu misao tešku kao kamen Jer one meni kažu: "Ne treba tvoja pesma.
Lezi u nama. I sklopi ruke, gde bilo, pod glavu.
I ćuti. Dugo ćuti dok ne zaboraviš govor.
I posmatraj mirno breg sasvim udaljen, i plav, Što duboko ćuti. I digni oči polako sa brega U oblak, tako nemiran i beo, nezaustavljen u nebu. I spusti oči sa oblaka u sebe. I zaustavljen sam u sebi,
Leži. I ćuti sa očima u sebi pod oblakom kraj brega. Zbunjen od mraka u sebi, pogledaj, i obično shvati (Obično, kao što nas vetar slučajno zaklati):
Nad bregom nema oblaka. Breg ćuti sam, malo crn od sutona." Ležim u travi visokoj i neodređeno mislim.
Mrav jedan na mom kolenu kao na bregu čovek.
Nemiran, mrav stoji. Ja ćutim. I to je moja pesma. Sasvim zamišljen, ležim u travi. Trave šume
teško kao kamen.

NOVEMBAR

Jesen ulazi u grad sa one strane gde je voda I gde je trava i stablo. Tamo postoji i klupa Sa koje su ljubavnici otišli.
Za ljubav više krova nema.
To su jednostavne stvari i one se ponavljaju.
Postale su sasvim obične u našoj navici,
Kao kad skidamo šešir
Ili kao "Dobro jutro, kako ste" Ili "Dajte mi novine" Ili tako nešto, samo tužni je.
Kad jesen ulazi u grad, ona zakuca i na vrata
moje pesme, Prođe kroz pusti hodnik i nastani se u srcu. Prvo tiho po odajama razmešta stvari koje je donela (Ona je stroga i savesna na poslu).
Zatim prekrsti ruke i gleda u moje oči.
Posle se već učini da to i nije tako jednostavno kao "Dajte mi novine" Ili tako nešto, samo tužni je.
Obućar stoji u vratima male radnje i misli na promašeni život.
Iza poslednjih zidova, na ledini,
Vojnici kopaju manevarski rov
I prevrnuta zemlja se crni od vlage. Neprimetno udaljen
I sasvim primetno zamišljen
Oficir malog čina, a već sed: seća se legende o vojskovođi.
Žena u dvospratnici preko puta gleda u crvenkasti list kako plovi I pokušava da se seti detalja: Tako se peo uz stepenice I slično odlazio u ponoć. (Inače: ceo nameštaj tone u maglu klimakterijuma.)
Pesnik koji nije hteo više da bude nežan Ponovo je prekršio zakletvu I radi na ciklusu o lišću.
Inače je sasvim obično.
Ljudi skidaju šešir i govore "Dobro jutro".
Pijaca se seli u korpice od tankog pruća koje
krstare.
Niko nije primetio kad se to zavesa odškrinula Ali se sada dobro vidi da neko kroz staklo gleda. Po trotoarima čistači vuku kamen za uvenulu zlatnu piramidu
I deca pale kadionicu od lišća.

BALADA O UCVETALOM BADEMU

Iz blizine sam hteo da vidim ucvetali badem.
Bio je lep i lilav u golom brdu, i neobičan.
Bio je kao okrugla kap pene. Kap daljine.
(Inače: bio je to čitav krug od lišća
Sa razbacanim tačkama tek probuđenim za oko.) Daljina je ostala daljina od bogzna kojeg proleća.
Postala je možda još samo sećanje
Kao pruga selica kad se slomije i neprimetno udvoji.
Na polovini blizine podigle su se oči Baš kad je u vazduhu umirala ptica od starosti:
Ta mala smrt i ja i ucvetali badem
Zašto smo zaklopili trougao crn tako usred svetlosti?
Ruke su od toga bile nesređene.
Kosa se učinila da počinje da tamni.
I uzalud su oči tražile petu stranu.
Stopala su se tiho ukopavala.

TRENUTAK

Eto
I to baš sada
Kad smo do grla siti pesme
I ležimo tako prirodno svako na svojoj postelji svako u svojoj travi
Skoro kao mrtvi što leže nekoliko spratova pod nama
Ili čak još dublje jednostavni
Otprilike
Kao oni mrtvi koji leže za nekoliko spratova pod njima
Eto
Dolazi stara kiša
(Slučajno baš ja kažem)
Obična kiša
O
Kiša koja se cedi niz koncentrični list preko puta
Niz pobrkanu krljušt jednog krova Takođe preko puta
Niz staklo
Niz jedan šešir preko puta
I mi prestajemo da budemo baš sasvim prirodni
Ili bar neki prestaju
A i to je dovoljno
Čak premnogo
Čujemo neki mali šum koji se provlači kroz
prozor ili kroz iglene uši Šum koji zvoni kao razapeta žica
Šum koji bruji
Koji se produžava i vraća čas tamo čas ovamo
Mali šum
Pa veliki
Šum mali
Jedna grdna nesloga
Čas u ulici
Čas u nama
Nesporazum koji samo bruji a ima daleko veću ambiciju
(Mogli smo ležati svako u svojoj travi)
Eto
Tu možda leži poreklo naše zabune
(Slučajno baš ja kažem)
Tu
Ili negde oko toga
Tu možda leži poreklo naše zabune.