Gastronomadske priče

Predjelo

S Verom u hranu
Čovek koji je, blago rečeno, sklon putovanjima, a uz to se bavi i pisanjem, lako može da se otrgne u – putopisca. Još ako je tome naklonjen celog života, pitanje je gde je kraj u podeli tih čari s čitaocima. Beležeći opise kojima ne može da odoli, on napušta fikciju i stvara novi žanr – nomadizam. Jedina nova mogućna konkurencija ovom nomadizmu, koja se srećom javlja iznutra a ne kao spoljni neprijatelj, jeste – pojava Hrane. Ona se pojavljuje naknadno, i to kako putopisac sam sebi pripreti da iz zrelog doba počinje da se bliži starosti, što, zapravo, znači da se javlja paralelno s putopisanijem. S vremenom, od ljute konkurencije putopis i hrana postaju dvojac s kormilarom ili bez njega, u zavisnosti od snage spoljnih faktora. Pod drugim imenom, ova mutacija naziva se gastronomadizam.
Gde god se putuje, tu se i jede. A da bi se jelo, mora da se staje. Tako nastaju kulinarske stanice. Na njima se autor odmara i okrepljuje. One ga stavljaju u položaj pauze. Bilo da se izležava, spava ili bdi, uvek će nešto jesti ili, makar, prezalogajiti. Te pauze daju mu novo vreme za razmišljanje. Sve do prestanka ishrane: tada nastupa vreme varenja i putopiščev najneproduktivniji period. Jednostavnije rečeno, čovek nikada nije gluplji nego kada vari.
Pametan putopisac, zato što je pametan, da bi sakrio svoju glupost, posle jela voli malo da dremne. Em sakrije sramotu em se odmori od pameti. No, kod putopisca koji nauči kako se u hrani može zavodljivo i neizmerno uživati, nastaje jedan vidni kvalitativni pomak: takav postaje gastroseksualac. Ne, on ne zamenjuje seks hranom. Daleko bilo! On samo mudro počinje da koristi seksualna iskustva u gastronomiji. I tu se, međutim, mora preći u množinu: za gastroseksualni čin uglavnom je potrebno dvoje. Bilo da su u tome aktivni ili pasivni, proizvođači ili potrošači, gore ili dole, muško ili žensko, konzervativni ili liberalni, zakopčani ili razgolićeni, kuvari ili gosti. Jer, reč je o interaktivnom odnosu. Ti meni – ja tebi. Ili nešto tako.
No, putopisac – gastroseksualac koji dosledno prati Put, posle mnogo iskustva, doseže ravan u kojoj sam sebi postaje dovoljan. Samogastroseksualac. Proizvod savršenog jedinstva. Takoreći hermafrodit. Jedinka. Zamalo pa unikat. Posle toga, stiže na novi – gastroerotomanski nivo – koji ga priprema na bestelesnost. (Doduše, to se događa samo izabranima i, obavezno, na kraju Puta, kada putopisac dostiže nirvanu i postaje misao).
U tom stanju nastaju priče. Gastronomadske priče.
Da se razumemo, ja sam savršeno netalentovan za kuvanje. Ali sam zato izrazito talentovan u prepoznavanju dobrog jela. Jedino u čemu sam od toga još bolji jeste uništavanje tog otkrivenog jela to jest uživanje da ga pojedem. I pokazivanje tog uživanja. Ne znam koliko ovo uverljivo zvuči, ali je tačno.1 Čak i ako je ovo i zamena boljeg gorim, podnošljiva je. I opravdana.

Jela

„Kod Dva proždrljivca“

Restoran sa ovim imenom, sreće moje, otkrio sam u Bariju, Italija, 2009. godine. Kao i u većini sličnih situacija, do njega me je dovela jedna od mojih knjiga. Moj italijanski izdavač, šarmantni i neobični Livio M., poradio je na detaljima koji bi me učinili zadovoljnim. Valjda je u meni prepoznao gurmana na jednoj zajedničkoj večeri koju godinu ranije, na kojoj sam mirio balkanske nacione sedeći s njim i albanskom pesnikinjom u restorančiću usred Torina (ne Tirane). Kako me je sada potkupio, a da to još nisam ni znao? Pa, rekao mi je da kao počasni gost Sajma knjiga u Bariju mogu da jedem na mnogo dobrih mesta, ali on mi preporučuje jedno svoje omiljeno, i da mi je obezbedio besplatne obede, bilo šta da poželim. Pristao sam na ovaj predlog, ne zbog privilegije neplaćanja već zbog rečenice kojom je završio predlog: „Ali, tamo moraš ići sam, da ti niko i ništa drugo ne bi odvlači(l)o pažnju!“
Bilo je veče pošto sam upravo doputovao. Umornom, prijalo mi je kada sam na mapi grada video da je preporučeni restoran sasvim blizu hotelu. Tako sam s Trga Alda Mora savladao nekoliko uzbudljivih sporednih ulica, nešto raznolikog sveta i, našavši se na traženoj adresi, probio se do ulaznih vrata na kojima je pisalo „Ai Due Ghiottoni“ („Kod Dva proždrljivca“). Pomislio sam, prvo, kako je ovo najlepši naziv za kafanu – a ne za restoran – koji sam do tada video i, drugo, kako me je moj suptilni izdavač drsko provocirao, da ne kažem vređao, preciznim skeniranjem mog stava o gastronomiji. Kao da me je poznavao, da tako kažem, dubinski, a to nikako nije bilo moguće. Mada...
Preda mnom je ipak bio restoran a ne kafana, i to vrlo visoke klase. Uređen tako da oda savršenu otmenost, ali otmenost kojoj je najviše pažnje poklonjeno tamo gde se dodirivala s hranom. Dakle, stolovi su bili najvažniji, od onoga što je bilo vidljivo. Ne zidovi, slike na njima, lusteri, skupoceni nameštaj ili preterana i često sumnjiva servilnost domaćina sala. Kuda god bi mi pogled krenuo, završavao je na prekrasno postavljenim stolovima, kao za omamljivanje. Pokazali su mi jedan u centralnoj prostoriji, bio je kao za samca (za koji bi se mogla smestiti i druga osoba, ali samo ako bi baš moralo), i ja sam pristao. Tada sam se prvi put i zapitao: zar uopšte i postoji sto za jednu osobu? Za svaki koji bi se tako nazvao, uvek je i svuda komotno (sa suprotne strane) mogao da sedne još neko. A ovaj i ovde kao da nije imao suprotnu stranu, kao da je govorio: Ne primam nikoga osim vas! Ne znam kako, jer sledećih dana nisam dolazio ni na ručak ni na večeru u isto a kamoli u identično vreme, ali ovaj sto je uvek bio prazan i čekao na mene. A restoran je uvek bio sasvim pun. Sa očiglednim razlogom.
Pravo iznenađenje tek me je čekalo. Jer, posmatrajući konobare koji su bili pravi virtuozi, jednoga časa pomislio sam kako bi to mogla biti velika obmana: zavarati se uslužnim žonglerstvom i zaboraviti da je hrana ono zbog čega oni postoje a mi kod njih dolazimo. No, bez obzira na ovo samoopominjanje, nisam mogao odoleti da pažljivo ne pogledam oko sebe. Želeći da me uposle, te da baš uprazno ne gledam uokolo, preporučili su mi beli šampanjac i za predjelo pastu po njihovom izboru. Sada sam bez njihovog i sopstvenog grizodušja mogao da nastavim sa osmatranjem.
Nenametljivo obučeni u crn pantalone, bele košulje s leptir mašnama i opasani visokim crnim keceljama na čijem su vrhu bile izvezene dve kuvarske visoke kape (takozvani cilindar šefa s „oblakom“ na vrhu) uz ime domaćinske kuće, konobari su plovili po parketu, naizmenično mi se smenjujući u vidokrugu, a u ritmu i blagosti koja je od njih trojice činila jednog. Svi međupokreti, oni koji nemaju nikakvu vezu s gostima, koji su priprema pred dolazak za sto, bili su izuzetno brzi, a ne samo vešti. Ali, kada bi se približavali gostima, uspevali su naglo a neupadljivo da koče i potpuno ih smireno usluže, ne uznemiravajući ih sopstvenom visoko nabaždarenom koncentracijom. U njoj su i delovi sekunde bili pravilno raspoređeni. To je značilo i ovo: taman kada sam zaželeo da pomislim kako bi mi tog časa naručeno predjelo „leglo“ na dušu i stomak, savršeni konobar – njihov šef – blago me je dodirnuo po ramenu i rekao: „Pasta arriva!“ Čak je i ovaj dodir, van protokola svakako, hteo da kaže kako oni znaju sve, ali da tome diskretno dodaju, bukvalno, i dodir ljudskosti (human touch).
Kada sam probao karbonaru, pomislio sam da ću se zajedno s parmezanom u njoj rastopiti. Odbranio sam se od alavosti – voracità, jedva. Spasla me je pomisao da i mene sada neko gleda, a ponajpre konobari. Zahvaljujući ovima ovde, zaljubio sam se u mogućnost da se istovremeno može biti toliko profesionalan, a ostati na distanci i prema gostu i novcu i predmetima.
No, odužio sam im se čekajući glavno jelo, pijuckajući lokalno belo vino po imenu „antiko“, na kojem je pisalo da odlično ide uz antipastu. Ma, što je pisalo! A kako je tek išlo uz jelo!
Kulminacija je stigla na velikom tanjiru koji je moje tradicionalne srpske plodove tora zamenio plodovima mora: ježevi, tri vrste hobotnica, školjke, a uz to velika i mala mocarela i špagete s morskim dodacima. Šta je bilo dalje, ne znam. Bio sam pijan od hrane.
Do tada sam mislio da hedonizam dobre kuhinje čine oni koji jedu njena jela. Ili da im se, na bilo koji način, možda, tajno pridružuju kuvari. A ovde sam se uverio da taj hedonizam može biti ukorenjen kao prirodna osobina u – konobare. Ovi „moji“ nisu bili balet (to je bila hrana), ali jesu bili – baletani.
Ah, da, i da izmirim ranije izrečenu kontradiktornost. Za hranu je potrebno dvoje (što ukupno čini – troje), ali ima situacija kada je od to dvoje jedno osoba, a drugo – hrana. Tada hrana može da izdrži i oprosti samoću na drugoj strani. Moj izdavač je to, očigledno, unapred znao. Možda zato što je i u ljubavnom trouglu između pisca, teksta koji piše i čitaoca – odnos isti.

Bratislava

Brat-i-slava

Vreme nikada ne stoji. Ili, ako i stoji, onda umesto njega ili nasuprot njemu – čovek hoda, teče, prolazi. Ali, vreme i čovek nikada ne idu istovremeno. Niti stoje u isti mah.
Čudnovato je u kojim ili kakvim bizarnim trenucima čovek iznenada postaje svestan: bilo prolaznosti vremena pokraj sebe bilo njegove sopstvene prolaznosti vremena. Svejedno, eto, samo jednoga časa shvati da je to nešto neumitno prošlo... To je onaj slučaj kada vreme prolazi, a čovek ga posmatra.
10. septembar 1957. godine.
Na severnoj je granici svoje zemlje. Izlazi. Granični prelaz kod Subotice. Ne brine. Na koricama pasoša piše: République populaire féderative de Yougoslavie – Passeport de service, isto to i na srpskom jeziku. U pasošu mu na srpskom (i opet na francuskom, zvaničnom diplomatskom jeziku) piše: „Državni sekretarijat za inostrane poslove Federativne narodne republike Jugoslavije – Službena putna isprava br.---.“ Pa odmah ispod: „U ime pretsednika Federativne narodne republike Jugoslavije Državni sekretarijat za inostrane poslove moli sve organe državne uprave (građanske i vojne) FNRJ kao i sve organe vlasti stranih država, u prvom redu savezničkih i prijateljskih da bez smetnje propuste nosioca ove službene putne isprave, građanina Federativne narodne republike Jugoslavije... i da mu ukažu pomoć i zaštitu u slučaju potrebe.“
Propušten je, bez potrebe za „zaštitom i pomoći“, u Mađarsku. Pa onda, „bez smetnje“ i zadržavanja, kad je došlo vreme, i u Čehoslovačku. Ono što je ovu službenu priču o posebnom tretmanu građanina jedne države činilo apsurdnom i duhovitom jeste okretanje sledeće strane knjižice pasoša: na mestu predviđenom za potpis nosioca (signature du porteur) iz nešto kasnije razumljivih razloga – nije bilo potpisa. Na mestu za fotografiju „nosioca službene putne isprave“ – bila je fotografija, i to sve po propisu, sa suvim žigom i državnim grbom. Ali, na fotografiji bilo je lice – trogodišnjeg diplomate!
Tako važan obreo se u Bratislavi, na Obrancovom mieru, u dvospratnoj vili s brojem 12 (preciznije: kuća s visokim prizemljem i spratom, ali i dodacima u vidu niskog prizemlja i potkrovlja. Tako gledano mogla je biti i četvorospratnica, doduše, delimično ukopana u tlo i štrčeći kosim krovovima u nebo. Kada se tome doda i izuzetna površina građevine po dubini, koja nije bila vidljiva sa ulice, dobijala se slika vile izuzetnog gabarita). Krasili su je nizovi lučno izvijenih prozora s malim balkonima koji su pre imali ulogu doksata. Gipsana plastika, antički portreti i skulpture, stubovi i reljefi, smerno i ne nadmeno ali bogato, ukrašavali su svaki važniji deo fasade, a betonske žardinjere sa cvećem i bez njega krasile su ogradu, unutrašnje ulaze i stepenište. Sveže okrečena, delovala je kao kuća iz visokoestetizovane bajke. Ili je to bio samo stečeni utisak primeren godinama njenog novog stanara.
Diplomatsko predstavništvo ujedno je bio i njegov dom. Tzv. rezidencijalni. Unutrašnje dvorište krilo je automobile koji su još bili prilična retkost toga doba. Čelična vrata ukopane podzemne garaže, kada bi se otvorila, bila su ogromna usta kamene aždaje iz kojih je ova umesto vatre bljuvala škode i tatre. Druženje s poslugom bilo je i zabavno i pod moranje. Zamena. Roditelji su uvek imali obaveze, a i svoje posebne karaktere. Žičana ograda delila je ovo dvorište od nevelikog zoološkog vrta. Kroz otvore na paučinastoj mreži ograde hranio je srne i zečeve, paunove i sve druge stanovnike. Ovaj zoo-vrt proglasio je svojim. Sa rođenim bratom delio je balkone, džempere i igračke, ali vrt ne.
Ta mešavina ljudi u ambasadi koji su se međusobno različito nazivali: atašei, spremačice, konzuli, guvernante, računopolagači, vozači, šifranti, kuvari, sekretari, domari, savetnici, povremeni baštovani i konobari... sve zajedno s tatama, mamama, decom, bez baba i deda... sve to njemu je označavalo „domovinu“, „njegovu zemlju“, „partiju“, „Tita“. Uz ove, često su tu bile i reči poput „Zapad“, „Istok“, „tenkovi“, „Mađarska“, „Staljin“, „blagajna“, „tajna“, „zatvor“, „prebeg“, „granica“, „prevara“, „špijuni“, „preljuba“, „razvod“. Vreme je teklo (tada o samom pojmu vremena još nije imao svoje mišljenje), a onda je iznenada stalo: nagomilane reči kao bujica tekle su iz usta oca i majke, svih vrsta šefova, ambasadora i generalnih konzula, ministara i predsednika svega i svačega.
Dogodio se obrt. Vraćao se preko istih granica, ovoga puta u obrnutom smeru. Takođe „bez smetnji“; činilo se još brže nego kada je dolazio. Tada nije znao za reč „bekstvo“. Ali za paranoju jeste.
25. jun 2010. godine. Pedeset i četiri godine kasnije.
Opet na severnoj granici svoje u priličnoj meri manje domovine od one od pre pola veka. Više nema službeni pasoš. Ni sada problem sa ulaskom u evrozonu. Vozi automobil na sever skoro do Budimpešte, a onda skreće i po širini prelazi gotovo celu Mađarsku. Nešto pre nepostojeće granice sa Austrijom, nos pred Bečom, opet skreće na sever, preko još jedne nevidljive granice, i stiže u Bratislavu. Sada je gost ambasade, više ne konzulata, jer ovo je druga država, Slovačka, sada kao i Srbija (doduše, upola) manja od prethodne. Zajednički im je Dunav, a razdvaja ih i razlikuje more mrtvih. Jugoslavija se u sopstvenoj krvi kupala, a Čehoslovačka bila pametnija koristeći vodu. Očigledno da je pitanje higijene rastanka bilo veoma različito shvaćeno. Mada, naknadna pamet kaže da je oduvek bilo lakše napraviti dogovor između dvoje nego između šestoro-sedmoro.
Nije očekivao takvu poplavu osećanja, skoro patetičnih, pri ponovnom susretu s gradom (na slovačkom grad se kaže mesto) u kojem je živeo pola veka ranije! A kako bi i znao? Pa, nema devet života da bi tako nešto uopšte imao priliku da još jednom (pre ili kasnije) doživi. I, uostalom, zašto da se i ne oseti kičasto? I sam doživljaj je takav. Uz to, doživljaj je pomalo i sumoran, jer mu prenaglašeno pokazuje da više nije mlad; već razdaljinu od pojedinih događaja iz sopstvenog života meri poluvekom! Nije to šala. Možda bi neko na njegovom mestu (gradu) zbog toga postao čak i depresivan.
Kako se starost, pored ostalog, prepoznaje? Ili bolje reći, pokazuje, manifestuje? Recimo, pojačanim pokazivanjem (da li i osećanjem?) potrebe za tradicijom, za ritualnim održavanjem običaja. U Srbiji, koja je originalna po pravoslavnim slavama, ovaj običaj prenošenja porodične slave s kolena na koleno, sa muškarca na muškarca, i to na najstarijeg u novoj generaciji – ako ih ima više, idealan je vid pokazivanja prezrelog doba pojedinca.
Svom rođenom bratu, kojem pre pedeset godina nije davao vrt na upotrebu, prepustio je očuvanje porodične slave. Doduše, i da nije hteo, crkveni kanon mu drugačije ne bi ni dozvolio: brat je bio stariji i po tome mu je pripala porodična ikona koja je prikazivala Svetog Đorđa kako ubija aždaju. Seća se te ikone još iz spavaće sobe svoga dede. Kada bi im unuci došli u posetu, baka i deda su svoju spavaću sobu prepuštali njemu i bratu. Kada god bi legao u njihov ogromni krevet, više ne videvši sveca jer mu je bio okačen o zid tačno iznad glave, u njega se uvlačio neobjašnjiv strah od te ikone. Verovatno zbog aždaje. U njihovoj kući u Beogradu na zidovima nisu visila takva čudovišta. Ako bi se ikada i pojavljivala u njegovoj glavi, što je bilo primereno bezmernoj dečjoj mašti, nisu u njoj predugo ostajala. Pošto je nasledio ovu porodičnu relikviju, njihov otac ju je, očigledno, sve vreme – decenijama – negde čuvao, ali daleko od komunističkih očiju. Ikona je takoreći preskočila jedno koleno. Posle dugo vremena, eto, uz bratovljevu želju, a ne samo obavezu, banula je ponovo u njihov život.
Pripremajući se za prvi ponovni dolazak u grad svog detinjstva, razumeo je da je nekako sam sebi stvarao sopstvene ikone. To je i razumljivo: ako čovek ne prihvati simbole kolektivnog, pa time i porodičnog nasleđa, onda mora da ih zameni drugim. Tako je on izmišljao nove, do tada nepostojeće. Ili već postojeće, koje je pretvarao u simbole porodičnog nasleđa. Doduše, ako su bili novi, kako su mogli biti nasleđe? Ali, zašto da ne? Recimo, ako bi proglasio porodičnim simbolima šarene, po etno-principima, ručno štrikane džempere koje su, isključivo, brat i on nosili u Bratislavi, komotno ih je mogao svrstati i u porodične ikone. Vremenski su kačili već dve generacije, a ako bi ih sačuvao na nekom skrivenom ili pre zaboravljenom mestu, videle bi ih i oči njegove dece. Tu su eto, već tri generacije. Možda bi čak zasluživali i privatnu slavu.
Kada je stigao na službeni ručak, više nije pripadao samo sebi. Postao je član gostujuće delegacije, jedne od više njih koje je ugostila domaća delegacija. Ova poslednja se zdušno i iskreno trudila da što bolje opravda svoju ulogu. No, ljudi sami po sebi nisu bili dovoljni: gde god bi se okrenuo, video je ostatke prethodnog režima. Od oljuštenih zidova do ofucanih polufotelja, od konobarica s mrzovoljnim izrazima lica (čitav spektar) do „poslovne“ obuće – čuvenih socijalističkih borosana, dubokih platnenih patika – cipela – sandala u jednom. Jer, bile su duboke do iznad članaka, bele ili plave boje, napravljene od platna za sportske patike i otvorenog vrha za luftiranje palaca i dopalaca i jednako otvorene pete, u iste svrhe. Valjda su osvežavale rad i radnike, a model je očito s namerom bio projektovan za sve sezone. Obuća universalis!
Ove krasotice obučene u belo, s takođe belim polumaramama na glavi, donosile su im jednako mrzovoljnu hranu koja je u sebi mogla da ima hiljadu začina, ali zalud: nije imala onaj osnovni začin – ljubav. Neizostavni kuvani krompir pokazivao je želju da bude naknadno i ispržen, ali mu nisu dozvolili. Tako je ostao gnjecav, ali više ne i samo kuvan, pa je izgubio i to osnovno svojstvo. Kuvani kupus bio je baš skuvan, tek da se ne kaže – prekuvan. Promenio je svoje agregatno stanje i prešao u amorfnu masu. Ukus – nestao. Ah, da. Meso predviđeno za ovaj krompir bilo je već u pripremi pogrešno sečeno: popreko umesto duž sopstvenih vlakana. Rezultat: kuvano i žilavo. Niti se moglo odseći niti sažvakati. Smrt za one koji nemaju monolitne zube ili imaju pauze između njih. Preporuka za uspešno žvakanje: svi zubi saliveni u jedan jedinstven zub gore i jedan dole. Vilice ostaju.
Posle toga – turska iliti crna kafa. Nikada je u životu nije ni voleo niti pio. Pomislio je: kad je bal nek je bal. Ovo je jedino mesto gde je treba popiti! I imati kompletan ugođaj. Što je tražio, to je i dobio.
Posle ovakvog obeda, sećanja su mu postala još mutnija. Nije imao adresu svog starog doma, u džepu samo tri fotografije, u misaonoj izmaglici sliku Dunava, šina u blizini, a u ušima zvuk tramvaja pred kućom. Centar grada. Fotografije s bratom i guvernantom u sredini, dok je pozadina otkrivala detaljnu arhitekturu balkona na pročelju kuće, gipsane ukrase na fasadi i bizarne detalje prozora s lukom na gornjoj strani. Fotografija snimljena u dvorištu pokazivala je okolinu s debeljuškastom karoserijom tatre i njih dvojice posred svega. Ovaj auto bio je robustan, crni službeni poslušnik, a pored njega se kao kakva supruga kočoperila nežnoplava škoda – otac se hvalio da je imala jedinstvenu ručno farbanu prozirnoplavu boju. Samo ona i nijedna više. Kao lik iz ljubavnog romana.
Pred sam polazak, saznao je ime ulice. Ali, naravno, ono staro. Kada bi samo uspeo da otkrije novo. Samo koji sat pred ulazak u kola zamolio je nedavnog gosta Beograda, kolegu-pisca, direktora Gradske biblioteke u Bratislavi, da pokuša da pronađe vezu između starog i novog naziva ulice. I, gle čuda, ovaj ga je na ručku u ambasadi Srbije sačekao s novim imenom! Stefanekova. No, postojale su još dve poteškoće: trebalo je pronaći ulicu (što će se ispostaviti da je bio lak deo posla), ali i prepoznati kuću. I to sve za nepunih četrdeset minuta koliko ga je razdvajalo od javnog nastupa (koji dakle, kao javan, najavljen i pred publikom, nije mogao biti pomeran). Bio je to scenario za minimalističku krimi-priču: seli su u kola prvog čoveka ambasade, iz više razloga. Jedan od njih će se pokazati praktičnim: ambasador je vozaču rekao da kroz Štefanekovu vozi polako sa sva četiri trepćuća svetla upaljena. Diplomatske registarske tablice obezbedile su strpljivost drugih vozača. A valjda i tišinu policijske pištaljke. Klizili su širokim bulevarom, u kojem više nije bilo šina (rečeno mu je da nisu pogrešili, to je ta ulica, ali tramvaja odavno nema) i on je, kao u kakvom filmu, osmatrao kuće sa obe strane iako se, ne zna kako, opredelio uglavnom za jednu stranu. Kakva je bila realna mogućnost da u prolazu, iz auta i u vremenskom tesnacu, prepozna nešto od pre pola veka? Skoro nikakva. Ali, ambasadorov mir, vozačeva poslušnost i podrška tišine dvojice kolega – jednog iz Beograda i drugog iz Bratislave – bili su sveukupno mereno žestoka snaga vere i velika količina dobrote koje su nadvladale nevericu. Zato je bilo normalno što mu se jednog časa učinilo da preko puta, s druge strane ulice, vidi kuću koju je tražio. Uzvikuje, šofer ubrzava do prvog semafora, okreće i vraća se na „osumnjičeno mesto“ (grad). Staju, izlaze iz kola. Sveže ofarbana fasada, otvorena kapija, a nije radni dan, tabla neke firme nad vratima. Ulazi u dvorište, ne očekuje da će ga rastrgnuti neki pas čuvar, vadi fotografije iz tašne, studira delove građevine na njima (nigde se ne vidi cela kuća već samo terase, prozori i majušni delovi zidova van njihovih okvira) i upoređuje ih sa onim što pred sobom vidi. U analizu se uključuju i saputnici. U tom trenutku tako su intimno u njegovom životu. I oni su duboko dirnuti kada zajedno, posle pažljivog i skoro studioznog upoređivanja, jednodušno zaključe da ovo jeste „mesto zločina“. Vila je stručno restaurirana, što znači da joj ništa nije narušeno od prvobitnog izgleda, ali i da je sve inovirano skoro do neprepoznatljivosti. Kada direktor biblioteke ubaci crva sumnje i oprezno zaključi da je „teoretski ipak moguće da ovo nije kuća njegovog detinjstva“, on mu ne otkriva zašto ovu sumnju kategorički odbija. (Hoće to da zadrži za sebe: video je na ulazu u dvorište, pored broja kuće, dva metalna držača za barjake koje je iznenada prepoznao, iskrsle iz sećanja: autentični su, iz onoga doba, imaju sigurno tih pedeset godina. To ga je uverilo u uspešno „otkrivanje ubice“: tu su se nekada vijorile zastave države gosta i države domaćina. Setio se kako je, gledajući kroz zatvoreni prozor, zahvaljujući njima uvek znao kakvo je vreme napolju – po njihovom miru ili stepenu raskalašnosti.) Bile su to „njegove“ zastave. Sada „njegovi“ – držači.
Poigrava se s dokazivošću sopstvenog života. Seda s fotosima i pasošem od pre pola veka u ruci na ogradu ulazne polu terase (nalazi se na uzvišenju od nekoliko stepenika i s jedne strane je otvorena jer je ona glavni ulaz u kuću), i moli saputnike da ga fotografišu sa istom pozadinom kakvu krase stare crno-bele fotografije koje su ga zapravo i poterale na ovaj put. Oseća se čudno. Kao čovek spomenik. (Tek sada razume šta mu je pre skoro četvrt veka poručivala starija ćerka kada je, umesto mama ili tata, izgovorila jasno i razgovetno svoje prve reči: „Ja sam čovek spomenik!“) Dakle, drži u ruci takozvani artefakt star bezmalo kao i njegov život, na kome je potvrda da je sada na mestu s fotografije. To sada postaje kolorna fotografija na kojoj je on nekome ili nečemu novi artefakt i dokaz da nova kuća jeste stara kuća i da je novi on stari on. Sve zajedno dokaz je sopstvenog postojanja, i što je još važnije – trajanja.
Nastup je uspešan. (Uvek se pitao šta „uspešnost“ znači? Valjda: puna dvorana, pažljiva publika, niko ne napušta događaj, pametna pitanja na kraju, aplauz koji nije kurtoazan.)
U Gradskoj biblioteci, u svečanoj sali u kojoj govori, izložba dečjih crteža pod slovačkim nazivom „Moje mesto“. Svoj nastup počinje i završava rečenicom na srpskom jeziku: „Ovo je i moje mesto!“

Čovek koji je hodao unazad
ili
Moj otac u Kini

Vreme je stajalo dok se auto kretao. Sedeo sam na zadnjem sedištu, duboko i udobno zavaljen. Iz ovako komotnog položaja, posmatranje ljudi kroz prozor automobila pričinjavalo mi je pravo zadovoljstvo. Njihovo kretanje po pekinškim trotoarima samo je na prvi pogled izgledalo uobičajeno: svi su hodali paralelno sa autom, neki u njegovom smeru, a neki u suprotnom. Osim jednog postarijeg gospodina koji se kretao u oba smera istovremeno jer je hodao – natraške. Kao da je time poništavao protok vremena.
Prvo sam pomislio da je to jedna od onih situacija kada ste u izvesnoj privilegovanoj poziciji iz koje vam svet deluje pomalo pomeren „u šreh“. Kada vam ugao gledanja dopušta slobodu devijacije. Ili kada ste oduševljeni sopstvenom reakcijom na zatečene okolnosti u toj meri da vam se stvarnost prikazuje u jednoj vrsti čudnovate poželjnosti. Što se mene tiče – tada i tamo – svi ovi uslovi bili su ispunjeni do kraja, te sam slobodno mogao da kroz Kinu prolazim s dvostrukim slikama: onim preda mnom i onim u mojoj glavi. No, dogod ova dva sveta pucaju po šavovima – sve je u redu, jer se oni mogu nanovo prišiti. Nezgoda je ako svetovi popucaju van šavova.
Vozača sam zamolio da zaustavi automobil tik uz trotoar kako bih se uverio u jednu ili drugu sliku o šetaču. Pošto smo išli u istom smeru, sustizao nas je dok smo ga čekali, ali je u isto vreme prkosio logici dolaženja jer nam se sve vreme približavao okrenut leđima. Drugi prolaznici su ga vrlo pažljivo i bez ikakvog negodovanja zaobilazili, izbegavajući bilo kakav dodir s njim, a kamoli grubi pešački sudar. Ni on nije delovao nimalo zabrinuto hoće li se o nekoga ili o nešto očešati, saplesti ili, ne daj bože, pasti. Nisam se čudio njemu već sebi, jer mi je taj nestvarni hod ovde, preda mnom, u neopisivoj pešačkoj gužvi odjednom delovao, umesto nerealno, potpuno umesno i uobičajeno.
Svaka nenadana i neobična slika, posle prvog iznenađenja, naravno, ima i svoje objašnjenje. Osim što zadovolji racio, ono uništi književnu magiju. Tako je i vozač, videvši moje tako ozbiljno zanimanje za ovog hodača u rikverc, i da me ne pita, vrlo uslužno objasnio pojavu: to je još jedan od kineskih metoda zdravog načina života. Naime, čovek u svom normalnom hodu, po zakonima inercije, svoje telo uvek drži blago nagnuto ka napred, kao da ima nameru da se svakoga časa obruši na tlo. U tom položaju provodi godine i decenije i kičma mu se s vremenom u istom pravcu neprimetno deformiše. Hodanje unazad i grešku i kičmu i celo telo ispravlja u dobrom pravcu i uspostavlja savršenu ravnotežu između onoga napred i onoga nazad.
Koliko god laičko, objašnjenje je imalo smisla. Ali, smisao se gubio kada je komplikovani mozak, ne znam zašto, ovaj hod povezao s vremenskim protokom života: pred sobom sam video čoveka, svoga oca, kako ceo (nedovoljno dug) život živi – unazad. Kao da je od sekunde pred sopstvenu smrt, sa samo pedeset i osam godina starosti-mladosti, odlučio da sve okrene naopako i da se od tog časa kreće unatraške ka svojim mlađim godinama. U tom smeru gubio je mudrost i iskustvo umesto da ih stiče. Bivao je mlađi, ali su mu sposobnosti postajale sve ograničenije. To mi je izgledalo kao kada biste svoju dušu gledali u ogledalu: obrnula bi se kao telu leva strana u desnu i obratno, ali ovde – napred unazad.
Video sam ga, od tada pa nadalje na svakom koraku u ovoj zemlji, drugačije od svih. Valjda zato što je i on bio drugačiji od svih. Trideset godina posle smrti, trideset godina u kojima nisam vodio računa ni o tome da redovno obilazim njegov grob, a kamoli da je bilo nečeg prilježnijeg, pojavio se u mom životu kao da mi je sin koji sada ima dvadeset i osam, umesto pedeset i osam godina! Mladić kojeg je trebalo da obučim još ponečemu u životu. Da sopstvenom ocu budem otac. Da mi sin bude otac. Mislim, otac-sin.
Dopalo mi se što su me moji kineski domaćini vodili po mestima, međusobno različitim u svakom pogledu. Od Kineskog zida (svi ga, pa i oni sami, zovu Veliki zid) do Čajdžinice Lao Šea, od Zabranjenog grada do Pozorišta senki, od šangajskog tornja (263 metara uvis turbo liftom za nekoliko desetina sekundi) s kojeg se vidi celi svet izražen i u kilometrima – sve do gajeva bambusa i sirotinjskog (a čuvenog starog) sela Džu Đia Điao na reci Cao Gang, kakvih ima na hiljade, ali sela kojih se njihovi stanovnici ne stide. Naprotiv. U takvom jednom pevale su mi tri bakice, skoro bez zuba, uporno udarajući u neka cimbala i cevčice. Pevale su fantazmagorično, bezubost im nije kvarila glasove, i bile su tako neizmerno radosne. Selo na reci, ili bolje reći – nešto poput male kineske Venecije sa uzanim trotoarima i kanalima kao ulicama. Vožnja pokrivenim čamcem, nečim kao ploveća nosiljka – nazovimo je ploviljka (ali ne kao crna gondola u koju nikad nisam želeo da se ukrcam, jer me je podsećala na pogrebnički prevoz u kojem se sigurno moj otac vozio, a da nisam ni znao). Zavirivanje u domove seljaka. Slika bede kroz širom otvorena vrata – kao na slikarskom platnu, bede koje se niko nije stideo, jer je ona bila njihov život. Siromaštvo slično onom koje sam video usred Napulja što me je, opet, podsećalo na bedu Indije. Daleko od toga da se u siromaštvu uživa, ali među svim tim ljudima bilo je nekog čudnog pomirenja sa istinom nemanja. Vrata domova, koja se drže otvorena ne samo zato što se u njima nema šta ukrasti: u kineskom selu to su sto, stolice, šporet i krevet, u centru Napulja – sto, stolica, krevet i TV, u Indiji – sto, stolica, bez kreveta. Nego, nema se šta skriti od pogleda. Ni od svog ni od tuđeg.
Kada smo u mojoj porodici bili suočeni sa sličnom bedom, moj otac se nije stideo sebe već ljudi koji su ga do nje doveli. Izašao je iz sveta bogatstva kao mladi diplomata od karijere, vratio se iz inostrane službe; i vilu, automobile i mali zoološki vrt usred centra stranog grada zamenio stanom usred svog Beograda, ali koji (i stan i on) zbog već konfiskovane imovine svog novoustanovljenog statusa narodnog neprijatelja više nije imao ama baš ništa – čak ni sto ni stolice. Ni struju. Živeli smo u drugoj polovini dvadesetog veka, u naprednoj zapadno-socijalističkoj zemlji, na podu, uz sveće. I čekali kada će se okončati sudska patetična drama u kojoj se već u prvom činu znao epilog. I krili se sami od sebe.
Pobegao sam od svojih vodiča. Prolazeći selom, svi su želeli da posete taoistički hram koji je delovao privlačno, ne baš turistički, ali primereno narodnoj religiji – nekako suviše otvoren. Ja sam prebegao u budistički hram po imenu Juan Ćin Čan Juan u koji niko nije zalazio. Dok sam ulazio, ukazana mi je čast zvonjavom ručnog zvona iz ruke samog starešine manastira. Bila je to njegova i Budina dobrodošlica. No, kako je hitro reagovao na moj dolazak, monah je isto tako odmah potom zaronio u neki važan posao, sedeo je nagnut za stolom kraj samog ulaza u hram. Ostavio me je, kako i treba, sopstvenoj samoći. Ovaj manastir, iako je bio u centru naselja, umeo je da sačuva mir kakav se nigde ne može ni osvojiti ni zaslužiti. Kinezi su inače u srednjem veku imali utopijsku ideju da od taoizma, konfučijanizma i budizma – tri stuba filozofije i religije – stvore jedinstvo (takozvana ideja „tri vere – jedna vera“ iz doba dinastije Ming). Nisu uspeli. Kao što su hrišćani, ovoga puta oni su išli unazad, pa od jedne vere stvorili dve, ako ne i tri. Zamislimo da sada zažele da obnove staru ideju „tri religije – jedan bog“ i, pre svega posle sopstvenog ujedinjenja, priključe sebi islam i judaizam. Ili hinduizam i šintoizam.
Sa pomisli o ujedinjenju ili bez nje, šetnja manastirskim imanjem i hramom bila je okrepljenje koje me je opet vratilo ocu. Samo on je znao koliko mu je neophodne samoće donosila Sremskokarlovačka bogoslovija dok je u njoj krotio veronauku prema sopstvenom biću. Mislio je da će se božanskim baviti, a rat ga je lišio čak i ponečeg ljudskog. Rat je, doduše, stvorio nove bogove, pa je možda zavet i bio ispunjen. Ali, ovi bogovi su ispostavljali žestoke račune.
Ovaj hram, a naročito njegovi stariji monasi, izdržali su sankcije sopstvene države koja decenijama nije dozvoljavala čak ni pojavnost elitne ekskluzivnosti budizma: sve je moralo ostati među zidinama. Monasima ta vrsta dodatne osame nije smetala; njoj su bili učeni. Ali, ona u drugom smeru nije bila poželjna, jer je poklonike osujećivala da toj osami priđu.
Otud, iz tolikog nasleđa apsurda (od hodanja unazad do prećutnog opstanka budizma u komunizmu) sadašnja Kina je spojila nespojivo, i to maltene od svega pomalo. Recimo, na jedan od pristupačnih prilaza simbolu veličine ili, bolje reći, grandioznosti Kine – Kineskom zidu – stiže se od donje tačke modernom uspinjačom, kao da ste pošli na skijašku stazu. A posle ostajanja bez daha od lepote, dužine i stamenosti tog čuvara kineskog identiteta, vraćate se u realnost i dolinu iz koje ste pošli – spuštajući se na sopstvenoj zadnjici na majušnom tanjiriću pod vama – koji kilometar dugim toboganom. Opet, kao na bob stazi na kojoj jurite sumanutom brzinom, i jedino morate voditi računa da vam palica među nogama (velika ručna kočnica) bude spas od izletanja u slobodni pad. A dole vas sačekuju ratnici u tradicionalnoj odeždi dinastije Han koji vas napadaju iz žbunja pokušavajući da vas prikolju svojim ogromnim, vrlo uverljivim helebardama i satarama. Kič primeren ambijentu u kojem se uživa. I u ambijentu i u kiču. A dok ste na Zidu, kada vam se približi budistički sveštenik i s vama progovori na kome god hoćete jeziku, taman se ubedite da ste upravo ukoračili u sedmi vek pre nove ere (kada je Zid počeo da se gradi) ili makar u četrnaesti vek novoga doba (dinastija Ming, kada je priveden kraju), a ono – njemu u ruci – koka-kola. Jeftin kontrast, ali efikasan za buđenje. I to kakvo! Samo da biste konstatovali da je ovaj džinovski zmaj što je natkrilio Aziju građen skoro dve hiljade godina! Istorijska neumitnost? Upornost? I kako onda da se ne vidi s Meseca?
Jedan od možda najvažnijih graditelja Zida car Ćin Čuan Li (250. g. pre nove ere) bio je i prvi zajednički car cele Kine. Ali, kako je to postao? Kontrastima. Ujedinio je zemlju vojskom od pet stotina hiljada vojnika! Ujediniti zemlju tolikom vojskom značilo je i pomoću nje ubiti enormno mnogo ljudi. Ali, on je preterao: izvori kažu da je za tu njegovu ideju pobijeno dve trećine stanovništva svih državica. Dodatne mrtve, one koji su učestvovali u gradnji zida, uziđivao je u njegove temelje. (O tome priča i čuvena legenda o Binu, ispisana i rukom savremenog pisca Su Tonga s kojim sam delio javnost upravo o ovoj knjizi na Pekinškom sajmu knjiga, pred više stotina novinara.) Da li žaleći za mrtvima ili prosto slaveći svoju armadu, car je naredio da se napravi čuvena glinena vojska (pronađena vekovima kasnije) pod slojevima zemlje, šest hiljada vojnika, sa isto toliko konja, za sada, jer kažu da ih ima još neotkopanih. Ali, apsurdi se nižu jedan za drugim: za ovu armiju od terakote umetnicima je poziralo isto toliko hiljada pravih vojnika! Svaki lik je realan i nije iz vajarske mašte. Kao da je one prethodno pobijene ili uzidane hteo da vrati među žive. Savetnik tog istog cara Mi Se primenio je jedinstven recept za dodatno ubijanje četiri stotine i šezdeset učenih ljudi (dakle, ne samo naučnika već današnjim rečnikom rečeno – intelektualaca toga doba): kako je imao pasiju da posmatra pacove, tako je pažljivo ih posmatrajući, uvideo da su oni sa dvora, uhranjeni, agresivniji od onih uličnih. Na osnovu toga je zaključio da carevini preti opasnost od pobune učenih (dakle, valjda prezadovoljnih) ljudi! I pobio ih. O knjigama da i ne govorimo. Njegov gospodar, isti Ćin Čuan Li, inače je patio od patološkog straha da će biti otrovan. Braneći se od jedne takve paranoične situacije, 210. g. pre nove ere, tražio je formulu za protivotrov koji mu je potom bio i napravljen. Iz preventivnih razloga popio ga je i – otrovao se.
Sledeća dinastija (Han) otvorila je čuveni Put svile. Po onome šta je učinio za povezivanje sveta, i taj put bi se mogao videti s Meseca. A možda i oni morski kojima su u srednjem veku jezdili kineski moreplovci, mnogo ranije od evropocentričnih Iberijaca ili Mlečana. Pa, uostalom, ko je izmislio kompas i kormilo? No, takva je Kina – sva u građenju i razgrađivanju. Čak i onda kada su bili napredni, događalo se i ono suprotno: recimo, jedna od retkih kraljica toga doba u svetu, Fu Hao iz dinastije Šan (13. vek), nije mnogo uživala u blagodetima svoga pola, već se dičila generalskim činom pomoću kojeg je pobedila dve protivničke države u ratu koji je vodila. A istovremeno žrtvovala ljude, ne samo na bojnom polju već i u ritualne svrhe.
Svojevremeno, za potrebe javne ponude, trebalo je da odgovorim na jedno ispitivaču važno pitanje, sastavljeno od dve geografske varijante: Šta bih naveo kao primer za sliku „Kine u malom“ ili, ako mi je lakše, „Pekinga u malom“? Tada se nisam setio nečega što sam, zapravo, znao, ali valjda zato što je primer prvo valjalo nekako doživeti. Sada ga znam.
Čajdžinica! I to ne bilo koja, već čajdžinica „Blagostanje“ iz drame Lao Šea. Ona je bila odgovor na oba pod/pitanja: bila je slika i Kine i Pekinga istovremeno i slika njihove prve polovine dvadesetog veka. Bila je čak slika i druge polovine dvadesetog veka, a da to ni ona ni njen autor nisu znali. A po mom svedočenju, čak i slika prve dekade dvadeset prvog veka. Zašto? Zato što je u sebi sadržavala tzv. višenamensku Kinu: u njoj se, pre svega, pio najbolji čaj od čega god biste poželeli. Osim konobarica, koje bi vam ga služile na komplikovan tradicionalni način, ceremoniju bi upotpunjavao virtuoz u sipanju čaja. On bi vam iz više od jednog metra duge, uzane, šuplje drvene cevi s čajem, a držeći je na leđima, iza potiljka, skoro klečeći, nagnut kao neki klovn, s visine jednog kraja štapa na drugom kraju ulivao čaj, u šolju u svojoj drugoj ruci, koju je držao nisko pri podu. A sve je to izvodio neverovatnom brzinom, naravno ne prosuvši ni kap.
Potom biste bili posluženi najraznovrsnijim jelima koja su po ukusu, ali i po izgledu bila prava umetnička dela. Supa od pečuraka i drugih đakonija bila je prelivena po površini zelenim sosom koji je očuvao oblik znaka jina i janga! Pitali biste se da li ja ovo stojim pred dvojstvom sveta? Gledao sam najposvećenije gastro-seksualce kako se libe da pokvare izgled i glazuru jela koja su na pokretnom stolu vrteli ukrug. Razgledanje je bilo opravdanje. Pa, ipak bi počeli. A tada bi vulkan nezasitosti proradio jer se više ničemu nije moglo odolevati.
U tom dugotrajnom procesu smenjivanja više desetina jela, na bini su se pojavile četiri mlade sviračice na drevnim žičanim instrumentima (ali bez žica, sa strunama od prirodnih vlakana). Po prostoriji su se razlili zvuci prirode. Pri kraju dugotrajnog obroka, koji vas nije pretvorio u nadutu, nepokretnu vreću, na platnu s bine, u zatamnjenoj prostoriji započela je predstava Pozorišta senki. Iza platna smenjivala se pokretna scenografija, a glumci koji su dirigovali neživim, pokretnim likovima, bili su izvanredni. Niste ih videli. Oni su bili senka onih kojima su rukovodili. Senke senki. Čudno.
I na kraju ovog hedonističkog Pekinga u malom, u istoj Lao Šeovoj čajdžinici „krila se“ i raskošna prodavnica svakovrsnih čajeva. Na stotine vrsta. Posebnu draž ovom mestu davali su čajevi gajeni i doneti iz budističkih manastira, retko gde drugde vidljivi na ponudi. Zbog Bude koji ih je nadgledao (u gajenju, a valjda i u prodaji), taman kada biste kao turista hteli da osvedočite fotografijom taj originalni prostor, bilo bi vam rečeno da se to ovde ne sme. Ne sme se slikati čaj! Čaj koji je „samo“ jedno od sedam tzv. dnevnih neophodnosti drevne Kine: uz drvo za potpalu, pirinač, ulje, so, soja sos i sirće. Valjda je baš zbog svoje dnevne neophodnosti – skoro postao božanstvo.
I taman kada pomislite da ste se nagledali kontrasta, stiže još krupniji: prelazak iz Pekinga u Šangaj. Iz grada koji raste u širinu u grad koji raste u visinu.
Opet, i Šangaj je sam sebi kontrast. Sastoji se iz bukvalno dva dela: možemo ih nazvati novim i starim ili, još bolje, kineskim i evropskim. A deli ih reka. Skoro kao dva grada. Da ne živim u gradu koji, takođe, ima novi i stari deo, takoreći austrougarski i osmanski, ili srpski i turski, ili postkomunistički (a zapravo socijalističko-liberalno-kapitalistički u jednom) i kapitalistički, s rekom koja ih razdvaja, pomislio bih da to baš i nije moguće. A Šangaj to jeste: jedna polovina progresivna, koja za sobom ostavlja komunizam s preko dve i po hiljade zgrada viših od trideset spratova (čiji su graditelji sve sami Kinezi), i druga polovina regresivna, sa arhitekturom s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, isključivo evropskih i nešto američkih arhitekata. Jedan deo radan (ne radnički!), drugi deo estetičan. Jedan brz, za trošenje ljudi; drugi trom za trošenje novca. Jedan novoazijski, drugi staroevropski. Na „kineskoj“ strani luke dočekuje vas tekst na spomeniku pomorcima: „Gledajmo u budućnost dok se prisećamo prošlosti“. Na „evropskoj“ vas dočekuje (savremena) spisateljica Vang Ani s svojim romanima posvećenim isključivo šangajskoj prošlosti.
U novom Šangaju i shvatanje restorana je drugačije. U jednom od najboljih s južnjačkom kuhinjom diče se velikom fotografijom američkog predsednika Klintona i supruge mu s njihovim gostima, zajedno sa osobljem restorana. A onda i hranom. Hrana je dobra, ali drugačija: krupna jaja – žuti kavijar, meduze i supa od peraja morskog psa, recimo.
Roditelji nas prate kroz ceo život. I onda kada naša deca i unuci nikako ne mogu da nas zamisle kao nekada mlade, kada ne mogu da shvate da smo i mi (još) nečija deca. To je ona vrsta podrazumevajuće istine koju morate izgovoriti naglas da bi i postala istina; kao kada naglas kažete „pa, svi smo se rodili!“, a slušaoci se tek tada zamisle. Jer navikli su na ono „svi umiru“, ali ne i na ovu suprotnost koja svemu prethodi. Umrećemo s roditeljima. A oni tek tada – s nama.
Otac me na Zidu opominje da je i on iz pravoslavne svešteničke odore zaribao u komunizam. Iako između ovih uslovnih krajnosti, postoji priča o njegovom ličnom herojstvu – spasavanju sto pedesetoro dece bez roditelja od vihora Drugog svetskog rata, njegov odlazak u partizane sa svima njima, izuzev jednog deteta koje je izabralo četnike (a njegov tu prisutni rođeni brat – nije), ne umanjuje moje večito čuđenje u neuspešnom shvatanju veze koju je među ovako različitim životnim putanjama moj otac pronašao. Dok mi jednom nije rekao: i komunizam je nekada bio nov, takoreći avangarda 20. veka, skoro kao nadrealizam ili dadaizam. A za takvim pokretima se polazilo, sirotinja iz nade u socijalnu pravdu, a intelektualci iz potrebe da dorade svet. Neki umetnički, a neki politički.
Bavio se tolikom decom, kao da im je svima otac. Kao car, osmanski ili kineski ili bilo čiji drugi, koji je opštio sa stotinama nevidljivih konkubina. Kada mu je harem uvenuo, spao je na dva sina kojima, uz sav trud, nije ni stigao, a kamoli uspeo da se bavi. Ja – princ Fon Bajc, uznemiren nemanjem nasledstva, a naslednik, morao sam da pođem u svet ne bih li ga pronašao. Ni dan-danas nisam našao ni veru, ni materiju, čak ni pravi razlog potrage, a kamoli – sebe.
Ali jesam – Kinu. Koja hoda unazad. Kako i treba, da bi se svet uspravio. I spasao.

Podrum s pogledom

Iako je u dotadašnjem životu prevalio desetine hiljada kilometara diljem nekoliko kontinenata, to iskustvo mu u slučaju zemlje u koju se spremao da krene nije nimalo pomoglo.
Trudio se da, kao i pred svako drugo putovanje, izuči mesto u koje ide. Nikada u tome nije bio prilježan: saznavao je samo ono što mu je zadržavalo pažnju, a ne ono što bi mu nalagala opšta mesta turističkih priručnika. Dakle, nije očekivao ništa posebno od svog „izučavanja“ osim da na novo tlo kroči makar onoliko obavešten koliko bi to izgledalo normalno za nekog pešadinca, a ne nekoga ko u nju uskače padobranom. Doduše, do njega je stigao avionom, s neba a ne s kopna, pa se pitao da li mu je ovo poslednje poređenje, zapravo, bilo primereno i umesno. No, kako bilo, krajnji cilj – „osvajanje“ novog prostora – nije bio doveden u pitanje.
Posle predugog odgađanja polaska leta, avion Islandera – dug i šiljatog vrha kao neka grafitna olovka – najzad se odlepio od londonskog tla. Ali, ne i od Londonaca.
Kada je najzad, umoran od neplaniranog poludnevnog čekanja na aerodromu Hitrou, udobno uvaljen u oboreno sedište, željno sklopio oči, do njega je stigao glas koji je već bio nekako uporan i njemu upućen. Glas je imao očitu i čvrstu nameru da komunicira, jer je započeo razgovor konvencionalnim pitanjem:
– Jeste li ranije bili na Islandu?
Više je odmahnuo glavom no što je prozborio „ne“, dajući do znanja da mu nije do priče. Ali, kao da nije bilo pomoći.
– Tako sam i mislio. Mi Londonci često svraćamo na Island, naročito kada putujemo za Sjedinjene Države. Tako napravimo pauzu u dugom putovanju, a u tih nekoliko dana se i vrlo dobro provedemo.
Lenjo je okrenuo glavu ka svom saputniku, jedva otvorio oči, i čkiljeći, bez reči, još jednom pokušao da mu da do znanja kako mu nije do razgovora. Zalud.
– Samo da vas upozorim, kad već kažete da vam je ovo prva poseta Islandu, da ćete se iznenaditi kada vidite tle na koje stupate. Mislićete da ste na Mesecu.
Kako li je ovaj pričavac samo bio siguran da se njegov sagovornik uopšte iznenađuje!? Kao da nije dozvolio mogućnost da ima i takvih ljudi. Ali ne, ono što je njemu bilo iznenađenje (valjda kao kada je i on prvi put sleteo na ovo ostrvo), moralo je biti i svakome drugom. A o tome da li je saputniku stalo do iznenađenja, i da ne govorimo. Šta tek u slučaju da mu je stalo, a da nije umeo da se iznenađuje?
– Čudno je to: zemlje kao da skoro uopšte i nema, sve sama ugašena lava, hladno je, ne uzgaja se maltene ništa... Čak se ni s ribom nisu proslavili. Sve sama gruba priroda, stenje, more u kojem se ne može kupati, kiša, mrak i noć od šest meseci... A mi opet iznova dolazimo na to – ništa.
Sada mu je već nešto u ovom monologu postalo zanimljivo: hteo je da vidi do kada će njegov komšija ovako pričati ako sada odluči da mu baš ni na šta ne odgovara i da s njim ne prozbori ni jednu jedinu reč!
– Čovek se upita od čega žive. Po onome šta im zemlja nudi, deluju kao da bi mogli biti najsiromašniji na svetu. A oni – najbogatiji! Iako im bankovni računi, i lični i državni, jesu puni, čudim se odakle taj novac.
Posle izvesnog vremena stiglo mu je najbolje rešenje za ovu pričaonicu: zaspao je. Kada se probudio, već su sletali. Gledajući kroz prozor, morao je sebi da prizna saputnikovu tačnost u opisivanju tla na koje su stizali: činilo se kao da se spuštaju na Mesečevu površinu. Ali i da svog komšiju izjednači s njom u originalnosti. I da je želeo da zaboravi poslednje doživljaje pre spavanja, ne bi mogao: isti saputnik još je sedeo kraj njega i onim istim glasom još govorio. Gledajući u kratere vulkana i okamenjenu vulkansku lavu gde god da mu se pogled završavao, s punim opravdanjem je svog saputnika skratio a putnika produžio za jedno slovo i prozvao ga – Sputnik. Ova igra slovima bila je primerena i situaciji i reljefu.
Rastali su se već u avionu, isto kako su se i upoznali: Sputnik je i dalje brbljao, a naš junak je klimnuo glavom. Ovaj kao da zaista nije primetio kako sagovornik za sve vreme nebeskog poznanstva nije izrekao ni slovo! Da mu komšija kojim slučajem nije razumeo ni reč jezika kojim ga je ovaj obasipao, pričalica – onoliko ophrvan sobom, ni to ne bi zapazio. Palo mu je na pamet daje ovaj možda tolikom pričom odagnavao strah. Moguće! Zašto bi oni koji imaju strah od letenja morali uvek da se natapaju alkoholom pa da samo tako savlađuju svoj užas.
No, i našeg junaka čekao je njegov mali užas još i pre no što je izašao sa aerodroma Keflavik u nedoba, nešto iza ponoći. Da budemo precizniji, imao je problema da uopšte uđe u aerodrom.
Aerodromi uglavnom, takoreći isključivo, ne rade noću. U ono mrtvo doba noći. Ali, ovaj let zbog ogromnog kašnjenja, dakle, krivicom više sile, morao je biti prihvaćen van svakog uobičajenog radnog vremena aerodroma i službi na njemu. Uostalom, kada je već poleteo, morao je i da sleti. A ni država nije smela sebi dozvoliti luksuz da se pokaže kao negostoljubivi domaćin. Svi putnici bili su poželjni. Osim jednog.
Pospan, izmrcvaren i zdravo umoran, stigao je na red pred šalter pogranične policije. Kada je predao pasoš službeniku, ovaj ga je neuobičajeno dugo prevrtao u rukama, pregledao sve stranice više puta, pogledao u putnika, pa onda sve počinjao ispočetka.
A onda je, posle tolikih godina putovanja, prvi put zaista i uživo čuo onu čuvenu policijsku rečenicu iz američkih kriminalističkih filmova: „Please, step aside, sir!“ („Molim vas gospodine, stanite sa strane!“) Odnosila se na njega!
Potom je na poziv ovog službenika došao još jedan, pa su obojica pregledali sve stranice pasoša. Bez rezultata, mada nije bilo jasno šta bi rezultat mogao biti. Svi putnici koji su u isto vreme, koristeći druge šaltere i kabine, kroz pasošku proceduru prolazili bez zastoja, podozrivo su ga odmeravali i na svojim licima budili prezrive izraze. Sumnjivac! Ko zna šta je sve zgrešio! Verovatno je okoreli kriminalac, i slično. Među njima bio je i brbljivi sused. Sada je ćutao.
Koliko god bio hladnokrvan, nije mu moglo biti svejedno. Bio je preumoran, sve vreme je stajao, pojavila se i glad, a počinjalo je da mu bude i hladno. Stizala ga je nervoza. I naslućivao je ljutnju.
Jedan od carinika se udostojio da ga obavesti kako će svi zajedno morati da sačekaju šefa. Ali ga nije propustio u prvu sledeću prostoriju već ga je ostavio da i dalje stoji u holu bez ijedne stolice i ičega drugog u njoj. Svi putnici su otišli. Ostao je sam. Povukli su se i službenici iz svojih kabina. Potpuna tišina. Skoro ledeno. Mrak. A nije napolju.
Činilo se kao da je toliko sam da je komotno mogao da odšeta do izlaza. Ali, sigurno bi ga već iz neke tame ili ugla odmah zgrabile nečije ruke i vratile tamo gde je bio ili na neko mesto, gore od dotadašnjeg.
No, i da ga ne primete, gde bi bez pasoša?
Na ostrvu?
A povratak?
Ipak toliko daleko u razmišljanju nije morao da ide: pred njim se pojavio očekivani šef. Preciznije, lepo negovana šefica srednjih godina u uniformi sa oznakama visine ranga i važnosti. Ona mu je objasnila razloge ovog veselog okupljanja.
– Vi dolazite iz nepostojeće države, gospodine.
– Da li me razumete?
– Da i ne. Mislim, razumem engleski jezik, ali ne i smisao vaše rečenice.
– Da ponovim: zemlja iz koje stižete ne postoji na spisku postojećih država sveta.
– Ako za vas Islanđane država Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske ne postoji, a u njoj držite sav svoj državni novac, onda ne znam koja država na svetu postoji!
– Na stranu vaša ironija, i dobar engleski jezik, ali ja mislim na državu u vašem pasošu. Srbija i Crna Gora, kako piše u vašoj putnoj ispravi, ne postoji. Da budem tačnija, više ne postoji.
Tek je sada shvatio. Mada postepeno. Na put iz Beograda krenuo je iz zemlje po imenu Srbija i Crna Gora (i naravno da je s sobom imao pasoš te države). U London je stigao kao državljanin iste te države. Ali, zbog odgođenog leta, iz Britanije je na aerodrom Rejkjavika stigao kao državljanin novoustanovljene Srbije (bez Crne Gore)! Već čitavih pola sata ove dve sestre bile su, kako se to politički nazivalo u najavama – razdružene! Htelo mu se reći kako je momentalno – niko i ništa. Po nejasnim objašnjenjima koja su usledila, nije pripadao ni bivšoj a ni sadašnjoj iliti budućoj državi.
Još je bio smiren. Čak i sklon da se našali.
– I šta ćete sada s mnom? I da želite da me vratite, nemate gde: kako kažete, moje zemlje više nema. Doduše, nema ni leta nazad. Svi vaši službenici već spavaju. Možda više nemam ni putnu torbu koja se možda sama vrti ukrug na nekoj pokretnoj traci za prtljag. Ili je i ona nepostojeća?
Zbunio ih je. A onda se uozbiljio.
– Zar niste dobili obaveštenje o takvoj promeni, kao i svaka druga pogranična služba na svetu?
Muk.
Onda se naljutio. Kao da mu nije bilo dosta poslednjih petnaest godina šikaniranja i u sopstvenoj zemlji i van nje zato što je imao sreću da se rodi i da živi u zemlji koja svoje ime menja na svakih nekoliko godina! Da se tim promenama kojim slučajem merila širina kosmopolitizma, koliko li bi već do sada bio svetski širok čovek!
– Da vam se sada predstavim. Ja sam književnik i novinar od glasa i reputacije. Pozvan sam u vašu zemlju u okviru međudržavne razmene. Pored ostalog, posao mi je i da pišem o vašoj zemlji. Tome se veoma radujem, iako nisam očekivao da ću već na ulasku u vašu zemlju steći toliko materijala da baš odmah počnem s pisanjem. Uostalom, može se dogoditi da prvi tekst napišem već u kolima predsednika vašeg Udruženja pisaca koji me, sigurno već veoma zabrinut, čeka na izlazu za putnike.
Kako je to izgovorio, šefica pogranične službe počela je da se neprijatno preterano izvinjava. Zamolila ga je da joj dozvoli da ga otprati do njegovog prtljaga. Delovalo je kao da je putna torba neka važna ličnost. Onda ga je povela i do samog izlaza. Tu im je prišla jedna dama u pratnji nekoliko službenika i predstavila se kao predsednica Udruženja pisaca Islanda. Posle nekoliko međusobno razmenjenih rečenica na njemu nerazumljivom jeziku domaćina, odveden je do parkinga i smešten u automobil. Pasoš nepostojeće države stavio je u unutrašnji džep sakoa, oslonivši ga tačno na srce.
Da se zna gde mu je mesto.
I da mu ne bude hladno.
I da se ne oseća usamljeno.
Da ne bude zabune, pisac je sledećih nedelja uživao u blagodetima širokogrudog gostoprimstva svojih domaćina. Upravo njihova domaćinska nesebičnost pomogla mu je da na miru piše svoju knjigu, ali i da razmišlja o temama kojima do tada nije bio sklon.
Bio je smešten u kuću Udruženja pisaca, centar okupljanja islandskih autora. Bio je to negdašnji dom Gunara Gunarsona, jednog od najpoznatijih islandskih pisaca, koji ga je nesebično zaveštao svojim kolegama. Službene prostorije bile su na dva sprata s jedne, a na takoreći tri sprata s druge strane. Naime, kuća se nalazila na visokoj uzvisini koja je dominirala gradom, a na samoj njenoj ivici iza koje se brdo takoreći strmoglavljivalo ka centru. Prednja strana kuće i glavni ulaz sa ulice delovali su kao normalna fasada s prizemljem i spratom, ali koja je s strane imala ukopani ulaz u poseban stan koji je zapravo bio podrumski. Ali, pošto je sa stražnje strane kuće bila veoma strma padina, podrum je s te strane imao prozore kao da pripadaju nekom spratu kuće i koji su otvarali veličanstven pogled s visine! Bio je to svojevrstan vidikovac uronjen u zemlju. Kao bunker sa otvorom za oružje; samo što je ovaj prorez bio mnogo veći i napravljen za mnogo preciznije i suptilnije oružje – za oči. Te oči pripadale su piscu koji je smešten u tom vrlo prijatnom bunkerskom stanu gradio sliku o mestu na kojem se našao. Položaj ukopanog posmatrača veoma mu je odgovarao. Nudio mu je analitičnost koja je podrazumevala da se prema onome što vidi određuje nekako „iz dubine“ (zemlje, doslovno), što je značilo – ozbiljno i savesno, a u isto vreme davao mu slobodu da to isto posmatra „sa visine“. Kada bi logika dozvoljavala, tačnije bi bilo reći – sa/iz podrumske visine.
Što je više posmatrao ljude oko sebe (a to je iz njegovog položaja podruma na prvom spratu, značilo „dubljije“ i „visočije“ podgledanje i nadgledanje), to je bolje razumeo njihovu potrebu da s većine pojava kojoj oni sami pridaju važnost – istovremeno skidaju svaku umišljenost i pomalo je prizemljuju, a ponekad i omalovažavaju. Ličilo je to na jednu vrstu hitre demitologizacije. Recimo, kolega kojeg je poznavao od ranije (a koji je bio veoma poznat u svojoj sredini) odveo je Pisca u Muzej najvećeg tadašnjeg islandskog izvoznog artikla – pevačice Bjork. Ako bi se ozbiljno razmislilo, brzo bi se stiglo do zaključka da je u pitanju svojevrstan apsurd. Ali nije mu se moglo protivrečiti: ona je širila imidž zemlje kako nijedan pređašnji proizvod ranije nije. A donosila je i novac. Njen Muzej bio je smešten kao neki prilepak jednom potpuno alternativnom prostom koji je istovremeno bio prodavnica CD-a, kafić s kvazivajarskim delima koja su činile raznorazne vodovodne i slične cevi. Sve su umesto u zidovima stajale – van njih. Vrlo je verovatno da nisu bile samo skulpture već su ispunjavale i svoju primarnu funkciju: bile su instalacije u doslovnom, izvornom, a ne (samo) umetničkom, značenju. Među tim sobama bila je jedna koja se sastojala od običnih, drvenih polica na kojima su stajale razne plakete, diplome i predmeti poznate pevačice, a uokolo visile njene čudnovato raskošne haljine, znanog potpuno „otkačenog“ stila, kao i na desetine bizarnih, njenih ličnih stvari. Sve je pre ličilo na magacin nego na izlagački prostor. I htelo je da kaže da to nije muzej. E, ta ambivalentnost o (ne)važnosti ikona svoje visokoiznijansirane i razvijene kulture bila je glavna pokretačka snaga ovih ljudi. No, s druge strane, ovakvo izrugivanje sa ozbiljnošću pogleda na klasične vrednosti i na njihov tretman nije brisala njihovu realnu vrednost! Naprotiv. Ali, svest o tome bila je osnovni kvalitet te drskosti.
Šta je moglo da u tim ljudima izgradi tu vrstu grubosti prema sopstvenim vrednostima? Jednako gruba priroda? Da, zašto da ne? Zašto se kloniti jednostavnih, a naročito očiglednih odgovora? Ceo Island izgledao je kao prostor sa ekscesnom pojavom ponekog čoveka u prirodi. Čak su i naselja tako delovala. Kao slučajnost. Borba da se održi život na tako surovom prostom morala je od ljudi napraviti fizičke gorostase, a u umu izdržljive razbijače iluzija. No, to ih nije moralo lišavati mašte. Naprotiv. Ta ista okamenjena okolina bila je čarobno lepa! Možda ih je upravo njena nadmoćna postojanost neprekidno podsećala na sopstvenu privremenost? Pa, nije, valjda, slučajno da se na mestu zvanom Tingvelir nalazi Velika atlantska pukotina koja planetu razdvaja na takozvani Severnoamerički i Evroazijski plato. Tu se Zemlja, pod morem, svake godine za po nekoliko centimetara više razdvaja i od nje pravi budući ambis. Za sada, tu se rađa po dva centimetra novog tla planete Zemlje godišnje! Zar to nije centralna tačka najveće moći Prirode? I kako čovek na takvom mestu da oseti sopstvenu veličinu? Dovoljno je da vidi samo onaj deo ovog klanca koji nad zemljom razdvaja svetove, pa da shvati kako mu jedino preostaje da se nasmeje svojoj ništavnosti. Tu gde su Vikinzi sazivali plemenske saveze čini se kao da je oduvek bio pravi kraj sveta. Uostalom, u ledenoj vodi tog kanjona, još u vremenu islandskih saga, bile su davljene bludne i neposlušne žene. Taj čudesni odnos prema ženi kretao se u rasponu od skoro divljačkog prezrenja nje u grehu (kada ta reč nije pripadala religiji) do njenog uzdizanja u vrhovnog vladara sveta, kada su sveštenice ovdašnje Ženske crkve propovedale da je Bog – žena (kada su pojmovi prelazili iz paganskog verovanja u vlasništvo religije, u ovom slučaju hrišćana protestanata).
Gledajući na islandski svet s Gunarsonovog podruma – galerije, Pisac je počeo da razumeva prednosti ostrvske izolovanosti. Nežno i postupno. Onda se usudio na pristanak da bude poveden u Ejrabaki, majušno mesto drvenih kućica živahnih boja, od drečavo crvenih, preko žutih i zelenih do azurno plavih. One su se svojom kolornom drskošću odupirale pustari i sumornom sivilu jedne od retkih peščanih plaža u blizini koja zbog hladnoće nije mogla biti u upotrebi. Bile su to uglavnom vikendice koje su bojile pejzaž, a neke od njih pripadale su i Društvu književnika i Piščevom prijatelju piscu – domaćinu. Potom je, posle probanja najvećih rakova na svetu, posetio Selfos, mesto – bajku. Da dalji ulazak u svet realnosti ne bi bio i suviše grub, u Hveragerdiju su mu pokazali staklene bašte s bananama i cvećem koje je raslo i cvetalo na prividnoj spoljnoj hladnoći: podzemni gejziri grejali su tlo te je južno voće bilo u zabludi da živi u Africi ili Južnoj Americi.
Sada je bio spreman da poseti kuću islandskog nobelovca Haldora Laksnesa, u mestu koje nije postojalo i moglo je dobiti ime Nedođija.
Satima se vozeći kolima u pratnji koleginice po struci, po Ničemu što je bilo presecano polupotocima, ne baš rekama, po meandrirajućim barama i kvazijezercima, naišli su na uzvišenje s kojeg je stražu čuvala kuća preminulog nobelovca iz 1955. godine. Sve što joj je pripadalo bilo je zamrznuto u tom dobu: rols-rojs pred garažom, privatne odaje iz kojih kao da je autor upravo izašao u šetnju ili do bazena u dvorištu (punog vode). I knjige, knjige, knjige.
Čovek koji je živeo na ovakvom mestu morao je biti posebnog sastava. Pisac koji je posle pola veka posećivao zakočeni život svoga u smrti odsutnog domaćina, pitao se: a od kakvog to kova treba biti da bi se opstalo u ovoj osami? I voleti je. Jer, očito, ovde niko nikoga ni na šta nije prisiljavao. Pogotovo ne na ljubav.
Da li je ovakvim mestima bilo suđeno da se na njima piše?
Da li je pisac na njima bio osuđen na pisanje?
A onda se upoznao s Gejzirom. Velikim Gejzirom. Živeo je u naseobini zvanoj Haukadalur, 150 km istočno od Rejkjavika. Prvi sused bio mu je gejzir po imenu Strokur. Veliki Gejzir godinama nije želeo da iz sebe izbaci vrelu vodu. Razljućeni, neki Islanđani su u njegovo uzano grotlo uporno sipali sapunicu u pokušaju da ga na silu aktiviraju. A onda se, 2000. godine, on toliko razljutio da je aktivirao celo podzemlje koje je eksplodiralo u obliku zemljotresa! Otada iz Gejzira kulja vrela voda i para čitavih šezdeset metara uvis. Doduše, ne stalno i ne uvek. Ali, ipak. (Zanimljivo je da je od svih posetilaca tog dana jedino Piscu hteo da pozira i šepurio se van zemlje jedino kada bi ovaj u njega uperio svoj objektiv). Najbliži mu stub, Strokur, uspevao je da se uzdigne, doduše, češće, „samo“ dvadeset metara; ni do kolena mu. Otud su svi vodeni stubovi na Islandu u celom svetu od Gejzira postali gejziri.
U njihovoj blizini, na reci Hvita, nalazi se Gulfos, takozvani Zlatni vodopad čija voda stiže s glečera Langjokul i ovde se survava u ambis dubok preko trideset metara. Veličanstvena belina ove vode u slobodnom padu zajedno s kristalnim plavetnilom neba, za sunčanih popodneva rađa jednu od najlepših razglednica ostrva. Prekrasnu, skoro do kiča.
Sve u svemu, Piscu se činilo da ovo celo ostrvo, na središnjoj putanji između Norveške i Grenlanda, živi svoj prividni život nad zemljom, a da se pravi život odvija ispod nje. To podzemlje kao da je, golicajući čovekovu znatiželju, samo u sitnim delovima otkrivalo svoje telo čuvajući nagost za neku buduću drevnost. Između duboke prošlosti i visoke budućnosti, skoro zatečen u postojanju, lebdeo je čovek.
Otud je Pisac bio smešten u podrum. S pogledom. Odatle se bolje videlo.

Priča o priči
Noj na sto načina
Vreme događaja: Zima 1991/92.
Mesta događaja: Ren-Treberden.
U mojoj zemlji je besneo rat.
Privremeno, na vrlo precizno određeno vreme, s povratnom kartom za Beograd u torbi, sedeo sam u francuskom stanu svoje prijateljice pišući knjigu priča kojoj naslov još nisam nadenuo, ali joj jesam unapred odredio do tada nepoznati i nepostojeći žanr: geopoetičke basne.
Nisam bežao ni iz zemlje ni od zemlje. Naprotiv. Ali bežao sam u priču (koja je bila život). A priča je tekla ovako.
Prijatelji i sudbina nagovarali su me, kada sam već tu, da se obavezno sastanem s Kenetom Vajtom, inaugurantom „mog“ pojma geopoetika. Razlozi se nisu morali ni navoditi a kamoli tražiti. No, jedan je prevagnuo u odluci da pristanem: stalno mi je govoreno da smo veoma slični te da se moramo upoznati! Ovakav, ovoliki i uporno ponavljani kompliment učinio je svoje. Ali, koliko god da mi je prijao, znatiželja me nije vukla da dokažem je li to tačno, već da – ako je iole tačno – pokušam da u drugome sebe vidim. Ako ste to ikada probali, znate da je to veoma teško te da se takve prilike izuzetno retko ukazuju. I da ih ne treba propuštati. Uz sav rizik da vam se ponešto o sebi što u drugome otkrijete – ne dopadne.
Iz bretonske prestonice Ren prevezlo me je nekoliko lokalnih vozova do Laniona, naselja najbližeg Vajtovom domu. On se nalazio u širokom pojasu između Sen Maloa i Bresta, na Kot di nor, takozvanim Severnim obalama. Pošto je morao imati neku poštansku adresu, mesto mu se zvalo Treberden iako mu je adresa, zapravo, bila van svake naseobine, pa samim tim i van ovog sela. Bilo je to preuređeno seosko gazdinstvo od tri kamene kuće od kojih je očigledno nekada jedna bila stambena, druga je bila konjušnica, a treća – svinjac i spremište za alat. Sada je, posle skromnog ali vrlo estetizovanog renoviranja, prva zadržala staru funkciju, druga postala gostinska, a treća – Vajtov radni atelje. Po koncepciji domaćinstvo je podsećalo na vojvođanski salaš, a po kamenoj građi – na dalmatinske katune. Pogled se sa ove blage visoravni spuštao ka selu i završavao na morskoj obali. A zajednički, opšti i najvažniji utisak bio je – mir, mir, mir. Vetar, kiša, sneg, ptice, šuma, polja, more.
Koliko god poverenja imao u prijateljičinu preporuku da bih mu ja mogao biti zanimljiv sagovornik, pri susretu Vajt uopšte nije skrivao rezervisanost čoveka ukorenjenog u sopstvenu samoću, prema strancu koji možda od njega nešto hoće. Po tome, reklo bi se, nije se mnogo razlikovao od lokalnih seljana. Čak je bio i sebičniji od njih u odbrani svoje osame. I teško sam ga lomio. Tada je još predavao na Sorboni i u Pariz odlazio jednom u nedelju ili dve nedelje, te je prema meni iz sebe isijavao i dodatni profesorski odmak. (Sve to, iako je važio za izuzetno neformalnog profesora. Bio je jedan od najboljih retoričara; njegova predavanja bila su prenošena preko razglasa diljem studentskog kampusa. Kasnije sam i ja prisustvovao nekim od tih predavanja o poetikama dvadesetog veka i savremenoj anglosaksonskoj poeziji: predavački sto bio mu je pretrpan kasetofonima i magnetofonima njegovih i tuđih studenata, ali i stanovnika Pariza raznih godišta koji su uz dozvolu dolazili da ga slušaju... Falile su još samo skitnice koje su umele po hladnoći da posećuju javna mesta ne bi li se na njima nekako ugrejale.)
I pored prijatnog razgovora, razgledanja imanja, ručka i šetnje, tek me je čekalo pravo iskušavanje. Naime, pošto sam mu izneo osnovnu zamisao celine svoje knjige (koja će kasnije dobiti naslov „Podmetači za snove“), prvi put je pokazao pravu zainteresovanost tek pominjanjem podnaslova „Geopoetičke basne“. Rekao je: „Pa, to još niko nije uradio!“ Aja mu uzvratio: „Pa, nije da to zato radim, ali da je neko to ranije već uradio, ja ne bih imao izazov da se time bavim!“ No, ta moja hrabrost kao da ga je inicirala da mi prećutno kaže kako sam položio kolokvijum, ali ne i ispit. A ispit me je više nego iznenadio; tražio je od mene ono što je za svakog pisca hulno – da mu svaku priču ponaosob prepričam! Koliko god se protivio ovom zahtevu, koji me je čak i vređao, nisam protiv njega mogao ništa. I tako sam, mrzeći sam sebe, slušao svoj glas kako prepričava (!) svoj unutrašnji glas. Vajtovo lice bilo je bezizražajno, kao da je želelo da mi se naruga u pristajanju na poniženje. Ali, tada nisam znao da je to samo bilo moje pogrešno tumačenje njegove pohvale onoga što je slušao.
Kada sam stigao do priče „Noj na sto načina“ u kojoj junak zamišlja načine pomoću kojih bi se sve (prevarama) mogao obogatiti i prepričao mu jedan od primera čiji je inspirator mom junaku bio Kristobal Kolon iliti Kristifor Kolumbo, na njega je reagovao. Evo kako je izgledao taj deo (sada prepisan iz basne, a tada samo ispričan):
„...Drugi kandidat iz najužeg izbora imao je veze s Kristiforom Kolumbom. Znao sam za priču o njegovoj poseti kardinalu Mendozi, kada je u vreme večere zapanjio goste postavivši jaje da, vrhom nadole, stoji uspravno na stolu. A šta je, prevarant, učinio? Pa, najprostiju stvar: blago je kucnuo jajetom o sto, razbio mu vrh, i tako ga posadio na ravnu podlogu. Uz to, jaje je bilo skuvano. Ali, on je bio Kolumbo i niko pre njega tako nešto nije uradio, baš kao što je bio slučaj i sa otkrićem Amerike. Ili barem niko pre toga to nije zabeležio. I jedno i drugo.“
Priča koju sam mu prepričavao je, bez prekida, osim ovog koji ja sad činim, sledila dalje ovako, kada moj junak proširuje Kolumbovu ideju u svoju:
„Moja prednost, u ovom slučaju, bila je da sam ja znao još jedan način kako da jaje stoji uspravno. Možda malo pošteniji: trebalo je (nekuvano!) jaje snažno protresti da bi se belance i žumance u njemu sasvim izmešali. Pošto je time takozvani unutrašnji poredak u jajetu poremećen, sada je trebalo neko vreme jaje držati (okrenuto na željenu stranu) između kažiprsta i palca da bi se žumance, koje je teže od belanca, spustilo na dno, to jest vrh. Time biste svu težinu preneli na jednu stranu i sve što bi vam preostalo bilo bi da pažljivo, uz malo strpljenja u traženju ravnoteže, jaje postavite na njegov vrh. Da sam nešto moćniji, pa da to učinim sa svetom!“
Ah, kako nisam znao šta me čeka! Da ću postati junak svoje (naknadne) priče! Vajt me je gledao užarenog pogleda iz kojeg sam shvatio da je pronašao rešenje za naš budući odnos. I izneo mi ga pitanjem koje me je zaprepastilo: „A možeš li ti to da uradiš?“
Bio sam gori od njega: bez i trunke promišljanja i sekunde čekanja, odgovorio sam mu da mogu! A onda shvatio šta sam rekao. I pretrnuo od straha. Kakva budala! Otkud mi ta nepromišljenost, glupost, ludost, hrabrost... Ta drskost da slažem unapred! Ali, nazad se nije moglo. Autor je rekao svoje i sada je morao da se pretvori u svog junaka: priča je izdiktirala stvarnost. Trebalo je da basna postane život.
I da sam hteo, umeo ili mogao da učinim prevaru – to je bilo nemoguće. Dobio sam jaje iz Vajtovog frižidera (svoje nisam imao) i zauzeo svečanu pozu za katastrofu. Osim nas dvojice, mojoj intelektualnoj smrti prisustvovalo je još dvoje svedoka. (Oni su bili važni za buduće anale moje propasti.) Pratio sam recept svog junaka iz priče i vrlo temeljno i dugo mućkao jaje kako bih u njemu izjednačio specifične težine žumanceta i belanceta. Kada sam bio siguran da je u jajetu jedinstvena tečnost, dovoljno dugo sam ga držao bez ikakvog pokreta. Siguran da se njegova unutrašnjost sasvim umirila, probao sam da ga, vrhom nadole, spustim na drveni sto Vajtove trpezarije. Glave sve četvoro nadvile su se nad jaje kao kopci nad plenom. I... ono je palo na stranu. Bez razmišljanja, ponovio sam postupak. I opet, jaje je, naravno, palo na stranu. Inat: učinio sam sve još jednom. I – ništa. Ponos: četvrti put sve iznova. Postavio sam jaje na njegov vrh. I – ono je ostalo u tom položaju! Gledao sam u njega ne verujući šta vidim. Ni Kenet nije krio zapanjenost. Ni svedoci.
Dugo smo ćutali. Šta reći? Ja sam samo pomislio kako sam, eto, postao junak svoje priče, ali junak za kojeg će svako reći da je izmišljen. A Ken je naglas izgovorio koje priznanje mi je namenio: „Ovo nije bio običan ispit. Smatraj da si položio diplomski.“
I tako sam otputovao iz priče u život. U Beograd. U rat.
A možda je bilo obrnuto.

Koptski
nevidljivi dvojnici
Dok sam kao neki ozloglašeni turista šetao glavnom trgovačkom ulicom Hurgade i jedva uspevao da se odbranim od napadnih trgovaca koji su večernje radno vreme provodili uglavnom ispred a ne unutar svojih radnji, shvatio sam da su problemi mistifikacije istorije i njene nikada nerešene apsolutne istine – svuda jednaki.
Ušao sam dobrovoljno u prodavnicu srebrnine iz koje se čuo zvuk udaranja čekića o metal. Ovaj zrelo ostareli vlasnik radio je i u samoj radnji: bio je sam sebi zanatlija, šegrt i gazda. Vrlo me je ljubazno pozdravio, ne ustajući sa svoje hoklice, ali mi je pogledom pokazao da slobodno razgledam sve što hoću i kako mi se dopada. Majušna radnja bila je pretrpana posudama, od lonaca do vrčeva, nakitom i figuricama ljudi i životinja, ramovima i starinskim pečatima, muzičkim instrumentima neobičnih oblika (a verovatno i namene) i kojekakvim drangulijama koje jedan pogled nije mogao ni da obuhvati. Iza pulta virila je glava malog crnokosog dečaka sa očima kao od opsidijana. Gledao me je nekako začuđeno, a opet ne preterano znatiželjno: kao da me je prepoznao i od toga se začudio, a onda smirio. Taj mir i još na to spokoj, verovatno – njegovog dede, iz malopređašnje uznemirenosti spustili su me u blagost. Zaboravio sam agresivne susede. Ovde mi se odjednom ostajalo do u večnost. Dekica kao da mi je naslutio pomisao – nije me udostojio više nijednog pogleda, a kamoli predloga da mi nešto proda. Samo mi je bez reči doturio tronožac i nastavio da lupka po srebru.
Onako ćuteći, ispod oka sam pogledao u unuka pa u dedu, te na zidove, pa na pod i ni u čemu nisam video znake islama. Da li me je starac pročitao?
Posle dobrih deset minuta tišine, a ova je u bučnom okruženju radnje delovala mnogo dužom i dubljom no mnoge druge koje sam iskusio, starac mi se obratio pitanjem na tri jezika – hoću li da govorim na francuskom, italijanskom ili engleskom? Da li je trebalo, da li sam smeo da budem zatečen? Kao da me je pitao jesam li hrišćanin, Jevrejin ili budista.
Odabrao sam jedan od ponuđenih, a on je koristio sva tri istovremeno! I odmah je prešao na stvar: požalio se kako su u Egiptu faktičku vlast, zapravo, preuzele verske vođe te je zbog toga njima Koptima sve lošije i lošije. Civilna vlast još i pokazuje trud pomažući koliko god može, ali verski lideri islama od pojedinih svojih vernika stvaraju fanatike. Tako se ovih „drugih“ ionako samo deset posto stanovnika države još čvršće vezuje jedno za drugo, čime se izopštavaju iz sistema i sebi čine đavolju uslugu (tako se izrazio, bez medveda). Jer onda pojedini ljuti Kopti od sebe prave besne Kopte, jednako loše kao ove, ekstremne, s druge strane.
Istorija im nije pomogla. Naprotiv. To što se smatraju direktnim naslednicima onolikih dinastija moćnog drevnog Egipta, možda je za neke i diskutabilno. Ali svakako pod znakom pitanja nije činjenica da je vekovima zaboravljeni jezik hijeroglifskih spomenika uspeo da bude rekonstruisan uz pomoć upravo koptskog jezika. Zar je to malo na ponos ovo nešto preostalih egipatskih pravoslavaca? Čovek ne mora da bude jednake vere pa da nepravdu vidi. A Kopte je, kao malo drugih naroda, izrabljivalo sve što je stiglo: od Helena, Rimljana, hrišćana (od kojih su i prihvatili hrišćanstvo, a u raskolu ostajući verni Vizantiji), Arapa, Mameluka, do Osmanlija i Turaka, pomalo Britanaca, a na kraju arapskih islamista.
Zato su oni branili druge. Na primer, na mom putu od Kaira ka Dolini kraljeva, dugom više stotina kilometara, konvoj vozila nije nam štitila samo policija i vojska, već i Kopti – kao neka vrsta civilne zaštite: stajali bi u svojoj širokoj odori na svakoj zbog nas zatvorenoj raskrsnici, ozbiljnih lica, s puškom u rukama, i pazili da nam neko ne preseče kolonu. U Luksoru su bili neformalni vodiči, ponosni što mogu ponešto sa zidina da rastumače zadivljenim posetiocima. Čitali su čitave bitke s kamenih ploča. Najveći čas istorije koji sam kada imao na otvorenom.
Kod pominjanja tkanine, starcu sam legao na srce. Ispričao sam mu kakve sam sve raskošne video u Kairu u Koptskom muzeju, i to neke iz posthelenskog doba – iz trećeg i četvrtog veka, i to još spremne za upotrebu. Video sam čak i mumije koje su otkrivene u ovom našem vremenu, a koje su bile uvijene u koptske tkanine! Tu tek mašta radi: dakle, u Egiptu su i u novoj eri još svoje sahranjivali jednako kao njihovi daleki preci pet hiljada godina ranije! Hrišćanska tkanina na faraonske naslednike! Makar i naknadno, prožimanje razlika je tu. Ah, da! U Egipatskom muzeju video sam i mumije to jest potpuno očuvana tela najpoznatijih faraona – Tutankamona (18. dinastija) i cele porodice Ramzesa II (19. dinastija). Mumija samog faraona Ramzesa II unikatna je po tome što na njegovoj glavi, staroj tri hiljade i tri stotine godina, još postoji njegova, prilično gusta plava kosa. Ali uz njih su i kraljevski štapovi, simboli moći. Na ručkama nekih od njih nalazi se izrezbarena glava Nubijca kako bi faraon mogao da kaže „držim neprijatelja u ruci“. A „neprijatelj“ se i danas može videti na ulicama Kaira. Prepoznatljiv je po uvezanoj beloj čalmi koja mu krasi glavu. Rečeno mi je da je onoliko dugačka koliko je potrebno da mu se celo telo u nju može umotati, u slučaju da umre usred pustinje. Kako ostati nesahranjen u pustinji? Eto kako čovek celoga života može sa sobom nositi (na glavi) svoj mrtvački kovčeg.
Ti koji bi ujedno mogli da se sahranjuju i kao egipatske mumije u tekstilu i kao Nubijci u čalmama, ali i kao hrišćani u drvenim kovčezima, jesu – Kopti. U Koptskom muzeju u Kairu, jednako kao logistika za sahrane, stoje jedna pored druge dve biblije iz jedanaestog i trinaestog veka – jedna napisana arapskim, a druga koptskim pismom. Dva puta po sva četiri jevanđelja izložena su u muzeju – da se vidi kako su nekada živela zajedno. No, taman kada se svi u budućnosti izjednače u smrti, evropski hrišćani će ih opet preteći u svojim (proameričkim) somnambulnim novotarijama: već se spremaju da, zarad ekologije – koja više nije samo znak takozvanog društveno odgovornog ponašanja već je i trend – ubace u sam čin sahranjivanja ekološke kovčege, napravljene od papira umesto od drveta. Još samo da smisle reciklirani papir za sanduke koji bi se iz pepela, onako samoobnovljivi, pretvarali opet u papir. Ali, kako tada razdvojiti različite sagorele sadržaje – pepeo tela od pepela hartije?
No, ne znaju (Severna) Amerika i Evropa da im Kopti (uz buduću saradnju s muslimanima) spremaju iznenađenje iz šestog veka ove ere: iskoristiće iz jednog od „Magičnih koptskih tekstova“ priču o čoveku koji naređuje svom nevidljivom dvojniku da ga posavetuje kako da pobedi „klijenta“. A kada mudri nevidljivi dvojnik šapne rešenje živućem bratu, leš će postati bespredmetan. Jer Kopti su se odavno pripremili na ponovni odlazak u novi svet. Čak su i svoju, najpoznatiju, najvažniju i najstariju crkvu iz trećeg veka podigli od drveta doslovno na rimskoj kamenoj tvrđavi, nasadivši je na dve njene kule koje se mogu videti iz same crkve. Kako? Pa, kroz prozore i useke same crkve. Pošto je nasađena na kule koje su čitave i vidljive, crkva nema sopstvene temelje već lebdi u praznom prostom između podnožja negdašnje tvrđave i vrhova njenih stražarnica. Čak je i polovina poda crkve ostavljena u staklu kako bi se kroz to staklo i kroz pod gledalo u prazninu. Pošto je tavanica zatvorena izvanrednim drvenim rezbarijama, gledanje odozgo kao da je zamena za nebo. Uostalom, izgrađena je u obliku Nojeve barke i zove se Viseća crkva. I spremna je za pokret.
„Da li i vi slavite Novu godinu istoga datuma?“ prenuo me je iz priče moj smerni starac.
Toliko me je razbudio da nisam znao šta da mu odgovorim. A onda sam se setio: „Nisam siguran za datum, ali za mesto jesam. Splavovi su nam skoro isti, vaši na Nilu i naši na Savi. I ljudi u njemu. A datumi su tu cele godine. Samo mi nismo.“

Brehtovi restorani
Kantina Bertolt Breht
Šta je to autonomija restorana?
Nemanje vlasnika?
Sloboda pijančenja?
Gubljenje kontrole?
Free menu? Ono – s dvostrukim značenjem: a) besplatna jela, ili b) slobodan izbor jela?
Sve to, i još mnogo štošta, padalo mi je na pamet kada je trebalo da iz svog hotela u Ulici Fridrih pređem reku Špreju i nađem se na Trgu Bertolta Brehta. I to dve večeri zaredom!
Da bih gledao predstavu u pozorištu Berliner Ansambl, čiji je direktor i kum u njegovo najbolje vreme bio niko drugi do sam Breht? Pa, zapravo, ne.
Da bih zapamtio mesto jer me nije držalo sećanje? Ne, ni to.
Da bih, oba puta, išao u dva različita staništa za piće i jelo. I za ponešto još. To da.
Prvi susret organizovao mi je novinar Berliner cajtunga. Želeo je da se ispričamo, a pošto je već u svom listu objavio kritiku moje poslednje knjige. I ja sam želeo. Tekst je inače završio iznenađujuće kratkom i zgusnutom „definicijom“ romana (ako šta takvo uopšte postoji): „Knjiga s toliko mnogo istorije, a tako modema.“ To mi se veoma dopalo. Ne zato što je roman hvalio, već zato što me je zadivio sposobnošću da nešto preopširno napisano i naširoko ispričano kakva je moja knjiga bila – u završnici slikovito objasni s tako malo reči. Valjda sam se u toj svojoj proznoj raspričanosti već uveliko sam sebe zasitio, pa mi je ovakav jezgroviti/zenovski pristup viđenja knjige jednostavno prijao. Od takvog čoveka mogao sam da očekujem još po koju mudru reč. I bio sam u pravu: malo je govorio, a to što bi izrekao bilo je mudrije od njegovih godina. A umeo je i da sluša. Delovao je kao prestareli hipik, ne po svojim godinama već po načinu na koji se nosio. Imao je veoma dugu kosu za 2011. godinu i na sebi zelenu vetrovku, iako baš ne vijetnamku, ali ipak dovoljno staromodnu da se potpuno sudari s nosiočevim mislima.
Sastali smo se u restoranu, kafeu, klubu – ne znam kako taj prostor Brehtovog teatra da nazovem. No, ipak znam: prava reč je kantina. Iako je bila postavljena s leđa pozadine pozorišne bine, kao izdvojena građevina, delovala je kao izlaz s bine pravo – u život. Jednostavni stolovi, naglašena tišina (predstava je bila u toku), posteri i uramljene fotografije (od)igranih predstava, obavezni šank u blizini ulaznih vrata, čkiljavo svetlo, ali i uzani hodnik koji je vodio u malo odeljenje gde su se mogla naručiti dva-tri jela; od kobasica hamburger sa obaveznim kupusom do vursta s pire krompirom. Između ta dva izbora bile su – viršle s senfom. Bogati meni završavao se pivom.
Sa druge strane kantine gledao me je Klaus Marija Brandauer, prodornim pogledom i uzdignutih obrva. Taman kada sam se zabrinuo nad ozbiljnošću pogleda ne znajući šta bih s njim, kroz vrata je banuo, vreo – skoro proključao od glume izrazito našminkani glumac u fraku, drmnuo nešto žestoko sa šanka i hitro se vratio u predstavu. Sa njim je nestao i veliki glumac bez šminke.
Ovaj furiozni poluklovn toliko je bio vruć od igranja na daskama da se doslovno sav pušio od isparenja predstave s koje je izleteo po neophodnu dozu dodatnog adrenalina. Valjda mu publika nije bila dovoljna.
Moj sagovornik, mladi hipik, otkrio mi je da u ovom pozorištu njegova devojka radi kao scenograf i da je za njihovo duhovno okruženje, a i finansijske prilike, Brehtova kantina primereno mesto susreta i bivanja. Tim očima gledano, pomalo mi se pomerila vizura ovog mesta: ono je zasigurno bilo stecište žestoko kondenzovane stvaralačke energije, naročito posle svake predstave. Zna se da sva pozorišta sveta, koja daju do sebe, imaju svoje interne bifee što, osim za zagrevanje pred nastup, najviše služe onoj teškoći da se posle predstave glumac brzo i iole jasno vrati u život. Koliko prekrasno romantičan u zamisli, ovaj prelazak u realnost zapravo je veoma grub i skoro nepodnošljiv. Upućeni kažu da ni u prošlosti maltene nije postojao glumac koji bi odmah po silasku s dasaka mogao da se povuče u samoću ili u svoju ili tuđu večernju dosadu. Naprotiv, svaki je tražio produžetak upravo okončane predstave, ublažavanje „pada“ u život. Osim tog strmoglavljivanja iz metafizike u fiziku, glumac je imao i problem izlaska iz uloge. Igrani lik mu nije dozvoljavao da se presvuče u svoj prvobitni karakter; tu ni skidanje kostima nije pomagalo. Zato su oni s jačim egom tražili još malo aplauza i divljenja. Oni odmereniji u viđenju sebe mogli su bez biseva, ali ne i bez ljudi u blizini.
Otud su ti pozorišni bifei s vremenom postali čuveni. U početku širenja svog uticaja na glumce, počeli su, kao neka živa bića, da preuzimaju na sebe i neprimereno važne uloge: prvo bi im se počeo preuveličavati značaj, potom mistifikovati do važnosti oltara, a ponekad bi čak postajali i prave teatarske ispovedaonice. I na kraju, iz njih više nisu izlazile priče već su priče o njima bivale stvarane.
Što se ekonomske strane susreta „mog“ para tiče, cene su im dovoljno govorile u prilog. Tu se moglo jesti za vrlo malo potrošenog novca. Teško da bi se negde pronašla javna kuhinja koja bi bila skuplja. Izuzev možda u poslaničkim restoranima nacionalnih skupština, bilo koje države.
A opet, iako po definiciji simbol avangardnog, ovaj prostor je u sebi sadržavao nešto staromodno, konzervativno, čak nazadno. Unosio je setu u dušu. Možda zato što je sam po sebi bio senka reflektora stvorena već samim njihovim paljenjem i zato što je imao taj sivi zadatak da, koliko je to bilo moguće, ublaži grubost izlaska s bine na ulicu. I simbolično i doslovno. I tako već koju stotinu godina unazad.

Berza piva
u „Berlinskoj Republici“
Drugi susret odigrao se sledeće večeri, kao neka polurepriza.
Izašavši iz hotela u potrazi za adresom restorana „Berliner Republik“ koja mi je data: Šifbauerdam 6–7, opet sam prelazio preko iste reke, na istom mestu, preko istog mosta Fridrih od sinoć. Tada sam shvatio da je i adresa pozorišta Berliner Ansambl, u čijoj sam kantini bio prethodne večeri, samo formalno bila Bertolt Breht Plac 1, a da mu je dodatni naziv iliti orijentir bio: Teatar na Šifbauerdamu. Hoće reći, oba mesta su skoro bila slepljena jedno za drugo! A kako i ne bi kada je istorijski ponos ovog restorana, osim jela spravljenih po receptima Bečke monarhije, bio i podatak da je u njemu mnogo vremena provodio niko drugi do – Bertolt Breht. Nikakvo čudo, kada se zna da mu je odatle u to vreme radno mesto bilo udaljeno „čitavih“ pedeset metara. Takoreći i doslovno iza ugla.
Breht je ovde bio redovan gost počev od 1948. godine. Tada se vratio iz dvostrukog izgnanstva, prvo onog 1933. pred Hitlerovim ludilom iz ujedinjene Nemačke u SAD, a potom iz te iste Amerike nazad u tada podeljenu Nemačku zbog sličnog ludila zvanog Makartijeva komunistička paranoja (doduše, ostvarenog s neuporedivo manje fizičkih žrtava). U to doba ovaj restoran zvao se „Trihter“. Ima neke čudne simboličke veze u nenamernoj doslednosti između Brehtove američke optužbe da je bio komunista i njegovog povratka na ovu adresu koja se nalazila baš u Istočnom (a ne Zapadnom) Berlinu.
Od tada do danas, „Trihter“ je, s vremenom preinačen u „Berliner Republik“, zadržao svoju monarhističku kuhinju, vodeći računa o njenoj geografski lokalnoj raznovrsnosti. Tako se u meniju i dalje mogu naći jela ne samo iz Beča već i iz Salcburga, Tirola, sa Alpa... Ali, novo vreme donelo je i nekoliko inovacija. Od ozakonjene zabrane pušenja, preostalim upornim pušačima ovo mesto pokušalo je da makar malo umanji muke nametnutog suzdržavanja: u sam restoran uneta je prava pravcata telefonska govornica, i to od one starinske vrste koju možete i dan-danas koristiti na ulicama Londona i drugih britanskih gradova, a od koje je u britanskoj prestonici takođe napravljena populistička atrakcija za turiste, kao, uostalom, i od svega što može doneti novac: od božićnih paketića u tom obliku do privezaka za ključeve i ukrasnih magneta za vrata frižidera. Od stotina takvih kičastih gadžeta jedini koji mi se ikada učinio zanimljivim i korisnim bila je uspela zamisao da se od ovog čuvenog Telephone bootha napravi kasica-prasica. Zaštitna crvena boja je ostavljena, kao i stakla kroz koja se vidi unutrašnjost, ali i na njenom vrhu napravljeni prorez za ubacivanje metalnih novčića. Najvažnija je bila veličina ovog proreza: morao je biti takav da primi kovanice svih veličina i debljina kako bi maloj deci obezbedio međunarodnu ravnopravnost. U svetskoj štednji nije smelo biti ni nacionalne ni monetarne diskriminacije. A o pravima deteta (na štednju) da i ne govorimo.
Dakle, možda se pušač u ovoj telefonskoj govornici osećao slobodnim da puši, ali teško da se mogao osećati i oslobođenim: za ove namene kabina je bila klaustrofobična. Iako je bila povezana za snažni ventilacioni sistem, nije me ubedila ni da bi ovaj prostor mogao da se nazove zdravom sredinom. Naprotiv, delovao je kao idealno mesto za direktno prizivanje kancera. Ali, vernost je vernost: s vremena na vreme pojedini pušač bi se u nju uvukao i delio svoju sudbinu sa cigaretom. Valjda uživajući. Još da se u njoj moglo i družiti s makar još jednom osobom, gde bi govornici bio kraj! Ali, ona je ipak bila samica. Na njoj je, doduše, pisalo Raucher Zelle – Pušačka ćelija i nije bila crvena već žuta, ali to joj nije menjalo suštinu. U njoj se moglo razgovarati samo sa samim sobom.
No, na ovome se nije završavala originalnost „Berlinske Republike“. Naprotiv: njena glavna privlačnost sastojala se od tržišno-demokratske mogućnosti da nijedno od osamnaest vrsta piva koja su postojala na meniju ne možete platiti istom cenom! Kako biste to ustanovili? Pa, ili ako ste bili sami i pili nekoliko, recimo, istih vrsta piva zaredom; ili ako ste bili u društvu, bilo da ste pili takođe iste vrste ali i različite, svejedno, nijedan račun vam ne bi pokazivao isti iznos! Kako? Pa, štampani meni nije imao cene piva već samo njegove vrste i zapremine, bilo da je reč o flaširanim, konzerviranim ili točenim. Ali, zato je tačno u šest po podne, svakoga dana, veliki displej na zidu restorana počinjao s radom: bilo je to vreme za otvaranje Berze piva. Na monitoru bi počele da se kreću beskrajne berzanske trake s rastom i padom akcija piva i na osnovu tih promena na sto bi vam stizao račun. Bilo je i komičnih situacija. Pošto je insistirano na pravilu da svako pojedinačno pivo mora imati svoj poseban račun, mogli ste pratiti te neobične obrte: ako biste u isto vreme zatražili račun za dva (ili više) piva iste marke, pakovanja i količine, a u toku kucanja računa bi, u tom međuvremenu, berza promenila vrednost akcija toj vrsti piva, mogli ste istoga momenta dobiti i dva računa s različitim iznosima.
Naravno da je ova ideja pre svega bila šarmantna. Ona nikoga nije pljačkala, pa čak ni štetila, a nije bila ni lažna: njeni kreatori su stvorili interni (kompjuterski) sistem koji je potpuno simulirao pravu robnu berzu. I cene su se kretale u rasponu od 1,20 do 3,60 evra. Ove cifre su bile krajnosti; najčešće su međusobne razlike u cenama bile mnogo manje i sasvim podnošljive. A najpre – zanimljive.
Čak i kada bi gost, odlazeći, pomislio da je ova berza možda, ipak, dobar vic i samo apstraktna ideja, račun, a potom i novčanik bi ga demantovali. Pa, sva magija i jeste bila u tome. Ne postojati, a postojati.

Restoran (čić) Bertolt Breht
A tamo gde šina savije2 (i ona, kao i sve drugo – nedaleko od mog hotela u Fridrih štrase) treće večeri zaredom, našao sam se u bizarnoj situaciji: preda mnom je stajao treći (!) restoran vezan uz Brehta. Najmanji, najskriveniji, a možda najzanimljiviji. Nalazio se u podrumu kuće tik uz malo, lokalno groblje. Bila je to nevelika zgrada čiji se ceo jedan bočni zid naslanjao na groblje. Ili bolje reći, zid zgrade bio je i ograda groblju.
Na ovo mesto bukvalno sam nabasao. Znao sam da tu negde u relativnoj blizini, na Miteu, postoji Brehtov muzej, ali ne i tačno gde. Ne sećam se šta sam prvo ugledao – ploču na zgradi s natpisom da je tu muzej ili tablu s nazivom restorana. Jednako su bili neupadljivi. Restorančić mi je čak delovao neugledno. Groblje mi je u vidokrug ušlo poslednje.
Već to postupno potvrđivanje višestrukog prisustva B. B.-a, samo po sebi zidalo je dramsku tenziju. Sve je bivalo logično, a u isto vreme i nije: zgrada, fasada, stan, njegova veličina, nisu imali nikakav značaj a priori. A opet, sve zajedno postalo je, neminovno, istorijski značajno. Restoran je bio poluukopan u zemlju, skoro podrum, ne znam ni da li je bio makar i krčma u Brehtovo doba (pa posle preimenovan u njegovu čast). Sve sam nekako jedva primetio.
No, znamo, protokom vremena, sve to postaje važno i vidljivo i kada nije. Takav stav odveo me je u suprotno razmišljanje: kako li je to Brehtu izgledalo da svaki dan takoreći s prozora, iz sopstvenog doma, gleda grobove; izlaziti svakodnevno na ulicu i kraj ramena osećati skoro dodir tolikih mrtvih, silaziti u krčmu i biti svestan da ispijaš pivo u društvu ljudi na istoj dubini zemlje na kojoj su sahranjeni neki drugi ljudi, i to još na prilično intimnom rastojanju (doduše, pivo se ispijalo stojeći, dok su se susedi u svom miru provodili ležeći)... Da li ga je to podstaklo da sebi jednom kaže: s njima sam se srodio, oni su mi komšije, te kada dođe vreme – valjalo bi da u komšiluku i ostanem.
Verujem da je tako. Sve drugo bilo bi nekako suviše morbidno: ko to toliko voli da za života svakodnevno razmišlja o svom budućem grobnom mestu? Ta odluka se ipak i najverovatnije donosi u trenutku, jednom za svagda. I više se o tome ne razmišlja.
Računam da je ovu odluku Breht doneo zajedno sa životnom saputnicom Helenom Vajgl. Da nije tako, bez obzira na različita vremena njihovog odlaska sa ovog sveta, zar bi ležali zajedno na groblju, u zajedničkoj grobnici, onako divno zagrljeni nadgrobnim kamenovima. Pogrešna reč? Ne, videćete kada i vi budete tamo da to nisu spomenici već srca od kamena.
U kafanicu nisam ušao.
Muzej je bio zatvoren.
Na kapiju Dorotejenštatskog groblja sam ušao, malo se divio njegovoj savršenoj uređenosti, pomislio kako se i na otvorenom, bio živ ili mrtav, čovek može osećati ušuškano, i odustao od bilateralne i prijateljske posete Brehtovom grobu.
Ulica Sose bila je poželjna za šetanje.

Basna usred bajke
Kako sačuvati dete od rata? Ne samo njegov život već um i psihu, pre svega? A tek plemenitost?
Sećam se, u vreme vazdušnih napada NATO alijanse na Beograd 1999. godine, pod časnim i popularnim imenom „Milosrdni anđeo“ (zvanično –„Plemeniti nakovanj“, jednako ironičnog ali manje poetičnog naziva), i jednoj i drugoj ćerki uporno sam govorio da nas to ne zasipaju bombama Amerikanci (misleći na narod kao celinu) nego tamo neke čike koje o takvim stvarima odlučuju i koji misle da mi nismo dobri. Tako sam stvaran život prenosio u bajku. A deca ko deca – u bajke veruju.3
Bilo je prekomplikovano objašnjavati im da su takve čike tada postojale i u Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Francuskoj, Italiji itd.
Osim u bajke, deca veruju i u roditelje to jest roditeljima. A ćerke, naročito u očeve iliti očevima. Takvo poverenje, iako je bezuslovno, baš zato traži svakodnevno zasluživanje. I produbljivanje. Zato sam kao otac osećao i dodatnu odgovornost da ispunim svako očekivanje unutar bajke. Ali, kako se to postiže? Veoma teško. No, u prilog mi je išla jedna nesvakidašnja slučajnost: u to doba, početkom devedesetih, bio sam u upravi jednog beogradskog konjičkog kluba za tzv. preponaše, a deca su mi već rekreativno jahala konje iz ove „ergele“. Starija ćerka je već počela ozbiljno da trenira i za budućeg takmičara – preponaša. Činjenica možda važnija i od sporta bila je privilegija što se na takvom mestu moglo takoreći živeti s životinjama. Da idila bude potpuna, pored konja, ovde su svoj zajednički, prijateljski život provodili i psi i mačke. Naravno, i miševi. O ljudima da ne govorim. Pošto se Klub nalazio na jedinstvenom mestu – ne na obodu grada, što je uglavnom slučaj svuda u svetu, već između dva dela grada, te takoreći u širem centru prestonice, a svakako u gradu, to ga je činilo i kad je reč o životinjama opet neočekivano drugačijim. U njegovoj okolini, koja je bila delimično naseljena ljudima, u privatnim kućama zaostalim iz nekog daljeg i ranijeg doba nalazile su se i prave pravcate farme s kojih se moglo čuti groktanje svinja (u doba svinjokolja, i skičanje)! Potom, oglašavanje petlova – poglavica koji su, izgubivši svoje primarne osobine i pojam o vremenu, umesto u ranu zoru obznanjivali početak dana u svako doba dana, a bogami i noći, šepureći se bez imalo srama pred kokama svojom genetskom devijacijom. Najčudnija životinjska simbioza bila je kada bi beogradski vrapci, simboli grada, onako sitni, suvereno zajahali konje, trebeći im s leđa, kao protivuslugu, seno, žito i kojekakvo drugo zrnevlje. Ta slika podsećala je na one s TV kanala Nešnal Džiografika ili BiBiSi-jevih emisija Dejvida Atenboroa u kojima egzotične ptice Afrike skakuću po leđima nosoroga, slonova i uspavanih aligatora.
Bilo je u ovoj harmoničnoj okolini još kojekakvih životinja: ježeva, raznoraznih ptica, poneke zalutale veverice sa oboda jednog od brda koja su uokviravala ovu dolinu. A ponekad, i zaista retko, mogla se videti i poneka lisica.
Šta je to govorilo? Da je pre svega drugog, trebalo da svi mi iz bajke pređemo u – basnu. Ali, ni to nije bio lako. Evo i zašto.
Naša dolina bila je okružena sa tri strane gradskim brdima, čuvenim po svojoj lepoti, ali međusobno različitim po sadržini. Na južnoj strani nalazilo se brdo po imenu Košutnjak koje se svojom blizinom doslovno survavalo u dolinu. Na njemu, vidljivo iz našeg Kluba, jedno pored drugog, celu njegovu kosu stranu delili su staro groblje, još u upotrebi, i široka, duga i veoma strma skijaška staza koja se obrušavala ka nama dole. Tako mrtvi i toliko živahni susedi u skladu jedni s drugima. Imao se utisak da bi skijaši u vratolomnom spustu lako završili u našim krilima ili naručju. Ili na susednom groblju. A staza je radila i zimi i leti, pokrivena prirodnim ili veštačkim snegom. Na samom dnu, između skijaškog cilja i našeg kluba, nalazilo se, beogradskim žargonom rečeno, poljanče koje je u modemom vremenu bilo zagađeno izgradnjom strelišta. Usred ove bajke i basne iz njegovog carstva gruvali su, iako zakonima gradnje, samog terena i fizike ublaženi, pucnji metaka različitih kalibara koji su se zabijali u nežive mete.
Istočnu stranu zauzimalo je brdo Topčider s čijeg se vrha nadmoćno šepurio Dvor koji je sagradila srpska kraljevska dinastija Karađorđevića. Iako je, po stanarskom stažu – „u vremenskom sendviču“ u njemu živeo, bez imalo opiranja, i komunistički predsednik socijalističke Jugoslavije Josip Broz Tito, kraljevska loza se u okrilje dvora vratila kasnije, i to u novo demokratsko doba. No, ono što je bilo istinitije i dugoročnije u trajanju od stanara ovog zdanja bilo je njegovo, sjajem i raskoši opravdano, ime – Beli dvor.
Kako se pogled spuštao naniže od ove Beline, viđale su se i druge krasote ovoga brda: Konak kneza Miloša iz 1831. godine, vladara Kneževine Srbije iz druge srpske kraljevske dinastije Obrenovića, smešten usred omiljenog izletišta Beograđana, prelepog Topčiderskog parka; majušna crkva preko puta Konaka, i još južnije – prekrasni manastir Rakovica iz 1385. godine (prva kasnije osnovana „monaška škola“ u Srbiji). Usred ove bajke i basne, na samo stotinak metara od našeg parkura, na Topčiderskom delu, nalazila se čudovišna građevina iz 1929. Namenski zidana za potrebe Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (SHS), dobila je naziv Zavod za izradu novčanica i kovanog novca, popularno – Kovnica, i bila je delo jednog autora, ali različitih stilova, sastavljeno od strogog klasicizma, preko upotrebe modernih staklenih površina, veštačkog kamena i teranove, do dve impresivne kule na njenim obodima, s pilarima i detaljima izrazito kubističkog stila. Začudo, sve je bilo u skladu. Zimska bašta puna tropskog i egzotičnog cveća. Vrt u dvorištu negovan. U njemu, osim stabala i novca, rađaju i banane.
Oba ova brda, i Košutnjak i Topčider veliki su parkovi, a zapravo su dve prave pravcate gradske šume sjedinjene u jednu. Zato sve što se u njima nalazi i ima izgled bajkovitog. A ono što je u njima nekada živelo – srne, jeleni i košute – dalo je Košutnjaku ime. U Topčiderskoj reci, koja je meandrirala kroz ovaj zeleniš ka svom završetku u Savi, bilo je labudova. Oterali su ih topovi. Eto izvora drugom imenu.
Sa severne strane na Konjički klub gledalo je treće brdo po imenu Senjak. Ono je dobilo naziv po hrani za konje. Tu je u stara doba, na mesto dovoljno udaljeno od centra kako požarima, tada čestim, ne bi bile ugrožene važne institucije, skladišteno seno za potrebe cele Varoši beogradske. S vremenom, ovde su počele da se grade porodične kuće i letnjikovci da bi danas, uz skute susednog, četvrtog brda, Dedinja, takođe vidljivog iz Kluba, ovaj kraj postao jedan od najotmenijih, najbogatijih i najprestižnijih delova grada. Iako se može podičiti različitim lepotama, i po tom i po svakom drugom, a možda najpre moralnom uzusu, Senjak je domaćin jednoj od najskladnijih, a ne previše, čak nimalo, raskošnih vila: ako je moguće spojiti vrhunsku estetiku (koja osim realnog, doziranog bogatstva nameće posmatraču snagom sopstvene iluzije deo nepostojećeg bogatstva) i skromnost, onda je to ovde slučaj. I gle čuda, i njen stanar bio je od tog retkog i plemenitog kova: kralj Petar Prvi Karađorđević (1844-1921), Karađorđev unuk, čovek bogate biografije i dela, kralj Srbije od 1903. (izabran glasovima poslanika Narodne skupštine), nazvan Oslobodilac, a pod čijim skiptrom je 1918. stvorena Kraljevina SHS, kralj-građanin koji je poslednje godine svog života proveo vrlo skromno u ovoj kući tako što ju je plaćao kao iznajmljenu. Jedinstven kralj. Kralj – podstanar!
Usred ove bajke i basne između Čarobnih kuća i Kluba isprečila se, iznenada, moderna, glomazna, zastrašujuća (iako korisna), saobraćajna petlja koja automobile, ali ne i konje, žurno vodi blistavim mostom preko (polu)ostrva Ade Ciganlije i reke Save.
Sa zapadne strane kluba, nekako iza njegovih leđa, stajao je Hipodrom na kojem je prva konjička trka, po svojevremenom otvaranju trkališta, održana na Vidovdan 1914. godine, istoga dana kada se dogodio i čuveni atentat na austrougarskog prestolonaslednika u Sarajevu. A kada smo kod toga, nije li čudna još jedna slučajnost ili istovetnost ova dva grada: i Beograd i Sarajevo imaju Carevu ćupriju. Već vekovima. Srpska prestonica odmah pored hipodroma, na granici sa Senjakom, natkriljujući Topčidersku reku, a bosanska usred grada premošćujući Miljacku.
Južnu stranu zaokruživalo je i peto brdo – Banovo. Iako je i ono posedovalo svoju vremensku tradiciju, ipak se razlikovalo od svih drugih, jer je uglavnom bilo proizvod i deo planske socijalističke izgradnje prestonice. Usred ove bajke i basne, to je značilo: beton, cigla i sve suprotno zelenilu ostala četiri brda. A uostalom, i srećom, nekako se krilo iza Košutnjaka i iznad njega.
Veoma blizu Klubu nalazila se tačka spajanja iliti razdvajanja (kako se uzme) sva četiri, nazovimo ih za ove potrebe, ekološka brda. Sa stražnje strane, ukoso od Miloševog konaka, tu tačku su činile četiri ulice, tačnije dva bulevara (Vojvode Mišića i Vojvode Putnika), jedan put (Rakovički) i jedna ulica (Teodora Drajzera), koje su se ulivale jedna u drugu. Ta raskrsnica i njen imaginarni centar bili su pravo središte Eko-Beograda.
To je za mene idilični i idealni deo Beograda.
Sav ovaj opis služi da nas približi jednoj od mogućih godina između 1991. i 1995. i/ili 1999. Prvi period obeležava četvorogodišnji rat, začet u jednoj zajedničkoj državi (osamdeset sedam dana opsade i granatiranja Vukovara). Drugi, „zlatna sredina“ ratne dekade, jeste 1995. (kraj četvorogodišnje opsade Sarajeva, posle tačno hiljadu četiristo dvadeset pet dana granatiranja). Treći period je onaj između 24. marta i 10. juna 1999. (sedamdeset osam dana bombardovanja Srbije, Kosova i Crne Gore), završen u onoliko država koliko je naroda onu prvobitnu do tada činilo, s neoborivom zakonitošću Evrope 20. veka – da u njemu svaki rat traje četiri godine. (Valjda je to optimalno vreme za izlazak iz akutne gluposti ili je to prirodni zakon ratne ritam-mašine koji, kao i u muzici, podleže pravilima uvoda, razrade s refrenima i dugim fejd-autom. Ili lakog/brzog ulaska i teškog/sporog izlaska.) Zbir od sedamdeset osam dana bombardovanja Beograda (onaj „Milosrdni anđeo“ s početka priče, a permutovani broj osamdeset sedam, broj dana granatiranja Vukovara), valjda bi trebalo da je bio konac svih konaca, uspostavljanje ravnoteže između svih zločina i svih žrtava. Zaokruženje ratne drame sa uvodom, razradom i zaključkom.
Svih tih dana, meseci i godina, sva naša deca s nama koji smo brinuli o Klubu, to jest o konjima i drugim životinjama, a ne o svojim životima, jer se o tome nije razmišljalo (na tom mestu život je bio samo naš i mogao se pozajmiti bez kamate, ali ne i pokloniti), dakle – deca, zdušno su nalazila opravdanje za misao o prevlasti smisla nad besmislom. Kako? Pa, baveći se konjima i drugom menažerijom. Deca ne umeju da misle o smrti, ali o životu – da. Za njih je smrt nepoznanica, takoreći ne postoji, ali život im je sve oko njih. Konji, ta nežna, tanana, pomalo svojeglava i često nepredvidiva stvorenja, nalazili su i svoj mir pod komandama svojih, takođe nežnih, tananih, pomalo svojeglavih i često nepredvidivih malih jahača.
Posebno poverenje gradilo se ritualima hranjenja. Deca su se posvećivala služenju životinjama i tada nisu imala potrebu da se iskazuju kao mali gospodari. Naprotiv, služila su ih kao da su zamenili uloge. Objašnjavala su nam da ih moraju redovno i vrlo pažljivo hraniti jer se konji mnogo troše pod njihovim komandama. I da oni (konji) sve svoje razmišljanje daju u svoju snagu i pomalo u poslušnost.
Idila kojom smo bili okruženi, a koju smo i sami delimično gradili u iluziju, kao liniju odbrane, dobijala je među navedenim datumima katarzične oblike: gradila je dva paralelna sveta koji su svaki ponaosob, istovremeno, i ignorisali i potpuno uvažavali onaj drugi. To šizoidno stanje nije bilo pitanje odluke; to je bio život. Ali i vreme kada sam ja učio od dece: ona su, jednom za svagda prihvativši okrilje koje su im stariji ponudili i, pošto su se uverila u sigurnost takvog poverenja, ignorisala kontraste koji su, zapravo, bili pravi psihološki i emotivni udari. To dosezanje apsurdnosti menjalo je slike o stvarnosti, ali ne i stvarnost samu. Recimo, dok bi se trening u parkuru na samom zagrevanju konja menjao iz hoda u kas, nebo bi pokrivao zvuk i slika propelera vojnih helikoptera koji su prevozili potrepštine na tadašnji srpsko-hrvatski front. Kada bi se (isti) trening završavao prelaskom galopa u kas, ponovo bi se začulo brujanje motora iz daljine, a potom zvuk elisa istih helikoptera koji su nas nadletali u niskom letu, vraćajući se iz svojih misija. U ovim povratnim naletima prevozili su ranjenike iz mesta Vukovar (u Srbiji, a za potrebe Zapada, nazvanim Vukowar) u obližnje vojne i civilne bolnice Dedinja i Topčidera.
Prvih godina tog rata usred ove bajke i basne najproduktivnija fabrika u zemlji – Kovnica novca, delila je ogradu s našim Klubom. Proizvodnja papirnog novca, i po količini i brzini, rapidno je rasla sve do tačke kada se počeo proizvoditi besomučno dvadeset i četiri sata bez prekida, prateći zahuktalost nezapamćene hiperinflacije. Evropski rekord je bio oboren, čak je bila nadvladana i do tada najčuvenija inflacija zabeležena šezdeset godina ranije u Nemačkoj 1933. Gledali smo taj danonoćni protok ljudi i novca kao na nekoj Olimpijadi produktivnosti u kojoj bi ove naše komšije sigurno odnele Zlatnu medalju. Prava pravcata fabrika para.
Hipodrom su od države preuzeli novi vlasnici sumnjivog kova. Kasačke trke su održavane i dalje, pojačani su parapsihološki razlozi za klađenjem, preprodaja konja i pobeda je uzimala maha, a čuveni srpski roštilj u restoranima trkališta podmazivao je točak biznisa. Pobede su cvetale.
Strelište je izgubilo smisao. Na njemu je zavladala tišina. Na žalost ili sreću klijenata, samo koju desetinu kilometara dalje, pojavilo se mnogo konkurentskih mesta na kojima se moglo pucati onako, odistinski, i u žive mete.
Ritual važnosti hranjenja prešao je sa životinja na ljude. Jelo se redovno i obilno. U Klubu – napolju, van prostorija. Na travi. Ne zato što je neizvesna tadašnjost (a o ondašnjoj budućnosti da i ne govorimo) diktirala filozofiju „sve sada, za svaki slučaj“ jer se nije moglo znati šta sutra donosi, već i zbog podsvesne, pa i primitivne, želje za socijalizacijom. Hrana je unosila toplotu i u dušu a ne samo u telo. Preko hrane se bolje, iako ne i lakše, razgovaralo. Pomoću nje se ubijao besmisao. Njome se iskazivala veština. Ona je postala skromni kult nanovo izmišljenog paganskog vremena u kojem su muškarci raspaljivali roštilj i odlazili u lov na pljeskavice i ćevapčiće i ostale plodove tora (za razliku od mediteranskih plodova mora), dok su žene održavale vatru, deca se igrala, a nacionalni ponos sticao kalorije. I najvažnije, a možda čak i bez ikakvog pretpostavljanja – rađala se ljubav. Nju su činili vidljivi smeh i nevidljive suze, ponekad neuračunljiva bahatost i stalna međusobna toplina. Kao da je dobrota htela da kaže: „Ja sam vaša hrana, pojedite me zajedno s roštiljem. Ima me i u svinjskim kobasicama i u prženoj džigerici, u sitno seckanom crnom luku i u domaćem hlebu. Ima me u paradajzu, vinu, mineralnoj vodi, ali i u ponovo uspostavljenom sirotinjskom obedu – masti na hlebu sa alevom paprikom. Tako će me biti i u vama.“
Deca su bila mudrija. Ona su mislila da se plemenitost uči, kao jahanje. I da dobrota dolazi od konja. Živih.
Uostalom, ko je tu koga spasavao?
Na kraju sledi povratak iz bajke i basne u realnost s početka priče: te 1999. godine u relativnoj blizini Kluba bombe NATO avijacije ozbiljno su oštetile manastir Rakovicu (onaj iz 14. veka, već pomenuti). Da li su piloti ili naredbodavci znali da je onaj u istoriji Evrope čuveni Karlovački mir zaključen posle teških tursko-ruskih pregovora, tačno tri stotine godina ranije, 1699. pedesetak kilometara severnije, imao veze sa ovom metom?4 Svi kažu da mira ne bi bilo da među vladarima i vojskovođama nije bilo još nekog: izvesnog monaha Georgija – glavnog posrednika u pregovorima, kaluđera ovog Rakovičkog manastira.
Mora da su znali. Kao da im je ideja bila da ga nadopune u imenu: Rat i mir. Jer, jedno bez drugoga ne ide.
Šta je neobičnost ove bajke (a možda i njena slabost)? To što su je ova deca, umesto da je slušaju, zapravo – živela. Zašto u njoj i nema uobičajene pravolinijske priče koju navodno deca ne samo najviše već i jedino vole, zašto nema autorskih kalambura, spisateljske akcije, zapleta i čega sve ne? Pa, zato što je usred i zbog grube realnosti sve što je na okolnim brdima postojalo (i ovde opisano) samo po sebi bilo bajka, a ono u njihovom centru – u Konjičkom klubu – basna.

Slika uramljena u mermer
– Slika koja je uramljena u mermer? Da niste nešto pogrešili? – prekinuo me je jedan od slušalaca.
– Ne, nisam. Dobro ste čuli. Pa, zato što zvuči neobično, zato vam i pričam. Video sam je prilikom obilaska novinske kuće Al Hakra u Kairu. Evo kako je to bilo.
Smestio sam se udobnije u fotelju, uživajući unapred u priči više nego što su to mogli slušaoci. Razumljivo, jer ja sam, za razliku od njih, unapred znao šta sledi. Možda bi se očekivalo suprotno: da mi prepričavanje nečega što mi je bilo već dobro poznato umanji užitak. Ali, ne. Naprotiv. Bilo je ovo jedno od onih sećanja koja vam se stalno vraćaju a da ne znate zašto. Upornost povratka ovog događaja mora biti da je imala neko dodatno, možda čak i skriveno, ali svakako smisleno značenje. Jer ne dešava vam se često da ne znate uzrok jednom takvom ponavljanju, a time ni smisao eventualne poruke. Jednostavnije rečeno, retko se pitate čemu zasluga za jedno takvo prisećanje.
– Spolja gledana, zgrada legende arapskog novinarstva delovala je ne baš mnogo raskošno. Bila je svedenih linija, moderna a opet ne previše, pomalo klasična ali ne sasvim. Nekako najviše – neodređena. Već sam ulaz u njen prostrani hol govorio je, međutim, nešto drugo: da se ovde pokazuje onaj deo arapskog sveta koji zna šta je decidna mera bogatstva koja vas ne obara s nogu odmah, već vas pušta da u dovoljnoj meri kasnije, ako ne i sasvim naknadno, burno oživite u sebi ono što ste videli. Bilo je poučno videti u celini redakcije dnevnih novina i nedeljnika: novinarske, uredničke, savetničke i direktorske prostorije. Prve su bile uređene tako da su imale meru praktičnosti, druge su zaposlene udaljavale na nejasnu razdaljinu, treće su pokazivale stepenovanu hijerarhiju, a četvrte nedodirljivost. Takvi su bili i ljudi koji su ih pohodili. Prvi – prostodušni i otvoreni. Drugi – između dve nevidljive vatre, treći – blago nadmeni, a oni do kojih se moralo peti u visinu – oholi. S merom, koliko je to moguće.
– Iznenađenje je bio novinski restoran. On je bio raskošniji no što su to bili restorani bilo koje redakcije u svetu ili čak i neke velike i uspešne firme. Uostalom, nisam ga nazvao menzom, što su uglavnom ovakvi prostori svuda i bili. Možda zato što je ovo bilo stecište svih. Ovde nije bilo ni gužve ni buke. Ni samoposluživanja. Ljubazni i pažljivi konobari; očigledno dnevna smena bez postojanja večernje. Hrana je bila iznad svake prosečnosti: ograničeni broj jela, ali spremljen majstorskom rukom i ukusno poslužen. I količine koje su određivale meru rada. Najesti se, a ne prejesti se.
– Restoran je bio na vrhu zgrade; tri kompletna zida od četiri postojeća bila su u prozorima: jarko svetlo prodiralo je sa svih strana i pogled na Kairo bio je kao sa kakve turističke platforme. Bistro nebo nadjačavalo je prašinu i probijalo je po dubini i u daljinu. Grad boje piramida pogledu je bio ponuđen kao na dlanu. Naš domaćin nam je objašnjavao sistem rada redakcija ne bez neke nadzidane visine. Činio je to jednako dok smo šetali prostorijama i dok smo sedeli za stolom i služili se desertom. Bilo je nečega faraonskog u njegovom ponašanju. To je ono kada vas neko uvažava jer ste mu gost a ne rob, ali vam daje do znanja da do njega nikada nećete dopreti jer vam u njegovoj blizini i nije mesto. Da li je to omogućavao položaj a priori ili se to sticalo s vremenom? I ko je takvo ponašanje odobravao? Da li je postojala osoba koja je o tome odlučivala? Ili su se to samo poštovala od ranije određena pravila, stvorena koju hiljadu godina unazad, koja su određivala ko i kada sme, treba i mora da održava takvu tradiciju?
– Sećam se, takvo slično ponašanje imali su i mnogi Grci, čak neki moji prijatelji – pisci koje sam, u početku ne razumevajući suštinu, tada shvatao kao uobražene i doslovno prepotentne. A koje sam voleo! To je, opet, značilo da je u njihovoj oholosti koju su širili oko sebe (ali koja nije bila uperena ni protiv koga lično, treba reći) bilo nekog opravdanja ili makar razloga da o tome bolje promislim. Valjalo je naći odgovor na takvo ponašanje jer je ono to zasluživalo. I pronašao sam ga u dubokoj prošlosti: u hiljadama godina postojanja visokorazvijene civilizacije, u postojanju demokratije kada je ona bila njihov izum, i samo njihova. Ponašali su se tako čak, i upravo i naročito tada, kada bi se osetili uvređenim, povređenim, izneverenim, ugroženim – bilo na pojedinačnom ili na kolektivnom planu. Kao da su polagali pravo na izvesne delove istorije svih, a ne samo istorije sebe.
Jedan slušalac me je prekinuo komentarom:
– Pa, zar se nisu vekovima tako ponašali svi koji su bilo kada u svojoj istoriji bili iole važno carstvo, pa makar i na kratko, a kamoli oni koji su bili imperija?
Bio je u pravu. Kratko sam prokomentarisao:
– To vaše pitanje shvatio sam kao retorsko.
I nastavio.
– I sami znate da je teško izbeći taj osećaj kolektivnog gubitka snage iz sopstvene prošlosti. Tako se gradi mitologija u moderno doba: frustraciju prebacujete na negdašnje postojanje nacionalne, grupne ili slične važnosti i time nadoknađujete trenutnu prazninu. A to je razumljivo. Da, takvo ponašanje treba kritikovati, menjati, ali se ujedno ono mora i razumeti. Velika je to boljka: biti nekada „neko i nešto“ a onda odjednom, čak i kada se preteruje – „ništa“. Pa, šta će vam bolji primer od ponekog starca: on vam je u svoj svojoj individualnosti istovremeno i izvrsna slika kolektivnog. On, upravo onako egocentričan – kada počne da vas gnjavi sopstvenim životom i onim „šta je sve bio“ ili „šta je sve mogao biti“, pokazuje iste simptome pred bolest kolektiva, naroda, nacije, države... koji pati za boljom prošlošću uz istovremeno negiranje vrednosti sadašnjice i takoreći nepriznavanja budućnosti. Te krajnosti, od kojih nijedna nije ni približno, a kamoli precizno, istinita, podmukla su kočnica da i pojedinac i kolektiv idu dalje, ma gde to dalje bilo.
– Malo ste nam odlutali od konkretne priče – opomenuo me je glas iz publike. – Mislim, razumem da nam pojedinačan primer širite na opšte pravilo, ali bićemo u stanju da to shvatimo i bez vas, a naročito na kraju priče. Slažete se?
– Slažem se.
Bilo me je malo sramota. Zaboravio sam da pred sobom nemam neke neuke, sa ulice slučajno pokupljene slušaoce. A opet, taj isti glas me je i naveo na uopštavanje svojim uopštavanjem o imperijama iz prošlosti. Svejedno, valjalo je vratiti se primeru. Ako je to i bio primer ma čemu. Ha! Tu smo! sinulo mi je. Pa, to što sam započeo da pričam i te kako je vezano uz priču o očuvanju vredne prošlosti, makar se ona događala i u sadašnjosti. Tim pre je trebalo da primer izvedem do kraja.
– Dakle, sve vreme dok sam sedeo preko puta našeg domaćina (on jedan „protiv“ nas nekoliko), razmišljao sam otkud dolazi to ponašanje u kojem nema ni trunke sumnje u sebe i tolika sigurnost s kojom je izgovarao svaku reč, a ne samo stav? Nije bio političar, bio je (samo) umereno bogat, nije bio ni neki genijalan pisac (pročitao sam izvestan broj njegovih priča i novinarskih tekstova)... Ali, donedavno mesto glavnog urednika važnog magazina i odskora savetničko mesto prvom čoveku novinske kuće, po zasluzi, možda je nudilo odgovor. Šta ako smo ga upravo zatekli u prelaznoj fazi iz jednog stanja (bolje prošlosti) u drugo (nepoznate ili, ne daj bože, nepostojeće budućnosti)? U stanju fluidne sadašnjice koja to nije jer se od jučerašnjeg nije otkačila a sutrašnjeg se nije dokačila? U fazi u kojoj očajnički, a da i ne zna, traži slamke spasa koje bi ga povezale sa obe obale, pa makar i po cenu da udavi, i simbolički i doslovno, sve druge oko sebe? Jer, možda, sadašnjica nije ni postojala. Upravo zato što je delovala tako umilno i komotno.
– Kao da sam ga uhvatio između upravo završenog glavnog jela koje ga je zasitilo, i deserta koji je uprkos sitosti naručio, za svaki slučaj. Ili je samo kupovao vreme? Pa će, tek kada mu stigne, odlučiti da li da ga pojede i da li da ga uopšte proba. Ili ga namerno neće jesti, priznajući sebi da su mu samo oči bile gladne.
– Uostalom, mogu da vam kao ilustraciju ovome ispričam jedan događaj kojem sam prisustvovao dok sam još bio u završnom razredu osnovne škole: bilo je to vreme kada je Beograd bio prepun poslastičarnica čiju su idilu od istočnjačkih kolača i pića (boza i limunada) stvarali neprevaziđeni majstori slatke kuhinje Šiptari i Goranci. Jedna od pubertetskih zabava tog vremena bila nam je i da se u njihovim zanatskim radnjama, a zapravo prodavnicama, pred svedocima u okpladu jede što više teških turskih i arapskih poslastica. Tako su se jednom takmičila dva moja druga iz odeljenja u tome ko će pojesti više tulumbi (koje plivaju u onolikom gusto zašećerenom saftu). Jedan od njih, kada je shvatio da će ih, posle ko zna koliko tulumbi natrpanih u stomak, ili sve povratiti ili se od njih onesvestiti, pokazao se duhovit izašavši neokrnjen iz poraza tako što je dve tulumbe doslovno gurnuo u (zatvorene) oči rečima: Jedite, jedite! Poreklom je bio iz jugoistočne Srbije pa su te reči, izgovorene ovako, zvučale još smešnije: Jijte, jijte!
Ovaj drastičan primer s hranom izazvao je smeh među slušaocima. Ne samo da su ga sasvim razumeli već se očigledno dobro primio, bolje no bilo koji drugi mogući, a mudrački. Čak je oblik „dobro se primio“ nekako stajao bolje u rečenici nego da sam upotrebio aktivniji „dobro su ga primili“. Ovako je izgledalo kao da sam primer zasadio u zemlju ili zacementirao betonom u tvrdu podlogu. Kao da ga je sada bilo teško iščupati iz tla ili skoro nemoguće odbetonirati.
– Naš domaćin svoj desert nije ni probao, ali nije pokušao ni da ga ugura u oči.
Nastavio sam ovom rečenicom posle stišavanja smeha. Ali, njome sam ga opet izazvao.
– Verovatno je slatkiš stajao tu ispred njega kao neki znak simbolične moći. Da bi mogao i sebi i drugima kazati kako može da ga priušti ali da mu nije potreban. Zar, uostalom, to i nije postulat na kojem se bahatost zasniva(la)?
Imam, ali neću.
Mogu, ali mi se ne da.
Imao-nemao, moje je.
Iz živahne publike opet je dopro novi glas.
– Razumemo mi od samog početka šta vi nama govorite, i šta hoćete da nam kažete, ali to vas ne oslobađa nastavka priče.
Slušalac mi je, uz opomenu, zapravo uputio nedvosmislen kompliment: iako je svima bilo jasno koja je poruka moga pričanja, to im nije umanjivalo užitak daljeg slušanja. Dakle, jednako kao i meni. Valjalo je da se ne umislim.
– Našoj poseti došao je kraj. Spustili smo se u prizemlje, u hol iz koga smo i pošli. Na rastanku, iza leđa našeg domaćina, dok sam čekao da se s njim moji saputnici pozdrave, pažnju mi je privuklo nešto čudno. Problem je bio u tome što sam prikovao pogled u taj zid naspram sebe, a da nisam razumeo zašto. Naš domaćin je bio ubeđen da se divim slici na zidu. I počeo je da objašnjava kako to ulje na platnu velikih dimenzija, na centralnom zidu ogromnog hola, predstavlja nepostojeći, a večni, svetionik Faros, svetsko čudo stvoreno kao simbol ostavštine (posle) života Aleksandra Makedonskog... Na kraju je, onako usput, pomenuo da je autorka grandiozne slike (skromnog kvaliteta, moj komentar) – njegova supruga.
– Ali čuđenje mi nije promenila niti pogled skrenula nova informacija da je, eto slučaja, velika umetnica upravo njegova dama. I dalje sam se bavio onim što nisam razumeo. Onako prenaglašeno ukočen i razrogačenih očiju, shvatio sam šta me muči tek kada sam sebi izgovorio opšte saznanje da slike, koliko mi je poznato, uglavnom vise na zidovima i da je to njihov prirodan položaj. Ova nije visila. Da, bila je na zidu, ali je nekako stajala na njemu. I, uostalom, nije me slika privlačila već njen ram. Jer slika je bila uramljena u mermerni okvir koji je, zapravo, bio prilepljen, usađen, zazidan, prikovan za zid! Ram, a time i slika. Tu je, valjda, za večnost trebalo da budu svi zajedno: predmet s slike, platno i, najzad – ram kao garant trajanja. Neko bi rekao, tako im je bilo suđeno. Takoreći faraonska, da ne kažem mermerna sudbina.

Šofer gospođe Bergman
Moj prijatelj, slikar, pohvalio mi se kako je nekada davno poznavao jednu veoma zanimljivu ženu s više prezimena. Redosled sticanja tih prezimena izmicao mu je iz sećanja, njihovo kratko prijateljstvo postojalo je pre skoro pola veka, prekid prijateljstva takođe, mnogo toga je u međuvremenu zaboravio, kako ne bi i nešto tako nevažno kao što je redosled bilo čega...
Ali, nju je pamtio veoma čvrsto, tvrdo, sigurno, detaljno. Tako dobro da sam bio siguran da je bio zaljubljen u nju. A iz njegove priče, zaključio sam – nije mi on to govorio, ona je to i te kako zasluživala. Uostalom, ako je i bio u nju zaljubljen, nije bio jedini. Naprotiv. Lista obožavalaca bila je podugačka.
Prezivala se Grut, Bergman, Hagberg. Zvala se Gun. Da je bila glumica, najbolje bi joj stajala varijanta Gun Grut. (A i da nije.) Tako ćemo je zvati.
I moj prijatelj i ona živeli su u Švedskoj. Nisu se poznavali. On je znao da ona postoji, ona za njega nije znala. Spojio ih je slučaj. I to kakav!
Ali, pre toga, ona je upoznala druga dva važna muškarca u svom životu. Jedan, prezimenom Hagberg, postao joj je muž nešto posle Drugog svetskog rata. Već su imali dvoje dece kada je 1949. godine upoznala svog drugog važnog muškarca. Tada je imala trideset i tri godine. On, novi muškarac, dve manje od nje, trideset i jednu. Ali, ponašao se kao da je pregrmeo već celi jedan život: bio je kreativno razuzdan, hitar u mislima, postupcima i čestim životnim prekretnicama. Zastrašujuće, možda i previše, produktivan. Neodoljiv.
Bez imalo ustručavanja pokazao joj je koliko mu je do nje stalo. Nije ga zanimalo postojanje muža i dece. Zatražio je da s njim krene u Pariz, na tromesečno putovanje. Imao je angažman na nekom snimanju. A ona? Pa, kako joj odgovara. Bila je novinar. Zar nije mogla za svoj časopis da, recimo, pokriva onolike modne revije iz svetskog centra mode? Mogla je.
Decu je ostavila guvernanti i mužu.
Kada se posle tri meseca vratila u Stokholm, zatražila je razvod. Ali, nije sve išlo kako je pomislila: sudski proces se odužio u nedogled. Pitanje starateljstva nad decom nije pokazivalo znake razrešenja. Muž je insistirao da deca pripadnu njemu zbog „njenog neprihvatljivog nemoralnog života“. Pristajao je da ih njoj prepusti samo ako bi napustila svog novog čoveka i živela samostalno. A njen novi čovek je imao malo strpljenja za ovakve pravne igrarije. Posle dve pune godine sudskog nadmudrivanja, slučaj još nije bio priveden kraju. Novi čovek i Gun Grut postali su roditelji novog deteta. Nova majka morala je da odustane od svoje dvoje prethodne dece. Doduše, igrom pravnih zavrzlama i sudbine, samo nakratko: odmah pošto je dobila razvod (pristankom na odustajanje od starateljstva), udavši se za novog supruga, dobila je i pravo na svoju pređašnju decu! Kada je sve najzad izgledalo legalno uređeno i kako valja moralno, njen novi čovek je ušao u novu ljubavnu vezu. Gun Grut je izvesno vreme to trpela, a onda – ne tražeći razvod, zamolila novog muža da nastave odvojeno da žive. To joj nije palo onoliko teško koliko je očekivala; shvatila je da nije tek tako novom čoveku bila već treća supruga po redu. Očigledno da je takvom ritmu bio sklon. Sporazum je napravljen, ljubav stavljena na stranu, deca u središte njenog života. Drugi muž je nastavio svoj veoma javni život, uključujući i javne nove ljubavi. Doduše, redovno ju je posećivao i brinuo ne samo o svom detetu već i o ostaloj deci. Kako su deca rasla, Gun Grut je postala slobodnija; doduše, pomalo na veću samostalnost i prisiljena, te se bacila na ozbiljan rad: doktorirala je lingvistiku na Univerzitetu Upsala i prihvatila ponudu da na Odseku za slavistiku predaje slovenske jezike. Počela je i da prevodi književna dela. Pošto je već dovoljno toga objavila u književnim časopisima, a nepodeljene pohvale za odlične prevode su joj uporno pristizale s svih strana, usudila se da švedskoj javnosti preporuči svog omiljenog pisca iz Jugoslavije, po imenu Ivo Andrić. Savesno radeći na prevodima, uspela je da ubedi i kulturnu javnost i izdavače kako je reč o nesvakidašnje kvalitetnom i u svetskim razmerama ozbiljnom piscu. Posle mnogo poseta Beogradu, Dubrovniku, Herceg-Novom i drugim mestima Jugoslavije, mnogo razgovora i dopisivanja sa autorom, završila je prevode, ispostaviće se za početak, dve njegove knjige. Tako stari i poznati izdavač Albert Bonijer 1960. godine objavljuje Andrićev roman Na Drini ćuprija, a već sledeće godine i Travničku hroniku. U međuvremenu, godinu dana ranije, osamostaljena u svakom pogledu, otresitija i smirena, Gun Grut je dobila razvod i od svog drugog supruga. Život je išao novim i ispunjenim tokom.
Sa „svojim“ piscem je u neprekidnoj prepisci od dvadeset šestog oktobra 1961. kada je odluka o dodeli Nobelove nagrade za književnost Ivi Andriću objavljena, do petog decembra iste godine, kada mu je i dodeljena. Skroman kakav je bio, Andrić je koristio svaki mogući sitan povod da se, za svaki slučaj, konsultuje s svojom prevoditeljkom; od stručnih podataka do protokolarnih i bizarnih sitnica.
Laureat tada nije znao da su Gun Grut jednako tako za sve propitivali i domaćini buduće ceremonije. Kako bi tek bez nje, posle zvaničnog uručenja nagrade, na svečanoj večeri i na balu tog petog decembra u Gradskoj kući, uopšte znali šta je pravi potez? Orkestar nije tada slučajno mogao odsvirati „Kad ja pođoh na Bembašu“ niti je hor (njenih) studenata isto tako slučajno mogao da otpeva na srpskom jeziku pesmu „Oj, jesenske duge noći“ Josipa Slavenskog.
Sve je poznato s tog bala, kažu, čak i jelovnik! (reč koja je mnogo posle čuvenog potonuća Titanika postala važnija od mnogo čega značajnijeg u vezi s njim), izuzev podatka da li su na tom balu pisac i njegova prevoditeljka zajedno otplesali jednu igru? U prisustvu piščeve supruge i u odsustvu prevoditeljkinih bivših supruga.
Zašto je to važno? A zašto ne bi bilo? Zar ne bi to moglo biti jednako značajno kao podatak da je te godine jedan balkanski spisatelj Nobelovom žiriju više imponovao nego njegovi tadašnji nominovani konkurenti poput Lorensa Darela, Dž. R. R. Tolkina, Džona Stajnbeka, Alberta Moravije, Roberta Frosta, Grejama Grina... Ako je mènï „Poslednje večere“ na Titaniku jednako važan kao i sve drugo iz te atlantske noći, zašto jedan ples sa proslave Nobelovih laureata ne bi bio makar zabeležen? Ako je švedski novinar Andreas Ekstrom bio obelodanjivač transkripta rasprave sa žiriranja članova Nobelovog komiteta iz 1961. godine, na njegovu pedesetu godišnjicu (2011), u paketu sa citatima negativnih, eliminišućih, kvalifikacija književnih dela ovako čuvenih literata, zašto jedna lepa igra dvoje srećnih ljudi ne bi bila zabeležena rukom autora ove pripovesti?
Moj prijatelj, slikar, koju godinu kasnije, našao se u društvu sa Ivom Andrićem u Beogradu. Na dan povratka za Švedsku Andrić ga zamoli da sa sobom ponese poruku njegovoj prevoditeljki. Pri pristanku, on je pred njim i napiše na francuskom jeziku, uz reči: „Poruka je kratka, ali važna.“ Mesto budućeg susreta? Jugoslovenska ambasada u Stokholmu. Vreme: prijem za diplomatski kor. Povod? Državni praznik.
Tako se, po dogovoru, moj prijatelj slikar našao pred jugoslovenskom ambasadom u zakazan dan. No, onda je shvatio da je možda junak iz bajke: nije bio najavljen samoj ambasadi, te ga obezbeđenje nije puštalo unutra. Gledao je sve te svečano obučene zvanice, blešteće limuzine, etikeciju, ali kao neki siromašak koji je došao da nešto isprosi. Smatrajući da je poruka važna, a zadata prilika se neće ponoviti jer posle nje ne bi znao kako da gospođu Gun Grut više ikada pronađe, postao je uporan, nešto glasniji, ali i neprijatan po okolinu. Jugoslovenski ambasador, koji se jednoga časa, obavešten o incidentu ili ne, našao pred vratima, umešao se u razgovor. Kada je saznao od koga poruka stiže i kojoj gošći je namenjena, naredio je da njenog donosioca bez zvanične pozivnice puste unutra. Krišom od ambasadora, za svaki slučaj, obezbeđenje mu je uzelo pasoš, kako rekoše, do izlaska iz ambasade.
Pronašli su gošću, i moj prijatelj kurir je poruku uručio prelepoj prevoditeljki, potpuno zatečen, pomalo smotano i na brzinu. Od neočekivane treme umalo nije otrčao od nje. Šta bi tek tada mogao očekivati od onolikih čuvara države? Pred sam njegov zbunjeni beg od lepote, gospođa Gun Grut je uspela da od njega iskamči broj telefona. I to je to. Izleteo je napolje, tutnuli su mu u tom protrčavanju pasoš u ruku, sav crven u licu kao neki pubertetlija, sav zadihan od nepoznatog uzbuđenja, morao je da se iza prvog ćoška leđima osloni o zid i tako odstoji izvesno vreme ne bi li shvatio šta mu se dogodilo.
Grom. Tako se to zove. Ili se tako kaže.
Patio je sledećih dana. Više je nikada neće videti.
A onda ga je ona lično pozvala! Čak je zaboravio da joj je u onom bunilu izdiktirao broj svog telefona. Dobro da nije i broj pogrešio. Zvala ga je da dođe kod nje da malo porazgovaraju: prethodni susret to i nije bio.
Sada je bio siguran da su nobelovac i ona na onom prijemu odigrali svoj zajednički ples. Ko bi joj odoleo, tada još četiri godine mlađoj! Ne bi mogao ni suzdržani Andrić. (I koliko suzdržan? On koji je samo nekoliko dana posle gostovanja u Gradskoj kući Stokholma, u njoj bio ponovo trinaestog decembra da bi na tradicionalnoj svečanosti Dan (Svete) Lucije lično krunisao, uz jedva vidljivi a možda i nepostojeći smešak, najlepšu devojku i proglasio je Kraljicom svetlosti?)
Došao je na dobijenu adresu. Pred njim je bila jednako lepa žena koja ga je u vatri držala svih prethodnih nekoliko dana. Po kući su protrčavala ili prolazila deca – možda ih je bilo samo troje, ali njihova živost, ali ne i buka, odavali su utisak dečjeg vrtića. No, nisu im smetala. Bavila su se isključivo svojim „poslovima“.
Domaćica je insistirala da ga posluži ranim ručkom, iako je on to uporno odbijao. Nije uspeo: pred njim su se našli crni i crveni kavijar, puter, dimljeni losos... Kada je sve okusio, a sve mu se dopalo, shvatio je da na trpezi ništa nije bilo spravljeno rukom domaćice, već je bilo kupljeno kao unapred pripremljeno.
Iskazala mu je veliku zahvalnost zbog važne poruke koju je dobila od Ive Andrića, ali mu je nije saopštila. Bila je veoma ljubazna, ali nekako odsutna. Kao kada je neko, što je, doduše, veoma redak slučaj, nesvestan svoje lepote. Tek je sada mogao da učita pritajenu setu u njenim rečenicama, pokretima, pogledu. Ali, nije je dovoljno poznavao da bi mogao da nasluti i razloge.
Požurila je jednog od sinova da završi sa spremanjem kada se čulo zvono na ulaznim vratima: očigledno je dečak nekud trebalo da ode. Ali, ona se s njim nije spremala da krene. To je bilo sasvim jasno kada se pojavio suvonjavi muškarac, strogog pogleda, takoreći službenog ponašanja, u sakou koji je delovao kao deo uniforme i s kačketom u rukama koji je više ličio na šapku, pri ulasku skinutim sa glave. Dok se gospođa Gun Grut nešto dogovarala s detetom u susednoj sobi, čovek je stojeći na ulazu u prostoriju započeo neobavezni razgovor sa slikarom. Saznavši za njegovu profesiju, ali i da dolazi iz Jugoslavije, postavio mu je više retorično nego ozbiljno pitanje: „A zašto ste došli u ovu hladnoću? Slikari treba da slikaju na Mediteranu!“
Moj prijatelj, kaže, nije zaželeo da mu odgovori niti je za to bilo vremena: domaćica je ušla u sobu i predala mu sina kao paket uz neku opasku o dobrom vladanju.
Obojica su izašla na trem kuće. Kroz trpezarijski prozor, slikar je video kako čovek dečaka smešta na zadnje sedište, stavlja šapku na glavu, obilazi automobil sa zadnje strane kao kakav profesionalac, pali motor i nestaje iz prozorskog okvira.
Gospođa ga je upitala, odmah po njihovom odlasku: „Jeste li se malo ispričali?“
Odgovorio je: „Pa, jedva. No, lepo je što imate šofera da vam vozi decu.“
„Ali ne!“ počela je da se smeje. „To je bio moj bivši muž! I nije šofer.“ Nastavila je da se smeje.
Slikar se nije setio ni da se izvini. Samo je pitao: „A šta je?“
„Filmski i pozorišni reditelj.“
„Aha! Je li uspeo da se probije?“
„Pa, jeste... Valjda.“
„Kako se zove? Možda sam čuo za njega.“
„Ingmar. Isto kao i njegov sin Ingmar (Mlađi).“
„A preziva?“ I onda je, ne čekajući odgovor, shvatio. I njen smeh. I svoju glupost.
Od te 1965. više je nije video. I da je mogao, ne bi se usudio. Zbog njene lepote i svoje neobaveštenosti. I ko zna zbog čega još.
Kada se dodatno obavestio, saznao je da je Gun Grut Bergman napisala tekst po kojem je njen tadašnji muž 1952. režirao film Ženske tajne; da je kao reditelj prvi međunarodni uspeh doživeo s njom 1955. kada mu je film Osmesi letnje noći bio nominovan za Zlatnu palmu u Kanu; da je u sledeće dve godine snimio dva svoja možda najpoznatija filma Sedmi pečat i Divlje jagode; da je u vreme njihovog braka imao i dve velike dodatne ljubavi s Harijet Anderson i Bibi Anderson. Ali i da mu je Gun bila model za likove u više narednih filmova jer je, kako je sam Bergman opisao, bila, jaka, inteligentna i pragmatična“.
Moj prijatelj je njen život nadalje pratio iz prikrajka, ne usuđujući se da je ikada više potraži. Šest godina posle susreta s njom, 1. jula 1971. pročitao je kratku i opskurnu vest u švedskim novinama: „Gun Bergman, novinar i prevodilac, poginula je danas u saobraćajnoj nesreći u Jugoslaviji, u blizini Dubrovnika.“
Nisam to rekao? To, da ju je moj prijatelj sreo samo ta dva puta, a da ju je voleo kao da ju je poznavao ceo život?

D e s e r t
Jajići

Sada je već potpuno jasno da je jaje nepresušan izvor umetničke inspiracije. Ono je simbol, ali i sinonim za – zametak. Ono kao da je početak sveta. U mom ličnom začinjanju vizije sveta prva sećanja vezana su za „jaja na kraljevski način“. Na seoskom gazdinstvu svoga dede, na koje sam leti dolazio kao urbani unuk, u udaljenom, takozvanom drugom dvorištu, uvlačio sam se sa svojom braćom u stogove sena, ne bih li pronašao ta bela i svetlooker a zapravo zlatna, jaja. Bukvalno unutar tih stogova bio je čitav splet izbušenih tunela napravljenih kao po našoj ležećoj meri. Ali, nismo ih mi, nestašni dečaci, napravili. Rudari su bile koke-nosilje koje su to činile iz dva razloga: u dubini te intime bilo je 1) tiho i 2) toplo. Ovde ih niko nije uznemiravao. Nije bilo guranja s drugima, nije bilo prejakih zvukova, svetlo je bilo potpuno prigušeno, zimi je bilo ugrejano, a leti hlad, samo koji metar od užarenog sunca. Bile su to koke-hedonistkinje. (Kao i mi, tada tako mali a privilegovani – neko nas je prisiljavao da činimo nešto što nam je bilo užitak!) Budućim pilićima, po dohvatljivom instinktu, ove mama-koke nudile su najbolje uslove za eventualni život. Valjda vrlo dobro to znajući, baka nas je slala da joj u čast našeg dolaska isključivo odatle donosimo jaja za spremanje jela, kada smo im mi bili gosti. S razlogom: kada bismo ih doneli u kuhinju ili u letnju kujnicu (zavisno od godišnjeg doba) i pogledali ih na dnevnom svetlu, videli bismo da su ova jaja bila spravljena od najkrasnijih preliva boja, da su bila najveća i da su bila najlepša. U druge dane, preko godine, ta se jaja nisu dirala. Od njih su se, kako nam je baka govorila, pravila deca. Iz njih su se, dakle, pilili pilići. Bili su to najraskošniji pilići koje sam igde po selu mogao da vidim. A kada bi porasli, postajali bi najveće i najzanosnije koke u okolini namenjene ponekom carskom petlu, izraslom iz istog plasta. Tako je ovaj stog sena bio raskošni zamak/zametak jednoj pernatoj, s vremenom nadaleko čuvenoj dinastiji Jajića.

O piscu



Vladislav Bajac (Beograd, 1954), romansijer, pripovedač, pesnik.
Studirao Filološki fakultet, Odsek za jugoslovensku sa opštom književnošću. Uz pisanje, bavio se novinarstvom, književnim prevodilaštvom i izdavaštvom.
Sa engleskog jezika je preveo više desetina književnih tekstova, kao i nekoliko antologija i knjiga, među kojima su i: Pesnici bit generacije (1979), Trip – vodič kroz savremenu američku poeziju (sa Vladimirom Kopiclom, 1983), Zen priče (1980), Snaga robova Lenarda Koena (1981), Čan priče (1982).
Sa Borom Đokovićem priredio je antologiju Najnovija beogradska priča (1981).
Knjige pesama: Koji put do ljudi vodi (1972) i Put haiku (1988).
Dobitnik je nagrada za haiku poeziju na svetskom konkursu The International Itoen Haiku Poetry Contest, Tokio, Japan, 1991. i 1993.
Knjige priča: Evropa na leđima bika (1988) i Podmetači za snove, Geopoetičke basne (1992,1995, Nagrada „Stevan Pešić“ za najbolju proznu knjigu).
Romani: Knjiga o bambusu (1989), Crna kutija, Utopija o naknadnoj stvarnosti (1993; Nagrada/stipendija „Fondacije Borislav Pekić“ za projekat), Druid iz Sindiduna (1998; Nagrada „Šesti april“ za najbolji roman o Beogradu, Nagrada „Fondacije Branko Ćopić“ pri Srpskoj akademiji nauka i umetnosti za najbolju knjigu godine, Nagrada „Zlatni bestseler“), Bekstvo od biografije, Život u osam imena (2001; Nagrada „Hit Libris“), Evropa ekspres, Roman u pričama (2003; Međunarodna nagrada „Zlatni prsten“ za stvaralački opus, Skoplje, Makedonija), Hamam Balkanija (2008; Međunarodna književna nagrada Balkanika za najbolju objavljenu knjigu na nekom od balkanskih jezika u 2007. i 2008. godini, Nagrada Zlatni HIT LIBER RTS i emisije „Hit Libris“ za jednu od deset najtraženijih knjiga u Srbiji u 2008. godini, Nagrada „Isidora Sekulić“ za knjigu godine, Nagrada „Kočićeva knjiga“).
Odabrana dela Vladislava Bajca u sedam tomova objavljena su od 2000. do 2003. godine.
Poezija i proza Vladislava Bajca prevođeni su na desetak stranih jezika. Pojedine piščeve knjige objavljene su u Francuskoj, Nemačkoj, Sloveniji, Makedoniji, Bugarskoj, Rusiji, Turskoj, Češkoj, Hrvatskoj, Grčkoj i Italiji. U inostranstvu su izvođene pozorišne predstave po tekstovima iz piščevih knjiga.
Osnivač je i direktor izdavačke kuće Centar za Geopoetiku / Geopoetika.
Član je Srpskog PEN centra.
U izdanju Arhipelaga objavljeni su romani Vladislava Bajca: Hamam Balkanija (u šest izdanja: 2008, 2009,2010, 2011), Knjiga o bambusu (2010), Crna kutija (2011) i Druid iz Sindiduna (2011).
Živi u Beogradu.

FUSNOTE

[1] Kao kada sam svojevremeno za sebe govorio da nemam sluha, ali da imam izvrstan osećaj za ritam. Da ne umem da pevam, ali umem da lupam. Po bubnjevima i po ljudima. A, bogami, i da slušam. I muziku i ljude.
[2]  Sintagma Momčila Bajagića Bajage, pop-rokera koji se ovim stihom upisao u džez.
[3] Ovaj prelazak iz života u žanr pomerio je redosled radnje ove priče: epilog s početka (bombardovana Srbija) pretvorio se na kraju u uvod (Srbija koja bombarduje), a to znači da se radnja premestila iz 1999. u 1991. godinu. Kraj s početka pomerio se na kraj. I početak kojem je mesto na kraju popeo se skoro do samog početka.
[4]  Mir u koji je bilo uključeno pola Evrope, što govori o njegovom značaju. Inicirali su ga Engleska i Holandija, a obuhvatao je pregovore između Osmanske imperije i Mletačke republike s druge strane. Njime je počela ozbiljno da se menja dotadašnja karta Evrope. Mir je potpisan na brdu iznad Sremskih Karlovaca, u prizemnoj kuli okruglog oblika. Njen oblik je važan jer je, kažu, tada prvi put u istoriji postignut neki dogovor za okruglim stolom. Iako je tako nešto inicirala činjenica da je za njim sedelo više različitih pregovarača, njegov kružni oblik je simbolički i psihološki u teške pregovore učesnicima uneo vrlo važan, dodatni osećaj ravnopravnosti.