Erotske priče

 Sava Damjanov
PREOBRAŽAJI


Tanji, u ime Onog preobražaja...
...Bio sam zatočenik sna, bio sam žena. Bio sam princeza, lepa razuzdana Princeza koja je svake noći začinjala čedo sa stotinak svojih ljubavnika. Bio sam telo, Telo koje osluškuje samo glas svog srca, Telo koje oseća i prati samo tamni ritam svoje podsvesti. I bio sam majka, Majka praroditeljka svetova, Majka i rođenog i nerođenog deteta, Deteta koje sam bio Ja...
...Bio sam zatočenik sna, bio sam žena. Neko je ulazio u mene, neko je bolno osvajao moju utrobu, neko je prosipao svoje hladno seme koje mi je darivalo strepnju, nemoć, užitak. Neko je ostavljao svoj demonski trag u meni, neko se hranio mojim mesom, neko je svojim prstima, svojim zubima, svojim jezikom ispisivao nepoznata slova, nepoznate reči na mojoj koži, na mojim leđima. Neko je ostavljao tajanstvenu poruku onima koji će doći posle. Neko je iskonskim proročkim znakovljem progovarao o meni, o tome Gde se krijem, Šta mi je suština i Ko sam, zapravo, ja...
...Bio sam zatočenik sna, bio sam žena. Zvali su me Prvom i poslednjom, zvali su me Kurvom i sveticom, zvali su me belom neshvatljivom tišinom. Zvali su me palom dušom, koja je izgubila prvobitnu dvopolnost; dušom koja je bludničila i podavala se svakom; dušom koja je napuštajući jednog ljubavnika odmah hitala drugom, da ga u njegovoj postelji služi kao istinskog Gospodara. Zvali su me Onom koja nema svog pravog Muža da je voli, neguje i poštuje, Onom koju svi izdaju i svi su joj neverni, Onom koja uvek na kraju ostaje sama – udovica čiju duboku patnju ne želi da oslušne niko...
*
...Bio sam zatočenik sna, bio sam dete. Dečak ili devojčica, ne znam, ali znam da sam svoje devičanstvo prodao prvom ko mi je ponudio željenu cenu. Dečak ih devojčica, ne znam, ah znam da sam ubrzo postao nadaleko poznat po svojoj razvratnosti i da me je stoga kupio neko veoma moćan. Dečak ili devojčica, ne znam, ali sam tom Moćniku postao rob: činio je sa mnom sve što je poželeo, oplodio mi je usta (verujući da je to deo drevnog šamanskog rituala), davao me je svojim prijateljima koji su strasno uživali u mojim telesnim dražima i mojoj beskrajnoj veštini da drugim telima podarim zadovoljstvo...
...Bio sam zatočenik sna, bio sam dete. Sićušno, malo stvorenje što se instinktom životinje parilo sa bilo kim ko je to hteo ili zahtevao od njega: da, upravo tako – sićušno malo stvorenje koje se parilo, a ne „vodilo ljubav“ ili „odlazilo s nekim u krevet“. Sićušno malo stvorenje čiji su udovi bili sitniji od Udova koji su prodirah u njegovo telo, od Udova koji su ga razarali, od Udova koji su tako nemilosrdno sa njim izvodili iskonsku Igru. Sićušno malo stvorenje koje je, ipak, zaista čeznulo da bude pokidano, raskomadano, uništeno: takva mogućnost uzbuđivala je to stvorenje do bezumlja...
...Bio sam zatočenik sna, bio sam dete. Zračak svetlosti u plimi metafizičke noći, bleštava nesreća koja je tražila drugu nesreću, pošto je osećala da dve nesreće čine jednu Sreću: kao u matematici gde minus i minus daju plus, kao u stapanju boja kad žuta i crvena daju narandžastu; kao u Ljubavi, uostalom. Zračak svetlosti u plimi metafizičke noći, zračak svetlosti potpuno svestan svoje dramatične telesnosti i tu dramu uistinu živi. Zračak svetlosti u plimi metafizičke noći, zračak svetlosti večno zapitan, večno u traganju za Nečim, u večnom Nemiru...
*
...Bio sam zatočenik sna, bio sam hermafrodit. Bio sam sopstveni muž i sopstvena žena u isti mah, voleo sam samog sebe i voleo sam se sa samim sobom. Bio sam strastveni poklonik vlastitih dojki, iz kojih je teklo mleko namenjeno novorođenčadi što sam ih napravio sa samim sobom: napravio sam ih u grčevitom zagrljaju sa samim sobom, u zanosu koji se – možda – može porediti sa ljubavnim zanosom bogova. Bio sam ljubavnik koji je poljupcima pokrivao sve otvore svog tela, i ne samo otvore nego i njegove ostale delove...
...Bio sam zatočenik sna, bio sam hermafrodit. Ako bi me moja ženska priroda ljubomorno upitala zašto mnogo više volim onu mušku, odgovarao bih joj: „A zašto tebe ne volim kao što volim muškarca u (i na) sebi?“ Ako bi me to isto zapitala moja muška priroda, naime, zašto više volim onu žensku, dobijala je identičan odgovor. Ako bi me, pak, neko pitao ko mi je suprug, odgovarao bih mu da je moj suprug zapravo moja supruga i da stvarajući potomstvo činimo ono što je činio sam Bog. Ako bi neko zatražio da pojasnim to, govorio sam da je božja priroda (na ma kojeg se Boga ovo odnosilo) u biti hermafroditska, da sadrži i muški i ženski princip, pa je stoga u jednom specifičnom teološko-erotskom smislu samodovoljna i samostvarajuća...
...Bio sam zatočenik sna, bio sam hermafrodit. Jedanput sam imao ljubavnika, drugi put ljubavnicu; nisam morao da ih imam, a mogao sam ih imati još više. Jedanput je moje srce bilo ranjeno: bol koji sami sebi nanosimo ranjava više od onoga koji nam nanose drugi, a ovaj moj – naravno naneo sam sebi ja lično, ulazeći svojim muškim delom duboko u matericu mog ženskog dela, pri čemu je taj surovi ples ovaj put trajao satima. Jedanput je moj ženski deo odbio da vodi ljubav i to me je (tj. moj muški deo) bacilo u depresiju koja bi se možda završila samoubistvom da se tome nije protivio upravo njen krivac – moj ženski deo. Jedanput sam poželeo da se razdvojimo, da živimo kao svi drugi ljudi sa identitetom pola, ali je taj rastanak onemogućila Ljubav, Ljubav koja nas je sjedinjavala onako kako nikada, čak ni u bajci, nisu bili sjedinjeni neki ljubavnici: verno, do groba, ah i večno, u grobu i na onom svetu...
*
...Bio sam zatočenik sna, bio sam embrion. Slušao sam majčino srce dok sam spokojno počivao u njenoj utrobi, dok sam zaštićen plivao u njenim toplim sokovima. Slušao sam buđenje svojih čula, dodirivao i milovao sve ono na meni i oko mene što mi je donosilo fizičku radost, gutao sam tečnost iz koje sam nastao i koja je sada za mene predstavljala najuzvišeniju slast. Slušao sam zvuke koji su značili da moj otac uzima moju majku: ti zvuči kao da su uzimali i mene, ti zvuči kao da su i mene punili onim vrelim, pulsirajućim mesom koje je tako moćno ispunjavalo moju majku iznutra...
...Bio sam zatočenik sna, bio sam embrion. Sklupčani embrion koji se zadovoljava samim sobom, ali i telesnim dodirima, telesnim drhtajima svoga oca i svoje majke: svaki njihov orgazmički grč bio je i moj, svaki njihov uzdah strasti takođe je bio i moj, sva energija koju je emitovao njihov divlji eros bila je energija koja je i u meni stvarala doduše još nedozrelu, neartikulisanu, nesvesnu – ali ipak takođe snagu divljeg erosa. Sklupčani embrion, još nerođeno stvorenje, maleno biće koje u majčinoj utrobi sisa prst, samo je divlji eros doživljavalo kao istinski eros, osetivši da je njegov vrhunac, njegov čudni smisao upravo u neobuzdanosti, preterivanju, animalnosti: ako nas Ljubav čini ravnim bogovima, rekao bi sklupčani embrion svojim nemuštim jezikom, onda nas telesnost na jedan sakralni način vraća našim korenima, našim arhetipovima...
*
...Bio sam zatočenik sna, bio sam ameba. Živeo sam u vodi, živeo sam nestvarno, živeo sam životom bespolnog organizma, živeo sam za onaj čas kada ću se susresti sa drugim entitetom i spojiti u potpunosti, živeo sam za to pretapanje kada postajemo novo, jedinstveno telo i novo, jedinstveno biće. Živeo sam nesvestan da je to zapravo savršenstvo, živeo sam nesvestan da je savršenstvo i posedovanje promenljivog oblika tela, živeo sam nesvestan da savršenstvo predstavlja i mogućnost razmnožavanja prostom deobom, kada se iz jednog preobraziš u Dva. Živeo sam nesvestan da je svako razmnožavanje na izvestan način erotski čin, živeo sam nesvestan da imam moći koje nemaju ni najrazvijenija božja stvorenja. Živeo sam i jednostavno plutao, nošen vodenim strujama i svojim mutnim nagonima...
...Bio sam zatočenik sna, bio sam Biće Ništavila. Ili sam bio Ništavilo samo: sastojao sam se od Mraka, bio sam prvobitni Haos, bio sam Nebiće koje će u kosmološkoj erotskoj Igri Stvaranja začeti beskrajne svetove i bezbrojna bića tih svetova, a ova će – opet – u odrazu moje prvobitne igre ponavljati svoje (beskrajne, bezbrojne) oblike erotske igre i istovetnog stvaranja...

Ijan Makjuan
MEÐU ČARŠAVIMA

Te noći Stiven Kuk je imao vlažan san, prvi posle mnogo godina. Potom je ležao budan na leđima, s rukama pod glavom, dok su se poslednje slike iz sna gubile u tami i dok mu se hladila sperma koja mu se, začudo, sakupila negde ispod krsta. Ležao je mirno sve dok svetlost nije postala plavičastosiva, a onda je otišao da se okupa. I tamo je ležao dugo, pospano zureći u svoje svetlo telo pod vodom.
Prethodnog dana imao je sastanak sa svojom ženom u jednom kafiću s fluorescentnom svetlošću i stonim pločama od tvrde crvene plastike. Bilo je pet sati kad je stigao i gotovo se sasvim smrklo. Kako je i očekivao, bio je tamo pre nje. Posluživala je jedna mala Italijanka; moglo joj je biti devet ili deset godina. Pogled joj je bio tmuran, opterećen brigama odraslih. Marljivo je dva puta u svoju beležnicu zapisala reč „kafa“, otkinula list, pocepala ga na pola i jedan deo, okrenut poleđinom, pažljivo spustila na njegov sto. Zatim se odgegala da uključi velik i blistav aparat za espreso. Bio je jedini gost u kafiću.
Njegova žena posmatrala ga je spolja s pločnika. Mrzela je jeftine kafiće i htela je da se uveri da je on tu pre no što uđe. Opazio ju je kad se okrenuo na stolici da uzme espreso od devojčice. Stajala je, poput duha, iza ramena njegove vlastite figure koja se ogledala na staklu, poluskrivena u kapiji s druge strane ulice. Mora da je verovala da on iz osvetljenog kafića ne može da pronikne pogledom kroz spoljašnju tamu. Da bi joj učvrstio to uverenje, pomerio je stolicu tako da mu potpunije vidi lice. Promešao je espreso i posmatrao konobaricu koja se pospano oslonila na šank i upravo izvlačila iz nosa dugo srebrno vlakno. Vlakno se smotalo i skupilo na vrhu njenog kažiprsta, kao bezbojan biser. Kratko vreme zurila je u njega, pa ga je razmazala po butinama tako fino da je iščezlo.
Kad je njegova žena ušla, najpre ga nije ni pogledala. Prišla je pravo šanku, naručila kafu od devojčice i sama je prinela stolu.
„Volela bih“, prosiktala je otvarajući kesicu sa šećerom, „da ne biraš ovakva mesta“.
Popustljivo se nasmešio i jednim gutljajem iskapio kafu. Ona je svoju pažljivo srkutala, napućivši usta. Potom je iz tašne izvadila ogledalce i paketić papirnih maramica. Obrisala je svoje crvene usne i skinula s jednog sekutića crvenu mrlju. Zgužvanu maramicu spustila je na tacnu i zatvorila tašnu, škljocnuvši patent-zatvaračem. Stiven je posmatrao kako maramica upija prolivenu kafu i postaje siva. Rekao je: „Imaš li jednu i za mene?“ Dala mu je dve.
„Nećeš valjda početi da plačeš?“
Prilikom jednog ovakvog sastanka bio se rasplakao. Nasmešio se. „Hoću da obrišem nos.“ Mala Italijanka sela je za obližnji sto i rasprostrla po njemu nekoliko listova papira. Bacila je pogled preko na njih, a onda se toliko nagnula napred da joj se nos sasvim približio stolu. Počela je da unosi kolone brojeva. Stiven je promrmljao: „Obračunava pazar.“
Njegovo žena je prošaptala: „To se ne bi smelo dozvoliti, dete u takvom uzrastu.“ Otkrivši da su ovog puta složni, što je bila retkost, odvratili su pogled jedno od drugog.
„Kako je Miranda?“, najzad je progovorio Stiven.
„Dobro.“
„Svratiću da je vidim u nedelju.“
„Ako želiš.“
„A sem toga...“ Stivenov pogled počivao je na devojčici, koja je sad klatila nogama i sanjarila. Ili možda prisluškivala.
„Sem toga, kad počne raspust, hoću da Miranda dođe i provede kod mene nekoliko dana.“
„Ona to ne želi.“
„Radije bih da to čujem od nje.“
„Sama ti to neće reći. Stvorićeš joj osećanje krivice ako je budeš pitao.“ Otvorenim dlanom lupio je snažno po stolu.
„Slušaj!“ Gotovo da je viknuo. Dete je podiglo pogled i Stiven je osetio njen prekor. „Slušaj“, rekao je mirno, „razgovaraću s njom u nedelju i sam ću proceniti.“
„Ona ti neće doći“, rekla je njegova žena; ponovo je, škljocnuvši, zatvorila tašnu, kao da se tamo, sklupčana, krije njihova kći. Oboje su ustali. Ustala je i devojčica i prišla da od Stivena uzme novac; veliku napojnicu primila je a da to nije ni primetila. Izvan kafića, Stiven je rekao: „Onda u nedelju.“ Ali njegova žena već se udaljavala i nije ga čula.
Te noći imao je vlažan san. San se ticao kafića, devojčice i aparata za kafu. Završio se iznenadnim i intenzivnim uživanjem, ali u tom trenutku nije mogao da se seti pojedinosti. Izišao je iz kade vreo i s osećajem vrtoglavice, činilo mu se da će početi da halucinira. Uspostavivši ravnotežu pokraj kade, sačekao je da to prođe – izvesno lelujanje prostora između predmeta. Obukao“ se i izišao napolje, u mali vrt pun bolesnog drveća, koji je delio s ostalim susedima. Bilo je sedam sati. Drejk, samozvani čuvar vrta, bio je već na kolenima pored jedne klupe. Strugalo za farbu u jednoj ruci, boca bezbojne tečnosti u drugoj.
„Golubja pogan“, zarežao je Drejk put Stivena. „Ispoganili su i niko ne može da sedne. Niko.“ Stiven je stajao iza starca, ruku duboko zarivenih u džepove, i posmatrao ga kako obrađuje sive i bele mrlje. Osetio se okrepljenim. Duž ivice vrta kružila je uska staza, izrivena od svakodnevnog prometa šetača pasa, pisaca sa stvaralačkom blokadom i bračnih parova u krizi.
Šetajući tuda, Stiven je sad – što je i inače često činio mislio na Mirandu, svoju kći. U nedelju će napuniti četrnaest godina, danas treba da joj nađe neki poklon. Pre dva meseca poslala mu je pismo: „Dragi tata, vodiš li računa o sebi? Mogu li, molim te, da dobijem dvadeset pet funti da kupim gramofon? Voli te Miranda.“ Odgovorio je odmah i zažalio zbog toga već u trenutku kad je dao pismo iz ruku: „Draga Miranda, stvarno vodim računa, ali ne bih mogao da udovoljim...“ itd. Zapravo, obraćao se svojoj ženi. U uredu za svrstavanje pošte razgovarao je sa simpatičnim službenikom, koji ga je, uhvativši ga za lakat, poveo sa sobom i izveo iz prostorije. Želite da povratite svoje pismo? Ovuda, molim. Prošli su kroz staklena vrata i izišli na mali balkon. Ljubazni službenik zamahom ruke pokazao mu je spektakularan prizor, prostor od dva jutra pun muškaraca, žena, mašina i pokretnih prenosnih traka. E pa, odakle želite da počnemo?
Vrativši se po treći put na svoje polazište, primetio je da je Drejk otišao. Klupa je bila čista i mirisala na alkohol. Seo je. Poslao je Mirandi trideset funti, tri nove novčanice od po deset funti u preporučenom pismu. Žalio je i zbog toga. Onih pet viška tako su jasno otkrivale njegovu krivicu. Dva dana pisao joj je pismo, trapavo, plačevno pismo, koje ni o čemu posebnom nije govorilo: „Draga Miranda, slušao sam pre neki dan pop muziku na radiju i nisam mogao da se ne začudim rečima koje...“ Na takvo pismo nije mogao da očekuje odgovor. Ipak, dobio ga je deset dana kasnije: „Dragi tata, hvala za novac. Kupila sam muzivoks džunior, isti kao i moja prijateljica Šarmijen. Voli te Miranda. P.S. Ima dva zvučnika.“
Vrativši se kući skuvao je kafu, poneo je u svoju radnu sobu i zapao u blagu obamrlost koja mu je omogućila da radi tri i po sata bez prekida. Recenzirao je jednu brošuru o viktorijanskim shvatanjima menstruacije, završio još tri stranice kratke priče na kojoj je radio, zabeležio ponešto u svoj nasumice sastavljan dnevnik. Otkucao je: „noćna polucija kao poslednji hropac jednog starca“, pa je to precrtao. Iz fioke je izvadio debelu svesku za knjiženje i uneo u kolonu za ostvarene rezultate: „Prikaz... 1500 reči. Kratka priča... 1020 reči. Dnevnik... 60 reči.“ Izvadivši iz kutije na kojoj je pisalo „pera“ jedno s crvenim mastilom, linijom je izdvojio taj dan, zatvorio svesku i vratio je u fioku. Stavio je opet navlaku na pisaću mašinu, vratio telefon na njegovo mesto, sudove od kafe metnuo na poslužavnik i izneo, zaključao za sobom vrata radne sobe, i time priveo kraju jutarnji ritual, nepromenjen već dvadeset tri godine.
Išao je brzo Oksfordskom ulicom, nabavljao poklone za ćerkin rođendan. Kupio je farmerke i par patika od obojenog platna koje su podsećale na boje američke zastave. Kupio je tri dukserice u boji sa smešnim natpisima „Kiša u mom srcu“, „Još uvek devica“ i „Državni univerzitet Ohajo.“ Od neke žene na ulici kupio je mirišljavu kuglicu i kocke za igru, kupio je i ogrlicu od plastičnih perli. Kupio je knjigu o ženama heroinama, neku igru s ogledalima, kupon za ploče u vrednosti od pet funti, svilenu ešarpu i staklenog konjića. Pošto ga je svilena ešarpa podsetila na donje rublje, odlučno se vratio u radnju.
Erotična, pastelna tišina odeljenja za žensko donje rublje probudila je u njemu osećanje zabrane; obuzela ga je čežnja da negde prilegne. Oklevao je na ulazu u odeljenje, a zatim se predomislio. Kupio je bočicu kolonjske vode na drugom odeljenju i vratio se kući u stanju mračnog uzbuđenja. Poređao je poklone po kuhinjskom stolu i pregledao ih s gađenjem – njihovo preobilje bilo je odvratno i odavalo je nadmenost. Nekoliko minuta stajao je pred kuhinjskim stolom, zagledao redom svaki predmet, pokušavao da ponovo doživi onu sigurnost koju je imao dok ih je kupovao. Kupon za ploče stavio je na stranu, a ostalo je potrpao u plastičnu kesu i bacio u orman u hodniku. Potom je skinuo cipele i čarape, legao na nenamešten krevet, prešao prstom preko bezbojne mrlje koja se stvrdnula na čaršavu, a zatim spavao sve dok se nije smrklo.
Naga od struka nagore, Miranda Kuk ležala je preko kreveta, raširenih ruku, lica zaronjenog u jastuk; jastuk je duboko utonuo pod njenom plavom kosom. Sa stolice kraj kreveta ružičasti tranzistor metodično je emitovao kompozicije s top-liste. Pozno poslepodnevno sunce prodiralo je kroz spuštene zavese i ispunjavalo sobu gustim zelenilom tropskog akvarijuma. Mala Šarmijen, Mirandina prijateljica, prevlačila je noktima gore-dole po Mirandinim bledim, besprekornim leđima.
Šarmijen je takođe bila naga, i činilo se da vreme stoji. Poređane duž ogledala na toaletnom stolu, stopala sakrivenih teglicama i tubama s kozmetičkim sredstvima, ruku podignutih u stalnom iznenađenju, sedele su odbačene lutke iz Mirandinog detinjstva. Šarmijenini pokreti bivali su sve sporiji dok se nisu sasvim zaustavili; šake su joj sad mirno počivale na prijateljičnim krstima. Piljila je u zid ispred sebe i rasejano se njihala. Slušala je.
...Zaključali su se svi u dečjoj sobi,
Na ušima im slušalice,
Vratovi im prljavi,
Prava deca dvadesetog veka.
„Nisam znala da je i to na listi“, rekla je. Miranda je okrenula glavu i progovorila ispod kose. „Vratilo se“, objasnila je. „Nekad su to pevali Rolingstounsi.“
Ne misliš li
Da za tebe ima mesta
Među čaršavima?
Kad se završilo, Miranda je razdražljivo progovorila, nadjačavši histeričan glas disk-džokeja. „Prestala si. Zašto si prestala?“
„Već celu večnost ti to radim.“
„Rekla si pola sata za moj rođendan. Obećala si.“ Šarmijen je opet počela. Miranda je, uzdišući kao neko ko dobija što je zaslužio, zaronila glavu u jastuk. Spolja je dopiralo monotono, umirujuće zvrjanje motora, sirena na kolima za hitnu pomoć zavijala je tonom koji se ravnomerno dizao i spuštao, neka ptica počela je da peva, zamukla, pa opet zapevala, negde dole začulo se zvono, a potom više puta glasno dozivanje, oglasila se još jedna sirena, ovog puta na većoj udaljenosti... Sve je to bilo tako daleko od ove podvodne tame gde se vreme zaustavilo, gde Šarmijen nežno povlači noktima po leđima svoje prijateljice za njen rođendan. Opet su začule glas. Miranda se pomakla i rekla: „Mislim da me to mama zove. Mora da je došao tata.“
Kad je zazvonio na ulaznim vratima, na vratima kuće gde je živeo šesnaest godina, Stiven je pretpostavljao da će mu otvoriti njegova kći. Obično je tako bivalo. Ali ovog puta pojavila se njegova žena. Tri betonska stepenika davala su joj prednost; streljala ga je očima odozgo, čekala da progovori. Nije imao ništa spremno za nju.
„Je li... je li Miranda tu?“, najzad je upitao. „Malo kasnim“, dodao je i, okušavajući sreću, uputio se uz stepenice. Ona se u poslednjem trenutku pomerila u stranu i raskrilila vrata.
„Gore je“, rekla je bezbojnim glasom dok se Stiven provlačio unutra, pokušavajući da je ne dodirne. „Idemo u veliku sobu.“ Stiven je krenuo za njom u udobnu, sasvim neizmenjenu sobu, gde su se od poda do tavanice nizali redovi knjiga koje je ostavio za sobom. U jednom uglu, prekriven grubim platnom, stajao je njegov klavir. Stiven je prešao rukom po njegovoj obloj ivici. Pokazavši rukom na knjige, rekao je: „Moram svega ovog da te oslobodim.“
„Kad ti bude odgovaralo“, kazala je dok mu je nalivala šeri. „Nema razloga za žurbu.“ Stiven je seo za klavir i podigao poklopac.
„Svira li još neka od vas dve?“ Prešla je preko sobe donoseći mu čašu i stala kraj njega.
„Ja nikad nemam vremena. A Mirandu više ne zanima.“ Prešao je prstima po mekim, prostranim dirkama, pritisnuo pedalu i slušao kako zvuk zamire.
„Je li naštimovan?“
„Jeste.“ Nastavio je da pritiska dirke i počeo da improvizuje melodiju, ili nešto nalik na melodiju. Rado bi zaboravio zbog čega je došao, rado bi ostao sam i proveo jedan sat za klavirom, za svojim klavirom.
„Nisam svirao više od godinu dana“, pokušao je da objasni. Njegova žena nalazila se u tom trenutku kraj vrata i spremala se da pozove Mirandu, tako da je morala da izdahne kako bi rekla:
„Stvarno? Zvuči mi sasvim dobro. Miranda!“ viknula je, „Miranda, Miranda!“ Glas joj se dizao i spuštao, bila su to tri tona; treći, viši od prvog, gubio se s ispitivačkim prizvukom. Stiven je odsvirao ta tri tona i njegova žena je iznenada zamukla. Pogledala ga je oštro. „Baš si pametan.“
„Ti znaš da imaš muzikalan glas“, rekao je Stiven bez ironije. Ona je zašla dublje u sobu.
„Još uvek nameravaš da pozoveš Mirandu kod sebe?“
Stiven je spustio poklopac na klaviru i pomirio se s tim da počinju neprijateljstva.
„Jesi li je obrađivala?“ Skrstila je ruke.
„Ona neće poći s tobom. Ili bar neće sama.“
„U stanu nema mesta i za tebe.“
„Hvala Bogu da nema.“
Stiven je ustao i podigao ruke uvis poput indijanskog poglavice.
„Nemojmo“, rekao je. „Nemojmo.“ Klimnula je glavom, prišla opet vratima i pozvala ćerku ujednačenim glasom, koji se nije dao podražavati. Potom je brzo izgovorila: „Govorim o Šarmijen. O Mirandinoj prijateljici.“
„Kakva je?“
Oklevala je. „Ona je gore. Videćeš je.“
„A, tako...“
Sedeli su u tišini. Stiven je odozgo čuo kikot, poznato, udaljeno šuštanje vode u cevi, čuo je kako se vrata spavaće sobe otvaraju i zatvaraju. Uzeo je s police neku knjigu o snovima i počeo da je prelistava. Primetio je da njegova žena napušta prostoriju, ali nije digao pogled. Sunce na zalasku osvetlilo je sobu. „Polucija u snu ukazuje na seksualnu prirodu celog sna, koliko god nejasna ili neverovatna bila njegova sadržina. Snovi koji dostižu vrhunac u poluciji mogu otkriti predmet snevačeve želje, kao i njegove unutrašnje konflikte. Orgazam ne ume da laže.“
„Ćao, tata“, rekla je Miranda, „Ovo je Šarmijen, moja prijateljica.“ Svetlost mu je udarala u oči i najpre je pomislio da se drže za ruke, jedna uz drugu tu pred njim kao da su majka i dete, osvetljene odostrag narandžastim umirućim suncem, u očekivanju pozdrava. Domaločašnji smeh kao da se pritajio u njihovom ćutanju. Stiven je ustao i zagrlio kćer. Na dodir je bila drugačija, možda snažnija. Mirisala je drugačije, najzad je imala svoj privatni život, za koji nikom nije morala da polaže račune. Gole ruke bile su joj veoma tople.
„Srećan rođendan”, rekao je Stiven, sklopivši oči dok ju je stezao i pripremajući se da pozdravi sićušnu priliku kraj nje. Uzmaknuo je smešeći se i gotovo kleknuo na tepih da bi se rukovao sa njom, s tom lutkastom figuricom pokraj njegove kćeri, jedva višom od metra, čije mu je drveno, preveliko lice odgovaralo nepomičnim osmehom.
„Pročitala sam jednu vašu knjigu“, bile su njene prve, smirene reči. Stiven je ponovo seo na stolicu. Devojčice su stajale pred njim kao da žele da ih on opiše i uporedi. Mirandina dukserica nije dopirala do struka, njene napupele grudi podigle su ivicu majice iznad stomaka. Šaka joj je zaštitnički počivala na prijateljičinom ramenu.
„Stvarno?“, rekao je Stiven posle izvesne pauze. „Koju?“ „Onu o evoluciji.“
„Aha...“ Stiven je iz džepa izvadio koverat s kuponom za ploče i dao ga Mirandi. „Nije bog zna šta“, rekao je, pomišljajući na vreću punu poklona. Miranda se povukla na jednu stolicu da bi otvorila koverat. Ali patuljica je i dalje stajala pred njim i ukočeno ga gledala. Prstima je uvrtala rub svoje dečje haljine.
„Miranda mi je mnogo pričala o vama“, rekla je učtivo. Miranda je digla pogled i zakikotala se.
„Ne, nisam“, pobunila se. Šarmijen je nastavila:
„Mnogo se ponosi vama.“ Miranda se zarumenela. Stiven se pitao koliko li Šarmijen ima godina.
„Nisam joj baš dao mnogo razloga za to“, čuo je sopstvene reči i pokretom ruku ukazao na sobu da bi naznačio prirodu svoje porodične situacije. Majušna devojčica strpljivo mu je piljila u oči; za trenutak, bio je na ivici da se potpuno ispovedi. Znaš, nikad u braku nisam zadovoljio svoju ženu. Njeni orgazmi su me prestravljivali. Miranda je pronašla poklon. S kratkim uzvikom ustala je sa stolice, obavila mu ruke oko vrata i, nagnuvši se, poljubila ga u uvo.
„Hvala ti“, promrmljala je uzbuđeno i glasno, „hvala ti.“ Šarmijen se približila još nekoliko koraka, sad je gotovo stajala među njegovim raširenim nogama. Miranda se smestila na naslon stolice. Padao je mrak. Osećao je na vratu toplinu Mirandinog tela. Skliznula je još malo dublje i metnula mu glavu na rame. Šarmijen se pomakla. Miranda je rekla: „Drago mi je što si došao“ i podigla kolena da bi zauzela još manje prostora. Stiven je spolja čuo kako se žena kreće iz sobe u sobu. Podigao je ruku, obavio je oko ćerkinih remena, pažljivo izbegavajući da joj dotakne grudi, i čvrsto je zagrlio.
„Hoćeš li doći kod mene za vreme praznika?“
„Sa Šarmijen...“, govorila je detinjasto, ali ton joj je bio fino podešen, bilo je u njemu i pitanja i uslovljavanja.
„Sa Šarmijen“, složio se Stiven. „Ako ona to želi.“ Šarmijen je spustila pogled i rekla skromno: „Hvala.“
Tokom sledeće nedelje Stiven se pripremao. Očistio je pod u jedinoj gostinskoj sobi, oprao prozore i okačio nove zavese. Iznajmio je televizor. Jutrom je radio s uobičajenom otupelošću i zavodio svoja postignuća u poslovnu knjigu. Najzad je naterao sebe da sređeno izloži čega može da se seti od svog sna. Pojedinosti kao da su se uspešno nagomilavale. Njegova žena bila je u kafiću. Za nju je i naručio kafu. Devojčica je uzela šolju i prinela je aparatu. Ali on je sad bio taj aparat, on je punio šolju. Taj sled događaja, predstavljen vešto i s tajnovitošću u njegovom dnevniku, sad ga je manje zabrinjavao. Sadržao je, bar što se njega tiče, izvestan književni potencijal. Trebalo ga je realizovati, a pošto više ničeg ne može da se seti, moraće ostalo da izmisli. Razmišljao je o Šarmijen, koliko je sićušna, i pažljivo pregledao stolice oko trpezarijskog stola. Toliko je mala da bi joj odgovarala visoka stolica za bebe. U robnoj kući pažljivo je odabrao dva jastučeta. Svoj poriv da devojčicama kupuje poklone primao je s nepoverenjem i opirao mu se. Ali i dalje je želeo da nešto za njih učini. Šta bi mogao da uradi? Pokupio je hrpe prastare prljavštine ispod kuhinjske sudopere, očistio mrtve muve i paukove s oboda lampi, iskuvao smrdljive kuhinjske krpe; kupio četku za klozet i izribao skorelu šolju. Ništa od svega toga one neće ni primetiti. Je li stvarno postao takva stara luda? Razgovarao je sa svojom ženom telefonom.
„Nikad mi ranije nisi pomenula Šarmijen.“
„Nisam“, složila se. „To je prihčno nova stvar.“
„Pa...“, slegnuo je ramenima, „kako gledaš na to?“
„Za mene je to sasvim u redu“, rekla je veoma opušteno. „Dobre su prijateljice.“ Iskušava ga, pomislio je. Mrzi ga zbog njegove plašljivosti, pasivnosti i svih proćerdanih sati među čaršavima. Mnogo godina braka trebalo je da prođe da bi mu to rekla. Da eksperimentiše u pisanju, nikad u sopstvenom životu. Mrzi ga. Sad ima ljubavnika, krepkog ljubavnika. A ipak je želeo da kaže: zar je u redu da naša lepa kćer ima prijateljicu kojoj bi pravo mesto bilo u cirkusu ili u bordelu iza svilenih zastora, gde bi služila čaj? Naša savršeno građena kćer, s kosom boje lana, naš nežan pupoljak, nije li to izopačeno?
„Očekuj ih u četvrtak uveče“, rekla je njegova žena umesto pozdrava.
Kad je otvorio vrata, Stiven je najpre video samo Šarmijen; potom je izvan uskog kruga svetlosti što je dopirala iz predsoblja uspeo da primeti i Mirandu, koja se borila s celokupnim prtljagom. Šarmijen je stajala s rukama na bokovima, teška glava bila joj je malo pognuta u stranu. Bez pozdrava je rekla: „Morale smo da uzmemo taksi; on dole čeka.“
Stiven je poljubio kćer, pomogao joj da unese kofere i sišao da isplati taksistu. Kad se vratio, pomalo zadihan od trka niz stepenice i natrag, vrata njegovog stana bila su zaključana. Zakucao je i morao da sačeka. Vrata je otvorila Šarmijen; preprečila mu je put. „Ne možete unutra“, rekla je ozbiljno, „morate doći kasnije“ i krenula da zatvori vrata. Smejući se neuverljivo, kroz nos, Stiven je hrupio napred, uhvatio je pod ruke i podigao uvis. Istovremeno je ukoračio u stan i nogom za sobom zalupio vrata. Nameravao je da je digne visoko u vazduh poput deteta, ali ona je bila teška, teška kao odrastao čovek, tako da su joj se stopala uzdigla tek nekoliko palaca iznad zemlje, više od toga nije mogao da postigne. Udarala ga je pesnicom po glavi i vrištala.
„Spustite me...“ Poslednju reč presekao je tresak vrata. Stiven ju je istog časa oslobodio. „...dole“, rekla je meko.
Stajali su u svetlom predsoblju, oboje pomalo zadihani. Prvi put je jasno video Šarmijenino lice. Glava joj je bila okruglasta i masivna, donja usna trajno napućena, a počeo je da joj se stvara i podvaljak. Imala je dežmekast nos i slabe sive malje brkova. Vrat joj je bio debeo, kao u bika. Oči velike i smirene, postavljene daleko jedno od drugog, mrke kao u psa. Nije bila ružna, bar ne s tim očima. Miranda je stajala na udaljenom kraju dugog predsoblja. Bila je u izbledelim farmerkama i žutoj bluzi. Kosa joj je bila upletena i uvezana komadićem plavog teksas platna. Prišla je i stala kraj prijateljice.
„Šarmijen ne voli da je dižu uvis i nosaju“, objasnila je. Stiven ih je uveo u dnevnu sobu.
„Žao mi je“, rekao je Šarmijen i za trenutak joj položio ruku na rame. „Nisam to znao.“
„Samo sam se šalila tamo na vratima“, kazala je ravnim glasom.
„Da, naravno”, žurno je odgovorio Stiven, „ništa drugo nisam ni pomislio.“
Za vreme večere, koju je Stiven doneo iz obližnjeg italijanskog restorana, devojčice su mu pričale o svojoj školi. Dozvolio im je da popiju malo vina i one su se mnogo kikotale i hvatale se jedna za drugu kad bi se povele od smeha. Uzajamno su se dopunjavale dok su pričale o svom razrednom starešini koji je devojkama podizao suknje. Setio se nekih anegdota iz svog školovanja, ili možda tuđeg, tek lepo ih je ispričao i devojčice su se radosno smejale. Veoma su se uzbudile. Tražile su još vina. Kazao im je da je jedna čaša dovoljna.
Šarmijen i Miranda rekle su da žele da operu sudove. Stiven se udobno zavalio u fotelju s velikom čašom konjaka, umiren nejasnim žuborom njihovih glasova i prisnom domaćom zvekom sudova. Tu on živi, to je njegov dom. Miranda mu je donela kafu. Stavila ju je na sto s učtivim poštovanjem, izigravajući konobaricu.
„Želite li kafu, gospodine?“ Stiven se pomerio u fotelji i ona je sela, pribivši se uz njega. Brzo je prelazila put između žene i deteta. Podigla je noge kao i ranije i priljubila se uz svog krupnog, kršnog oca. Rasplela je kosu i ona se rasula po Stivenovim grudima, zlateći se na električnoj svetlosti.
„Jesi li u školu našla dečka?“, pitao je.
Odmahnula je glavom i čvrsto je prislonila uz njegovo rame.
„Ne možeš da nađeš dečka, je li?“, navaljivao je Stiven. Iznenada se uspravila i uklonila kosu s lica.
„Dečaka ima čitava gomila“, rekla je ljutito, „čitava gomila, ali tako su glupi, tako se šepure.“ Nikad ranije njegova ćerka nije izgledala toliko nalik svojoj majci. Sevnula je očima na njega. Stavlja ga u istu vreću s dečacima iz škole. „Uvek rade takve stvari.“
„Kakve stvari?“ Nestrpljivo je mahnula glavom.
„Ne znam... Kako se češljaju ili savijaju kolena...“
„Savijaju kolena?“
„Da. Kad misle da ih posmatraš. Stoje ispred našeg prozora i prave se da se češljaju, a zapravo samo gledaju u nas i šepure se. Ovako.“ Skočila je sa stolice i povila se nasred sobe pred zamišljenim ogledalom, nagnula se duboko kao pevač nad mikrofonom, glave groteskno iskrenute, i češljala se dugim, razrađenim potezima; načinila je korak nazad, pogledala se sa zadovoljstvom, pa opet nastavila da se češlja. U tom podražavanju bilo je žestine i besa. Šarmijen je takođe posmatrala. Stajala je u vratima sa šoljicama kafe u obe ruke.
„A ti, Šarmijen“, rekao je Stiven nemarno, „imaš li ti dečka?“ Šarmijen je spustila šoljice i rekla: „Naravno da nemam“, a onda podigla pogled i nasmešila im se oboma s trpeljivošću mudre starice.
Nešto kasnije pokazao im je njihovu spavaću sobu.
„Imam samo jedan krevet“, rekao im je. „Mislio sam da vam neće smetati da spavate zajedno.“ Bio je to ogroman krevet, dva i po metra dug i širok, jedna od retkih velikih stvari koje je doneo sa sobom iz braka. Presvlaka je bila jarkocrvena i veoma stara, iz vremena dok su svi čaršavi bili beli. Sad je nije rado koristio, bio je to svadbeni dar. Šarmijen je legla popreko na krevet, jedva da je zauzela više mesta nego jedan od jastuka. Stiven im je poželeo laku noć. Miranda ga je ispratila u predsoblje i podigla se na prste da ga poljubi u obraz.
„Ti nisi od onih što se šepure“, prošaptala je i pripila se uz njega. Stiven je stajao sasvim nepomično. „Volela bih da dođeš kući“, rekla je. Poljubio ju je u vrh glave.
„I ovo je kuća“, rekao je. „Sad imaš dve kuće.“ Odvojio ju je od sebe i vratio je do ulaza u spavaću sobu. Stisnuo joj je ruku. „Videćemo se ujutru“, promrmljao je, ostavio je tu i požurio u radnu sobu. Seo je, užasnut svojom erekcijom, zanesen. Prošlo je deset minuta. Pomislio je da bi se morao osećati turobno, da bi morao da analizira, ovo je ozbiljna stvar. Ali njemu se pevalo, svirao mu se klavir, išlo mu se u šetnju. Ništa od svega toga nije uradio. Sedeo je mirno, zureći pred sebe, ne misleći ni na šta posebno, i čekao da mu se u stomaku stiša grozničavo uzbuđenje.
Kad se stišalo, otišao je u postelju. Loše je spavao. Satima ga je mučila pomisao da je još uvek budan. Kad je sasvim došao sebi iz isprekidanog sna, bio je potpun mrak. Učinilo mu se da već izvesno vreme sluša nekakav zvuk. Nije se mogao setiti kakav je to zvuk bio, jedino je znao da mu se nije sviđao. Sada se više nije čuo, oko ušiju šuštala mu je tišina. Pišalo mu se, ali se, za trenutak, uplašio ustajanja iz kreveta. Osetio je izvesnost vlastite smrti. To mu se s vremena na vreme i ranije dešavalo, ali ovog puta činilo mu se da umire sada, u 3 i 15 posle ponoći, dok mirno leži s čaršavom navučenim do brade i, poput svih smrtnih životinja, oseća potrebu da mokri. Upalio je svetlost i otišao u kupatilo. Kita mu je u šakama bila mala, mrka kao orah, smežurana od hladnoće, ili možda od straha. Sažalio se nad njom. Dok je pišao, mlaz mu se delio nadvoje. Malo je povukao kožicu i mlazevi su se slili. Sažalio se nad samim sobom. Iskoračio je u predsoblje i dok je za sobom zatvarao vrata od kupatila, prekidajući tutnjavu rezervoara, čuo je opet taj zvuk, zvuk koji je slušao u snu. Zvuk toliko zaboravljen, toliko savršeno poznat da je tek sad, dok se veoma oprezno kretao predsobljem, shvatio da on predstavlja pozadinu svih drugih zvukova, okvir svih zebnji i nemira. Bio je to zvuk koji je slušao u trenucima kad se uzbuđenje njegove žene bližilo vrhuncu, u trenucima njenog orgazma. Zaustavio se na nekoliko metara od sobe gde su ležale devojčice. Bilo je to tiho stenjanje, promuklo, oštro dahtanje – visina mu se neosetno dizala u delićima tona, zatim opet na kraju padala, ali ne previše duboko, ton se ipak završavao na većoj visini od one na kojoj je počeo. Nije se usudio da priđe bliže sobi. Napregnuo se da čuje. Došao je svršetak; krevet je lako zaškripao, čuli su se koraci po podu. Video je kako se kvaka spušta. Poput snevača, ništa nije pitao, zaboravio je svoju nagost, ništa nije očekivao.
Miranda je zažmirila od bljeska svetlosti. Njena plava kosa bila je raspuštena. Bela pamučna spavaćica dosezala joj je do članaka, nabori spavaćice prikrivali su obrise njenog tela. Mogla je biti bilo kojeg uzrasta. Rukama je obgrlila telo. Njen otac stajao je pred njom, sasvim nepomičan, veoma krupan, s jednim stopalom ispred drugog kao da se skamenio usred koraka, ruku mlitavo ispruženih uz telo, obnaženih crnih dlačica, smežuranog, kao orah mrkog, obnaženog ličnog ja. Mogla je biti dete ili žena, mogla je biti bilo kojeg uzrasta. Načinila je mali korak napred.
„Tata“, zacvilela je, „ne mogu da zaspim.“ Uhvatio ju je za ruku i uveo u spavaću sobu. Šarmijen je ležala sklupčana na dalekom kraju kreveta, okrenuta leđima. Da li je budna, da li je nevina? Stiven je pridržao posteljinu i Miranda se uspuzala i smestila među čaršavima. Ututkao ju je i seo na ivicu kreveta. Nameštala je kosu.
„Ponekad se uplašim kad se probudim usred noći“, rekla mu je.
„I ja“, kazao je, nagnuo se i nežno je poljubio u usta.
„Ali zapravo nema ničeg od čega bi se trebalo plašiti, zar ne?“
„Ne“, rekao je. „Ničeg.“ Utonula je dublje među jarko crvene čaršave i gledala ga u lice.
„Ipak, ispričaj mi nešto, ispričaj mi nešto da zaspim.“ Pogledao je preko u Šarmijen.
„Sutra možeš da baciš pogled u orman u predsoblju. Tamo je cela vreća poklona.
„I za Šarmijen?“
„Da.“ Proučavao joj je lice pri svetlosti iz predsoblja. Počeo je da oseća hladnoću. „Kupio sam ti ih za rođendan“, dodao je. Ali ona je već pala u san; gotovo da se smešila. U bledilu njenog naviše okrenutog grla učinilo mu se da vidi polje zaslepljujuće belog snega kakvo je ugledao jednog blistavog jutra u detinjstvu, snega koji se on, osmogodišnji dečkić, nije usudio da ozledi i unakazi otiscima stopala.

Prevela s engleskog Vladislava Ribnikar

Beleška o piscu
Ijan Makjuan (1948), jedan od najpoznatijih engleskih prozaista, rođen je u Olderšotu. Prva zbirka pripovedaka Prva ljubav, poslednji obredi donela mu je nagradu Somerset Mom. Poznata dela: zbirka priča Među čaršavima, romani Uteha stranaca, Dete u vremenu, Nevin čovek, Subota, Iskupljenje.

Ginter Gras
ZAZIDAN

Nisam sagradio bilo kakvu kuću. Mesto na kojem sam je sagradio nije bilo neko obično mesto kakvo mnogi mogu da kupe za svoju teško stečenu ušteđevinu, kako bi tamo podigli sebi krov, bilo kakav krov.
U noseći zid moje radne sobe zazidan je petogodišnji bik, zid je zatim pažljivo očišćen, pa dva puta okrečen, izlepljen tapetama živih boja, a na mestu gde se skrivala bikova glava obesio sam prazan barokni ram.
Znate da su moje ime ranije izvikivali na mnogim koridama, da sam spadao među najpoštovanije toreadore, da sam u areni zadobio povredu kuka i od tada bio prisiljen da svoje omiljeno oružje obesim na zid.
Sigurno ste već pogodili. Levo i desno od baroknog rama pričvrstio sam svoje dobro, staro oružje, obesio poneku fotografiju i tako dao prostoriji izgled sobe jednog veterana. Živeo sam dobro. Bika sam se oslobodio, u bašti sam gajio cveće. Žuto, belo, plavičasto, ako ustreba i ljubičasto; samo jednu boju sam izbegavao. Oprezom sam se okružio i ogradama. Ali ograda teško može da stoji sama. Kako se odbraniti od pošte? Svakog dana dolazio je taj ljubazni čovek u uniformi, pozdravljao me poluvojnički – poznavao me je iz mojih sjajnih vremena – i predavao mi lak koverat
Naravno da sam se čuvao da ta pisma ne otvaram, da ih čitam, i kad nije pisalo ime pošiljaoca, znao sam: moja bivša verenica je opet umakala pero u mastionicu. Ne, mislio sam, ono što dolazi od moje verenice ne može biti dobro. Bila bi čista ludost ta pisma čitati – bolje da ja pišem njoj.
Morate da znate da sam rastanak od Elvire smatrao konačnim. Poput svake velike ljubavi, i naša se završila banalno. Jednog dana nije više mogla da podnese hrskanje jabuke kad ih zdravim zubima zagrizete i u svečanoj tišini pojedete sve do semenki. To praskanje joj se nikako nije dopadalo. U njemu je čula kako se lome kosti, kako iskonska snaga pada na kolena, ukratko, ova ukusna poslastica nije za nju bila ništa drugo do zvuk arene, a za tako nešto nije više nikada htela ni da čuje. Iako je povreda kuka bila svojevremeno povod da zauvek napustim opasno borilište, ipak je Elvira bila ta koja je donela konačnu odluku. Bik ili ljubav, rekla je. Izabrao sam ljubav. Uskoro nisam imao ni bika ni ljubav, bezazleno sam gajio cveće, sedeo ispred praznog baroknog rama i razmišljao.
Ta pošta. Dolazila je svakog dana. Svakog dana sam odgovarao, ne čitajući pisma. Pretpostavljajući uvek da ni Elvira, kao ni ja, ne neguje bliske odnose s otvaračem za pisma, slagao sam gomilu na gomilu i na svakih pola godine ih uvezivao grubim kanapom. Vredno smo se dopisivali. Ja sam branio glasno jedenje jabuka, a ona se sigurno svojim lepim, kosim rukopisom nad istim voćem žestila.
Ðavo je umešao prste. Jer jednog dana napisah: kompromis bi bio moguć. Od sada bih za desert iznosio samo meke kruške, šljive i breskve, a ona neka dođe i čuje kako to sad zvuči. Došla je, Elvira je došla. Sva moja pisma je čitala, njen otvarač za pisma joj je svakog dana otkrivao moje srce i sad je želela da čuje kruške, da, čak ih je i donela: žute viljamovke.
Do obeda nije došlo. Istog trenutka kad je Elvira stupila u moju veteransku sobu, povikah: „Elvira, skidaj suknju! Molim te, skidaj je odmah, ti ne znaš šta činiš!“ No prekasno stiže moja opomena. Devojka, ne, voljena devojka nije više stigla da sa sebe odstrani tu tkaninu boje paradajza. Zid se užasno prolomi, kroz sredinu praznog baroknog rama, ramenima otkidajući pozlaćeni kvadrat sa kukice, iskoči petogodišnjak, frkćući i rasterujući oko sebe malter i komadiće cigli, udarajući besno kopitom o pod, tako da sam već pomišljao na najgore. Ah, vrisnu Elvira, ah, kako je proklela svoju svetlu odeću. Već se moćna glava sagnula, oko zakrvarilo: napravih dva skoka, sa zida zgrabih ono što je tamo za uspomenu stajalo, zamahnuh kroz sobni vazduh, zauzeh poznat, karakterističan položaj, zaplesah oko razdraženog stvorenja, iz sve snage se trudeći da rogove na kojima su još visili ostaci tapeta namamim što dalje od sveta Elvirine utrobe. Evo, sad ugledah čelo, sad mi se oko učini poznato, i opet ga spoznah, taj užasni trougao. Pustih ga da prođe. O, Elvira, tvoja suknja! Na kolenu sam čekao. Tvoja marama kao krv iz nosa, Elvira! Ni opruga se ne bi izvila kao što se ja tada oko njega izvih, i ukrasih ga. I mada je soba mala, Elvira, zar srce tvoje ne poskakuje od sreće dok čuješ kako mu koleno kleca? Zar još uvek misliš na one nesrećne jabuke? Njegovo lepo oko suzi, njegove grudi gube dah, barokni ram ga uramljuje, pozlata otpada i plovi po reči čiji je on izvor.
Samo jedan mali korak napravi devojka ka sada već smirenom bregu: „Imaš li još bikova iza tapeta?“ Jedva čujno to prošapta i prstima pokaza na ostale zidove. „Stotinu!“ glasio je moj odgovor. „Svuci suknju, Elvira! Stotinama trouglastih bikovih glava suknja tvoja pred očima maše!“
Brzo se tada svukla. I više od one moderne suknje skinula je tad sa sebe, delom da izbegne snagu što zidove lomi, delom da u meni oseti svoga spasioca.
Danas je Elvira moja žena. Zaliva baštu i drži mog sina za ruku. Zid smo zatvorili. Iza tapeta ne sanja više nijedan bik. Nijedan prazan barokni ram ne čeka više svoju sliku. Ali opet sam u areni. Moje je ime na plakatima, i ako neko hoće da me iznenadi, taj će morati da pronađe jednu hotelsku sobu u luci. Tamo sedim na jednoj gruboj stolici, u polumračnoj, vlažnoj rupi i vilicom grizem sočne jabuke, posmatram zagrizeno mesto i svaki se put uveravam da mi desni krvare.

Preveo s nemačkog Zlatko Krasni

Beleška o piscu
Ginter Gras (1927), nemački pisac, rođen je u Gdanjsku, u današnjoj Poljskoj. Dobio je Nobelovu nagradu 1999. godine, ali kada je 2006, pola decenije kasnije, priznao da je poslednje mesece rata proveo u SS-divizijama, bilo je predloga da mu se nagrada oduzme. Poznata dela: Limeni doboš, Mačka i miš, Pseće godine, Lokalna anestezija, Hodom raka, Ljušteći luk.

Daina Ćavijano
NAŠA ZMIJOLIKA GOSPA

Prvog dana je osetila slatko golicanje po celom telu. Protegla se ispod čaršava i osmehnula.
Drugog dana je, dok se kupala, primetila žarenje među butinama. Počešavši se nežno prstima punim sapunice, videla je da joj se deo kože peruta i otpada u vidu providne krljušti. Odnela ih je voda zalepljene za penu, a ona je nastavila da se trlja još neko vreme ispod tuša.
Trećeg dana je ustala u praskozorje da pije vodu. Zastala je pred ogledalom u trpezariji. Odraz njenog lica bio je drugačiji. Dotakla je obraze, čelo, ivice usana, ali nije pronašla ništa. Pogledom je preletela preko svakog predmeta koji se oslikavao u ogledalu i tada joj posta jasno: videla je jasno kao usred belog dana. Opet se pogledala u ogledalo mršteći se. Zenice su joj se menjale kao u mačke i bile su visoke, dugačke, zmijski uske.
I kuća se promenila. Prvog meseca, puzavica je počela da raste pokraj zida. Rascvetali su se cvetovi ispunivši vazduh mirisom s druge strane ograde... Isprva se činilo da naglo bujanje prirode najavljuje početak leta, ali shvatila je da greši kad je ugledala komšijske ružičnjake nepromenjene.
Sledećeg meseca hrast crnika iz vrta pohitao je ka oblacima i njegova krošnja je obgrlila kuću zaklanjajući je od sunca. Četiri stakla sa terase pala su i razbila se iz neobjašnjivih razloga. Prasak rasute srče nalikovao je samrtničkom ropcu.
Trećeg meseca, malobrojni prolaznici koji bi zabasali u kraj jedva su mogli da razaberu šta se krije u toj džunglu u srcu grada.
Ona ga je odmah ugledala. Bio je visok i krio je neuobičajenu silovitost, to je odmah bilo jasno. Nosio je bledoplave farmerice, bele patike i džemper prebačen preko ramena.
On ju je video malo kasnije, kad mu je prišla sva zbunjena, kako obično izgledaju izgubljeni ljudi. Njen izraz mu se učinio poznatim i divljim istovremeno. Lice joj nije bilo posebno lepo, ali su mu se svidele njene oči. Dok joj je pokazivao put, krišom joj je pogledao noge i zamislio ih prepletene sa svojim, u usklađenom kretanju...
Dakako, ona je volela da ide na plažu, a on je, naravno, obožavao da pliva. Tog leta vreme je bilo predivno. Pozdravili su se obećavši da će se videti sledećeg utorka. Rano ujutru. Ako ne pada kiša.
Tog popodneva, šetajući ispod hrastovih grana, primetila je neobičnu tišinu. U daljini se čuo prigušeni žamor automobila koji su prolazili ulicama. Ne, nije to... Ptice. Nedostajao je njihov predvečernji poj. Mogla je da čuje prhku muziku kanarinca, ćurlikanje carića, neumornu ariju kosa... u daljini.
Ptice iz okoline pobegle su, kao da su nanjušile opasnost.
Na plaži je bila stena, voda i tišina. Pozdravili su se nasmejani. Tiho su pričali kako ne bi uplašili povetarac. Šaputali su o tome šta im se sviđa, o nekim svojim doživljajima, pričali viceve... „Hoćemo li u vodu?“ Skočili su u vodu. Sunce se još meškoljilo na horizontu, more je još bilo hladno. Ali vrela krv je brujala pod živom kožom. Spoj dve mlakosti uvek proizvodi toplotu.
Prvo bi osmeh. Potom okrzaj ruke – ili možda noge, ko će ga znati – pod vodom. Dodir sličan milovanju; milovanje slično zagrljaju; zagrljaj sličan agoniji. Setila se trenutka rođenja: fetus koji pluta u vodenoj nirvani, opuštajućoj kao orgazam. Sperma ulazi u tamu i pretvara se u fetus; fetus izlazi na svetlost dana i pretvara se u dete. Nije moguće obrnuti proces: da bi nešto izašlo, prvo treba da uđe. Prodiranje pre izlaska. Izlazak nakon ulaska. Nešto vijugavo kovitla vodu kao zmija. Ona stiska kapke. Njegovi mišići se napinju: leđa, noge, ruke; skoro da ih ne oseća.
Užasan krik je vraća na javu. Muškarac se baca s nje ka obali, ne sklanjajući pogled s mirne površine mora.
Ona otvara kapiju vrta i njen osmeh ispunjava predvečerje, pokazujući neverovanje u kraj priče koju priča. „Morska zmija?“, zadirkuje ga dok traži ključ po torbi. „Da nije čudovište iz Loh Nesa?“ Nije znao da h je morska ili slatkovodna, ah ju je jasno video: kretala se pod vodom.
Zatvaraju uličnu kapiju.
Da je bio na zemlji, sve bi bilo u redu; ali nije mogao da se bori pod vodom, to nije njegov element. „Da“, prekida ga ona, „mora da je to bila jadna Nesi. Sigurno su joj dojadili naučnici s onim fotoaparatima svuda po njenom mirnoj jezeru, te je odlučila da ode i predahne na Karibima...“
Oseća da je on gleda, vrlo ozbiljan, i miluje ga. „Jesi li umoran?“ Nije, samo mu je vrućina, prijalo bi mu tuširanje.
Čuje kako u daljini pada voda, uronjena u paru poklopljenih lonaca. Pokriva hranu i izlazi u dvorište. Ipak, ta priča o zmiji je podseća na odsustvo ptica. Zašto su odletele? Zmija... Ptice... Priseća se skakutanja vrabaca po mokroj travi: njihovih zaobljenih, drhtavih, slatkih telašaca... Zmija... Ptice... Zašto su pobegle?
Naslanja se na zid. Koža na leđima je peče od prošlog meseca, kad je počelo presvlačenje košuljice. Trlja kičmu o zid češući se sa zadovoljstvom. Zenice joj se smanjuju pretvarajući se u dva zmijolika klupka.
Poslužuje meso (prepečeno, po njenom mišljenju), supu s povrćem (previše slanu), pirinač (prekuvan). On hvali sos, a ona prihvata komplimente iz ljubaznosti. Toliko je gladan da primećuje netaknutu hranu u ženinom tanjiru tek kad završi s jelom. „Nisi gladna?“ Ona posmatra muškarčev profil. Njegov lepo izvajan nos, nešto duži, podseća je na obris ptice. „Ješću kasnije“, kaže. I njen palacav jezik skliznu među desni.
Beli čaršav je polje koje čeka da bude osvojeno. Promatraju se međusobno, od stopala, na suprotnim stranama kreveta. Njene i njegove oči prate spore pokrete onog drugog koji otkopčava dugmad, otvara rajsferšlus, skida čarape, otkriva golotinju...
Ona posmatra ono što se sada vraća u život: u glavi joj se neprestano vrzmaju misli o opasnoj životinji, previše primitivnoj da bi preživela ovozemaljske emocije, ali dovoljno veštoj da se sklupča i odspava dugačkim snom dok je priroda ne probudi. „Moj je“, misli. Njegova predanost joj to govori. Podiže pogled tražeći oči koje više ne gledaju u njene, već u ranjivi deo uvek skriven vizonovim krznom. Pušta ga da se naslađuje, zaslepljuje. Potom se podiže i uživa u svom kovitlavom i vijugavom kretanju. Zna da joj se on divi. Kreće se ka svom plenu koji ubrzano diše i otkriva da ljubav nalikuje strahu. Zaustavlja se ispred njega. Oči joj ostaju na njegovim očima. Oseća ruku oko vrata i dobija nagon da se zavuče među muškarčeve noge. Da se zavuče i puzi, da dopuzi do njegovog ponosa; stavi ga u usta; proždre.
Muškarčeva ruka se polako spušta, uklanja prepreke, opipava. Ona je vlažna kao gmizavac i njeno meso se rasteže od zadovoljstva. Sada se žena naginje da ga dodiruje, ali se naglo zaustavlja. Samo joj se prsti spuštaju velikom brzinom prelazeći preko mekog krzna.
Njegove zenice se šire kao u noćnih ptica; njene se skupljaju, skoro nestaju.
Tela se okreću po ravnoj površini. To je igra u kojoj se odmerava izdržljivost; čežnja koja samo što ne eksplodira. Tako je slatko uživanje suzdržavanje.
Ona napola otvara oči i gleda orlovski lik koji je posmatra skoro sa teskobom, skoro sa okrutnošću. Zna da su stigli do crte gde se strah i ljubav mešaju. Predoseća mutaciju; ali ne može ništa. Kičma joj se čudesno izdužuje, noge zarobljavaju muškarčevo telo... i utom primećuje promenu kod svoje žrtve: dlačice su mu glatke kao perje, usne usisavajuće kao kljun grabljivice, položaj tela kao u krilatog bića pred poletanje...
„Nećeš pobeći, šapuće ona, „ja sam zmija.“ On se osmehuje, oduševljen šalom: „A ja sam grabljivac zmijolovac”. Na trenutak noge su popustile stisak. „Šta je to?“ On se nadvija nad njene grudi. „Prica koja tamani zmije.“ Ona se slatko smeje i zabada otrovne očnjake u njegov vrat. „Obožavam da proždirem“, misli. Onda oseća bol: ruke joj pritiskaju kandže dok joj nešto kljuca grudi.
Žena zatvara oči i prepušta se proždiranju.

Prevela sa španskog Danijela Pejčić
Beleška o piscu
Daina Ćavijano (1957), rođena u Havani, spada među najpoznatije kubanske pisce fantastike; dobitnica je mnogih prestižnih književnih nagrada. Živi u SAD. Ova priča je iz neobjavljene zbirke priča Extraños testimonios.

Vladimir Sorokin
SAN

Devetog februara dve hiljade dvadeset osme godine od Roždestva Hristovog, gospodarica je zaspala u 06.17 po moskovskom vremenu u svojim kremaljskim odajama, u ružičastoj ložnici. Sanjala je:
Gola, ali u cipelama s visokim tankim štiklama ulazi u Kremlj kroz Spasku kapiju. Sunčan je i topao, čak vreo, dan. Kremlj je idealno obasjan, blista od beline na suncu tako da gospodarici zaslepljuje oči. Ali taj jarki sjaj izuzetno je prijatan, on bodri i telo ispunjava radošću. Gospodarici je veoma lepo. U Kremlju je sve belo-prebelo. Ne samo zidine i zgrade, već i poznati pločnik pod nogama takođe je beo, iskričav, preliva se na suncu. Pločnik škripi pod gospodaričinim štiklama. Gospodarica korača po njemu i svakim novim korakom oseća kako se podmlađuje, kako se njeno telo ispunjava snagom i zdravljem. Oseća kako joj se pri svakom koraku njišu grudi, kako se dižu, postaju gipke i mlade. Ona dodiruje svoje grudi, dotiče bradavice koje postaju čudesno tvrde pri svakom novom koraku. Svaki korak joj pričinjava sve veće i veće zadovoljstvo. Osećanje povraćene mladosti ispunjava njeno telo neopisivim ushićenjem. Gospodarici je veoma, veoma prijatno da korača, da ide po tom pustom, vrelim suncem obasjanom Kremlju. Jasno joj je da je Kremlj potpuno prazan. Ovde nema nikoga: ni stražara, ni strelaca, ni kremaljskog puka u kasarnama, ni bojara, ni blagajnika, ni trpeznika, ni peharnika, ni kuvara, ni sobara, ni ključara, ni sarača, ni konjušara, ni govedara, ni svinjara, ni psara, ni dželata, ni čuvara, ni dvorskih nastojnika, ni vratara, ni pokućara, ni slugu, ni dvorskih luda, ni muktaša, ni udvorica, ni sveštenika, ni crkvenjaka, ni monaha, ni đakona, ni poslušnika, pa čak ni prosjaka na zaslepljujućoj paperti na Sabornom trgu. Gospodarica ide po Kremlju posmatrajući ga i pipkajući sebe. Srce joj tuče radosno i zaglušujuće. Toliko joj je lepo da ječi od radosti pri svakom koraku. Jecaji postaju sve glasniji, gospodarica počinje da ispušta prodorne krike ushićenja. Odbijajući se o zaslepljujuće bele kremaljske zidine, krici joj se vraćaju u vidu čudnovatog eha. Ona podvriskuje i ciči sve jače. Iznenada otkriva u sebi neverovatnu novu sposobnost, čudesan dar koji se probudio u njenom telu: njeno podmlađeno, zategnuto grlo može da peva. Ah kako peva! Ne obično, kao što svi pevaju, već silovito, čisto, visoko, može da otpeva bilo koji ton. Gospodarica isprobava svoje obnovljeno grlo, prisiljavajući ga da ispušta najneobičnije zvuke. Grlo joj se pokorava. Njen glas zvoni u Kremlju. Snaga i čistota vlastitog glasa potresaju je. Ona plače od radosti, ali brzo dolazi k sebi ispunjena ponosom i svešću o sopstvenom značaju. Nikad nije umela i nije volela da peva i zato ne zna do kraja reči nijedne pesme, nijedne ruske romanse. Volela je kad drugi pevaju, naročito kad pevaju mladi i lepi muškarci u vojnoj uniformi. Koračajući belim pločnicima, gospodarica se priseća odlomaka pesama, operskih arija, romansi, peva ih iz sveg glasa, i od njegove čistote i snage podrhtavaju kremaljske zidine. Odlomak jedne romanse dugo ostaje u njenom grlu, ona počinje da ga peva neprestano iznova, varirajući ga na razne načine:
Ne odlazi, sa mnom ostani.
Ovde je lepo i veselo.
Poljupcima pokriću dragi,
Tvoja usta, oči i čelo.
Dok peva ove reči ona neprestano ide, korača po belom Kremlju, podmlađujući se i radujući se, i vidi velike ruske relikvije: Car-zvono i Car-top. Prolazi pored Car-zvona, dodiruje njegovu svetlucavu belu površinu; Car-zvono odjekuje odazivajući se na njenu pesmu, a glas gospodaričin bruji i zvoni u Car-zvonu. Ona ide dalje, primećuje da su čak i plave kremaljske jele sad zaslepljujuće bele, prilazi im, dodiruje čvrstu iskričavo belu reckavu granu jele, ide ka Car-topu, peva, peva, peva i ogromna cev Car-topa odjekuje, zvoni, riče na razne načine. Ona stavlja svoje podmlađene ruke na beli Car-top i odjednom jasno poima da je sve u Kremlju – zidine, crkve, carski dvorci, kaldrma, jele i Car-top – načinjeno od nekog naročitog, presovanog i neverovatno čistog kokaina. Upravo taj neobični, gotovo nebeski kokain podmladio je njeno telo. Ona liže Car-top osećajući čudesnu snagu te supstance, srce joj tuče kao da hoće da iskoči iz grudnog koša. Gospodarica počinje da drhti od uzbuđenja koje raste kao talas. Njene vitke mlade noge podrhtavaju, gipke grudi se njišu, dok diše grudi joj se nadimaju. Ona neprekidno liže top, tarući noge, jezik joj slatko bridi, suze teku iz očiju, ruke dodiruju telo, a telo je mlado i očaravajuće; ona ushićena pipa svoje telo, sve njegove prevoje, sve izbočine, sve udove, gladi toplu svilenkastu kožu, mazi svako udubljenje, stiska grudi, padajući u sve veći zanos. Jako želi da svrši priljubljena uz božansku supstancu, ali izbočine na Car-topu su tvrde i neudobne. U blizini primećuje piramidu od bele đuladi: tri đuleta su dole, jedno na vrhu, ogromna đulad koju je nekada davno ispaljivao Car-top. Drhteći od nestrpljenja, penje se na tu piramidu, seda na đule, obuhvata ga nogama priljubljujući svoj obrijani čarobni Venerin breg na svetlucavo-belo prohladno đule, obuhvata ga rukama, priljubljuje se uz njega sve jače, jače, jače, jače i – svršava.
Gospodarica se probudi.
Otvori oči pune suza. Pored njene postelje stoji služavka.
– Šta je? – promuklim glasom upita gospodarica pridižući se, i s teškim uzdahom zavali se na jastuk.
Služavka joj ćutke obrisa oči maramicom.
– Oh... Bože moj... – prozbori gospodarica teško dišući. – Zbaci.
Služavka zbaci s nje perjani pokrivač. Gospodarica je ležala u ružičastoj, u skladu s bojom ložnice, poluprovidnoj spavaćici. Ženka hrta koja je spavala kraj njenih nogu ustade, zevnu, poče da maše tankim repom i protežući se pođe po postelji ka licu svoje gospodarice. Ova je ležala teško dišući. Njene velike grudi njihale su se u taktu disanja. Keruša priđe njenom licu i poče da joj liže nos i usne.
– Gubi se... – odgurnu je gospodarica.
Keruša skoči s kreveta, potrča ka otvorenim vratima koja su vodila u kupatilo. Gospodarica poče da se pomera, teško dišući i trudeći se da sedne; služavka je prihvati pod punu belu ruku, pomažući joj, stavljajući joj iza leđa jastuk od roze svile.
Gospodarica sede, osloni se na brežuljak od jastuka. Raširi pune bele noge, zadiže čipkom ukrašen donji deo spavaćice, pređe rukom preko glatko izbrijanog međunožja, prinese ruku licu. Dlan joj je bio vlažan. Ona ga pokaza služavki:
– Pogledaj.
Služavka tužno klimnu svetlokosom, uredno očešljanom glavicom, uze gospodaričinu šaku i poče delikatno da briše njen dlan maramicom.
– A sve je to zato što već treću noć spavam sama.
Služavka je saosećajno vrtela glavom.
– Ooooh! – glasno uzdahnu gospodarica i pogleda u oslikanu tavanicu.
Na tavanici, u oblacima, za nečije srce vatreno su se borili punački amori.
Keruša utrča u spavaću sobu, skoči na krevet i poče da se liže. Gospodarica je zagrli, prisloni je na svoje ustalasane grudi.
– Konjak.
Služavka brzo napuni čašicu, koja je stajala na rezbarenom stočiću, nasuvši u nju konjak iz kristalne boce, prinese je na zlatnoj tacni s već nasečenim i šećernim prahom posutim ananasom. Gospodarica ispi nadušak, stavi u usta komadić ananasa i poče da mljacka punim usnama. Služavka je stajala držeći tacnu i s uzdržanim obožavanjem posmatrala gospođu.
– Daj ovamo... – gospodarica stavi praznu čašicu na tacnu.
– Maslinu? – upita služavka.
– Ma ne... ono... – gospodarica uze još ananasa, pređe pogledom podnadulih crnih očiju po spavaćoj sobi.
– Duvan izvoljevate da ušmrknete?
– Ma ne.... Ono!
– Mobilni?
– Da. Pozovi mi Komjagu{1}.
Služavka uze sa stočića zlatni mobilni u obliku ribe s velikim dijamantskim očima, ukuca broj. Mobilni uzvrati melodičnim zvonom. Ribica ispusti iz usta hologram: negovano zabrinuto Komjagino lice na kožnom sedištu mečke. Komjaga je nagnute glave, s kovrdžavom pozlaćenom ćubom, sedeo za volanom:
– Izvolite, gospodarice.
– Gde si? – upita gospodarica žvaćući ananas.
– Upravo sam doleteo iz Tjumenja, gospodarice. Vozim se Kijevskim drumom.
– Dolazi ovamo. Munjevito.
– Razumem.
Hologram nestade.
– Vreme je, a? – podrignuvši, gospodarica pogleda služavku.
– Vreme je, gospodarice – s tihim obožavanjem uzvrati ona.
– Vreme je, vreme – gospodarica poče da se pridiže, odgurnuvši psa sa grudi.
Služavka joj podmetnu ruku, gospodarica se osloni, ustade. Zatrese crnom gustom kosom koja joj se u loknama rasu niz leđa. Protegnu svoje puno telo, zaječa, namršti se uhvativši se za krsta. Krenu ka prozoru s navučenim ružičastim zastorima, dodirnu ih prstom. Oni se poslušno razmakoše.
Gospodarica kroz prozor ugleda skver sa plavim jelama prekrivenim snegom, Arhangelsku crkvu, deo trga ispred crkve s prosjacima i golubovima, strelce u crvenim šinjelima sa svetlećim helebardama, čuvare sa buzdovanima, monahe-molioce s metalnim torbama, jurodivog Savosku s močugom. Malo dalje, iza belog ugla Uspenske crkve video se crni gvozdeni Car-top. Pored njega, s belim snegom u pozadini, crnela se piramida od đulađi. Gospodarica se seti belog, glatkog, prohladnog đuleta i dodirnu dlanom svoj topli stomak.
– Vreme je – reče ona jedva čujno i kvrcnu noktom po neprobojnom staklu.

Prevela s ruskog Mirjana Grbić
Beleška o piscu
Vladimir Sorokin (1955), rođen je u Bikovu kod Moskve, u Rusiji. Jedan od vodećih postmodernista i pripadnika „druge kulture“; „majstor skandala“. Knjige: Marinina trideseta ljubav, Plavo salo, Norma, Ruska baka, Jutro snajpera, Dostojevski-trip, Prvi subotnik, Gozba, Led, Peljmeni.

Marsel Zang
ODMOR
Veoma rano su stekli naviku da drže prozorske kapke zamandaljene; to je zatvaralo horizont, pružalo je veću intimu, osećali su se ušuškano, a zatim, nisu morali o tome da brinu uveče, kada ih svlada umor; i sve to zbog lošeg vremena, nepogoda, oluja... Valja ih zatvoriti, govorila je ona, da ne udara u okna. Slika pokopane arke. Prljavi grad. Svaki dan kiša; cvrčanje koje se talasalo, neodlučno, zdesna nalevo. Neprekidno. Šikljanje. Jad i beda. Razvedravanje. Zatim opet počinje da pljucka, napadnuto s boka naletom vetra, ni za šta. Otrovni jezik. Munja, škrabanje, i kreće: zlurado, bez razloga, sevanje. Zviždeći. Škripeći. Strelovito. Njihalo se. Sa svih strana. A ona se sklupčala. Zatvori ih, govorila je. Nego šta! Prljavština. On ih je zatvarao. Nikada se neće navići. Ni njegova žena, ali uvek je na njega padalo.
Sada je, ispružen, proučavao plafon do detalja, mramorne šare na plafonu, fleke na plafonu, plafon i tu prljavštinu okolo. Šarenilo. Pegice. Kosa koja se ćeba na kiši dok je ona trčala ka busu sa svojim pratiocem – jednim crncem. Šofer koji odlučuje da otvori vrata; navlaka od zamazanog štofa, mrlja što se raspukla na oznojenom stomaku, čupava pazuha, i ona što kapaju pozadi, između redova sedišta, a zatim evo njih, ruše se na sedišta, pod njegovim nosem, zadihani. Miris žene. Pirjanilo se. Miris restovane žene. Njuškao je. Gle, nije se prevario: crnac je zavukao cvet u uho, a ona, sva prepuštena njegovoj gnjavaži, da prasne: „O, daaa!“ Jadna devojka. Jabučasto lice, blistav pogled. Ceo bus se okrenuo. Ništa nije shvatala, mala. Tu osudu, to neprijateljstvo. Potom, iznenada, oblilo ju je rumenilo; a njen pratilac okreće glavu, tražeći neki alibi. Ali kiša je i dalje pravila zaklon na staklu. Neproziran. Pravi zatvor. Šofer je konačno odmahnuo glavom i krenuo. Sve ga je to razbesnelo, i osećao se istinski pozvan da im kaže da gledaju svoja posla, da nije njihova stvar ako se njoj sviđa da se poda jednom crncu. Ali ostao je da sedi, da sedi sa svojom napetošću što kuca o kutiju gde je ona smestila lepezu svoje uspaljene zadnjice. Navalio se na taj naslon; razvaljen: ta manija da se zahvaljuje. Zatvori ih. I on ih je zatvarao. Najradije bi joj uvrnuo šiju.
Čovek usmeri pažnju na potiljak svoje žene. Jedna mekoputa potka zažari mu oči. On odmeri donji deo leđa. Ona progunđa; on svuče pokrivač. Bledi i pljosnati guzovi. Ipak guzovi. Uveli. On se zapita o sebi: nikada se nije osetio tako snažan. Nož. Ali silovitost oluje skrenu mu pažnju. On u njoj zapazi pretnju, i zebnja ga više nije napuštala. Da bi je otklonio kao nekim bajanjem, čovek je ponavljao u sebi: to od te proklete oluje škripe kapci... to od te proklete oluje škripe kapci... Prokleta... Škripa... Kapci. I, sasvim logično, sinu mu da bez kapaka, nema više škripanja. Htede da ustane, ali pucketanje raspali po kapcima i njemu laknu. Onda, sa nekim nejasnim zadovoljstvom, leđa tesno priljubljenih uza zid, čovek opazi kako kiša prodire i natapa tapete, pod prozorom. Sastavci nisu izdržali. Jasno. Arapska posla. Mesecima je govorio svojoj ženi da promene stan, sit je HLM-a{2}; ali ne, ona je držala do svojih radova na renoviranju, i evo rezultata.
Obuze ga gorčina, dok je vrebao pojavljivanje barice. Sačekao je, očiju prikovanih za parket. Zatim se stvori ona. Ogromna, veoma ugojena, blistava. Bubašvaba. I nastade nepomičnost s jedne i s druge strane. Najzad drhtaj; rub se prekide, i barica poče da se širi, najpre po dužini, trougao sa talasastim prelivima, zatim po širini, veličanstven, pa opet napred, sve punačkiji, stičući pomalo žlebiće i gomilice. Na vrhuncu uzbuđenja, čovek htede da probudi svoju ženu, ali vide kako je nose talasi. Raspršeni komadi tela, ulepljeni pramenovi kose, naduveni ud. Okean pupoljaka mesoždera; on na jednoj barci, kopajući u toj hrpi zubišta. Crna krv. Razliveni sokovi. Po njegovoj volji. Opet. Po mulju. Ogavno. Spreda, pozadi. Slobodno. I uvek po dijagonali. Udarcima krampa. Kruto.
Ne mogavši više da izdrži, on se okrenu ka svojoj saputnici. Ona je hrkala. Valjana žena. Nadasve poželjna. Oklevao je; zatim mu ruka smelo krenu i spusti se na jednu trbušastu, toplu baricu. Sačekao je, srce mu je lupalo. Polako, kao pauk, njegova ruka je napredovala ka međunožju i udarila o tišinu. U ušima mu je zujalo. Neki bol stao je da mu gricka lakat kada je hrkanje opet otpočelo. Čoveku se ote uzdah; njegov skočanjeni prst najzad je mogao da istražuje teren. Šmirgl-papir. Nema veze. Ali jedan groktaj, a zatim škljocanje kolena baciše ga na drugu obalu.
Kiša je udvostručila žestinu; u uzastopnim talasima, nevreme se razbijalo o kapke. Čovek otvori oči i upilji se u parket. Barica se beše povukla. Zgađen, on strže sa sebe pokrivač i uze cigarete. Kako se uputio ka izlazu, jedan opijeni glas ga dozva: „Kuda ćeš?“ „Da zapalim pljugu.“ „A kapci?“ „Zatvoreni.“ Ali neki sjaj zatrepta u ženinom pogledu; čovek požuri ka vratima. Ugasi onda svetlo, nije vreme... Čovek stegnu pesnice i pritisnu prekidač.
Kada je stigao u dnevnu sobu, brže-bolje ponovo upali svetlo. Ispraznivši pola litra crnog vina, sruši se go u fotelju. Uskoro dođe mačka da mu se očeše o noge. Pustio ju je. Ali kada ona ostavi njegove listove i stade da mu liže kožu, on je šutnu. Ona se udalji ukoso, mjaučući, zatim se oprezno vrati da se namesti pored fotelje. Obuzet grižom savesti, čovek je uze u krilo. Malo je pomazi; potom je gurnu i ona skliznu sa fotelje. Mačka je piljila u njega, uzdignutog repa zbunjenog pogleda, zgrčena. Čovek zlobno odmeri svoju vlastitu alatku. Utisak da mu ona ne pripada pridruži se njegovom osećanju nemoći. Rado bi ga se odrekao, ali bio je tu, prilepljen za njega. Ogroman, uspravljen, čvornovat. Tamnocrvena stela. Masa uzbunjenih nerava što je samo želela da se rita. Čovek oseti nelagodnost i kao neku vrstu nepravde, prokletstva. Tako satrvenom, prikaza mu se slika nekog vrta, nekog travnjaka na suncu, zatim creva za polivanje, slobodnog. Slobodno... Poludelo crevo, pod pritiskom, besno se grčeći, šibajući vazduh, travu, prskajući zemlju, nebo... Sveta palma, Dionizije!... Ali mačka se u jednom skoku ponovo nađe na njemu. Čovek uzdrhta i ruka mu se, od besa, obruši. Zbi se neko treperenje. Mačka skoči sa fotelje, podvijenog repa. Kučka! Ni da trepne. Čovek zbog toga oseti neku mešavinu poštovanja i straha. Ni za šta na svetu je ne bi menjao; i, u jednom munjevitom razdiranju od bola, on uvide da dobar deo njegove nesreće potiče od ovog odbijanja: gnušao se žene. Priseti se kako se u nju zaljubio, mnogo godina ranije, kada mu se tako nešto dešavalo. Onda, sklopivši kapke, promrmlja jedan Oče naš, zatim dva, tri... Uzalud. Za svaki slučaj on pokuša jedno Zdravo Marijo bez većeg uspeha. Miran!, zagrmi on. Miran! Ali sa nekom naraslom snagom njegova kita potvrdi svoju apsolutnu nepokolebljivost. I u tom stavu odvede je u toalet.
*
Upravo je pišao kad ga uzbuni jedan zvuk. On načulji uši. Neki kašalj. Njegova izoštrena čula nisu oklevala nijedne sekunde: vižlica odozgo. Onda se, zažagrenih očiju, uzdrhtalog uda, prilepi uza zid i zaustavi dah. Jedno jasno brizganje uskoro probi njegovo čekanje. Čovek uzdrhta od bola; mlaz se razli celim njegovim bićem i preplavi ga neko oduševljenje. Ostade ukočen, zatim zamisli mladu ženu na ve-ce šolji, rastegnute, napete zadnjice, kako steže glavu, štrcajući svoje tečnosti. Na njegovu glavu... I bes mu odjednom naraste. Znači ta gadura mirno piša po njemu. Piša po njemu... Ta kurva koja je dan i noć puštala da je tuca jedan crnac i koja je toliko vriskala da su se čuli ma gde da se zateknu. I gurni mi ga, i gurni mi ga, i gurni mi ga... Kučka! Na koju god stranu da se okreneš, desno, gore, levo, dole, bilo je isto, samo zvukovi, zvukovi, zvukovi... Više se nisi osećao kao kod svoje kuće: urlalo se, smejalo se, plesalo se, i muzika, TV; pišalo se, sralo se, jebalo se; i džukci, derani... lajalo se, cmizdrilo se, kričalo se; i odvodi za smeće koji su pravili đavolsku halabuku u svako moguće doba, lift koji nije prestajao da se diže i spušta, kavalkade na parketu, na stepeništu, vrata koja su treskala, nameštaj koji su premeštali, usisivač koji je drndao, zvonjava silnih budilnika, telefona, akvizitera; bušilice koje su uključivali za vreme vikenda kao da to nisu dani kad čovek hoće malo da se odmori, i vazda njihova prokleta muzika domorodaca, kokošara, harisa... samo je toga bilo u kvartu, i Arapi, Jevreji, Turci, Afrikanci... Oni su možda bili veoma ljubazni, pozivali su vas na klopu, na čašicu i tako, ali nisu se trudili da budu diskretni dok se od njih ništa drugo nije tražilo, ali ne, bilo je apsolutno potrebno da ih čuju, da svuda bacaju svoja govna i svoje običaje doseljenika. Izgledalo je da im se potpuno fućka! Jedna zgrada u HLM-u, potpuno nova! Za tren oka, ropotarnica! Na sve strane psi, doplaci za dečurliju, mačke, uskoro pacovi, i provaljeni poštanski sandučići, hodnik prekriven smećem, prsla stakla, odvratni mirisi, rasklimani lift, zamazani zidovi, razmontirana kola, o motorima da i ne govorimo, a kad vas ne sačekaju u nekoj mrakači da vam maznu lovu, pokazuju vam kreveljeći se da će vam prerezati grkljan, i niko da im se nimalo usprotivi, niko nema dovoljno muda da im kaže govnari e sad je dosta i ako nisu zadovoljni neka se tornjaju tamo odakle su došli kad ne žele da budu kao drugi svet. A sada mu ta gadura odozgo piša na glavu... Pa ipak dobra mala, sva slatka i tako, ali šta ju je spopalo da krade bogu dane sa onim tobožnjim muzičarem – jednom od onih najobičnijih vucibatina! Uživao je da vam para uši i da vam dan i noć dovlači svoju trubu pod nos, kao da hoće da vam se naruga. Da se čovek zapita šta je mogla da nađe u njemu... Upravo tako... napaljeni ko budale!... I to nije prestajalo, to nije prestajalo, i dođi da se tucamo, da sve pišti, da ti ječiš, da ja brekćem i da škripe federi – da zajebemo one budale od komšija. Ogavno! I evo je piša mu na glavu, kao da hoće da mu napravi još veće sranje. Šta ona misli?!
Čovek izađe iz toaleta, promuva se po dnevnoj sobi, zatim zastade da pridrži svoj olovni potiljak. Mačka iskoristi taj trenutak. On je tako šutnu da ona odlete kotrljajući se na drugi kraj prostorije. Nakon toga žurno krenu ka sobi. Upali svetlo i sačeka. Ali njegova žena je izgleda bila u dubokom snu. Zgađen, ugasi – ne bez olakšanja, od čega još više pobesne – i leže; zatim, skrštenih ruku, stade da škrguće zubima zureći u plafon.
Oluja je divljala, a čovek je, kroz svako vlakno svoga tela, pratio njenu škripu, prikovan za plafon.
Vetar postade ujednačeniji. Škripa takođe. Čovek podiže leđa naslonivši se na zid i usmeri svu svoju pažnju na jedino svetlo koje je prikovalo njegov mozak za plafon. Behu, naravno, opet otpočeli, samo da bi ga kinjili. Udari jedan jak nalet vetra; čovek uzdrhta. Začu se ječanje; čovek duboko udahnu. Hulje! Podiže se još više i uskoro se nađe stojeći, uza zid, sa nogama na jastuku. Ali udarci vetra i lupanje njegovih damara najednom ga smetoše. Naročito hrkanje njegove žene. On spusti glavu i morade da istrpi užasan svrab koji ga spopade u nozi; zatim, prenapinjući svoju pažnju do usijanja, pođe mu za rukom da se potpuno usredsredi. Tada, poput vrele žice omotane klupkom tame, stade da sluša, mlitavog tela, ukrućenog mišića, dok se škripanje nastavljalo. Računaju možda da se tucaju doveka samo da bi ga maltretirali. Ono đubre zapravo samo to traži.
Iznuren, čovek ponovo leže. Zapahnu ga pravilan dah njegove žene. Bez ikakvog uvoda, njegova ruka krenu i njegov prst se zavuče. Beše prijatno iznenađen i odluči da sebi priušti malo zadovoljstva. Ali jasan glas njegove žene preseče ga u njegovom poletu:
„Odmah da si izvukao prste.“
Čovek ostade bez reči. Žena povisi ton:
„Rekla sam ti da izvučeš prste.“
Čovek ih polako izvuče. Zatim prasnu:
„A zašto moram da ih izvučem?“
„Zato. Prosto naprosto nemam želju da ih guraš tu.“
„A ako ja imam želju?“
„Ja nemam želju, to je moje telo, pripada meni, ja odlučujem i treba me pitati.“
Čovek je izgledao zbunjen, zatim:
„A tako, sada gospođa treba da bude zamoljena. To hoćeš, ha? Kaži, ako je to ono što hoćeš.“
„Ja neću ništa. Shvati da nemam želju, da nije trenutak...“
„U svakom slučaju ti nikada nemaš želju, i nikada nije trenutak. Ujutro, u podne, uveče, nikada nije trenutak sa tobom, nikada! Čekajući, pravim se da spavam da bih se bolje namočio.“
„Rekla sam ti da nemam želju i tačka.“
„Nemaš želju, nemaš želju... ali onda mi objasni što si vlažna, gore nego žaba. Ima neko objašnjenje za to, te stvari ne dolaze same od sebe. Dakle, kako ćeš da odgovoriš? Hajde, slušam te. Dakle?... Ha, vidiš!... E pa, ja ću da ti kažem“, dobaci on dižući se. „Od dve stvari, ili si upravo sanjala da vodiš ljubav, ili su te onaj crnja i njegova ženska gurnuli u to stanje, a meni više miriše na ovo drugo. Stani, slušaj ih! Ne prestaju da se tucaju. Čuješ li? Čuješ li njihov krevet kako škripi? Stani, slušaj... Dakle?!“
„Ama ne budi lud, znaš dobro da to od oluje škripe kapci.“
„Oluja, oluja... Pričaš o oluji kao da ja nisam sposoban da napravim razliku između kapaka i kreveta, između tipa koji jebe i onog kome se smrzlo. Samo ti mene i dalje smatraj budalom!“
„Ništa nemaš od nerviranja, bolje bi ti bilo da spavaš.“ „Ali ja imam želju, dođavola!“
„Ti imaš želju, ti imaš želju...“, prasnu sada i ona, „ponašaš se kao derište. Ti imaš želju, i to je sve, ali ti nemaš stvarno želju, ti nemaš želju za mnom, ne želiš da saosećaš sa mnom, ti samo imaš želju, kao životinje. Svi ste vi samo životinje! Životinje! Eto šta ste vi! A ja, ja nemam želju za tim.“
„Zato što se tebi ne dešava da prosto imaš želju?“
„Ne.“
„A za drugima!“
„Slušaj, mače moje, ponavljam ti da nije trenutak...“
„A oni gore, je li trenutak?“
„Oni su oni, a onda suviše sam umorna da radim te stvari, nećeš me ti posle prati.“
Čoveku se ote uzdah.
„Ja sam taj koji crkava po ceo dan na gradilištu, i to svaki dan, ali ti si umorna umesto mene, fućka ti se po ceo dan, sem što se uzbuđuješ zbog crnčuge odozgo i njegove trube. Idem ja najpre da im kažem par reči, počinju da mi se penju na glavu njihova sranja svako veče. Mogu da ispadnem budala, ali sve ima svoje granice. Idem da sredim to jednom zasvagda.“
Čovek đipi iz kreveta, upali svetlo, zatim navuče pantalone i otkači svoju pušku. Proveri šaržer i zape je. Neće meni valjda jedan crnac ovde da sere i zajebava se sa mnom. Konačno mi je preko glave njihovih prljavih njuški. Neće oni još dugo da se zevzeče ja ti kažem. I ceo stan uskoro beše osvetljen. Mačka se mlitavo progega u njegovom pravcu; puščana cev se spusti i mačka se ukoči. Dok je iskapljivao svoju flašu crnog vina, jedan komarac stade da ga razdražuje. On strese glavu, ali komarac ponovo navali. Čovek se okrenu oko svoje ose, a komarac ga uvuče u vrtlog. Onda, s još gorom naprasitošću, čovek mlatnu vazduh i njegova pesnica otisnu prazninu. Nađe se na zemlji, glave u kojoj je bubnjalo, iščašenog ramena. Ne smeta... Diže se skokom, kreveljeći se, otromboljene desne ruke, levom pridržavajući pušku, i nasrnu na izlazna vrata. Njegova žena je kaskala za njim. Gorgona u togi.
„Mače moje, mače moje, ne pravi budalu od sebe i daj mi tu pušku.“
„Pusti me na miru, neće meni jedan crnac ovde da sere.“
„Budi razuman, mače moje, i daj mi tu pušku.“
„Ama pusti me na miru, dođavola! Pokazaću ja njemu njegovog boga, ko kaže da će to tako da prođe.“
Borili su se oboje, ali čovek je bio mnogo jači.
„Gluperdo jedna, naređujem ti da mi daš tu pušku! Čuješ li? Ja ti govorim.“
Čovek je raspolagao samo jednom zdravom rukom; on stisnu pušku između nogu i navali se na vrata. Dok je nastojao da otključa sigurnosne brave, žena je vuklaa pušku sebi, plačući i mucajući: O Bože... O Bože... To od oluje škripe kapci... O Bože... Kapci... Kapci... A čovek je psovao, spleten, udarajući o vrata, sav u znoju, tamnocrvenog lica. Njegov ton uskoro postade plačan: „Ama pusti me na miru... Pusti me na miru pobogu... Na miru... Ama, dođavola!... Pusti me... Pusti me...“ I polako, jecajući, na mahove, čovek popuštajući skliznu. Na kolena. Sa čelom na vlastitim vratima. Sa licem na staklu.
Prevela s francuskog Vesna Cakeljić
Beleška o piscu
Marsel Zang (1954) rođen je u Kamerunu, a od 1963. živi u Francuskoj. Dramaturg i prozni pisac.

Milan Kundera
LAŽNI AUTOSTOP
1.
Kazaljka merača benzina pala je odjednom na nulu i mladi vozač sportskog kabrioleta je rekao da je prosto očajno koliko ta felicija guta. „Samo da opet ne ostanemo da stojimo bez benzina“, izjavila je devojka (otprilike dvadesetogodišnja), pokazavši vozaču nekoliko mesta na karti, gde im se to već dogodilo. Mladić je odgovorio da mu to ne zadaje brige jer ma šta s njom doživeo, za njega to ima draž pustolovine. Devojka se suprotstavila; kad god bi im nasred puta ponestalo benzina, bila je to uvek pustolovina samo za nju, jer bi se mladi čovek sakrio, a ona bi morala da upotrebi svoju privlačnost: zaustavila bi nečiji auto, dozvolila da je odvezu do najbliže benzinske pumpe, ponovo zaustavila drugi auto i vratila se s kanticom. Mladić je upitao devojku jesu li vozači koji je voze tako neprijatni da o svom zadatku govore kao o kuluku. Odgovorila je (s neveštom koketerijom) da su ponekad veoma prijatni, ali šta, u stvari, od toga ima kad je zauzeta kanticom za benzin i mora se od njih rastati pre nego što bi i mogla nešto da započne. „Bednice“, kazao je mladić. Devojka je izjavila da bednica nije ona, nego upravo on; bogzna koliko ga devojaka zaustavlja na putu kad je sam u autu! Mladi čovek je vozeći obgrlio devojku oko ramena i nežno je poljubio u čelo. Znao je da ga voli i da je na njega ljubomorna. Ljubomora, naravno, nije nikakva prijatna osobina, ali ako nije preterana (ako je prati skromnost), ima, osim neugodnosti, u sebi i nešto dirljivo. Mladić je, bar, tako mislio. Iako mu je bilo samo dvadeset osam godina, činilo mu se da je star i da je već upoznao sve što čovek kod žena može upoznati. Kod devojke koja je sedela pored njega cenio je upravo ono na šta je do sada kod žena najmanje nailazio: njenu čistotu.
Kazaljka je već bila na nuli kad je mladić ugledao zdesna tablu koja je (crnim crtežom pumpe) označavala da je benzinska stanica udaljena pet stotina metara. Devojka je jedva uspela da izjavi kako joj je pao kamen sa srca, a mladić je već davao levi žmigavac i ulazio u prostor ispred pumpe. Morao je, međutim, da zaustavi pored ivičnjaka, jer se na putu isprečila velika cisterna koja je kroz veliko crevo napajala benzinsku pumpu. „Načekaćemo se“, rekao je mladić devojci i izašao iz auta. „Koliko će to trajati?“, upitao je momka u kombinezonu. „Minut“, odgovorio je momak, a mladić je rekao: „A, znam ja taj minut.“ Hteo je da se vrati u auto, ali je video da je devojka izašla kroz druga vrata. „Ja ću na trenutak skoknuti“, rekla je. »Kuda to?“ upitao je namerno mladić, jer je hteo da vidi devojčinu zbunjenost. Poznavao ju je već čitavu godinu, a devojka je još uvek pred njim bila stidljiva i on je veoma voleo trenutke njene stidljivosti; najpre zato što se time razlikovala od žena koje je poznavao pre nje, a i zbog toga što je poznavao zakon opšte prolaznosti, zbog kojeg mu se i stid njegove devojke činio dragocenim.
2.
Devojka zaista nije volela kada je za vreme vožnje (mladi čovek je vozio često i po nekoliko sati bez stajanja) morala da ga moli da stane načas negde kraj šumarka. Uvek je bila besna na njega kad bi je navodno začuđeno i zgranuto pitao zbog čega treba da stane. Znala je da je njena stidljivost smešna i staromodna. Mnogo puta je na svom radnom mestu doživela da joj se zbog njene osetljivosti smeju i namerno je izazivaju. Uvek se već unapred stidela zbog toga što će se stideti. Često je čeznula za tim da se u svom telu oseća slobodna, bezbrižna i bez zebnje, kao što je to umela većina žena oko nje. Izmislila je za sebe i poseban vaspitni sistem: ponavljala je da svaki čovek od rođenja dobija jedno od milion pripremljenih tela, kao kad bi dobio jednu od milion prostorija u beskrajnom hotelu; da je telo, znači, bezlično i slučajno, samo pozajmljeno, konfekcijsko. To je sebi stalno ponavljala, ali nikada nije mogla tako i da oseća. Takav dualizam tela i duše bio joj je stran. Sama je bila isuviše telo i zato ga je uvek teskobno doživljavala.
Sa zebnjom je prilazila i mladiću s kojim se upoznala pre godinu dana i s kojim je bila srećna možda upravo zbog toga što nikada nije odvajao njeno telo od njene duše, tako da je s njim mogla živeti cela. U toj nerazdvojnosti bilo je sreće, samo što iza sreće odmah vreba sumnja, a devojka je bila puna sumnji. Često joj je, na primer, padalo na pamet da su druge žene (one koje ne osećaju teskobu), privlačnije i zavodljivije, i da će mladić, koji nije krio da taj tip žena dobro zna, jednom s takvom ženom i otići. (Mladić je, doduše, izjavljivao da ih se za čitav život zasitio, ali devojka je znala da je on i sada još uvek mnogo mlađi nego što misli.) Htela je da joj sav pripada i da ona sva pripada njemu, ali često joj se činilo – ukoliko više nastoji da mu pruži sve, utoliko mu sve više nešto uskraćuje: upravo ono što čoveku pruža plitka i površna ljubav, što čoveku pruža flert. Patila je zato što ne može, osim što je ozbiljna, da bude i lakomislena.
Ali ovog puta to je nije mučilo i na tako nešto nije uopšte ni pomišljala. Bilo joj je dobro. Bio je to prvi dan njihovog odmora (četrnaestodnevnog odmora, na koji je cele godine usredsređivala svu svoju čežnju), nebo je bilo plavo (čitave godine je sa strahom mislila hoće li nebo zaista biti plavo), a on je bio s njom. Na njegovo „kuda ćeš“ pocrvenela je i bez reči otrčala od auta. Obišla je benzinsku stanicu koja je, okružena poljima, stajala sasvim usamljena pored puta; otprilike sto metara odavde (u pravcu njihovog daljeg puta) počinjala je šuma. Pošla je ka njoj, izgubila se iza malenog grma i za sve vreme uživala je, u sebi, u osećanju ugodnosti. (I radost zbog prisustva voljenog čoveka zapravo se najlepše može doživljavati u samoći. Kad bi on stalno bio prisutan, bio bi, u stvari, prisutan samo u svojoj neprestanoj prolaznosti, koju je moguće zaustaviti samo u trenucima usamljenosti.)
Izašla je iz šume na put; odatle se mogla videti benzinska stanica; velika cisterna je već odlazila; felicija je jurnula ka crvenom tornjiću pumpe. Devojka je krenula dalje pored puta i samo se povremeno osvrtala da pogleda da li felicija dolazi. Zatim ju je ugledala, zastala i počela da maše onako kako autostoperi mašu nepoznatim kolima. Felicija je usporavala i zaustavila se tik uz devojku. Mladić se nagnuo prema prozoru, spustio ga, nasmejao se i upitao: „Kuda biste hteli, gospođice?“ „Idete li do Bistrice?“ upitala je devojka i koketno mu se osmehnula. „Izvolite, sedite“, otvorio je mladić vrata. Devojka je sela i kola su pojurila.
3.
Mladiću je uvek bilo drago kad je njegova devojka bila vesela; to se nije događalo tako često: radila je dosta težak posao, u neprijatnoj sredini, uz mnogo prekovremenih časova, bez nagradnih odmora, kod kuće – bolesna majka; često je bila umorna; nije se isticala ni naročito dobrim živcima, ni samopouzdanjem, često se prepuštala teskobi i strahu. Zato je, kao nežno zabrinuti staratelj, pozdravljao svaki znak njene radosti. Nasmejao joj se i rekao: „Danas imam sreću. Vozim kola već pet godina, ali tako lepu autostoperku još nikad nisam povezao.“
Devojka je bila zahvalna mladom čoveku za svaki njegov kompliment; želela je na trenutak da se prepusti prijatno toplim zracima laskanja i zato je kazala: „Dakle, dobro umete da lažete.“
„Zar izgledam kao lažljivac?“
„Izgledate kao neko ko rado laže žene“, odgovorila je devojka, a njene su reči nehotice izrazile i delić stare zebnje, jer je zaista verovala da mladi čovek rado laže žene.
Mladića je ponekad ljutila devojčina ljubomora, ali je ovog puta lako mogao preći preko nje, jer se to što je rekla nije odnosilo na njega, već na nepoznatog vozača. Zato je samo banalno upitao: „Da li vam to smeta?“
„Kad bih se zabavljala sa vama, tada bi mi smetalo“, rekla je devojka i bila je to tanana pedagoška poruka upućena mladiću, ali se završetak rečenice odnosio samo na nepoznatog vozača: „Vas ne poznajem, pa mi to ne smeta.“
„Kod muškarca koji joj pripada, ženi uvek smeta mnogo više stvari nego kod tuđeg čoveka“ (to je sada bila tanana pedagoška poruka mladića, upućena devojci), „tako da bismo se, s obzirom na to da smo jedno drugom strani, mogli dobro razumeti.“
Devojka namerno nije htela da razume pedagoški podtekst i zato se sada obratila isključivo nepoznatom vozaču: „Pa šta kad ćemo se ionako uskoro rastati?“
„Zašto?“ upitao je mladić.
„Pa u Bistrici ću izaći.“
„A šta ako izađem sa vama?“
Posle tih reči, devojka je pogledala mladića i videla da izgleda tačno onako kako ga je uvek zamišljala u najbolnijim časovima ljubomore; zgrozila se kako njoj (nepoznatoj autostoperki) laska, kako koketuje i kako mu to pristaje. Odbrusila mu je zato s buntovnom izazovnošću: „A šta biste vi sa mnom radili, molim vas?“
„S tako divnom ženom ne bih mnogo razmišljao o tome šta da radim“, rekao je mladić galantno, obraćajući se u tom trenutku opet više svojoj devojci nego liku autostoperke.
Devojka se, međutim, osećala kao da ga je zatekla u toj rečenici punoj laskanja, kao da je od njega prevarom izmamila priznanje; osetila je na trenutak prema njemu snažnu mržnju i rekla: „Niste li možda isuviše samouvereni?“
Mladić je pogledao devojku; njeno prkosno lice kao da je bilo u grču; osetio je prema njoj sažaljenje i zaželeo se njenog poznatog, uobičajenog pogleda (o kojem je govorio da je detinje jednostavan); nagnuo se prema njoj, obgrlio joj rukom ramena i tiho izgovorio ime kojim ju je obično nazivao i kojim je sad hteo da prekine igru.
Ali devojka se izvila i rekla: „Vi ste nekako isuviše smeli!“ Odgurnuti mladić je na to odgovorio: „Oprostite, gospođice“, i ćutke se zagledao u put pred sobom.
4.
Zlovoljna ljubomora napustila je, međutim, devojku isto tako brzo kako ju je i obuzela. Bila je, naime, razumna i dobro je znala da je sve to samo puka igra; činilo joj se sad čak i pomalo smešnim što je odgurnula mladića u ljubomornom besu; ne bi joj bilo drago da on to uoči. Žene, na sreću, poseduju čudesnu sposobnost da eks post menjaju smisao svojih postupaka. Iskoristila je, dakle, tu sposobnost i rešila da ga nije odbila zbog besa, nego zato da bi mogla da nastavi igru koja svojom lakomislenošću tako dobro pristaje prvom danu godišnjeg odmora.
Ponovo je, dakle, bila autostoperka koja je upravo odbila nametljivog vozača i to samo da bi usporila osvajanje i pridodala mu više izazovnosti. Okrenula se mladiću i mazno rekla:
„Gospodine, nisam htela da vas uvredim!“
„Oprostite, više vas neću ni dotaći“, rekao je mladić.
Bio je besan na devojku što ga nije poslušala i što je odbila da bude ono što zaista jeste u času kad je to poželeo; a kad je devojka tako i dalje ustrajala u svojoj ulozi, mladić je preneo svoj bes na nepoznatu autostoperku koju je izigravala; tako je, odjednom, otkrio karakter svoje uloge: prestao je sa galantnošću kojom je zaobilazno hteo da laska svojoj devojci i počeo da izigrava grubog čoveka koji se ženama obraća agresivnijim sredstvima muškosti: voljom, sarkazmom, samopouzdanjem.
Ta uloga bila je sasvim suprotna mladićevom nežnom stavu prema devojci. Pre nego što se upoznao s njom, ponašao se, doduše, prema ženama zaista više grubo nego nežno, ali na demonski grubog muškarca nikad nije ličio jer se nije isticao ni snagom volje niti bezobzirnošću. Ali, ako na takvog muškarca nije ličio, utoliko je više ponekad želeo da mu bude sličan. Takva je želja svakako dosta naivna, ali šta vredi: detinje čežnje odolevaju svim zamkama zrelog duha i nadživljavaju ga često sve do duboke starosti. I odmah je iskoristio priliku da tu detinju čežnju otelotvori u ponuđenoj ulozi.
Mladićeva sarkastična odmerenost je devojci veoma odgovarala: oslobađala ju je. Ona sama je ipak, pre svega, bila ljubomorna. U trenucima u kojima je prestajala da pored sebe vidi galantnog zavodnika i ugledala nepristupačno muško lice, njena se ljubomora stišavala. Devojka je mogla da zaboravi na sebe samu i preda se svojoj ulozi.
Svojoj ulozi? Kakvoj? Bila je to uloga iz loše literature. Auto-stoperka nije zaustavila auto da bi se povezla, nego da bi zavela čoveka koji se njime vozio: bila je to prevejana zavodnica koja se sjajno služi svojim čarima. Devojka je skliznula u to glupo ništavno lice iz jeftinih romana, sa lakoćom koja ju je i samu odmah iznenadila i očarala.
5.
Mladom čoveku ništa u životu nije nedostajalo toliko koliko bezbrižnosti. Put njegovog života bio je ucrtan bezobzirno i strogo: zaposlenje se nije iscrpljivalo samo osmočasovnim radnim vremenom; prodiralo je i u ostalo vreme, sa obaveznom dosadom na sastancima i radom kod kuće; a, zahvaljujući radoznaloj pažnji bezbrojnih kolega i koleginica, zadiralo je i u njegov vremenski skroman privatni život koji nikada nije mogao ostati skriven pred drugima i koji je, uostalom, već više puta bio predmet tračeva i javnog preklapanja. Ni dve nedelje godišnjeg odmora nisu mu pružale osećanje slobode i pustolovine; siva senka strogog plana spustila se i tu; oskudica u letnjem smeštaju u našoj zemlji prisilila ga je da moljaka za sobu u Tatrama već pola godine ranije i da za to traži potrebnu preporuku preduzeća, čija sveprisutna duša tako ni za trenutak nije prestajala da vodi računa o njemu.
Bio je sa svim tim pomiren, ali ga je uprkos tome, s vremena na vreme, spopadala strašna slika puta po kojem je bio gonjen, na kojem ga svi vide i s kojeg ne sme da skrene. Ta slika mu se nametnula i u tom času; čudesan kratak spoj poistovetio je u njegovoj svesti taj zamišljeni put sa stvarnim putem kojim je vozio – i to ga je navelo na iznenadnu ludost.
„Kuda ste ono rekli da putujete?“, upitao je devojku.
„U Banjsku Bistricu.“
„A šta ćete tamo raditi?“
„Imam tamo sastanak.“
„S kim to?“
„S jednim gospodinom.“
Felicija je upravo nailazila na veliku raskrsnicu; vozač je usporio da bi mogao pročitati oznake putokaza; zatim je skrenuo udesno.
„Šta će se dogoditi ako ne dođete na taj sastanak?“
„Imali biste me na savesti i morali biste da se za mene pobrinete.“
„Vi očigledno niste primetili da sam skrenuo putem za Nove Zamke.“
„Zaista? Vi ste poludeli!“
„Ne bojte se, ja ću se za vas pobrinuti“, odgovorio je mladić.
I tako su putovali i razgovarali; nepoznati vozač i nepoznata autostoperka.
Igra je odmah dobila veću vrednost. Felicija se nije udaljavala samo od izmišljenog cilja, Banjske Bistrice, nego i od stvarnog cilja prema kojem je jutros krenula: od Tatri i rezervisane sobe. Igrani život naglo se ukrstio sa stvarnim životom. Mladić se udaljavao od samog sebe i od svog strogo ucrtanog puta, s kojeg nikad do sada nije skretao.
„Ali rekli ste da putujete u Niske Tatre!“, čudila se devojka.
„Devojko, idem kud mi se prohte. Ja sam slobodan čovek i radim šta hoću i šta mi se sviđa.“
6.
Kad su se dovezli u Nove Zamke, već je bio sumrak.
Mladi čovek ovde nikada nije bio i potrajalo je dugo dok je uspeo da se orijentiše. Nekoliko puta je zaustavljao auto i pitao prolaznike gde je hotel. Bilo je tu nekoliko raskopanih ulica, tako da je put do hotela, iako je ovaj (kako su svi upitani tvrdili) bio sasvim blizu, vodio kroz toliko okuka i obilaženja da je potrajalo skoro četvrt časa dok su se konačno pred njim zaustavili. Hotel nije bio bogzna kakav, ali je to bio jedini hotel u gradu, a mladom čoveku se nije vozilo dalje. Zato je rekao devojci: „Pričekajte“, i izašao iz auta.
Sada je bio, razume se, ono što jeste. Činilo mu se neumesnim što se našao negde gde uopšte nije nameravao da bude, i bilo mu je još odvratnije što ga niko na to nije prisilio i što zapravo ni on sam to ne želi. Prebacivao je sebi zbog ludosti, ali je zatim odmahnuo rukom: soba u Tatrama sačekaće ga i sutra, i ne može biti nikakve štete ako prvi dan odmora započne nečim nepredviđenim.
Prošao je kroz restoran – zadimljen, prepun, bučan, i pitao gde je recepcija. Poslali su ga pozadi, prema stepeništu, gde je iza zastakljenih vrata sedela postarija plavuša, ispod table pune ključeva; jedva je dobio ključ jedine slobodne sobe.
I devojka, kad je ostala sama, zbacila je sa sebe masku svoje uloge. Nije, međutim, osećala mrzovolju što se našla u neočekivanom gradu. Mladiću je bila toliko odana da nikada nije sumnjala ni u šta što je činio, i s poverenjem mu je predavala trenutke svog života. Zato joj se opet javila misao kako možda, ovako kao ona sada, čekaju na mladića u njegovom autu i druge žene, s kojima se sreće na službenim putovanjima. Ali, začudo, ta misao je ovog puta nije zabolela; devojka je, naime, bila oduševljena što je ta nepoznata žena sada ona; ta strana, neodgovorna i nepristojna žena, jedna od onih na koje je bila toliko ljubomorna; činilo joj se da im svima pakosti, da je uspela da se domogne njihovog oružja; da je pronašla način kako da pruži mladiću ono što do sada nije umela, površnost, bezosećajnost i raskalašnost; ispunilo ju je posebno osećanje zadovoljstva što je ona sama i jedina sposobna da bude kao sve te žene istovremeno, i da svog dragana (ona sama i jedina) može sasvim osvojiti i posedovati.
Mladić je otvorio vrata auta i poveo devojku u restoran. U žagoru, prljavštini i dimu otkrio je jedini slobodan sto u uglu.
7.
„I kako ćete se sada za mene pobrinuti?“, upitala je devojka izazovno.
„Koji aperitiv volite?“
Devojka nije baš mnogo marila za alkohol; pila je katkad vino i prijao joj je vermut. Ali sada je namerno kazala: „Votku.“
„Odlično“, rekao je mladić. „Nadam se da se nećete opiti.“
„A kad bih se opila?“, upitala je devojka.
Mladić nije odgovorio, već je pozvao konobara i naručio dve votke i biftek. Konobar je začas doneo na poslužavniku dve čašice i stavio ih na sto.
Mladić je podigao svoju čašu i rekao: „Za vas!“
„Niste se mogli setiti duhovitije zdravice?“
Bilo je nečega što je mladića u devojčinoj igri počelo da izaziva; sad kad je sedeo s njom lice u lice, shvatio je da nisu samo reči ono zbog čega mu je postala tuđa, nego da se sva promenila, u pokretima i mimici, i da neprijatno liči na one žene koje je tako dobro poznavao i koje su u njemu izazivale lako gađenje.
I tako je (držeći čašicu u podignutoj ruci) promenio svoju zdravicu: „Dobro, dakle, neću ispiti za vas, nego za vaš rod u kome se tako uspešno spaja ono bolje od životinje i ono gore od čoveka.“
„Mislite li time na sve žene?“, upitala je devojka.
„Ne, mislim samo na one koje liče na vas.“
„Ipak mi se ne čini isuviše duhovitim upoređivati žene sa životinjama.“
„Dobro“, odgovori mladić držeći podignutu čašicu, „neću, dakle, popiti za vaš rod, nego za vašu dušu; slažete li se? Za vašu dušu koja se raspaljuje kad se iz glave spušta u trbuh, i koja se gasi kada se opet vraća u glavu.“
Sad je devojka nazdravila: „Dobro, dakle, onda za moju dušu koja se spušta u moj trbuh.“
„Još jednom ću se ispraviti“, dodao je mladić: „Radije za vaš trbuh u koji se spušta vaša duša.“
„Za moj trbuh“, prihvatila je devojka, i njen trbuh (kada su ga već izričito pomenuli) kao da je odgovorio na poziv: osetila je svaki milimetar njegove kože.
Zatim je konobar doneo biftek i mladić je naručio još dve votke sa sodom (ovoga puta popili su za devojčine grudi), i razgovor se produžio u za njih čudnom, raskalašnom tonu. Mladića je sve više razdraživalo što devojka ume da bude tako požudna; kad to tako dobro ume, mislio je, znači da zaista takva i jeste, nijedna tuđa duša nije valjda odnekud u nju došla; to što ovde igra, to je ona sama; možda je to onaj deo njenog bića koji je sada oslobođen pod izgovorom igre; devojka, možda, misli da igrom poriče samu sebe; ali zar to nije upravo suprotno? Ne postaje li tek u igri ono što zaista jeste? Ne oslobađa li se igrom? Ne, njemu nasuprot ne sedi nikakva nepoznata žena u telu njegove devojke; to je njegova devojka sama i niko drugi. Gledajući je, osećao je kako u njemu raste neraspoloženje prema njoj.
Ali nije to bilo samo neraspoloženje. Što se devojka od njega psihički više udaljavala, to je više za njom fizički čeznuo; tuđina duše učinila je stranim i njeno telo; štaviše, ta tuđina ga je tek i učinila telom; kao da je dosad za mladića postojalo u oblacima saosećanja, nežnosti, brižnosti, ljubavi i dirnutosti; kao da je bilo izgubljeno u tim oblacima (da, kao da je to telo bilo izgubljeno!). Mladiću se činilo kao da danas prvi put vidi devojčino telo.
Posle treće votke sa sodom, devojka je ustala i koketno rekla: „Pardon.“
Mladić je upitao: „Smem li znati kuda idete, gospođice?“
„Piškiti, ako dozvoljavate“, odgovorila je devojka odlazeći između stolova, prema somotskoj zavesi.
8.
Bila je zadovoljna što je zaprepastila mladića rečju koju od nje – uprkos sve nevinosti te reči – nikad nije čuo; činilo joj se da ničim drugim nije mogla bolje da dočara ženu koju je igrala, nego koketnim naglašavanjem reči koju je izrekla; da, bila je zadovoljna, bila je sjajno raspoložena; igra ju je osvajala; pružala joj osećanje kakvo do sada nije doživela: osećanje bezbrižne neodgovornosti.
Ona, koja je uvek unapred strahovala za svaki svoj sledeći korak, odjednom se osetila oslobođenom. Nepoznati život, u kojem se našla, bio je život bez stida, bez biografskih određenja, bez prošlosti i budućnosti, bez obaveza; bio je to izuzetno slobodan život. Devojka, sada autostoperka, smela je sve: sve joj je bilo dozvoljeno; reći bilo šta, raditi bilo šta, osećati bilo šta.
Išla je kroz salu i bila je svesna kako je svi posmatraju; to je bilo novo osećanje koje dosad nije poznavala: nepristojna radost zbog tela. Sve do sada nikada nije umela da se u sebi potpuno oslobodi one četrnaestogodišnje devojčice koja se stidi svojih grudi i oseća se neprijatno zbog toga što joj grudi vire iz tela i što su uočljive. Iako je bila ponosna što je lepa i skladno građena, taj ponos je uvek i brzo smenjivao stid: ispravno je slutila da ženska lepota deluje, pre svega, kao seksualni izazov i to joj je bilo neprijatno; čeznula je da se njeno telo obraća samo čoveku koga voli; kada su muškarci na ulici zagledali njeno poprsje, činilo joj se da time razaraju i deo one najtajnije privatnosti, koji pripada samo njoj i njenom ljubljenom. Ali sada je bila autostoperka, žena bez sudbine; bila je oslobođena nežnih veza svoje ljubavi i intenzivno je postajala svesna svog tela; osećala ga je utoliko izazovnije, ukoliko su oči, koje su je posmatrale, bile sve više tuđe.
Već je prolazila pored poslednjeg stola, a neki pripit muškarac, koji je hteo da se hvališe kako je svetski čovek, obratio joj se na francuskom: „Combien, mademoiselle?“
Devojka je to razumela, isprsila se i, proživljavajući svaki pokret svojih kukova, nestala iza zavese.
9.
Sve je to bila čudna igra. Čudno je bilo, na primer, da mladić, iako se odlično uživeo u ulogu nepoznatog vozača, sve vreme nije prestajao da u autostoperki gleda svoju devojku. I upravo ga je to bolelo: video je svoju devojku kako zavodi nepoznatog muškarca i bio je u gorkoj prednosti da sve to posmatra izbliza, da vidi kako izgleda i da sluša šta govori kad ga vara (kad ga je varala i kad ga bude varala); imao je paradoksalnu čast da sam bude objekat njenog neverstva. To je bilo utoliko gore što je mladić devojku više obožavao nego što ju je voleo; uvek mu se činilo da je njeno biće stvarno jedino unutar granica vernosti i čistote, i da izvan tih granica jednostavno ne postoji; da bi iza tih granica ona prestala da bude ono što jeste; kao što voda prestaje da bude voda iza granice vrenja. I sada, kad je video kako ona s urođenom otmenošću prelazi tu strašnu granicu, obuzeo ga je gnev.
Devojka se vratila iz nužnika i požalila se: „Neki prostak mi je rekao: ’Combien, mademoiselle?ʼ
„Nemojte se čuditi“, rekao je mladić, „pa vi izgledate kao drolja.“
„To meni uopšte ne smeta.“
„Trebalo je da pođete s tim gospodinom!“
„A vi?“
„Možete poći s njim posle mene. Dogovorite se s njim.“
„Ne sviđa mi se.“
„U načelu, međutim, nemate ništa protiv da za jednu noć imate i nekoliko muškaraca?“
„Zašto da ne, ako su lepi.“
„Da li su vam draži jedan po jedan ili svi zajedno?“
„I ovako i onako“, izjavila je devojka.
Razgovor je postajao sve nepristojniji; devojku je to pomalo šokiralo, ali nije mogla da protestuje. I u igri se za čoveka skriva nesloboda; i igra je za igrača zamka; da sve to nije bila igra, i da je za stolom sedelo dvoje zaista nepoznatih ljudi, autostoperka bi mogla već odavno da se uvredi i ode; ali iz igre se ne može pobeći; igrači ne mogu pobeći sa igrališta pre kraja igre. Šahovske figure ne mogu odlepršati sa šahovske table, granice igre ne mogu biti prekoračene. Devojka je znala da mora istrajati u igri, ma kakva bila, upravo zato što je to igra. Znala je da će igra utoliko više biti igra ukoliko bude ekstremnija i da je utoliko poslušnije mora igrati. Bilo je uzalud prizivati u pomoć razum i upozoravati dušu da treba održati distancu i ne uzimati igru ozbiljno. Upravo zato što je to bila samo igra, duša se igre nije bojala, nije se od nje branila i omamljeno joj se predavala.
Mladić je pozvao konobara i platio. Zatim je ustao i rekao devojci: „Idemo.“
„Kuda?“, glumila je devojka čuđenje.
„Ne pitaj i polazi.“, rekao je mladić.
„Kako to sa mnom govorite?“
„Kao s droljom.“, odgovori mladić.
10.
Pošli su uz slabo osvetljeno stepenište; na poluspratu, pored nužnika, stajala je grupica pripitih muškaraca. Mladić je zagrlio devojku tako da joj je šakom obuhvatio dojku. Muškarci pored nužnika su to videli i počeli su da dobacuju. Devojka je htela da se oslobodi, ali mladić je to sprečio: „Miruj!“ Muškarci pored nužnika pozdravili su to sa neotesanom solidarnošću i dobacili devojci nekoliko prostačkih reči. Mladić se sa devojkom popeo na prvi sprat i otvorio vrata sobe. Upalio je svetlo.
Sobica je bila uska, s dva kreveta, stolom, stolicama i umivaonikom. Mladić je zaključao vrata i okrenuo se prema devojci. Stajala mu je nasuprot, prkosna i s drskom čulnošću u očima. Mladić je gledao i trudio se da iza njenog raskalašnog pogleda otkrije poznate crte bića koje je nežno voleo. Bilo je to kao da gleda dve slike stavljene u isti durbin, dve slike stavljene jedna na drugu i koje se vide jedna kroz drugu. Te dve prozirne slike govorile su mu da je u devojci sve, da je njena duša strašno amorfna, da u nju mogu stati vernost i nevera, izdaja i nevinost, koketnost i stidljivost; ta čudna mešavina činila mu se gnusnom kao šareno smetlište. Obe slike prožimale su se naizmenično i mladić je shvatao da se devojka samo spolja razlikuje od drugih devojaka, ali da je u širokim dubinama svog bića ista kao i sve ostale žene, puna svih mogućih misli, osećanja i poroka, koji opravdavaju sve njegove tajne sumnje i ljubomore; shvatao je da je utisak kontura koja određuje njenu individualnost, samo obmana kojoj podleže onaj drugi, onaj koji posmatra, on sam. Činilo mu se da je ta devojka, onakva kakvu je voleo, samo tvorevina njegove čežnje, njegove apstrakcije, njegovog poverenja, i da stvarna devojka sada stoji pred njim, beznadežno strana, beznadežno višeznačna. Mrzeo ju je.
„Šta čekaš? Svuci se“, kazao je.
Ona je koketno nagnula glavu i rekla: „Zar to baš mora biti?“
Ton kojim je to kazala činio mu se veoma poznat, kao da je to isto nekada davno već čuo od neke druge žene, samo što više nije znao od koje. Želeo je da je ponizi. Ne autostoperku, nego vlastitu devojku. Igra i život stopili su se u jedno. Igra ponižavanja autostoperke sada je bila samo izgovor za ponižavanje vlastite devojke. Mladić je zaboravio da je reč o igri. Jednostavno je mrzeo devojku koja je stajala pred njim. Netremice ju je posmatrao, a onda je iz novčanika izvadio pedeset kruna. Pružio joj je novčanicu i rekao: „Da li je to dovoljno?“
Devojka je uzela pedeseticu: „Ne cenite me baš mnogo.“
Mladić je odgovorio: „Pa i ne vrediš više.“
Devojka se privila uz mladića: „Ne, ovako me ne možeš imati. Sa mnom.se mora drukčije, moraš se malo potruditi!“
Obgrlila ga je rukama i ponudila mu je svoje usne. Stavio joj je prst na usnice i lako je odgurnuo. Kazao je: „Ljubim se samo sa onim ženama koje volim.“
„Zar me ne voliš?“
»Ne.“
„ A koga voliš?“
„Šta se to tebe tiče. Svlači se!“
11.
Nikad se nije tako svlačila. Plahost, uznemirenost, panika, ošamućenost, sve ono što je uvek osećala kada se svlačila pred mladićem (a nije mogla da se sakrije u tami), sve je to nestalo. Stajala je pred njim, samosvesna, drska, ozarena i iznenađena što je odjednom otkrila dotad nepoznate pokrete polaganog, izazovnog svlačenja. Odlažući mazno svaki komad odeće, hvatala je njegove poglede, uživajući u svakom pokretu svoga razgolićavanja.
Zatim je iznenada ostala pred njim sasvim naga, i odjednom joj je sinulo da je tu već prestala svaka igra; da je zajedno sa odećom odbacila sa sebe i masku, što zapravo znači da je sad ono što jeste, i da joj mladić mora prići sa gestom koji će izbrisati sve, i iza kojeg će uslediti samo njihovo najprisnije milovanje. Stajala je, dakle, pred njim sasvim naga, i u tom času je prestala da se igra; bila je zbunjena i na licu joj je zatitrao osmeh koji je zaista bio samo njen: plah i smeten.
Ali mladić joj nije prišao i nije prekinuo igru. Nije uočio njen prisni, poznati osmeh; video je pred sobom samo tuđe divno telo svoje devojke koju je mrzeo. Mržnja je sprala sa njega svaki smisao za osećajnost. Htela je da mu priđe, ali on joj je kazao: „Ostani gde si, hoću da te dobro vidim.“
Sad je želeo samo da s njom postupa kao s plaćenom ženom. Samo što mladić nikada nije imao plaćenu ženu i predstave o njima sticao je samo iz knjiga i priča. Okrenuo se zato tim predstavama i ono što je tamo ugledao bila je žena u crnom donjem rublju (u crnim čarapama), koja pleše na sjajnoj površini klavira. Ali klavira u hotelskoj sobici nije bilo. Bio je tu samo mali stočić, prislonjen uza zid i prekriven lanenim stolnjakom. Naredio je devojci da se popne na taj sto. Devojka je pokušala da moli, ali mladić je rekao: „Plaćena si!“
Kada je u mladićevom pogledu spazila neumoljivu odlučnost, pokušala je da se vrati igri, iako to više nije mogla niti umela. Suznih očiju popela se na sto. Ploča stola jedva da je bila velika jedan kvadratni metar, a jedna noga stola bila je kraća; devojka se, stojeći na njemu, osećala nesigurnom. Ali mladić je već bio opčinjen golim telom koje se uzdizalo nad njim, a njena stidljiva nesigurnost samo je još više podsticala njegovu želju da naređuje. Hteo je da vidi to telo u svim položajima i sa svih strana, onako kako je zamišljao da su ga videli i da će ga videti drugi muškarci. Bio je prost i lascivan. Govorio je reči koje od njega ranije nikad nije čula. Htela je da se pobuni, htela je da pobegne iz igre, oslovila ga je imenom, ali on joj je podviknuo da nema prava da ga prisno oslovljava. I tako je, najzad, zbunjena i sa bezglasnim jecajem, slušala, klanjala se, okretala i saginjala, povinujući se mladićevim željama, pozdravljala ga je vojničkim pozdravom i njihala se u bokovima da bi za njega igrala tvist. Tada, pri jednom jačem pokretu, stolnjak joj je skliznuo ispod nogu i gotovo je pala. Mladić ju je zgrabio i povukao na postelju.
Spojio se s njom. Obradovala se da će bar sad biti završena nesrećna igra i da će njih dvoje opet biti onakvi kakvi jesu i da će se voleti kao inače. Htela je da pripije svoje usne uz njegove, ali mladić joj je odgurnuo glavu i ponovo rekao da ljubi samo žene koje voli. Glasno se rasplakala. Ali ni plač joj nije bio dosuđen, jer je divlja mladićeva strast postepeno osvajala njeno telo, koje je zatim ućutkalo jadikovanje njene duše. Na ležaju su ubrzo, jedno protiv drugog, ležala dva tela, savršeno sjedinjena, požudna i tuđa. Bilo je to sada upravo ono čega se devojka najviše plašila čitavog svog života i što je očajnički izbegavala: milovanje bez osećanja i bez ljubavi. Znala je da je prekoračila zabranjenu granicu, ali sada se kretala iza nje, bez izgovora i sasvim predano, i samo se negde, u najskrivenijem kutku svoje svesti, zgrozila nad saznanjem da nikad tako i toliko nije uživala kao upravo sada – iza te prekoračene granice.
12.
A onda je sve bilo svršeno. Mladić se podigao sa devojke i povukao dugi kanap koji je visio nad posteljom; ugasio je svetlo. Nije hteo da vidi njeno lice. Znao je da je igra završena, ali nije bio raspoložen da se vrati uobičajenom odnosu prema devojci; bojao se tog povratka. Sada je ležao pored nje u mraku, ali tako da im se tela ne dodiruju.
Malo kasnije, čuo je tihe jecaje i njena ruka je bojažljivo i detinje dodirivala njegovu ruku: dodirnula je, povukla se, i ponovo dodirnula, a zatim je čuo njen molećiv glas kako prisno izgovara njegovo ime i jeca: „Ja sam ja... ja sam ja...“ Mladić je ćutao, nije se pomerao, svestan tužne besadržajnosti njene tvrdnje, u kojoj se nepoznato definiše nepoznatim.
A devojka je ubrzo iz jecanja prešla u glasan plač i još je bezbroj puta ponovila tu dirljivu tautologiju: „Ja sam ja, ja sam ja, ja sam ja...“
Mladić je počeo da priziva u pomoć samilost (morao ju je zvati iz velike daljine, jer je u blizini nigde nije bilo), kako bi mogao da umiri devojku. Pred njima je bilo još trinaest dana godišnjeg odmora.
Preveo sa češkog Aleksandar Ilić
Beleška o piscu
Milan Kundera (1929), značajan češki pisac, rođen je u Brnu. Svetsku slavu stekao je romanom Šala, a zatim je potvrđuje nizom drugih: Život je negde drugde, Oproštajni valcer, Knjiga smeha i zaborava. Ova priča preuzeta je iz zbirke Smešne ljubavi.

Robert Valzer
KLAVIR
Ne znam kako se zove momčić koji ima sreću da uživa u nastavi lepe i prepune otmenosti učiteljice klavira. Upravo mu pokazuje najlepšim rukama na svetu svoju spretnost na dirkama. Ruke dame lete po dirkama kao beli labudovi po tamnoj vodi. One veoma rečito govore ono što nakon toga izgovaraju usne. Momčića obuhvata rastresenost, na koju učiteljica, čini se, ne želi da obraća pažnju.
„Odsvirajte ovo“; ali on to svira neopisivo loše.
„Odsvirajte još jednom“; ali sada svira još mnogo gore. Mora još jednom da se odsvira; ali on opet svira loše.
„Vi ste tromi.“
Onaj kome je to rečeno plače. Ona koja je to rekla smeje se. On spušta glavu na klavir, on koji je morao da otrpi te reči. Ona dodiruje njegovu smeđu, meku kosu, ona koja je morala to da mu kaže. Sada se momčić, podstaknut milovanjem, budi iz stidljivosti, ljubi nežnu ruku, koja je veoma otmena i bela. Dama grli vrat momčića svojim prelepim rukama, koje su veoma meke i koje grle kao prava klešta. Dama dopušta da je ljubi i usne dobrog momčića podležu poljupcu drage dame. Kolena poljubljenog nemaju preča posla do da se poput pokošene trave spuste na pod, a ruke klečećeg nemaju ničeg jednostavnijeg do da zagrle kolena dame. Kolena dame takođe drhte i spuštaju se oboje, milostiva, lepa dama i jednostavan, jadan momčić. Sada tvore samo jedan zagrljaj, jedan poljubac, jednu suzu – i više od toga: neočekivano užasno iznenađenje za onoga ko u tom trenutku otvara vrata sobe, što čini da se slast dvoje zaboravljenih u ljubavi, kao i priče, dovede kraju.
Preveo s nemačkog Nikola B. Cvetković
Beleška o piscu
Robert Valzer (1878–1956), švajcarski pisac koji je živeo i umro potpuno nezapažen. Neke njegove priče spadaju u remek-dela proze XX veka napisane na nemačkom. Valzer je do kraja života ostao veran kratkoj priči. Značajne knjige, pored priča, jesu romani Deca Tanerovih, Pomoćnik, Jakob fon Gunten.

Efraim Medina Rejes
MOJA KARA I JA
(Stand up comedy)
Sivac je majušan, mekan, beo i dlakav;
tako mekan kao da je od pamuka.
Kao da nema kosti.
Sivac i ja, Huan Ramon Himenes
Bina mala i okrugla. Na sredini bine, vrlo visoka tamnozelena klupa. Jedan snop svetlosti obasjava moje lice, a drugi moju karu. Muzika Grateful Dead, možda pesma Uncle Johnʼs Band (Garsija, Hanter) i onda nešto od Džejmsa Brauna.
Ja: Moja kara je tako mekana, bela i dlakava kao da nema kosti.
Moja kara: To je Sivac, idiote! Kako možeš da me pobrkaš s jebenim magarcem?
Ja: (uzimajući vazduh) Moja kara je tako mekana, bela i dlakava, kao da nema kosti.
Moja kara: Je l’ bi voleo da imam kosti?
Ja: Voleo bih da si od čelika pa da idem da kršim aparate za foto-kopiranje. Te reproduktivne mašine me uspaljuju.
Moja kara: Ej, Supermene, a da probaš prvo s nekom ženskom?
Ja: Misliš li da smo spremni?
Moja kara: Ti si gospon Strpajsve. Ako ne ide sa ženom, možemo da se vratimo na živinu.
1. Full Contact
Moja kara je priljubljena uz stomak moje majke dok sisam, sve po minut i po, njene sise. Moja kara pulsira uz moju majku jače od njenog srca, ali to je ne brine. Ja sam beba i ona je moja majka. To je samo vatromet, kao podrigivanje i prdeži... Pošto završi hranjenje, moja majka mi izbacuje gasove i dok to radi moja kara nežno lupka među njenim sisama, posle me umota tako da sve postane crno i moja kara i ja prelazimo u drugu dimenziju. Snovi i strahovi su još uvek od papira, svet je tek golicanje i u središtu tog sveta nalazi se moja majka. Ona tera muve i đavole.
Služavka me kupa u mlakoj vodi, trlja mi grudi i leđa sapunom džonson. Kad mi pere dupe, pritiska nehotično jedan prekidač koji učvršćuje moju karu. Kad me obriše, počinje da me mazi i to okončava kratkim, lakim poljupcima vrška moje kare: to me popaljuje, oraspoloži me sto posto. I mama mi daje te poljupce ali mi se od toga ne diže. Izgleda da između mame i moje kare postoji neki pakt o nenapadanju, ali služavki je zagarantovana, i znam da ćemo pre ili kasnije moja kara i ja da se zagnjurimo u njenu drugu dimenziju, tamo sigurno takođe miriše na buter i luk. To me malo hladi, ali mislim da moja kara ima defektno čulo mirisa.
Moja rođaka ima skoro tri godine, u poređenju sa mnom prava je starica. Kad nas zajedno kupaju ona ostaje da gleda moju karu i pita svoju majku zašto i ona nema jednu. Majka joj kaže da će njoj da poraste još veća, samo ako pusti da je dobro peru između nogu. Mene to uznemirava, ali na sreću moja rođaka ne voli da je tamo peru. Kad se ponekad igramo, rođaka zgrabi moju karu i čupa je iz sve snage, ja malo trpim i kad više ne mogu proderem se i ona je pusti uz smeh. Jedna od mojih omiljenih igara je da zapišavam stvari po kući, a kad moja rođaka to pokuša, postigne samo da se sva iskvasi. Ona nema topovsku cev da je uperi na ovu ili onu stvar, samo tu glupavu rupu koja liči na moje dupe. Ja imam i rupu i top, a ona samo rupe.
Volim da budem u krevecu, izvaljen na leđima. Moja majka pevuši u kuhinji a služavka čisti nameštaj. Ako hoću da dođu, dosta je da vrisnem. Tako izvaljen, igram se sa mojom karom, učim da je diram na hiljadu načina da bih je popaljivao. Nije isto kad to radi služavka, ali mi pomaže da vreme brže prođe, da se ne osećam usamljenim. Noću, kad osetim čudne zvuke, hvatam se za nju. Znam kako da je učvrstim i ako se pojav^ neki vampir ima da mu njom proburazim srce. Moja majka me mnogo voli, ali ne može da bude sa mnom po ceo dan. Nasuprot tome, moja kara je uvek tu. Moja kara je najvernija od svih mojih ljubavi.
Moja rođaka me uči gomili igara. U dnu dvorišta naše kuće ima jedna višnja, iza drveta se igram sa mojom rođakom. Odrasli kažu: Ručice-nevaljalice. Moja rođaka odgovara: Odrasli su užas jedan. Ona već ima sedam, a ja skoro pet godina. Pokušao sam mnogo puta da joj strpam karu, ali njena rupa je mnogo plitka i moja kara tamo klizi i posle omekša. Sad već znamo da devojčice nemaju kitu, nego tu rupu u koju mi dečaci možemo da strpamo karu. Nema vajde od rupe moje rođake, tako da pokušavam sa jednom susetkom, ali takođe ne funkcioniše. Mislim: Devojčice u mom kraju imaju fabričku grešku.
Ja: Sem što nosim iste gaće cele nedelje i što tucam jednu klozetarku, šta još mrziš?
Moja kara: Što pereš ruke pošto me diraš. Zar ne bi trebalo da ih opereš pre toga?
Ja: A šta najviše voliš?
Moja kara: Hmmm. Kad drkaš pred televizorom, naročito dok daju Ksenu, princezu ratnicu.
2. Bicycle Race
Drkao sam četrdeset sedam puta nedeljno. Jednog dana me je moja baba (koja mi je prolazila iza leđa jer je bila ubeđena da ću joj krasti duvan) iznenadila usred jednog večernjeg drkanja i nadala takvu dreku da je čak dovela kući popa. Pop nije umeo da razjasni stvar i moja majka je onda razgovarala sa psihologom, a ovaj je kazao da je to normalno, da s trinaest svi klinci to rade. Moja majka je htela da zna koliko puta na dan je normalno i psiholog joj je rekao najviše dvaput, da preterano drkanje može da me poremeti. Posle jedne duge diskusije, moja majka i ja došli smo do sporazuma: mogao sam to da radim tri puta dnevno, ali ne koristeći časopise (samo maštu), s tim što sam morao da idem s babom na misu nedeljom. Moja baba je rekla da se svaki put kad se diram tamo otvaraju vrata pakla (šarke sigurno samo što nisu iskočile).
U školskom kupatilu mnogi su to radih pomažući se časopisom, ali ja sam se radije prisećao sisa moje profesorke engleskog. Bila je to omanja i jaka žena, a njene sise su se videle kroz prozirnu tkaninu njene bluze. Nije nosila prsluče i sve nas je izluđivala. Pomislio sam da drkam do kraja života u njeno ime, ali onda se umetnula jedna playmate iz Arizone, zvana Dana Haris. Imao sam Daninu fotografiju sve dok se od tolike upotrebe nije raspala. Bilo je vrlo tužno ostati bez njenih zelenih očiju i onakvih sisa koje su zauzimale pola stranice, tako da sam čak sahranio ostatke fotografije negde u dvorištu i izdrkao sam ga poslednji put nad tim grobom. Ponekad kad drkam na suvo (bez vizuelne pomoći), mojim mislima punom brzinom promiče bezbroj sisa i među njima nikad ne fale sise Dane Haris.
Ples je za pedere, govorili su oni što imaju dve leve noge, a ja sam bio jedan od njih. Kad ne znaš da igraš, žurke su ono najgore. Ostaješ tamo da sediš cele noći s tupom facom, dok pederi stiskaju cure i vode ih s kraja na kraj sale. Mrzeo sam da idem na žurke, ali ponekad nema drugog izlaza, ili su žurke u tvojoj kući. Neka prijateljica moje majke ponudila je jednog dana da me nauči da igram i, mada sam se u početku opirao, na kraju sam pristao. Zvala se Aurora, bila je visoka i vitka, ali širokih kukova i ogromnih sisa. Dok smo vežbali, stavljao bih glavu među njene sise i osećao onu toplotu koja se spuštala sve dok se ne bi zaustavila baš tamo. Jedne večeri, izgovarajući se da moram da mokrim, uđoh u kupatilo i počeh da drkam. Iznenada, ona je odgurnula vrata. Umirih se načas i potom joj okrenuh leđa, a onda ona priđe i dohvati me za ruku, odvede me u svoj krevet i dade mi taj nezaboravni čas. Toliko mi se dopalo da budem s njom da sam pomišljao da je zaprosim, prenebregavajući da već ima četrdeset i neku, muža i troje dece, od kojih je najmlađe bilo moj najbolji drug. Časovi igranja održavali su se mesecima, i nikad nisam uhvatio dobar korak, ali nasuprot tome...
Kad se sam zadovoljavaš, to ima svojih prednosti, ali strpati ga u vlažnu i duboku rupicu, to je ono najbolje. Kad je Aurora raširila svoje duge noge, pomislih da će da me proguta i malo se uplaših, nisam znao kako da se pomeram i mislim da sam zbrzio stvar. Ali posle je sve bilo natenane i nežno kao njihanje u ljuljašci. Njene sise su se otvarale svaka na svoju stranu i moje telo se uklopilo u njeno i njena usta su pojela moja. Ja sam mnogo čitao o tome i imao plan za taj trenutak, ali je trenutak došao bez najave i, uprkos mojim strepnjama, raditi to je bilo mnogo lakše nego plesati, tako sam bar tada mislio.
Ja: Kako je unutra?
Moja kara: Mračno, mekano i sluzavo, kao mrtva glista.
Ja: Zašto mrtva?
Moja kara: Zbog mirisa.
Ja: Sviđa ti se?
Moja kara: Kao bikovima korida.
Ja: Neka bi morala da ti se dopadne, zar ne?
Moja kara: Dopadala mi se izvesna cura. Njeni raznobojni prdeži i njena pišaćka ultramarin.
3. Motel California
Čovek ima svoju karu tamo od samog početka i veruje da je sve jednostavno. Niko mu nikad ne govori kako bi trebalo, svi vrdaju kad padnu pitanja i čovek raste u mraku, a kara mu visi puna iščekivanja. Raditi to možda je lako, ali postoji ozbiljna razlika između raditi to i raditi to dobro, i kad to ukačiš ponekad je prekasno. Kad ga drkaš nema problema, ali ako se nađeš pred jednom rupom sa sisama i mozgom i snovima, stvar ima drugu cenu. Ne možeš tek tako da odeš i istreseš se i da pljuneš u jednu curu jer ti je raširila noge. I ona hoće parče torte i ima na njega pravo. Ako se praviš lud, ona će da skupi noge i sa njima svoj mozak i svoje snove, bar one koji uključuju tebe. Možeš reći da ima naokolo dovoljno rupa, ali često kad strpaš svoju karu u jednu curu strpaš takođe i srce i snove. Jasno je da zaljubljeni puno govore o tome i gotovo nikad o onome, ali svi znaju da kad pričaju o bilo čemu, pričaju u stvari o onome. Nije važno da li diskutuju koji je televizijski program bolji ili da li zajedno čitaju horoskop, u suštini ona stvar je posredi. Za onu stvar nije potrebna ljubav, ali je ljubav raspali sto na sat. A ko ne voli da ide sto na sat? Kad jedna cura i ti funkcionišete u onim stvarima, ljubav se prilepi, a kao što svi znaju, ljubav je kao kutnjak: boli samo kad truli. Razlika je u tome što izvaditi kutnjak ne zahteva neki naročiti napor.
Moja kara i ja smo uvek ulivali jedno drugom poverenje, ali kad me je izvesna cura ostavila, imali smo našu prvu krizu. Da bih klin izvesne cure isterao klinom, potražih drugu, ali s njom moja kara nije htela da funkcioniše. Pokušao sam na svaki način da je ubedim, ali uzalud. Pokušao sam sa trećom curom i ispade još gore. Ja sam moju karu odavno naučio kako da se pravi mrtva da bi izbegla zloćudne pice, pa je sad taj trik koristila protiv mene. Za nju je samo jedna pica bila dobra, a ona je bila izgubljena. Moja kara me je krivila za picu izvesne cure, a ja sam moju karu krivio za sve ostalo u vezi sa izvesnom curom.
Moja kara: Nisi smeo da je izneveriš sa drugima.
Ja: Ni ti da uđeš u druge.
Moja kara: Ti si me tamo gurnuo, drkadžijo...
Ja: Trebalo je da se umrtviš...
Moja kara: Otkud da znam da će te zbog toga ostaviti.
Ja. Zato što si jedna glupava kara koja ne misli.
Moja kara: A ti si jedan drkadžija Strpajgabilogde.
Ja: Ti si jedna beskorisna starudija!
Moja kara: A ti si impotentan!
Kako nisam želeo da nastavim diskusiju s mojom karom ni da se naš problem pročuje, odlučih se na jedno drkanje. Ona je prihvatila, pod uslovom da to bude samo uz gledanje Ksene, princeze ratnice, ali pravo rečeno više mi nije bilo do toga. Pri samoj pomisli kako sedim pred ekranom u toj hladnoj sobi i šiljim svoju jadnu karu, spopao me je napad melanholije i ono što je još gore: da čitam dadaističku poeziju. Osećao sam se zajebano, ali toliko nisko nisam mogao da padnem, tako da sam obustavio drkanje i ugasio televizor.
Nekim tipovima je cilj da strpaju karu u što je više moguće rupa; osećaju u tome neku snagu i možda je zaista tako, ali to je pre svega iz straha. Ima takođe žena čiji je omiljeni sport uhvatiti onoliko kara koliko je to moguće, to ih čini nadmoćnijima od ostalih, ali što više kara progutaju toliko se praznije osećaju. Ima žena koje to rade iz uživanja, drugima je to posao, a neke to rade iz osvete. Jedna moja prijateljica se preorijentisala na žene jer su joj se smučili tipovi koji su bili samo jedno parče kare. Razumem da moja kara čezne za rupom izvesne cure, ja čeznem za nečim što je mnogo više od toga, ali istina je da se ona neće vratiti, da je ona našla drugu karu i to bi trebalo prihvatiti. Moja kara insistira na tome da sam ja kriv, da je ona dobro obavila svoj posao, a da sam ja podbacio u svom. Ja joj kažem da ne možemo razdvajati jednu stvar od druge, da, kad se snovi ne ispune i kad osećanja uteknu, jedna kara nije dovoljna.
Moja kara: Treba mi više sunca, više dupeta koja blistaju na pesku. Moja droga je vampirska, htela bih da uvek imam glavu prepunu krvi.
Ja: I meni bi se to sviđalo, ali nisam ni sportska zvezda ni mafijaš.
Moja kara: Treba li ti para da bi ti neka pristojna cura ljudski popušila s vremena na vreme?
Ja: Pristojne cure mrze pušenje.
Moja kara: Onda zaboravi na pristojne cure i nabavi jedan lokalni top model.
4. Blind Man
Svi znaju da ljubav uspaljuje seks sto na sat, ali je seks bez ljubavi zdraviji. Ljubav ima dobar ukus, ali ima toliko kalorija da na kraju sjebe srce i živce. Oni usamljeni tipovi koji ulaze u porno-sale nisu tako blesavi ni perverzni kako obično mislimo, mnogi od njih imaju havarisanu dušu jer im je neka slatka ljubav zagorčala trenutak i sada radije gledaju dahtanje drugih na ekranu iz udobne fotelje, nego da se upuste u avanturu sa vešticom od krvi i mesa. Videti kako trte sve one blistave cure zabavnije je nego suočiti se tokom dugih godina s jednom domaćom vešticom. Ko toliko voli svoju ženu da bi joj uterivao karu danju i noću, sve do smrti? Seks bez ljubavi ne ide dalje od seksa, ali ljubav priteže dok te ne uguši, ljubav puni dušu i arterije masnoćom, gora je od sirovog mesa i prerađenog šećera. Seks nije zagonetka, prodaje se na ulicama po ceni dostupnoj svima. Ljubav je zamka, slična onim sniženjima koja ti nude nešto potpuno besplatno. Ništa nije skuplje od onoga što ne košta ništa. Kao što žene jure za sniženjima, mi bismo morali da preplavimo porno-sale.
Život je lep, obično se kaže, i ima u tome istine, ali je takođe tačno da lep život protiče više u lečenju prehlada i gledanju vesti na televiziji, nego u seksu i letovanjima. Kad čovek ima želju da nešto potuca, veruje da bi mogao da tuca u nedogled. Ide se za dupetom jedne žene, ali potom dani istroše želju i valja se latiti ukrštenica i fudbalskih utakmica. Nema veze koliko nekog voliš, ona stvar opada i tada bi radije da kresneš bilo kakvog skota, a ne onu koju voliš. Apsurdno? Seks i ljubav su prolazni, ali je ljubav obično sporija i trapavija, ljubav nikad ne zna kad je vreme da se iskoči. Seks se ne lepi za ljubav, ali se ljubav lepi za sve i zato boli. Za razliku od seksa koji se s nekim deli, drkanje ne umara, možda zato što nije obavezno nego nešto između tebe i tvoje kare. S tvojom karom (sem ako ne počiniš glupost i ne naučiš je da govori) ne moraš da raspravljaš niti da se složiš, nema ni prebacivanja ni obaveza, nema drugog mozga koji ima svoje zahteve. Mnogo puta sam imao frke tipa: A) Ona hoće a ja ne, B) Za mene je bilo dovoljno, ali ona tek počinje da se zagreva, C) Ona neće jer se upravo našminkala, D) Ona pristaje, ali ne zguza, E) Počnemo dobro, ali nju iznenada spopada migrena, i tako dalje. Sa ženom uvek može da se dođe do prelomne tačke, ali to nikako nije slučaj između čoveka i njegove kare. Obično drkanje ima mnogostranu upotrebu, od borbe protiv nesanice do smanjenja nivoa napetosti. Da se drka nije potrebno iskustvo niti neka posebna veština. Jedan čovek zatvoren u ćeliju od dva kvadratna metra nije sam i on to zna.
Moja kara: Dopuštaš da neka riba kaže kako ti je kara užasna i opasna? A njena pica? Šta misli, da je fantastičan taj smotuljak oštrih dlaka?
Ja: Ni ti nisi filmska zvezda.
Moja kara: Barem joj dobro merim ulje, to je ono što bi trebalo da je zanima.
Ja: Zašto praviš toliki problem oko jednog običnog prezervativa?
Moja kara: Da li bi ti voleo da skočiš u bazen obučen kao astronaut?
5. Old Man
Najgore je ostariti. Kad čovek ostari, prilike se prorede, a njegovo lice svaki put sve više liči na njegovu karu. Kare, ma kako stare bile, vole mlade pice i tu su u pravu: stara pica loše izgleda. Plastična hirurgija i šminka za pice bili bi strašan posao. Pošto je normalno da mi, muški, verujemo u naše kare i nikad ne prestajemo da njuškamo po ulicama u potrazi za petnaestogodišnjim dupetima, ne bismo smeli da patimo što ta dupeta izvlače dobit i cede nas. Ljubav je jedna bolest, a nesanica – njen najstravičniji simptom. Seks, kao droga protiv nesanice, efikasniji je i manje mučan od sedativa i trućanja ekologa i politikologa. Platiti za seks je u redu, seks je bolji od kokaina i gotovo isto tako dobar kao fudbal. Platiti za fudbal je bolje, ali te seks, za razliku od tvog omiljenog tima, nikad ne ostavlja na cedilu. Isto mu dođe dobiti petnaestogodišnje dupe putem razvijenih mišića i svežeg daha, kao i putem kuće spram mora i najnovijeg modela automobila. Važno je dupe a ne sredstva. Ostariti je ono najgore, ali jedna gomila novčanica umanjuje štetu.
Uprkos moje trideset tri godine i moje ohole kare, starac koji ću biti vrti se po mojim snovima. U jednom od njih, ja sam deda Simpson, zima je i nalazim se u uskoj sobi jednog motela u Norveškoj. Cura se umorila od čekanja i samo ostaje njen parfem. Ruke mi drhte i u njima držim moju karu kao da je ptičji leš. Životinja je mrtva ili je skoro mrtva / ostaju čovek i njegova senka. Tim pompeznim rečima, uvek okolišni i pomalo analgetični H. L. Borhes kaže da želja živi još dalje od tela. Moja kara izgleda nije čitala Borhesa i bez moje kare sve želje mogu da odu dođavola. Dok se oblačim pokušavam da se naviknem na apsurdnu ideju da mogu da živim i da se sećam sisa Dane Haris, ne mešajući u to moju karu. Da se sećam njenih ogromnih sisa kao da su neki smiraj dana... Glatko odbacujem tu pomisao i mislim kakva je plačipička bio Borhes. Moja mudra kara prišaptava odozdo da je svet prepun čarobnjaka i apoteka. Pokupim sa stola novac koji cura nije htela da primi jer se ništa nije desilo (u poštenju niko nije ravan kurvama) i puštam da moja senka izađe iz sobe.
Preveo sa španskog Branko Anđić
Beleška o piscu
Efraim Medina Rejes (1967) rođen je u Kartaheni de Indias, u Kolumbiji. Živi naizmenično u Kolumbiji i Italiji. Objavio je romane: Tehnike masturbacije Betmena i Robina, Seksualnost Pink Pantera. Za zbirku priča Bioskop Arbol i druge priče dobio je nacionalnu nagradu za kulturu, Colcultura. Takođe piše poeziju, bavi se filmom i popularnom muzikom. Jedan je od najoriginalnijih predstavnika savremene latinoameričke književnosti.

Pjer Luis
S LJUBAVNIKOM
Imajte ljubavnika koliko god vam je volja, ali nemojte mladima govoriti šta radite sa starima. Niti obrnuto.
Ne zaboravite da kažete „molim“ kada tražite kitu, ili da odgovorite „hvala“, kada vam je daju.
Kada stojite pred nekim gospodinom kome se digao u visini vašeg struka i hoće da vam ga stavi u pičku, popnite se na hoklicu da biste svoju pičkicu podigli na visinu zadatka.
Uopšteno govoreći, međutim, bolje je da kleknete na fotelju, zadignete suknju na leđa i raširite guzove obema rukama, tako da ponudite obe rupe između kojih će gospodin moći da izabere svoj put sa punom slobodom. To je najlepši položaj.
Kad nekome popušite, nemojte otići u kuhinju da pljunete prčevinu u lonac. Zbog toga bi posluga imala loše mišljenje o vama.
Ako vaša gospođa majka pođe sa vama kod vašeg ljubavnika, pustite je da se prva pojebe, takav je običaj; a dok se vi sami budete jebali, ližite joj da joj prođe vreme.
Dokle god ne odrastete, bez ikakve opasnosti možete da vodite ljubav sa crncima ako vas crnci uzbuđuju; ali čim dobijete mesečnicu, molite crne ljubavnike da vas guze, jer ako biste rodili malog mulata, to ne bi prošlo bez štete po vaš ugled.
Prevela s francuskog Aleksandra Mančić
Beleška o piscu
Pjer Luis (1870-1925), rođen u Gentu, u Belgiji, čuveni je erotoman i veliki provokator po čijim romanima su napravljeni Šternbergov film Žena je đavo (s Marlenom Ditrih) i Bunjuelov Taj mračni predmet želja. Poznata dela: Bilitisine pesme, Afrodita, Bludne kćeri, Trofej legendarnih vulvi.

Dajana Šumperlen
JEZIK TELA
Nekog dobrog dana (dobar dan je onaj kada se ne raspravljaju za doručkom, ona ga kod vrata ljubi u usta za doviđenja dok kreću različitim putevima na posao, imaju planove za veče, koji uključuju dobre prijatelje, lepu odeću, belo vino, crvenkasto meso) njegove grudi se nadimaju od sreće. Jezik mu je krepak i domišljat. Reči iz njega isplovljavaju, pametne, duhovite i izuzetno mudre. Smeši se nepoznatima na putu za metro, glasno se i zadovoljno smeje na musavo grgoljenje debeljuškaste bebe u plavim kolicima. Pun je poverenja, prilagodljiv i prijatan. Po ceo dan mogao bi da priča o bilo čemu bilo kome.
Nekog lošeg dana (loš dan je kada ga ona grdi, jer je kafa hladna, tost pregoreo, sunce ne sija i ona ne može da ga pogleda u oči kada odlaze na posao). Kaže da će se kasno vratiti (nije sigurna koliko kasno), njegovo grlo steže se od obzira. On je razgovetan ali leden. Jezik mu je opterećen preciznošću i pravilnom gramatikom. Svojim kolegama kaže: „Možda ću ja... nameravamo... pretpostavljam. Razgovarao sam ranije sa vama o tom problemu.“ Rečenice su mu opterećene pompeznim pauzama. Grudi su mu naduvene onim što samo liči na osećaj važnosti a u stvari vređa. Leđa su mu ukrućena uvredom.
Po ceo dan (lošeg dana) u stomaku mu je čvor, mučan luk zebnje koja se steže i opušta i steže ponovo dok sati polako prolaze. Katkad se on oslobodi i ide nagore u njegove grudi tako da ne može da napuni pluća dahom, ili nadole, u njegova creva koja krče i cijuču. Njegove kolege ga mole da im se za ručak pridruži. On odbija šapatom melanholičnog mučenja. Znaju li nešto bolje do da pitaju šta nije u redu? Reći će „Ništa!“, optužujućim glasom, uvređen njihovom radoznalošću.
Pri kraju dana stomak mu je napeti vreli doboš sive brige i crne žuči. Izgleda malo opušten; nosi ga ispred sebe kao bure otrovnog otpada koje isparava.
Zatvara svoju kancelariju i pešači četiri bloka do podzemne stanice. Ne obraća pažnju na vreme. Može da bude sunčano, može kišno, mogao bi da bude orkan, toliko on mari. Gura se pored jedne stare gospođe koja ide isuviše sporo, laktovima krči put pored mlade majke koja teši uplakano detence na povocu. Oborene glave vuče se kroz saobraćaj. Noge su mu par bolnih panjeva. Kolena mu povremeno klecaju. Stoji i čeka. Proučava svoje cipele. Ružne su.
Zauzima sedište u vozu i prekršta odrvenele noge. Neka žena seda pored njega, ali se povlači na svoju stranu sedišta i gleda postrance. Možda on samome sebi mrmlja. Možda blago ječi dok obema rukama steže kolena.
Kuća je, kada se vrati, prazna. Iako je to očekivao, on ipak ide iz sobe u sobu, tražeći. Kuhinja zlokobno blista od čistoće kao da je više nikada neće koristiti. Svaka površina se sija, kao da su čak i otisci prstiju izbrisani. Dnevna soba je lepo namešten muzej, bez graje, prašine i kiseonika. Ide gore. Samo je spavaća soba u neredu, čaršavi i ćebad zgužvani, tri njene svilene bluze bačene, njena bela spavaćica odbačena je na gomilu na podu, njene minđuše rasturene, presijavajući se na crnom toaletnom stolu. U kupatilu vidi sebe u ogledalu. Otvara oči što više može ali nju i dalje ne može da vidi.
Dobrog dana ona bi stigla kući pre njega. Ukoliko su isplanirali da izađu na večeru, ona se već oblači kada on stiže. Pita ga šta misli o njenoj haljini. Predlaže nešto drugo držeći svaku haljinu uz sebe i klizeći kroz spavaću sobu. On joj kaže da su sve savršene, svetlucave skupe haljine koje se pripijaju uz njeno mršavo telo, klizeći po njoj kao voda, kada ona hoda. Sve su savršene: kako bi ikada mogao da se odluči? Dole u dnevnoj sobi popiju piće i komentarišu dan. Puste muziku i katkad igraju. Nekada ona stavi svoje malo stopalo preko njegovog i čvrsto se uhvati za njegov vrat dok je on okreće po sobi kao dete na svadbi. Čak i lošeg dana, uvek će se ovoga sećati, njenih malih šaka, njenog malog stopala na njemu.
Ili (dobrog dana), bila bi u kuhinji počinjući da kuva večeru uz upaljen radio, pevušeći, seckajući i mešajući. On spušta svoju aktentašnu i skida cipele (koje nisu tako ružne dobrog dana). Pažljivo kači svoj sako u prednjem ormanu do njenog. U kuhinji zahvalno otkriva da ona priprema njegovo omiljeno testo. U kuhinji radosno otkriva da je ona već svukla svoju odeću s posla i da nosi svoj crni svileni kimono sa crvenim zmajem na leđima. Pozdravlja ga poljupcem. On uvlači obe šake u njen kimono gde njeno uzbudljivo telo čeka.
Dobrog dana ona mu to dopušta.
Lošeg dana ona ga baš ne odgurne, ali se graciozno izvlači iz njegovog zagrljaja, kao što se prsten zaglavljen na prstu neverovatno lako skida sapunom. I njena koža i kimono skliski su i on ne može da je zadrži. Ostavljen je s rukama koje prazno vise duž bokova, onda se čvrsto hvata za kuhinjski pult da je ne bi zgrabio, da je ne moli, da joj se ne nameće. Pokušava da se uteši mišlju da svaki odnos ima svoje uspone i padove.
Ali dobrog dana crni kimono sklizne sa njenih ramena i onda mu ona uvlači jezik u usta.
On ne želi baš da vode ljubav. Ono što želi jeste uteha. Ono što želi jeste da stavi glavu između njenih dojki, velikih dojki, divno teških dojki na tako malom telu. Želi da zatvori oči i pritisne na njih usne. Želi da zabije u njih nos da se guši od zadovoljstva da drži uho na njima, na jednoj pa na drugoj, i da sluša kako joj srce lupa, krv teče, kao okean unutar morske školjke. Ali plaši se da joj to kaže. Možda će pomisliti da je on slabić. Možda ona već misli da je on slabić. Možda on i JESTE slabić.
Vode ljubav. Onda jedu testo sa sosom od rakova. Piju crno vino, često nazdravljajući jedno drugom. Ćeretaju i srećni su.
Lošeg dana kada je kuća prazna, on odlaže njene bluze i spavaćicu. Vraća njene minđuše u kutiju za nakit. Namešta krevet ukočeno se krećući okolo, tiho kao da ona spava a on ne sme da je probudi. Skida svoju odeću i go leže na krevet. Pritiska uho uz jastuk. Čekaće ovde sve dok ona ne stigne i onda će je pitati gde je bila. Da, zapitaće je. Najzad će je upitati. I ona će odgovoriti.
Najzad će mu odgovoriti i najzad će šupljikava tišina koja ih okružuje postati ispunjena istinom.
Zasad, jedini je zvuk šum njegove sopstvene krvi koja pulsira u njegovom uhu.
Nema nameru ali brzo se uspava, iscrpljen zebnjom. Ne sanja. Ne pokreće ni jedan mišić. Smesta se budi na zvuk otvaranja prednjih vrata. Je li to ona ili neki uljez? Bilo ko da je, srce mu lupa i rebra ga bole kao da ga je udario neki konj ili ga šutnule čizme okovanih špiceva.
Misli na biblijsku priču, kako je Bog uspavao Adama dubokim snom, onda mu uzeo jedno rebro i ponovo zatvorio telo. Ne spominje se koje rebro, koja strana, i da li je Adamu ono nedostajalo. Onda Bog stvara Evu od Adamovog rebra: Eva, kost njegove kosti, meso njegovog mesa. I muškarac i njegova žena oboje su bili goli i nisu se sramili.
Čuje je gde pevuši dok skida žaket. Doziva njegovo ime. Zvuči srećna, uzbuđena, kao šiparica. Lakne mu, iako njeno dobro raspoloženje verovatno nema nikakve veze sa njim. Gleda na sat pored kreveta i otkriva da je spavao samo četrdeset pet minuta. Ona jedva da kasni. Čuje je gde dolazi stepenicama.
Ako je i iznenađena što ga zatiče golog na krevetu u tom ranom času, ništa ne kaže. Leže pored njega i uvlači šake između njegovih nogu. Šake su joj hladne i veoma male. Njen dijamantski prsten blago čupka njegove stidne dlačice. On uzdiše. Njeni prsti su kao stabljike mladog cveća. Njegove šake na njoj nespretne su i krupne. Njegova debela zlatna burma se presijava.
Običaj da se burma nosi na srednjem prstu leve ruke počeo je sa prvim Rimljanima. Razlog je bio taj što, kada se ljudsko telo raseče, vidi se da jedan jedini nerv vodi od tog prsta gore uz ruku do ramena i onda pravo dole u srce.
Ne namerava da reaguje. Hoće da bude hladan, logičan, zreo, racionalan i filozof, ako bude potrebno – od čega nijedno nije stanje uma koje, uopšteno govoreći, može da se postigne ili održi dok se vodi ljubav. Želi da nadgleda situaciju. Ima nameru da joj govori onako kako je svojim kolegama ranije govorio: „Možda ću... moramo... pretpostavljam... Nameravao sam da se sa vama konsultujem u vezi sa ovim važnim problemom.“ Njen dah po njemu celom sladak je i mirišljav, kao da je upravo pijuckala skupe likere. I o tome želi da je priupita. Ima nameru da joj govori. Ima nameru da je natera da mu govori.
Ali polako, polako njegov penis postaje tvrd ispod njenih malih šaka, njenog malog jezika, njenih oštrih zubića. Polako, polako njegovo krupno telo nema druge nego da uđe u nju.
Svaki spermatozoid ima dugačak rep nazvan flagellum. Taj rep se mrda napred-nazad, terajući spermu da teče. Potpuno razvijeni testisi proizvode trista miliona delotvornih spermatozoida svaki dan. Nisu imali seks dve nedelje.
Posle toga ona se vraća dole i nastavlja pripremanje večere. On se tušira i oblači.
Ako ima ljubavnika (skoro je sasvim siguran da ona ima nekog ljubavnika, ali nije pitao, neće je pitati, bar ne danas), onda bi možda i on mogao da nađe neku: udri i odbij, zub za zub, oko za oko, i sve to. Jedna žena na poslu flertuje sa njim sve vreme: kod mašine za kopiranje, kod hladnjača za vodu, na parkiralištu gde bi mogao da je poljubi a da niko ne vidi. Pod tušem razmišlja kako bi ta žena rado dala, kako bi lako bilo imati je. Ali se plaši da bi, ako bi spavao sa tom ženom, otkrio da je među nogama ista kao njegova žena. Ili nimalo slična njoj. Ne bi to nikako mogao da podnese. U svakom slučaju bio bi ponižen i njegovo telo bi se od nje okrenulo, omamljeno i meko.
Oblačeći se, zamišlja svoju ženu dole u kuhinji. Zamišlja je kao što to uvek radi, neki njen vidljivi deo u nekom trenutku. Članak, lakat, onu koščicu koja štrči na zglavku, jagodičnu kost, viličnu kost, levu slepoočnicu sa plavom istaknutom venom, potiljak, ključnu kost kao ćureći jadac, njene šake u njenom krilu, tihe. Mora da prizna da ne može da zamisli ko je ona kad on nije sa njom, ko je ona kad je sama. Nema pojma šta se nalazi u tom malom telu, svi ti delovi spojeni bešavno da naprave Nju: ovu jednu ženu, neponovljivu misteriju bez duplikata, sasvim jedinstvenu. NJU. Kada pokušava da je razume, ona mu potpuno izmiče. Suština stvari nije više vidljiva njegovom golom oku.
Može to da oseti u svojim kostima: njen nemir, njeno ćutanje, njenu zlovolju, njenu krivicu i katkad njen strah. On ne zna da li ga ona još voli. Ako ga ne voli, on ne zna kada je prestala. Pita se šta se radi s ljubavlju kada s njom završite – gde je stavljate, kuda odlazi, kako obezbediti da ostane tamo?
Može to da oseti u svojim kostima. Probude ga noću dugačke jake kosti njegovih nogu, ne baš boleći ili grčeći se, već se smanjujući, stanjujući se, rastvarajući se i ističući.
Može da je oseti u svojim kostima: budućnost. Najzad, i o tome će morati da porazmisli.
Ljudski mozak težak je u proseku oko jedan i po kilogram kod muškarca i nešto više od kilograma kod žene. Veličine je dve zajedno i čvrsto stisnute pesnice.
Kapacitet ljudskog mozga izražava se kao broj jedan propraćen sa šest koma pet miliona nula – broj tako ogroman da bi se trinaest puta tamo i natrag prostirao od Zemlje do Meseca.
Jer za sada, sve dok niko ne izgovori reči glasno, on može da se usredsredi na jezik njenih članaka, laktova, tih malih koščica koje joj štrče sa zglavka. Na kraju će i o tome morati da porazmisli. Ali zasad, potrebno mu je samo da sluša njeno telo blizu sebe, pevušeći. Jer sada, oni će ćeretati i biće srećni.
Prevela s engleskog Nadežda Obradović
Beleška o piscu
Dajana Šumperlen (1954) rođena je u Tander Beju, u Ontariju, u Kanadi. Piše romane i kratke priče. Objavila je zbirke priča Žabe, Muškarac mojih snova, Oblici odanosti i romane Na jeziku ljubavi, Naša Gospa od Izgubljenih i Nađenih.

Hulio Kortasar
ŠIJA CRNE MAČKICE
Nije bilo prvi put da mu se tako nešto dešava, ali u svakom slučaju Lučo je bio taj koji bi započinjao, oslanjajući kao uzgred svoju o ruku neke plavuše ili riđokose što bi mu zapala za oko, koristeći ljuljanje metroa u zavojima, a tek potom bi odande stizao odgovor, udica, jedan prstić bi ostajao uhvaćen časak pre no što bi lice pokazalo nelagodnost ili srdžbu, sve je zavisilo od toliko toga, ponekad bi ispalo kako valja, pošlo bi, a ostalo bi upalo u igru kao što su stanice upadale u prozorčiće vagona, ali ovo popodne stvar se događala drukčije, pre svega Lučo se propisno smrznuo i kosa mu je bila orošena pahuljama koje su se istopile još na peronu, pa su mu hladne kapljice svetlucale po velikom šalu, popeo se na metro u ulici Bak sasvim prazne glave i tela stisnutog među toliko drugih očekujući već jednom peć, čašu konjaka, dnevnu štampu, pre no što se baci na učenje nemačkog kao uvek između sedam i trideset i devet; ali eto ti te crne rukavičice na prečki za držanje među gomilom ruku i laktova i kaputa jedna majušna crna rukavica stisnuta oko metalne prečke za koju se on čvrsto držao svojom promočenom smeđom rukavicom da ne bi poleteo preko gospođe sa paketima i kmezave devojčice, eto ti jednom svesti da jedan malecki prst kao na konja uzjahuje na njegovu rukavicu da on dolazi iz prilično izanđalog rukava zečje bunde, izgledalo je da je mulatkinja veoma mlada, gledala je odsutno, oborenih očiju, tek njihanje više među tolikim njihanjem pribijenih telesa; Luču je to ličilo na zabavno odstupanje od pravila igre, oslobodio je ruku ne odgovorivši, uz pretpostavku da je devojka bila rasejana, da nije bila svesna ovog nehajnog uzjahivanja na pokislog i spokojnog konja. Voleo bi da ima dovoljno prostora da izvadi iz džepa novine i da pročita naslove članaka o Bijafri, Izraelu i ekipi Estudiantesa sa La Plate, ali novine su bile u desnom džepu i da bi ih izvadio bio bi prinuđen da pusti prečku i da izgubi neophodan oslonac na zavojima, tako da je najbolje bilo da se i dalje čvrsto drži održavajući privremeno maleni razmak između mantila i paketa kako bi devojčica bila manje žalostiva, a njena majka prestala da joj se obraća tonom poreznika.
Mladu mulatkinju nije takoreći ljudski ni pogledao. Sada je naslućivao gužvu kovrdžave kose pod kapuljačom bunde, pomišljajući kritički da je u tako dobro zagrejanom vagonu mirne duše mogla da zbaci kapuljaču, upravo kad je prst opet pomilovao njegovu rukavicu, prvo jedan, a potom dva prsta veru se na pokislog konja. Zavoj na ulazu u stanicu Montparnasse-Bienvenue bacio je devojku na Luča, njena šaka sjaha s konja tek da bi se dočekala prečke, tako majušna i bezvezna kraj zdepastog konja koji ju je sada, naravno, potražio i zagolicao dvoprstom gubicom bez navaljivanja, tek zabave radi, mada još udaljen i mokar. Devojka je, izgleda, smesta shvatila (ali je i u njenoj prethodnoj rasejanosti takođe bilo pomalo grubosti i zatečenosti) pa je malko odmakla šaku posmatrajući Luča iz mrkle jazbine kapuljače da bi se potom zapiljila u sopstvenu šaku kao da ne odobrava to ili kao da proučava rastojanje od dobrog vaspitanja. Izišlo je mnogo sveta kod Montparnasse-Bienvenue i Lučo je sad bio kadar da izvuče novine, samo što je umesto toga i dalje pomalo šaljivo proučavao predano ponašanje ručice u rukavici, ne gledajući devojku koja je opet oborila pogled na cipele, sada jasno uočljive na prljavom podu gde je odjednom nedostajala kmezava devojčica i toliki svet koji je sišao na stanici Falguière. Trzaj pri polasku primorao je obe rukavice da se čvrsto obaviju oko prečke, svaka za sebe, odvojene, ali dok je metro stajao u stanici Pasteur, Lučovi prsti potražiše crnu rukavicu koja nije ustuknula kao prvi put, već kao da je nekako klonula na prečki, još više se smanjila i smeštala pod pritiskom dva, pa tri prsta, a onda cele šake koja ju je tanano prisvojila bez suvišnog oslanjanja, istovremeno uzimajući i puštajući, i sada, kad su se u gotovo praznom vagonu otvorila vrata na stanici Volontaires devojka stade spram Luča okrenuvši se malo-pomalo oko jedne noge mada i dalje ne podižući pogled, kao da ga gleda iz majušne rukavice pod čitavom Lučovom šakom, a kad ga je najzad pogledala, pošto ih je tandrkanje propisno prodrmalo između stanica Volontaires i Vaugirard, njene ogromne oči, skrivene u senci kapuljače, behu prepune iščekivanja, odlučne i ozbiljne, bez ikakvog osmeha ili prekora, bez ičega sem jednog beskrajnog iščekivanja koje je Luču nekako loše palo.
„I tako uvek“, rekla je devojka. „Ne može se s njima izaći na kraj.“
„Oh“, reče Lučo, prihvatajući igru, istovremeno se pitajući zašto se ne zabavlja, zašto ne sluti igru iako ništa drugo nije moglo biti, ne beše nikakvog razloga za pomisao da bi moglo biti nešto drugo.
„Tu nema leka“, ponovila je devojka. „Ne shvataju ili ne žele da shvate, ko bi to znao, ali se tome ne može nikako suprotstaviti.“
Govorila je rukavici, gledajući Luča ah ne videvši ga, govorila je crnoj rukavičici, takoreći nevidljivoj pod velikom smeđom rukavicom.
„Meni se dešava isto to“, reče Lučo. „Nepopravljive su, tu nema zbora.“
„Nije to isto“, reče devojka.
„Ama kako da nije, pa sami ste videli!“
„Ne vredi o tome govoriti“, reče ona obarajući glavu. „Oprostite, ja sam kriva.“
To je naravno bila igra, ali zašto mu onda nije bilo zabavno, otkud ta njegova neosetljivost za igru iako nije moglo biti ništa drugo, ne beše nikakvog razloga za pomisao da bi moglo biti nešto drugo.
„Recimo da su one krive“, reče Lučo, podižući svoju šaku da bi istakao množinu, da obeleži krivce na prečki, da ih obeleži zaodenute rukavicama, ćutljive, dakle, spokojne na prečki.
„Različito je“, reče devojka. „Vama se čini da je isto, ali tako je različito.“
„Pa dobro, zar ne postoji uvek jedna koja započinje!“
„Da, uvek postoji jedna.“
To beše igra, samo je valjalo slediti pravila bez pomisli da bi moglo biti nešto drugo, neka vrsta istine ih očajanja. Zašto bi od sebe pravio budalu umesto da ide niz dlaku ako mu se već pruža prilika. ^
„Vi ste u pravu“, reče Lučo. „Trebalo bi učiniti nešto protiv toga, ne puštati im na volju.“
„Nikakve vajde“, reče devojka.
„I to je tačno, samo što čoveku malo popusti pažnja i eto, vidite!“
„Da“, reče ona. „Mada vi to govorite u šali.“
„O ne, govorim isto toliko ozbiljno kao i vi. Pogledajte ih samo.“
Smeđa rukavica je začikavala nepomičnu crnu rukavičicu, stavljala joj prst oko pasa pa je puštala, udaljavala bi se na kraj prečke i tu bi mirovala gledajući je, čekajući. Devojka se još više snuždila i Lučo se ponovo zapitao zašto u svemu tome nema nikakve zabave, sada kad jedino preostaje da se igra nastavi.
„Kad bi bilo ozbiljno“, reče devojka, ali se nije njemu obraćala, nije se nikom obraćala u gotovo ispražnjenom vagonu. „Kad bi bilo ozbiljno, onda barem.“
„Jeste ozbiljno“, reče Lučo, „i zaista se ne da učiniti ništa protiv toga.“
Sada ga ona pogleda pravo u lice, kao da se budi; metro je ulazio u stanicu Convention.
„Ljudi ne mogu da shvate“, reče devojka. „Kad je muško u pitanju onda se, naravno, odmah pretpostavlja da...“
Dakle, vulgarno, i sem toga valja ubrzati čitavu stvar jer preostaju još samo tri stanice.
„A još gore ako je žena“, govorila je devojka. „Već mi se to dešavalo, i mada ih nadzirem čim uđem u metro, sve vreme, eto – vidite li!“
„Naravno“, prihvati Lučo. „Dođe onaj minut rasejanosti, to je prirodno, i onda oni iskoriste gužvu.“
„Ne govorite u svoje ime“, reče devojka. „Nije to isto. Oprostite mi, ja sam kriva, silazim na stanici Corentin Celton.“
„Naravno da ste vi krivi“, sprdao se Lučo. „Trebalo je da siđem na stanici Vaugirard, a eto vidite, zbog vas su mi promakle još dve stanice.“
Zaokret ih je bacio na vrata, ruke skliznuše do kraja prečke i tamo se spojiše. Devojka je i dalje nešto pričala, bezvezno se izvinjavajući; Lučo je još jednom osetio kako se prsti crne rukavice penju i na njegovu ruku, vezujući se za nju. Kad je ona grubo pustila njegovu ruku, procedivši zbrkano nekakav pozdrav, preostalo je samo jedno da se učini, da krene za njom po staničnom peronu, da je sustigne i potraži njenu opuštenu šaku, kao izgubljenu na kraju rukava, koja se besciljno klatila.
„Ne“, reče devojka. „Molim vas, ne. Pustite me na miru.“ „Ama, naravno“, reče Lučo ne puštajući joj ruku. „Samo mi se ne sviđa da sada tek tako odete. Da smo u metrou imali više vremena...“
„Čemu? Čemu služi više vremena?“
„Barem bismo, na kraju krajeva, pronašli nešto zajedno. Htedoh reći, nešto protiv.“
„Ali vi ne razumete“, reče ona. „Vi mislite da...“
„Ko bi znao šta ja mislim“, reče Lučo sasvim pošteno. „Nego da vidimo mi imaju li dobru kafu u kafeu na uglu i da li uopšte postoji kafe na uglu jer ovaj kraj gotovo uopšte ne poznajem.“
„Kafe postoji“, reče ona, „ali loš.“
„Nemojte poreći da ste se nasmešili.“
„Ne poričem, ali kafe je loš.“
„U svakom slučaju, na uglu postoji kafe.“
„Da“, reče ona i ovog puta mu se nasmeši dok ga je gledala. „Postoji kafe, ali je kafa užasna, a vi verujete da ja...“
„Ništa ja ne verujem“, reče on i to beše prokleto tačno.
„Hvala“, nevezano reče devojka. Disala je kao da su je stepenice izmorile, a Luču se učinilo da drhti, ali opet eto te crne malecke obešene, mlake, bezazlene rukavičice, opet je osetio da je živnula među njegovim prstima, kako se migolji, steže, obavija se i kipti, dobro joj je, smlačila se, zadovoljna je i mazna majušna crna rukavica, a prsti, dva, tri, četiri, pet, jedan, prsti traže prste i rukavica u rukavici, crna u smeđoj, ukršteni prsti, prvi i treći između drugog i četvrtog. To se zbivalo, njihalo se u visini tu, tik uz njihova kolena, ništa se nije moglo učiniti, prijalo je i ništa se nije moglo učiniti, Ui nije prijalo ali se svejedno ništa nije moglo učiniti, tamo se to zbivalo i ne beše Lučo taj što se poigrava šakom koja je svoje prste ispreplela s njegovim, uvijala se i bujala, a još manje devojka zadihana penjanjem do vrha stepenica gde je isturila lice kišici kao u želji da s njega spere ustajali, topli vazduh s perona podzemne železnice.
„Tamo živim“, reče devojka, pokazujući visoki prozor među tolikim prozorima tolikih visokih, istovetnih zdanja preko puta ulice. „Mogli bismo da napravimo po nes kafu, mislim da je bolje nego da idemo u kafanu.“
„O, da“, reče Lučo i sad su se njegovi prsti lagano sklapali oko rukavice kao da se sklapaju oko šije crne mačkice. Soba beše prilično prostrana i dobro zagrejana, a u njoj azaleja, visoka lampa i ploče Nine Simon i neraspremljena posteljina koju je devojka, uz stidljiva izvinjenja, na brzu ruku namestila. Lučo joj je pomogao da postavi šolje i kašičice na sto uz prozor, napravili su jaku i dobro zaslađenu instant kafu, ona se zvala Dina, a on Lučo. Zadovoljna, gotovo kao s olakšanjem, Dina je pričala o Martiniku, o Nini Simon, načas je odavala utisak sveže neveste u toj jednostavnoj, jarkocrvenoj haljini, minisuknja joj je dobro pristajala, imala je činovnički posao, grdno boli kad se polomi gležanj, ali tako je to kad se u februaru ide na skijanje u visoke Savoje, eh! Dva puta je zastala da ga posmatra, započinjala nešto da govori onim tonom iz metroa, uz prečku, ah bi se Lučo našalio, ama to smo rešili, dosta, dalje, teraj na nešto drugo, bespredmetno je navaljivati, a istovremeno priznajući da je Dina patila, da ju je u najmanju ruku povredio što se tako olako odrekao komedije kao da je to sad bilo bez ikakve važnosti. I tek treći put kad se Dina nagnula da mu sipa vrelu vodu u šoljicu i kad je opet počela da mrsi izvinjenje kako ona nije kriva i kako joj se takve stvari samo ponekad dešavaju, da je, eto, kao što je video, sve sada drukčije i voda i kašičica, poslušnost svakog pokreta, Lučo je shvatio, ali ko bi znao šta, najednom je dokučio, i sve beše drukčije, beše s druge strane, prečka je vredela, igra ne beše samo igra, iščašen gležanj i skijanje su lepo mogli da se nose dođavola sada kad je Dina opet pričala a on je nije prekidao niti ometao, puštajući je, osećajući je, takoreći je čekajući, verujući jer sve beše apsurdno, samo zbog Dine tužna lica i malenih grudi što protivreče tropskoj domovini, prosto zbog Dine. Morala sam barem da se zatvorim, kazala je Dina bez preterivanja, ne biraju čas kad se desi, čovek je svoj ali ne tada, već drugi put. A drugi put – šta. Drugi put uvrede, hvatanja za dupe, hajde mala šta se femkaš širi noge odmah, ne gubimo vreme. Ali onda. Onda – šta. Ali onda, Dina.
„Pomislila sam da si shvatio“, reče Dina namrgođeno. „Kad ti lepo kažem da je trebalo da se zaključam.“
„Gluposti. Mada ja, u početku...“
„Znam već. Kako ne bi pomislio – u početku. Upravo tako, nema toga ko se u početku neće prevariti, to je logično. Tako logično, tako logično. Bilo bi logično i da sam se zaključala.“
„Ali ne, Dina.“
„Ali da, majku mu. Izvini. Kako da ne. Bilo bi bolje da je kao uvek, kao toliko puta. Ni sama ne znam koliko puta je ispalo ono – nimfomanka. Kurvica, kamenjarka. I to bi bilo mnogo bolje, na kraju krajeva. Ili da ih jednom zasvagda odsečem satarom. Eh, ali nemam sataru“, reče Ðina uz smešak, kao da još jednom traži izvinjenje, tako besmisleno zavaljena u fotelji iz koje umorna klizi, izgubljena, a kratka suknja joj se sve više zadiže, zaboravila je na sebe, gleda ih kako uzimaju šoljicu, sipaju nes kafu, marljivi poslušni licemeri kamenjarke, fufice, nimfomanke ni sama ne zna koliko puta tako.
„Ne trabunjaj gluposti“, opet će Lučo, prepušten nečemu što je sada izigravalo bilo šta, želju, nepoverenje, zaštitu. „Znam ja da to nije normalno, trebalo bi pronaći uzroke, trebalo bi. U svakom slučaju, zašto ići tako daleko, do samoga kraja. Mislim, do zaključavanja ili do satare.“
„Ko zna“, reče ona. „Trebalo bi svakako ići dalje, do kraja. To bi bio barem jedini način da se izađe.“
„Šta podrazumevaš pod tim: daleko?“, upita Lučo, umorno. „Gde je kraj?“
„Ne znam. Ništa ne znam. Samo se plašim. I ja bih takođe izgubila strpljenje kad bi mi drugi tako govorio, ali ima dana u kojima... Da, ima dana. I noći.“
„Ah“, reče Lučo prinoseći šibicu cigareti. „Jer, naravno, i noću.“
»Da.“
„Ali ne kada si sama.“
„Čak i kad sam sama.“
„Čak i kad si sama. Oh.“
„Shvati me, hoću da kažem da.“
„Dobro“, reče Lučo, uz gutljaj kafe „Vrlo je dobra, vrlo topla. Baš ono što nam je potrebno za ovakvih dana.“
„Hvala“, reče ona jednostavno i Lučo je pogleda jer nije želeo ni na čemu da mu zahvaljuje, prosto je osetio nagradu što doživljava taj spokojni časak i što je prečka metroa zauvek iščezla.
„I to što ovo nije ispalo ni loše ni neprijatno“, reče Dina kao da mu pogađa misli. „Baš me briga što mi ne veruješ, ali meni nije bilo ni loše ni neprijatno, i to prvi put.“
„Šta prvi put?“
„Pa to, da mi nije bilo ni loše ni neprijatno.“
„To što su se popeli na...?“
„Da, što su se opet popeli na, i što nije ispalo ni loše ni neprijatno.“
„Jesu li te nekad strpali u zatvor zbog toga?“, upita Lučo, spuštajući laganim, odmerenim pokretom šoljicu na tanjirić, tako upravljajući ruku da se šolja spusti tačno na sredinu tanjirića. Zarazno, eh.
„Ne, nikad, ali umesto toga... Ima drugih stvari. Već ti rekoh, oni što misle da ja to namerno pa i oni počnu, isto kao ti. Ili pobesne, kao žene, i onda mora da se izađe na prvoj stanici ili da se istrči glavom bez obzira iz radnje ili restorana.“
„Ne plači“, reče Lučo. „Ništa nećemo dobiti ako se rasplačeš.“
„Ne želim da plačem, reče Dina. „Ali nikad nisam bila kadra da tako razgovaram s nekim, posle... Niko mi ne veruje, niko ne može da mi poveruje, ni ti mi ne veruješ, samo si dobar i ne želiš da me povrediš.“
„Verujem ti sada“, reče Lučo. „Još do pre dva minuta bejah kao i ostali. U najmanju ruku bi trebalo da se smeješ umesto da plačeš.“
„Eto vidiš“, reče Dina, sklopivši oči. „Vidiš da je uzaludno. Čak ni ti, mada tako kažeš, čak i da veruješ. Suviše je idiotski.“
„Išla si na pregled?“
„Da. Znaš već: sredstva za umirenje i promena vazduha. Zavaravaš se nekoliko dana, misliš da...“
„Da“, reče Lučo, pružajući joj cigarete. „Čekaj. Tako. Da vidimo.“
Dinina šaka je prihvatila palcem i kažiprstom cigaretu, a istovremeno ostali prsti potražiše ovlaš Lučove prste dok je on i dalje držao ispruženu ruku i netremice je posmatrao. Oslobođeni cigarete, njegovih pet prstiju spustiše se na malenu tamnoputu šaku i lako je obaviše, i počeše naniže da je polagano miluju dok sa nje ne skliznuše, oslobađajući je, drhtavu u vazduhu, cigareta pade u šoljicu. Ruke grubo pohrliše ka Dininom licu, a ona, povijena nad stolom, slomi se kao u naglom grču povraćanja.
„Molim te“, reče Lučo, podižući šoljicu. „Nemoj, molim te. Ne plači tako, to je toliko besmisleno.“
„Ne želim da plačem“, reče Dina. „Ne bih smela da plačem, naprotiv, ali eto vidiš.“
„Uzmi, činiće ti dobro, vruća je; ja ću sebi spremiti drugu, pričekaj da operem šoljicu.“
„Neka, ostavi to meni.“
Istovremeno su ustali i sreli se kod ivice stola. Lučo opet vrati prljavu šoljicu na stolnjak; ruke su im klonulo visile uz tela, samo su se usne okrznule, Lučo je netremice gledao pravo u nju a Dina beše u suzama, sklopljenih očiju.
„Možda,“, promrmlja Lučo, „možda ovo treba da radimo, možda je to jedino što možemo učiniti, a onda.“
„Ne, ne, molim te“, reče Dina nepomična, ne otvarajući oči. „Ne znaš ti ono što... Ne, bolje ne, bolje ne.“
Lučo joj beše obgrlio ramena, lagano ju je privlačio k sebi, osećao je njen dah na svojim usnama, topli dah s mirisom kafe i mrke puti. Poljubio ju je pravo u usta, ponirući u njih, tragajući tamo za zubima i jezikom; Dinino telo se opustilo u njegovim rukama, pre četrdeset minuta njena šaka je milovala njegovu na prečki za držanje jednog sedišta u metrou, pre četrdeset minuta crna, malecka rukavica na smeđoj rukavici. Osećao je kako se tek slabašno opire, kako ponavlja odbijanje u kojem je počivalo kao neko ishodište upozorenja, ali je sve u njoj popustilo, u oboma, sad su Dinini prsti polako puzali uz Lučova leđa, njena kosa mu je upadala u oči, bezimeno i bez zazora je mirisala, plavi pokrivač po njihovim telima, poslušni prsti tragaju za kopčama, razbacuju odeću, izvršavaju naređenja, njegova i Dinina, po koži; među butinama, ruke poput usana i kolena, a sad već utroba i struk, tek proceđeno preklinjanje, otpor pritisku, zabacivanje unazad, nasumična kretnja da se ta topla pena, što sve poravnava i što u jednom istom pokretu sjedinjuje njihova tela i baca ih u igru, prenese od usta na prste i sa prstiju među bedra. Kad u tami pripališe cigarete (Lučo je želeo da ugasi lampu i lampa je tresnula na pod a staklo se razbilo, Dina je skočila i uspravila se kao oparena, otimajući se pomrčini, govorila je o paljenju makar jedne voštanice i htela da siđe u radnju da kupi novu sijalicu, ali ju je on u tami opet prigrlio i sad su pušili i nadzirali jedno drugo pri svakom udisaju dima i opet se ljubili), napolju je tvrdoglavo pljuštala kiša, pregrejana soba ih je držala omlitavele i bez odeće, milovali su se ovlaš rukama i bedrima i pramenovima kose ništa ne menjajući, samo maženje unedogled, sagledavanje vlažnim, ponavljanim dodirom, njušenje u pomrčini, jednosložno šaputanje rastegljive sreće. U neko doba pitanja opet iskrsnuše, bekstva šćućurena u tami budžaka ili pod krevetom, ali kada je Lučo poželeo da sazna, ona se bacila na njega sva u znoju, ućutkavši ga poljupcima, nežnim ugrizima, i tek mnogo kasnije, uz duge cigarete među prstima, reče mu da živi sama, da ni s jednim muškarcem nije mogla dugo, da je bilo uzalud, treba upaliti neko svetlo, pa o svom poslu u kući, kako je nikad nisu voleli, pa i ta boljka, kao da sve to nije nimalo važno u suštini, ili kao da je previše važno da bi reči mogle da iskažu, ili kao da, možda, sve ovo neće preživeti svitanje pa bi objašnjenja mogla i da se preskoče. Jer nešto tek tako započeto na prečki za držanje u metrou, nešto što, ali naročito mora da se upali neka svetiljka.
„Ima tu negde jedna sveća“, uporno i jednolično je ponavljala, otimajući se njegovim milovanjima. „Već je dockan da se tu dole kupi sijalica. Pusti da je nađem, mora biti u nekoj fioci. Daj mi šibicu.“
„Nemoj još da je pališ“, reče Lučo. „Baš je dobro ovako, dok se ne vidimo.“
„Nije mi do toga. Dobro je ali znaš već, znaš. Eto, samo ponekad.“
„Molim te“, reče Lučo, pipkajući po podu da nađe cigarete, „tek što smo na časak zaboravili... Zašto ponovo počinješ? Dobro nam je ovako.“
„Pusti me da nađem sveću“, ponovi Dina.
„Samo je traži, svejedno je“, reče Lučo pružajući joj šibice. Plamičak zatitra u ustajalom vazduhu sobe ocrtavajući obris tela tek za nijansu svetlijeg od pomrčine, blesak očiju i noktiju, opet sve utonu u mrak, pa opet nova šibica, pa tmina, pa nova šibica, nagli pokret plamena što trne u dnu sobe, brza trka kao gušanje, težina nagog tela koje popreko pada preko njegovog, kršeći mu rebra, njegovo dahtanje. Čvrsto ju je stegao u zagrljaj i ljubio ne znajući od čega ih zbog čega mora da je umiruje, šaptao joj utešne reči, privio je uz sebe, pod sebe, uzeo je nežno i gotovo bezvoljno iz nekog dugog umora, ušao je u nju i propeo se, osetio njeno grčenje, ona klonu i otvori se i sada, sada, već sada, tako, eto, i oseka ih opet vraća jednom smiraju, leže poleđuške piljeći u prazno, slušajući damare noći od krvi kiše tamo napolju, beskrajno velika utroba noći štiti ih od straha, od prečki metroa i polupanih lampi i šibice kojoj se Dinina šaka opirala, koju stavlja nadole da se spali i da je spali, takoreći kao u nekoj nesreći jer se u tami prostor i položaji menjaju i dečja trapavost a onda još jedna šibica koju prsti gnječe, pomahnitali rak izgara samo da uguši svetlost, a onda je Dina pokušala da upali poslednje zrnce drugom rukom i ispalo je još gore, nije mogla čak ni da kaže Luču, načuljenom da je sasluša iz nekog nejasnog straha, iza prljave cigarete. Zar ne shvataš da neće? Opet neće. Šta – opet? Pa to. Šta, opet? Ništa, nema veze, nego da nađemo sveću. Ja ću da je potražim, daj mi šibice. Pale su tamo, u ugao. Ama čekaj, budi mirna. Ne, ne idi, molim te, ne idi. Pusti me; ja ću da ih nađem. Hajdemo zajedno, tako je najbolje. Ne, pusti me, ja ću da ih nađem, reci mi gde može biti ta prokleta sveća. Tamo, na polici, kad bi barem upalio jedno palidrvce. Ništa se neće videti, pusti me da pođem. Polako je odbijajući od sebe, razvezavši joj ruke sklopljene oko njegovog pasa, podižući je, malo-pomalo. Udarac u mošnice natera ga da krikne više od iznenađenja nego od bola, potraži poput biča pesnicu što ga vezivaše za Dinu, nauznak opruženu i jecavu, otvorio joj je prste i grubo odbacio. Čuo je kako ga doziva, kako ga moli da se vrati, da se to neće ponoviti, da je on kriv jer se uzjogunio. Spustivši se prema mestu gde je verovao da je ugao sobe, čučnu pokraj nečega što je moglo biti sto i pipajući potraži šibice. Učini mu se da je jedno palidrvce našao, ali beše predugačko, možda čačkalica, a kutije niotkud, dlanovima je prepipavao izanđali tepih, na kolenima se podvukao pod sto: pronašao je jedno drvce, potom još jedno, ali ne i kutiju; spram poda je tama bila još dublja, zaudaralo je na ustajalost i na vreme. Osetio je kandže kako mu gamižu uz leđa penju se do potiljka i kose, ispravi se naglim skokom, odbacivši Dinu koja je urlala na njega i pričala nešto o svetlosti na odmorištu stepenica, otvoriti vrata i svetlost na stepeništu, ali naravno, kako se ranije nije dosetio, gde su vrata, tamo napred, ne može biti pošto je bočno sto, ispod prozora, kažem ti da su tamo, e pa onda hajde ti kad znaš gde su, hajdemo zajedno, ne želim sada da ostanem sama, pusti me ili ću te zviznuti, ne, ne, kažem ti da me pustiš. Udarac ga ostavi samog pred nekim dahtanjem, nečim što je tu kraj njega, veoma blizu titralo; pružajući ruke pred sobom, krenu napred i napipa zid, naslućujući vrata; dotaknu nešto vrelo što mu uz krik uteče, druga ruka mu se sklopi oko Dininog vrata kao da stiska rukavicu ili šiju crne mačkice, neka užarena šiba mu procepa obraz i usne, okrznu po oku, baci se unazad da se oslobodi toga što je i dalje stezalo Dininu gušu, pade poleđuške na tepih, odvuče se u stranu već svestan šta će se dogoditi, vruć vetar po njemu, šipražje noktiju po njegovom stomaku i rebrima, ne rekoh li ti, ne rekoh li ti da ne može biti, da pripališ sveću, smesta da si pronašao vrata, vrata. Odvlačeći se dalje od tog glasa obešenog o neku tačku u crnom prostoru, u napadu gušenja koji je stalno nanovo navirao, udari o zid, ispravljajući se prepipao ga je dok ne oseti ivicu, pa zavesu, pa drugu ivicu, rezu; hladan vazduh se izmeša sa krvlju što mu je punila usta, pipajući potraži prekidač za svetlo, začu pozadi trk i Dinin krik, njen udarac u odškrinuta vrata, mora da je zviznula o krilo vrata čelom, nosem, vrata se zatvaraju iza njegovih leđa baš kad pritiska prekidač za svetlo. Sused što je uhodio iza odškrinutih vrata, pogleda ga i s prigušenim povikom povuče se i navuče rezu, Lučo kao od majke rođen nasred hodnika opsova ga i pređe prstima po licu koje je gorelo dok sve ostalo beše hladnoća hodnika, koraci ustrčali tamo negde od prvog sprata, otvori mi, smesta mi otvori, zaboga otvori, gle svetlost, otvori jer ima svetlosti. Unutra tišina kao neko iščekivanje, matorka u ljubičastoj haljini zvera odozdo, kriči, bestidniče, zar u ovo doba, pohotljivče, policija, svi su oni isti, madam Rože, madam Rože! „Neće da mi otvori“, pomisli Lučo i sede na prvi stepenik, otirući krv sa usta i iz očiju, „onesvestila se od udarca i eno je tamo, na podu, neće mi otvoriti, uvek isto, što je hladno, što je hladno“. Poče da lupa na vrata dok je slušao iz stana preko puta glasove, jurcanje matorke koja je silazila niz stepenice dozivajući madam Rože, nekretnine oživele na nižim spratovima, pitanja i sašaptavanja, čas iščekivanja, go i obliven krvlju, pobesneli ludak, madam Rože, otvori mi Dina, otvori mi, nije važno što je uvek bilo tako, ali mi otvori, bili smo nešto drugo, Dina, mogli smo da pronađemo zajedno, zašto si tamo, na podu, šta ti učinih, zašto si naletela na vrata, madam Rože, kad bi mi otvorila pronašli bismo izlaz, videla si pre, eto videla si kako je sve išlo dobro, prosto upaliti svetlo i dalje tražiti udvoje, ali nećeš ti meni da otvoriš, samo roniš suze, krmaučeš kao ojađena mačka, čujem te, čujem te, čujem i madam Rože, i policiju, i vas kurvinski sine zašto me uhodite iza tih vrata, otvori mi, Dina, još možemo da pronađemo sveću, opraćemo se, hladno mi je, Dina evo idu s ćebetom, tako tipično, nagog muškarca valja umotati u ćebe, moraću da im kažem da tamo ležiš, da donesu još jedno ćebe, da razvale vrata, da ti operu lice, da te paze i da te zaštite jer ja više neću biti tu, smesta će nas razdvojiti, videćeš, spustiće nas odvojeno i odvešće nas daleko jedno od drugoga, a koju ćeš onda ruku da potražiš, Dina, čije lice da izgrebeš, sad kad te svi ponesu i madam Rože.
Preveo sa španskog Branko Anđić
Beleška o piscu
Hulio Kortasar (1914-1984), po mnogima najveći latinoamerički pisac, Argentinac, bio je strasni ljubitelj džeza i boksa, angažovani borac za ljudska prava. Posle prve značajne zbirke Zverinjak, slede Kraj igre, Tajno oružje, Sve vatre vatra, Oktaedar, Neko ko tuda ide, Svi volimo Glendu. Najpoznatiji roman Školice, napisan u sada već čuvenom kortasarovskom maniru koji se poigrava formom i žanrovskim klasifikacijama, izvršio je ogroman uticaj na latinoameričke i evropske pisce.

Viktor Jerofejev
SEKS KAO SPORT
Nekada je bilo prostije. Nekada se sve svodilo na to da se ONA pobedi. Ili kako su još ranije, sasvim davno govorili: da se NJOME ovlada. Ali kad kažem da je nekada bilo prostije, to ne znači da se do pobede dolazilo lako. Naprotiv, oni koji su pre trideset godina živeli aktivnim polnim životom dobro se sećaju da su pobeđivali bukvalno kao u boksu.
Devojka se predavala na komadiće. Najpre bi osvajali ruku. To se zvalo „uzeti za ručicu“. Srce je zamiralo – hoće li dozvoliti? A ako bi dozvoljavala – bože, kakva sreća. Tako su i hodali „za ručicu“ – srećni kao u sovjetskom filmu. Onda su osvajali lice. To znači da je počinjala borba za poljubac. Devojka je stiskala zube kao da nije devojka nego buldog. Nemoguće je bilo razdvojiti joj čeljust, čak i ako je na pomolu bila najveća ljubav. Trebalo je koristiti se lukavstvom, koristiti iskustvo psihološkog rata. Prvi poljubac bio je gotovo uvek iznenadan: ONA se opustila, odlutala, zapričala o nečemu važnom za NJU, suštinskom, na primer o tome kako se ona prvi put kupala u Crnom moru – i nju su, hop – poljubili u usta. ONA – ritaj se, guraj, ujedaj – ali kasno, nazad nema. Onda je nastupao red „kolena“. Za ruku može – a za koleno ne. I svaki put je bila čvrsta logika. Zatim, posle prolaženja kroz čitav niz životno važnih etapa, počinjala je osnovna borba za skidanje. Ona se razvlačila na duge časove, i po pravilu je bila praćena ozbiljnim oštećenjem odeće. Kada se izmučena, rastrzana, na izdisaju od razjarenog suprotstavljanja, devojka, kako se to zvalo, davala, za seks više niko nije imao snage ni umeća.
Seks je dugo vremena u Rusiji bio amaterska aktivnost. Muškarci su brojali svoje pobede, a devojke – svoje poraze. Ali ni jedni i drugi, osim retkih izuzetaka, ipak nikad nisu uspeli da savladaju čak ni azbuku polnog života. U svemu što se na bilo koji način razlikovalo od uobičajene poze videla se izopačenost. O izopačenostima se pričalo izbuljenih očiju. Sudeći po šturim podacima, koji se uglavnom odnose na ginekologiju, ljudi su imali vrlo jadnu predstavu o svojim erogenim zonama, uostalom, čak i ne znajući da se to upravo tako zove.
Pozvao me dragi beletrističar – progresivac iz šezdesetih:
„Slušaj, pozvao sam redom sve ’naše’“, (naveo je poznata imena), „niko ne zna. Šta je to, jezik da polomiš, kunilingus?“
„Zaista, jezik da polomiš...“
„A, to?!“, zbunio se on.
Da li je ta generacija bila nesrećna? Ko zna! Pojam sreće u našoj zemlji i dalje je nepredvidiv.
Početkom 80-ih nagovešten je (pre svih političkih promena) proces ženske seksualne emancipacije, koji je na kraju krajeva doveo mnoge naše muškarce u prilično nezgodan položaj. Muškarcu su postepeno preoteli sigurnu ulogu pobednika. Žene, ako i nisu naučile da prethodno odaberu, bar su se snabdele dovoljnom količinom fora i otkrile su mušku igru. A to muškarci nisu očekivali, i na to nisu bili spremni.
Sve novo počelo je od reči JOŠ. Reklo bi se, šta jedna reč može da promeni u polnom životu, ali ona je promenila odnose. Ako je sedamdesetih godina reč „kresati se“ bila najava nadolazećih promena, onda je JOŠ koje je sletalo sa ženskih usana u noćnoj tišini sve češće i češće, postalo zahtev ne toliko vremena, koliko žene. One su poželele dodatna zadovoljstva, kojih nije bilo na ruskom muškom meniju.
I muškarca je, treba reći, već od tog JOŠ, hvatala neprijatna jeza. JOŠ znači: ako ne umeš – nemoj se hvatati, i još gore: nisi muško. Muškarci su se izgubili. Ranije su oni sudili, ocenjivali, upoređivali i veselili se. Sada se sudilo njima.
I sada nije važno ko kome skida gaće. Čak i ako, kao i ranije, muškarac delimično kontroliše taj proces, on ne kontroliše rezultat. On može da naleti na JOŠ, izgovoreno voljenim usnama, kao vesnik razočaranja. Na kraju, žena je prestala da se boji reči „izopačenost“ – i time do kraja uplašila mnoge muškarce, posegnuvši za onim o čemu su oni nekad razgovarali među sobom samo u muškoj sauni.
„U guzu! U guzu!“, zamolile su intelektualke.
„I dublje!“, raširila je zadnjicu plavuša-kulturolog.
Narod sam sebe nije prepoznao.
Seks se iz amaterske igre pretvara u profesionalni sport. Hoće li ruska ženska reprezentacija pobediti mušku, teško je reći, ali treba priznati da je na ivici orgazma žena naučila da izgovara reč JOŠ čvrstim glasom.
Prevela s ruskog Natalija Nenezić
Beleška o piscu
Viktor Jerofejev (1947) rođen je u Moskvi, u Rusiji. U detinjstvu je živeo u Parizu, filologiju je studirao na Moskovskom univerzitetu i doktorirao disertacijom Dostojevski i francuski egzistencijalizam. Jedan je od najkontroverznijih ruskih pisaca. Knjige: Život s idiotom, Strašni sud, U lavirintu prokletih pitanja, Enciklopedija ruske duše, Anino telo ili kraj ruske avangarde; svetsku slavu doneo mu je roman Ruska lepotica.

Alfonz Talamon
LJUBAVNICA MOGA OCA
Oca smo sahranili sredinom jula. Ni hladovina razgranatih divljih kestenova na groblju nije pružala utočište od žege, bio sam klonuo kao i njihovi listovi. Znoj mi je probio sako, štirkana kragna stezala me je oko vrata kao mokar konopac. Zbog otupljenosti jedva da su stizale do mene oproštajne reči, zvučale su mi kao da prikazuju stran, meni ravnodušan životni put. Dosadno spor mi je izgledao i sprovod od kapele do groba. Porodična grobnica je sa svih strana bila opkoljena drugim grobnicama, a zbog zakutaka, uskih prolaza između njih poremetili su se redovi i dok sam pratio kovčeg koji se ljuljao na ramenima grobara, neočekivano me je opet obuzelo osećanje koje me je mučilo i za vreme obreda: neko mi neprekidno zuri u potiljak – dok onda, budući da sam morao da stojim u prvom redu, nisam mogao da se okrenem – ovaj put sam se osvrnuo. Iza mene je koračala žena u snežnobeloj haljini.
– Bila sam ljubavnica tvoga oca – rekla je, i glavom mi dala znak na pođem, jer je zbog mene zastao red koji je vijugao između gvozdenih ograda negovanih humki.
Za vreme osvećenja groba i spuštanja kovčega neprekidno sam je pogledom tražio među svetom kako bih je pažljivije odmerio, ko li je zapravo osoba koja tako sablažnjivo jednostavno izjavljuje – dok se poslednji put opraštamo od oca – da mu je bila ljubavnica.
Hvatam sebe kako se trudim da prizovem njen stas, lice na osnovu malopređašnjeg letimičnog pogleda, sve više uznemiren, bojeći se da se već udaljila i ne dočekavši kraj obreda, ostavljajući me zaklaćenog s ovom tajnom koja me je učinila nestrpljivim i radoznalim. Natmuren, uzrujan hteo sam što pre da se oslobodim iz prstena onih koji su mi potvrđivali svoje saučešće kada se ona neočekivano našla preda mnom.
– Veoma ličiš na oca – rekla je, pomilovala mi pruženu ruku i poljubila obraze. Sve se zbilo tako brzo da nisam imao vremena ni da proslovim, iza mene su samo grudve zemlje dobovale po poklopcu kovčega. Miris ljubavnice moga oca čvrsto me je obgrlio, raširenim nosnicama njušio sam za njom poput lovačkog psa koji oseti krv.
Ponovo sam je ugledao u našoj prostranoj trpezariji, na daći. Sedela je na suprotnom kraju dugačkog stola, u odnosu na druge bila je tako neusiljena kao da i ne odaje počast preminulome. Oni koji su sedeli oko nje s takvom pobožnošću su zagledali nameštaj, kičerajske slike po zidovima, kao da su još uvek u crkvi. Čekali su bez reči kao da ponovo žele da se pričeste. Dok smo jeli, uzalud sam se oprezno formulisanim pitanjima obraćao najbližim srodnicima oko sebe, niko nju nije poznavao, samo se moja baka upustila u podrobna objašnjavanja, sluteći da je zagonetna gošća sa sporednog ogranka porodice, ali su je uskoro ućutkali. Verovatno su je uskoro svi zaboravili, sem mene. Zapazio sam da se ponaša kao da začikava mene, znalca njene tajne, ali kada sam konačno našao načina da sednem pored nje, nije odgovarala na moja pitanja. Pored praznog sedišta, zurili smo u očev pribor, kao da smo očekivali da će jedna nevidljiva ruka sveže uglancanom porodičnom srebrninom iseći meso koje je stavljeno u tanjir.
– Tvoj otac nikada ne bi pojeo ovo jelo – podigla je prekorno oči prema meni. – Pirinač je voleo samo u krvavici.
Preneraženo sam je pogledao. Bio sam još mali kada je moj otac na jednom od retkih izleta rekao to u bašti neke gostionice dok je pregledao jelovnik. Vidim ga jasno. Sedeli smo ispod senice na stolicama na sklapanje. S cvikerom na vrh nosa prezrivo je proučavao jelovnik smešten u zelene kožne korice sa zlatnim šarama. Valjda je to rekao na preporuku konobara koji je pokorno poguren pred nama oblizivao olovku. Oko nas su zveckale čaše, pribor za jelo kuckao o porcelan. Pijem malinu na slamku, za susednim stolom dere se neka devojčica. Da li je i ova nepoznata žena sedela pored nas?
Ma koliko da sam bio radoznao, nije mi odala svoje ime, niti je išta rekla o sebi. I o mom ocu je govorila samo u kratkim rečenicama tako samopouzdano kao da je s njim proživela svoj dosadašnji život. Ni sam ne znam zbog čega, ali imao sam osećanje da samo izigrava tugu. Iza suznog vela njenih očiju kao da sam otkrio neobično blistanje, i to me je užasnulo.
Kada sam već mogao da čujem samo nerazumljiv zvuk rečenica i reči, kao da su to poruke mlaza vode koji se rasprskava na alegorijskim prilikama mramorne fontane, i utapam se u neizbežne, šarene krugove njihovog talasanja, predajući svoju svest sve zamamnijem vrtlogu bujice, bučni, mamurni prijatelji moga oca uhvatili su me ispod ruku. Poveli su me u jedan ugao, ne ispuštajući me ni za trenutak, kao da su se bojali da ću im pobeći. Pored zida su bili poređani demižoni opleteni slamom, i čim su me posadili, unoseći mi se u lice počeli su da mi objašnjavaju, prpošno prekidajući jedan drugoga, kao da me uvode u ložu slobodnih zidara. Shvatio sam samo toliko da govore o ženi u beloj haljini, smisao njihovih rečenica umakao je mojoj pažnji, a preko njihovih sagnutih ramena, iza njihovih kažiprsta kojima su mlatarali ispred mojih očiju, neprekidno sam posmatrao svoju malopređašnju sagovornicu, kao da sam želeo da smaknem tajni omotač s njene zagonetne ličnosti. Pa i pored toga, ipak nisam umeo da zapazim trenutak kada je napustila prostoriju. S pojačanim uzbuđenjem sam želeo da pođem da je potražim, ali su me masne, debele ruke, teške od prstena pečatnjaka, vratile na sedište.
Krenuo sam na počinak glave teške od vina, i kako su moju sobu bili zauzeli kumovi, premešten sam u očevu. Na njegovu postelju, u kojoj je izdahnuo, sručio sam se u odeći, toliko su oko mene poigravali predmeti. Mora da sam pao u omamljujući san, poslednjim nitima budnosti još sam bio svestan da me somotski, hladni prsti razodevaju, i sklopljenih očiju, pomažući onome ko se brine o meni, čiji lik sam jedino mogao da zamislim kao lik svoje starije dadilje, poslušno sam se opustio kako bi me što lakše oslobodili oznojene odeće.
Ležao sam nag, neodlučno pipkajući gde je pokrivač. Sinulo mi je, sa zida iznad moje glave, sa stare ikone posmatra me Bogorodica, stidljivo sam se okrenuo na stomak, otvorio oči kako bih našao kraj jorgana, kada sam u ogledalu postavljenom uz krevet, s kojega je neko već skinuo prekrivku, primetio na mesečini ženu u belom. Uzdrhtao sam, nadajući se da se nisam odao da sam budan. Pomislio sam da je možda pogrešila vrata, odmah će otići, moje srce je ipak počelo pomamno da bije, suludo je dumbaralo po rebrima, a moja posetiteljka, kao da je čekala ovaj sve brži ritam, stojeći nasred sobe pod čarolijom hipnotičkog stanja, počela je da se svlači.
Kao začaran zurio sam u njene pokrete koje su u ogledalu prošarale tajanstvene svetlosne pege, kako bez žurbe, kao da se nalazi među zidovima svoga doma, raskopčava svoju odeću. Iz pora moga tela cedio se vreli znoj, mišići su počeli da se grozničavo trzaju, trudio sam se da se stopim s crnim šarama prekrivača na postelji, utonuvši u prizor, bojeći se nesporazuma s velikim neprijatnostima, koji će biti otkriven tek ako ona želi da se zavuče u postelju, i užasnim vriskom uznemiri kuću, na veliku radost mojih rođaka koji žude za ovakvim događajima. Moju nutrinu je dograbila i mogućnost da nju nije prevarila polutama, iz neobjašnjivih razloga veruje, pred njom leži moj otac. Ali joj je možda jasno, ja sam se zavukao u očevu postelju.
Kada je skinula i poslednje parče odeće, ne zaklanjajući rukom svoju nagost, okrenula se prema ogledalu, ali u tami nisam mogao jasno da vidim delove njenog tela. Stajala je dugo, nepokretna, kao da premišlja s koje strane da se zavuče u postelju, mada je moguće da je želela da zadovolji moje gladne oči. Neočekivano se sagnula, poljubila moje ispruženo stopalo, dograbila svoju odeću s naslona stolice i, pre nego što sam mogao da sednem, izašla je iz sobe. Milujući mesto njenog poljupca, u nedoumici sam razmišljao šta se zbilo. Teško dolazeći do daha, kao lovac na bisere kad izroni na površinu mora, osluškivao sam da, ako mogu, čujem kuda je otišla. Negde je ispod prozora zarzao konj, podrugljivo izvijajući, kao da je upućen u stvar.
Na brzinu sam se obukao i izašao iz sobe. U trpezariji je nekoliko nepoznatih ljudi dremalo naslonjeno na sto, verovatno su čekali najbržu vezu, već su se bili razišli i najbliži očevi prijatelji, ali mi je mladić izgužvanog lica rekao da se tražena žena u belom već satima ranije odvezla na železničku stanicu. Pre podne, kada se već i poslednji rođak oprostio, pretražio sam očevu sobu i, kao što sam slutio, nisam našao ništa što bi me uputilo da je sem mene noćas još neko u njoj boravio. Štaviše, ničim drugim nisam umeo da objasnim zagonetnu posetu ljubavnice moga oca u beloj haljini do svojim pijanstvom i maštom, čudnim snom.
Leto je prolazilo tako što sam gotovo svakodnevno zavirivao ispod postelje, zavrtao ivice tepiha, ne bih li našao njenu šnalu ili nešto drugo, ovde zaboravljeno, što bi moglo da se pretvori u trag dokazne snage. Već sam gotovo po navici istraživao nepostojeće znake moje vizije, poput senki mašte koje se u sećanju prolepšaju.
U septembru sam se preselio u grad kako bih nastavio studije na fakultetu. Na osnovu malih oglasa iz lokalnih novina danima sam špartao ulicama s nadom da ću naći sobu. Jednog dana, kada sam već premišljao da se vratim na raniju adresu, i bez svesti o tome, našao sam se u dvorištu jedne stare stambene zgrade. Iznenadio sam se pošto me lutanje nije naročito jedilo, pravio sam se kao da obraćam pažnju na frizove hirovitih šara, kao da me zanimaju otrcani plafoni. Pošao sam uza stepenište s ukrasnim rukohvatom. Put me vodio ispred moćnih, tesanih vrata. Diveći se blistavim bravama koje su izazivale poštovanje, nagađao sam ko li mogu biti stanovnici. Na nekom zaokretu, na jednom dovratku tamne boje primetio sam ceduljče. Kratka poruka je davala na znanje da se izdaje soba. Obradovavši se mogućnosti što mogu da dobijem uvid u raspored soba, pogađajući kako li će izgledati osoba koja mi bude otvorila vrata, zakucao sam.
– Već te očekujem – čuo sam iz dubine sobe. Žena u beloj haljini stajala je iza otvorenih vrata, kao da je sada napustila pogrebni obred. Izbečenih očiju, kao neko ko vidi avet, uzmakao bih s praga, ali me je ipak nešto mamilo u stan: miris. U detinjstvu, kada bi moj otac posle dugog trgovačkog puta skidao mantil i stavljao ga na naslon stolice, često sam zarivao nos u postavu kako bih što jače uživao u slatkastom mirisu koji je navirao iz tkanine. Kada bih ga osetio, mašta bi mi se ispunila litografijama u boji južnog voća i poslastica koje sam video u ilustrovanim knjigama. Vremenom, kada su mi se znanja proširila, smeškao sam se svojim negdanjim asocijacijama, ogromnim glatkim bombonima, blokovima čokolade veličine čoveka. Sve je to iščilelo, pretvorilo se u vazduh, ali je istovremeno rasla tajanstvenost. Kada sam popušio prvu tursku cigaretu ukradenu iz očeve tabakere, osećao sam da je soba ispunjena mirisom kolutova dima koji se obeznanjeno kovitla. Uprkos tome što su sakoi s godinama postepeno gubili svoj karakterističan miris, nikada nisam mogao da se suspregnem, ako bih video okačena odela, da ih kao pas ne onjušim. Ni u snu nisam mogao pomisliti da moj otac donosi kući miris ovoga stana.
U dane posle useljenja, kada bih napustio stan, niza stepenište sam mirisao svoju odeću, koliko se upio u mene miris koji sam odavno tražio i koji se ni sa čim ne može pobrkati, miris mi je posle toliko dugo vremena otkrivao moga oca, njegova poslovna putovanja, izostanke. Obuzimao me je bezrazložno glupi ponos, kao da sam očekivao da me ljudi zaustavljaju na ulici kako bi sa zavišću udahnuli malo od ovoga mirisa koji u njihovim očima, mislio sam, čini moju ličnost uzbudljivo tajanstvenom, ali od kada se miris stana zaista zalepio za mene, počeo sam da se plašim da će i mene odati pred nekim. Obuzimale su me davne slutnje, zato sam, ako bih za vikend putovao kući, pušio jake cigare, u džepovima mrvio listove lavande, dugo se trljao mirisnim sapunima, nosio sam kuglice naftalina ako bih posećivao očev grob. Najviše sam boravio u očevoj sobi koja je već bila određena za moje stalno mesto boravka. Noću sam strahovao da će se pojaviti otac dok ja spavam, prikrašće se mome mantilu na čiviluku, i zarivši nos prepoznaće miris svoje nekadašnje ljubavnice, i iz ljubomore, uz pomoć svoje moći s onoga sveta, ispuniće moje snove ledenim užasom.
Zapravo nije bilo logičnog objašnjenja za to da se, uprkos mnogobrojnim argumentima koji su to potkrepljivali, iselim iz stana, pa sam ipak ostao. Može se zamisliti da sam se uskopistio zbog dosadašnjeg prigušenog protivljenja ocu. Uprkos svojim ogradama, ustezanjima bio sam se smestio u stanu, ako bih ostao sam, kao opsednut sam tragao za možda još postojećim tragovima moga oca, ali još više bilo koga drugoga koji bi me pozvao na odgovornost u neki noćni sat, kako bih mu mogao tresnuti u lice da je s drugima delio svoje ljubavnice. Moj grozničavi trud ometalo je to što su sve fioke i ormani u stanu bili zaključani, ali i to je osnaživalo moju veru da se na njihovom dnu nalaze ljubavna pisma prevezana trakama u boji, zajedno sa fotografijama koje sve rasvetljavaju. Podrugljivo, saučesnički se domunđavaju škripom ako trzam njihove ručice. A uz to i moja stanodavka se povremeno ponašala tako zbunjeno, kada bih neočekivano banuo pred nju, da sam imao osećaj, skriva nekoga u dubini nameštaja. Jednom u zoru, iz daljih soba činilo mi se da čujem kašljucanje, gušeće iskašljavanje, kao da se moj otac zagrcnuo od vrele kafe. Uzdrhtao sam i pomislio na ženu u beloj haljini. Ispruživši se na postelji, na mestu gde se uzdizao vrh izvijenog jastuka, zamislio sam njenu glavu. Mogli su da leže na mom mestu pošto je moj otac oprao noge u vreloj vodi s boraksom, mada je moguće da je to radio samo kod kuće. Od tada već hladan leži ispod debelog sloja zemlje koji skriva lukovice cveća. Bio sam prisutan kada mu je podvezana brada i pomagao sam u oblačenju odela na kojem se mogao osetiti blag miris ovoga stana.
Sedam s nevericom kada iz druge sobe čujem šum vode. Jak mlaz vode koji pada u limeni lavor, prigušeno sikanje kao da je voda isuviše vrela. Iskočim iz postelje, prislonim izbečeno oko uz ključaonicu, ali mi se otvara samo tanak režanj sveta iza vrata, svetlom trakom promiče senka deformisana zrakama svetiljke. Užasnem se od pomisli kakve posledice može da ima ako me otac nađe u svojoj sobi. Možda bi se prema meni ponašao kao prema uzurpatoru koji je bespravno zaposeo mesto koje njemu pripada. Kakva beskrajna nepromišljenost što sam se usudio da baš ovamo dođem?
Znao sam, ako budem čuo bat koraka, mogu samo da idu prema ovoj sobi, ruka se pruža prema kvaki. Bez razmišljanja se bacam ispod kreveta, nogama se ukotvim o zid kao sidro, kako me ne bi mogli izvući. Kakav razlog bi imali da me ovde traže? Moje suspregnuto disanje pokreće levo-desno po podu uvojke prašine, kao da ih hvata bezglasno cerekanje kada vide moj kukavičluk. Ukočen sam od straha kada su se uz škripu otvorila vrata. Da li bi poverovali ako bih rekao da mi se upravo nešto otkotrljalo pod krevet, zato sam se zavukao? Kakva bi to sramota bila ako bi trebalo da priznam kako pratim zagonetnu ženu u belom. Činilo mi se, oni čekaju da se odam nemo stojeći nasred sobe, da me s gnušanjem izvuku odavde i kazne. Posle malo vremena okrećem glavu u stranu kako bih izvirio, ali je odmah uvlačim kao puž, pošto nadohvat ruke od noge kreveta ugledam nogu u papuči žene u belom. Nos mi zapahne miris noge u čarapi. Sledim liniju risa do kolena, pa oprezno izvirujući vidim rub suknje koji odjednom visi ispred moga lica kao zgužvana krpa iznad mekog saga koji poput dosadne ljubavnice očajno grli stopala. Moje je telo oblio brideći talas toplote, usta su mi se osušila, a srce mi je počelo tako glasno da bije da sam smatrao nemogućim da ga ne čuju. Noga je istupila iz bele suknje, nje se mašila ruka s lakovanim noktima, mogao sam da vidim malje na ruci koje su svetlucale osvetljene svetiljkom. Moj otac se, verovatno stojeći uz zaglavlje kreveta, divio prizoru, ali nisam video čak ni njegove papuče. Bezglasno sam se pomerio napred kako bih zadovoljio svoju napetu maštu. Daske kreveta su se ugnule uz prigušeno gunđanje kada je sela na madrac da bi skinula čarape. U napetosti pred eksploziju imao sam osećaj da će u sledećem trenu tresnuti na mene, kao da je moja napeta kičma držala njenu težinu. Izgledalo je da se ništa ne zbiva neograničeno dugo. Moje napete misli zanimalo je trenje parčadi odeće, ali nisam mogao da zamislim grudi koje iskaču, nadražene bradavice dojki, pošto sam se gotovo uspaničio naslućujući da je sve to deo njihove lukave zamke, i dok ja obraćam pažnju na šumove odeće, moj otac se već spušta na koleno s druge strane kreveta kako bi me prestrašio. Suzdržavam dah i želim da se uz pomoć nekog čuda oslobodim ovog prokletog mesta. Boreći se sa sobom, čas sam poput malog pauka želeo da se izgubim između dasaka poda, čas gotovo prestupajući preko diktata predostrožnosti, umalo što se nisam izvukao iz svoga skrovišta kako bih što neometanije mogao da posmatram uzbudljivi predmet svoje mašte, što više ushićenih pojedinosti. Žena u beloj haljini, kao da ima nameru da me najedi, sve vreme mi je bila okrenuta leđima, očito licem prema ocu, izazovno raskriljujući stidnicu. Obuzeo me je nemoćan bes, i preklinjao sam je da se bar okrene. Kada je konačno to učinila, munjevito sam morao da se povučem kako me ne bi primetila. Njeno stopalo je dopiralo do ispod kreveta kada je protresla perje u jastuku. Osetio sam želju, koju sam jedva suspregao, da je poljubim u nogu. Kao da su mi se kosti polomile kada je legla na postelju. Nezadovoljen-razočaran primio sam k znanju, prevaren u svom očekivanju ne mogu da računam ni na kakav zanimljiv prizor, a postao sam zarobljenik sobe, ne mogu da strugnem neprimetno. Kako bih mogao da se uverim da spavaju tako duboko, da se neće probuditi na škripu poda. Da se izvučem posle određenog vremena, kao da sam do tada zbog nekog hira dremkao ispod kreveta, ženirajući se, izvinjavajući se, što je moj nestašluk poprimio tako neprijatan obrt?
Ležao sam u potpunoj tami, utrnulih udova, u odeći prožetoj znojem. Glava mi je bučala, i najradije bih briznuo u plač, zato što nema nikoga ko bi me odavde oslobodio. Povremeno bi iznad mene zaškripao krevet, nije se znalo da li ispod oca ili njegove ljubavnice. Čuo sam i delove govora, ali se o njima više nisam brinuo. Glupo sam se tešio da ću ujutru, kada žena u belom napusti postelju, možda još obeštetiti svoje patnje i, kad odu na doručak, mogu da pobegnem iz svoga zatvora. Moja hazardna avantura obećavala je krah, a najviše sam se plašio da će me neko potražiti, i kako me nigde ne nađe, podići će buku, u kući, u komšiluku, stići će policajci s psima, neki uniformisani detektiv strogog lica iščačkaće me ispod postelje, pred očima svakakvih zazjavala. S mukom u stomaku, možda zbog gladi ili uzbuđenja, polako me je savladao san. Činilo mi se da se davim u sopstvenom znoju.
Hladna šaka trese rame, da se probudim. Kao poslednji spas odlučujem da ću se praviti da sam obeznanjen, gaseći malko time neizbežni trenutak pozivanja na odgovornost. Želim da nikada ne vidim opustošeno lice oca, kako otvorenim dlanom zamahuje prema mom telu. Stenjem kao da me spopadaju aveti, da mu, ako mogu, ublažim pomamni bes, da mu pokolebam ruku dignutu na udarac, ali se koščati prsti sve nestrpljivije zarivaju u moje meso, gotovo da me prevrnu, tako me tresu. Kako kasni udarac, postepeno u meni raste ubeđenje da me je našla stara dadilja, posle prevrtanja cele kuće. Očigledno, jer samo je ona mogla da zna za moje skrovište, ovde sam se obično skrivao kada smo se igrali. Smirim se, pa i pored toga ne smem da otvorim oči, voleo bih da napustim sobu a da ne moram da vidim njen nameštaj, na sve strane razbacanu odeću. Svojim pokretima želim da dam na znanje da sam već budan, ne treba biti bučan, inače se probude oni što spavaju na postelji. S prijatnošću potvrđujem, oslobađa me odvratno zgužvanih, oznojenih prnja.
Omamljeno sedam, posmatram naborano lice kao neko ko je ugledao priviđenje. Tražim reči zahvalnosti što me je tako spretno, pažljivo oslobodila ispod kreveta, na kojem moj otac samozaboravno ljubi poželjne grudi, ruka mu klizi ka slabinama ljubavnice. Glasne poljupce čujem kao uskovitlavajuće, ruše autoritet. Osećam prezir, a istovremeno i nevericu. Kvrgave, suve ruke me smiruju. Dahćući izvlače ispod mene ispovraćani pokrivač. Kao da sam zatvoren u kutiju od šibica bačenu na uzburkanu površinu vode, oko mene se prevrće soba. Posrćući izlazim iz očeve sobe, dadilja odlazi po krpu za brisanje. U hodniku izvlačim košulju iz pantalona kako bih prikrio neprijatno nabreklu muškost. Vučem gorki zadah stomačne kiseline kada ulazim u trpezariju. Zidni sat izbija četiri ujutru. U razlivenom ogledalu zastakljenih vrata užasne me moje vodnjikavo lice boje surutke. Iza dovratka me zapahne dim cigare sa smradom rakije. Zurim u neispavane oči s krvavim žilicama.
– E još se u piću takmičiti sa starim čika Roterom – negodujući me odmeri od glave do pete.
Gledam naokolo, ali kao što slutim, ženu u belom više ne nalazim u prostoriji. Šta bih joj i mogao reći? Kako pogledam one koji su preostali, one koji štrpkaju ostatke peciva, one što tužno sede pored svojih čaša, one nepoznate koje nikada nisam video i koji su pali na naslone stolica, nezamislivo mi je da sam ih nekoliko sati ranije pozdravljao kao rođake na sahrani moga oca.
Sedam na stolicu, možda baš pored čika Rotera, gledam njegovu nakrivljenu glavu, otvorena usta koja kao da još i sada strpljivo čekaju eventualnu sadržinu čaša. Niz njegovu raščupanu belu bradu, slepljenu od ostataka hrane, lagano curi gusta pljuvačka. Kao neko ko sanja ljubavnicu moga oca koja se svlači, pući usne prema meni.
Preveo s mađarskog Sava Babić
Beleška o piscu
Alfonz Talamon (1966-1996), savremeni mađarski pisac iz Slovačke. Mlad i talentovan, nastradao je u nesrećnom slučaju prilikom povratka s književne večeri.

Beverli Farmer
ŽENA CRNE KOSE
Njena prednja vrata se zaključavaju, ali ne i zadnja. Kao vrata na mnogim kućama u njenom predgrađu, od panela su i suve borovine, solidna vrata za tvrđavu: a zadnja se otvaraju na guranje pravo u njenu kuhinju sa lamperijom. Mesečina prikriva zaleđene oblike i baca senke na pod i zidove za koje znam da su od zlatne borovine, čvornovati i izgrebani, pošto sam ih video i po sunčevom svetlu i po oblačnom vremenu, onoliko često koliko mi je bilo potrebno; pošto sam ih video osvetljene lampom, presečene u male zlatne slike drvenim ramovima prozora, trideset malih okana, dok sam stajao, neprimetan, na zadnjoj verandi. Abažuri lampi su čipkaste korpe i ljuljaju se na promaji, drmajući sobu kao da je brodska kabina, a svetlo, čipkasto prigušeno, talasa se pri zalasku ili rađanju sunca, unutra rupičasto rasuto. Tragovi poput dima, čije se senke lelujaju preko tavanice, nisu dim, već paučina koja se iskidana ljulja. U ovim jesenjim noćima kod nje gori vatra od drva, i u prednjoj sobi. Sa svim svetlima pogašenim, žeravica se presijava kao staklo. Ispunjava čitavu noć toplim dahom vatre.
Stari časovnik nad kuhinjskom vatrom izbija sate. Jedan. Dva.
Iznad prolaza iz njene prednje sobe nalazi se drveno stepenište. Njene dve devojčice spavaju gore, duboko, čitavu noć. Kod stepeništa teška vrata su ostavljena poluotvorena: to je njena soba. Na njenim belim zidovima tri tanka prozora su preko dana prorezi zelene svetlosti, zavese od crvenog somota razvučene su kao usne. Tu je i kamin, nikad neupotrebljen; jedva da i ima nameštaja. Ofucani tepih, trščana fotelja, radni sto sa lampom nadvijenom nad knjigama i papirima (dečji sastavi i pesme ispisani drvenim bojicama, obeleženi crvenim mastilom): stare knjige na tamnim policama; krevet sa vazdušastim crvenim prekrivačem, gde ona spava. Sama, njena kosa u cmim pramenovima počiva na jastuku.
Za mene, žena mora da ima crnu kosu.
Kosa ove žene je duga, bogato ispunjena bojom toplog mleka sa medom. Oči joj imaju naduvene kapke: nikada nisam bio siguran koje su boje. (Uglavnom čita onda kad mogu da je posmatram.) Čas izgledaju prozirne, čas tamne, kao da se menjaju poput vode. U lepim jutrima ona leži i čita novine na trščanoj sofi pod neurednom zelenom vinovom lozom. Tokom dana prilično odsustvuje. Ona i deca večeraju pored vatre u kuhinji – njena čaša vina se cakli i baca crvene odsjaje – i onda u prednjoj sobi gledaju televiziju jedan ili dva sata. Kad se deca popnu gore u krevet, ona sedi i čita dugo posle ponoći, svetlost lampe se nad njom premešta. Ponekad uveče dolaze gosti, parovi – otac dece – ali niko ne ostaje preko noći. I ona ima psa: starog svetlog labradora, poluslepog, koji se raduje i poskakuje kad me čuje da dolazim i njuši šniclu koju donosim. Gega se za mnom u kuću i po kući, mašući repom dok mu nokti kuckaju po daskama. Noć provodi na zadnjoj verandi, hrčući i prdeći u snu.
Devojčice – mislim da manja ima pet ili šest godina, druga nije više od dve godine starija – imaju plavu kosu visoko uvezanu, kao trava u pampasima. (I otac je plav.)
Noćas je, međutim, mesec skoro pun, zamagljen. Možda mi čak neće ni trebati crna svilena pelerina, sa crvenim ušicima, koju sam kupio radi ovih poseta, iako je za svaki slučaj nosim, postala je deo obreda. Imam na sebi samo crnu trenerku – nema šlica – sa koje sam skinuo sve etikete. Imam nož sklonjen u korice, i uobičajenu trenerku savijenu u torbi, spremnu za jutarnje trčanje, kad budem napustio kuću.
Noćas, kad je sat izbio jedan, ugasila je sva svetla. Kad je udarilo dva, ušao sam, seo pored umiruće vatre, i čekao. Bez žurbe. Sisam jedno po jedno, mala tamna zrnca grožđa koja sam uzbrao, bacajući kožicu i vlažne koščice u plamenove kao od stakla, i oni sikću. Ništa se u kući ne miče.
Kad sat otkuca tri, uvlačim se u njenu sobu – jedna zavesa je polunavučena, kao što je oduvek bila – da bih stajao i posmatrao njenu mrlju na jastuku; tamna kosa preko njega.
Video sam je jednom napolju, na suncu, kako prstima razmrsuje svoju vlažnu kosu. Padala joj je preko lica i golih ramena, kao teška tamna voda preko peščara. Sva trava oko nje bila je u prugama zelene svetlosti, svaki list deteline je zadržavao svetlost, poput pčela koje teško uzleću.
Potočić je tekao nekoliko ulica odavde, dole niz breg. Voleo bih da mogu da je odvedem tamo. Podseća me na potočić u kojem sam kao dečak obično pecao. Bilo je tamo okruglih pegavih stena obmotanih zelenožutim svilenkastim algama, kao brojnim plavim glavama koje vodeni prsti češljaju. (Moja je kosa bila – i još je – plava.) Često zaželim da poživim vodenim životom i napustim ovaj ljudski, živeo bih u potočiću i bio pegav, kosmat od algi, nikada ne izlazeći sem na kišu. Ležao sam na obali u lokvama i treperenju vodenog svetla. Mrav radnik je vukao semenku preko mog stopala; vilin konjic je visio u zamagljenom vazduhu; mali prašnjavi gušter se propeo, savio glavu da me pogleda i sakrio se u travi pod mojom senkom.
Nedeljama, otkad sam pronašao ovu ženu, davao sam joj nagoveštaje, znamenja, znake da je odabrana. Prvo sam joj uzeo belu satensku spavaćicu boje stare slonovače, ne bele već bleđe od njene kože – navukao je i jednog dana ležao u njenom krevetu. Mirisala je na kosu i ruže. Ostavio sam je iscepanu po šavovima na sofi pod vinjagom koja pravi senku na njenoj zadnjoj verandi. Pretpostavljam da ju je te večeri našla i bila zbunjena, možda zabrinuta, ali je pomislila da je to učinilo kuče; svako bi to pomislio. Jednog drugog dana ostavio sam ružu boje slonovače, oivičenu crvenim, u činiji na njenom kuhinjskom stolu. Uzela ju je, iznenađena, i stavila u čašu sa vodom. Optužila je devojčice da su je ubrale, rekao bih to sa mesta gde sam stajao, kod kuhinjskog prozora (iako, naravno, ono što je govorila nije moglo da se čuje) i one su odmahivale glavom. Njihovo poricanje ju je naljutilo; starija devojčica glasno je jecala. Druga udešena ruža čekala ju je na jastuku u sobi sa prozorskim crvenim usnama; pitam se kako je to protumačila. Izgledalo je kao da je izgažena i onda umočena u krv.
Evo jednog nagoveštaja: sedam u trščanu fotelju koja pucketa i blago uzdišem. Disanje joj staje. Nepomična je. Kada ponovo otpočne, ono je sporo skoro kao kad spava, ali dublje. Uprkos naporu, grublje je. Srce joj podrhtava. U dugim minutima vodim računa da se moje disanje ne poklopi sa njenim; pratim njen ritam. Ona se ni trenutka ne usuđuje da prestane da diše da bi oslušnula, upozoravajući onoga ko je tamo, ukoliko je iko tamo, da je budna. I, najzad – kuhinjski sat otkucava četiri – ponovo počinje da tone u san ubedivši samu sebe u ono u šta mora da veruje. Nikoga ovde nema, šum dolazi spolja, to je samo san, tako je glupa.
Ponovo zapucketam stolicom.
Oštro diše, pa onda blago, stenjući, kao da je u snu – nada se da će tako prevariti bilo koga ko je tu, jer neko jeste, JESTE – polako se okreće kako bi legla i kako bi bila licem okrenuta prema stolici. Oči su joj senke. Svakako ih sada otvara, zureći sve dok se ne ovlaže, te oči boje vode. Ali ja sam isuviše duboko u pomrčini da bi me videla: isuviše daleko od sivog odsjaja na jedinom visokom prozoru sa nenavučenim zavesama.
Ovog puta treba joj duže da samu sebe ubedi da tu nema ničega čega bi se plašila. Čekam sve dok ne čujem da joj se disanje usporava. Onda, lako kao kišica koja upravo počinje da rominja u krošnji pored njenog prozora, puštam je da čuje moje ubrzano disanje.
„Ko je to?“, šapuće. Sve one šapuću.
„Tiho“. Kleknem pored njene glave sa isukanim surim nožem.
„Molim vas.“
„Tiho.“
Sat otkucava. Oboje se trgnemo kao zečevi. Jedan. Dva. Tri. Četiri. Pet. Držim nož na njenom grlu i posmatram kako joj oči upadaju, a usta se razjapljuju. Užas od njenog lica pravi lobanju. „Hoćeš li da budeš mirna?“, šapućem, a njoj nešto klikne u grlu, onoliko koliko se usuđuje da se pokrene. „Da ili ne?“
Ona klikne.
„Ovo je oštro. Vodi o tome računa.“ Isecam kovrdžu njene kose i stavljam je u džep. „Pa?“
Klik.
„PA?“
„Daaaa.“
Dok joj držim glavu za kosu, izvan pokrivača, i klizim nožem dole, po njenom grlu, crne kapljice bubre duž linije koju pravi, kao pupoljci na grančici.
„Dobro. Ne želimo da probudimo devojke gore, zar ne?“, kažem. Puštam da dopre do nje, neka zamišlja te dve devojčice kako trče u spavačicama po mesečini da upale svetlo iznad vrata. Onda izgovorim njihova imena. Zbog toga joj damar u grlu zalupa. „One se NEĆE probuditi, zar ne?“
„Ne“, šapuće.
„DOBRO.“
Pritiskam usne na njene. Moja usta imaju ukus grožđa koje sam jeo pored njene mirne vatre, naša usta klize i imaju ukus tamnog slatkog grožđa. Stiskam nož i njenu kosu. Mora da mi se pokori. Ja sam još gospodar.
„Volim te“, kažem. Njen jezik dodiruje moj. „Želim te.“ Užas je skamenjuje i nadima. „Reci to“, kažem.
„Vo... volim te“, šapuće. Čekam. „Že... želim te.“ Ne čekam ni trenutak. Zbacujem prekrivač i podižem joj spavaćicu. Pokreće svoje teške butine i iznad njih prorez – gnezdo crne kovrdžave dlake. Miriše na ruže i letnje trave. Ležem na nju. „Stavi ga unutra“, kažem, i ona me skliznu unutra kao što dečja usta uzimaju dojku. „Mešaj“, kažem. Ona pravi nagli pokret. „Ne, ne. Radi to lepše.“ Oči joj se pokreću; zadihana meša i ljulja poda mnom.
Moram sada da joj šakom zatvorim usta koja se miču, da slučajno nož na njenom grlu ne sklizne, stavljam ga pored njene glave na jastuk (čelik mu nije hladan onoliko koliko smo mi vreli) i on pravi mrlju na onom mestu gde je bila urešena ruža. Spavaćica joj se cepa preko dojki, cmi pramenovi njene kose švrljaju po crvenim glatkim nadignućima, toplim vlažnim dojkama koje ispijam. Je li ovo spavaćica? Da. Da. Onda pulsiramo i grčimo se i naša krv bije kao talasi koji udaraju o talase.
Nijedna od ovih žena mi nikada ne kaže „Kako tvoj mali crvić uživa? Je li još unutra? Jesi li siguran? Može li išta da oseti? Oh, pa u redu je. Mariš li ako nastavim sada da spavam?“ Ne, mešaj, kažem, i one mešaju. Mešaj lepo. Sada budi mirna. I one tako postupaju.
„Sada budi mirna“, kažem, uzimajući ponovo nož. Leži ukočena. Tandrkanje prvog voza opominje me da je vreme. Sviće. Već je sivo svetlo u prozoru prejako da bi i dalje bila mesečina, i tamna stabla su počela da se smanjuju, iako još nisu postala zelena i smeđa. „Moram da pođem. Ponovo ću doći“, kažem ustajući. Klima glavom, a pogled joj je na ruci s nožem.
Neću nikada više. Nikad to ne činim. Jednom je sve što želim. Noću će ležati budna misleći da ću joj ponovo doći. Upravo kao što misli da mogu da je prekoljem, a ne samo da joj razrežem kožu; a i mogao bih. No njihova smrt nije deo rituala. Nož je kao bič ukrotitelja lavova: pretnja je dovoljna. Naravno, ukoliko to ne uspe, moraću da je ubijem. Ona bi, što se toga tiče, okrenula nož na mene, kada bi mogla. Okolnosti bi tada od nje napravile ubicu. Okolnosti koje su od mene napravile takvog čoveka mogle bi još da me učine ubicom; čučim milujući nož.
„Pa, reci to“, kažem.
„Da.“
„Nećeš pozvati policiju.“ Vrti glavom. „Ui hoćeš?“ Naravno da hoćeš. Od osmeha mi puca glazura od krvi i pljuvačke oko usana. U sivoj masi jastuka posmatram kako joj oči kolutaju, krvave, pomodrele, još uvek bezbojne. „Međutim, hoću da sačekaš. Znam: čekaj dok ptica ne udari o prozor,“ Svakog jutra jedna ptica doleće na njen prozor, vidim da shvata da ja i to znam; vidim je kako misli – O, Bože, šta on to sve zna? „To je ako voliš svoje devojčice.“ Koluta očima. „Voliš ih, zar ne? Svako bi ih voleo.“ Devojke sa kosom kao trava u pampasima. „Tako, sačekaćeš, zar ne?“ Ona klima glavom. „Pa?“
„Da.“
Tamni uvojci kose su joj kao užad od znoja i crvene pljuvačke, a takva joj je i iscepana spavaćica, njena pocepana spavaćica boje slonovače, koju sam jednom navukao, koju se nikada nije potrudila da zakrpi. Žuta lokva pravi oko nje oreol na čaršavu. Ona nije ništa drugo do skupljena, isflekana kožna vreća, ova crnokosa žena koja je nedeljama bila moj obožavani idol, centar mog života. Sada mi je muka što sam je upoznao. Pusti ih neka dobro pogledaju kakva je zaista njihova majka – kakve su sve žene – danas kada dojure na doručak u suncem osvetljenim spavaćicama. „Ti, droljo“, kažem, i cepam sa nje dronjke. „Ti, smrdljiva droljo.“ To što moram da joj zapušim usta, okrenem glavu i vežem joj zglavke, tera me da glasno podrignem. Pošto moram da je dodirnem. Ali se zaustavljam. Okrećući je da bude licem prema zidu, povlačim nagore prekrivač preko njene golotinje i smrada. Brišem lice i ruke, spuštam nož i pelerinu u svoju torbu i brzo se oblačim.
Mračne sobe mirišu na pepeo. Svetlo sija u njihovim oknima, crveno staklo u ognjištima. Teška se vrata zatvaraju s trzajem. Otkidam smeđi grozd na kojem i dalje sija kiša. Pas kija. Trepćući jednim okom mahne, jednom ili dvaput, svojim usnulim repom na verandi.
Proučio sam kako da se izgubim iz ovih ušuškanih jutara u predgrađima. (Kišica je odavno prestala. Sada se raštrkana magla diže u pramenovima, a oblaci koji se valjaju oivičeni su svetlim.) Ja sam isto toliko kod kuće u njenom predgrađu kao što sam u njenoj kući, ili svojoj sopstvenoj, što se toga tiče, iako se više nikad neću približiti ovoj kući ili predgrađu, ili ovoj ženi. (Naći ću druge žene u drugim kućama i predgrađima, kada dođe vreme. „Mešaj“, reći ću, i one će mešati. „Mešaj lepo“, one će to uraditi. „Ostani mirna.“ Onda će one biti mirne.) I kada sirene počnu da zavijaju, kao što će, naravno, uskoro, ja ću biti daleko. Opraću se.
Ja sam usamljeni džoger preko žutog lišća po pustim stazama za pešake. Niko me ne vidi. Guram grozd u torbu, za kasnije.
Znam da će se uskoro, posle izlaska sunca, kao svakog jutra, smeđa ptičica zaleteti, kao smeđe grožđe, kao grudva zemlje, na ogoljeni prozor njene sobe, onaj sa nenavučenim crvenim zavesama. Ponovo i opet ona naleće sa grančice koja još podrhtava kada ptica padne u visoku suvu travu i tamo nevidljiva dahće, sakupljajući snagu za još jedan pokušaj. (Bašta se spušta pod njenom sobom: niko ne može da stoji i gleda kroz njen prozor.) Ona udara u smeđem padu na svoju sopstvenu sliku koja treperi u staklu. Trgla me je prvog jutra u bašti. Mislim o njoj poluprobuđenoj, u onim drugim jutrima, kako misli „To je ptica“, kad smeđa grudva udara i pada i leprša da se ponovi uhvati za grančicu: misli „Samo ptica“, i polako se okreće u svom bezbednom snu.
Ali ovog jutra je budna. Budna je, misleći „Oh, Bože, ptica, kada će ptica?“ Izvijajući se da oslobodi šake i prevrne se. Molim te, ptico. Njena ramena i njene dojke i grlo uvezani su crvenom čipkom. Njena kosa koja po njima pada je kao tamna voda.
Prevela s engleskog Nadežda Obradović
Beleška o piscu
Beverli Farmer (1941), poznata australijska spisateljica, rođena je u Melburnu, gde je, pre nego što je postala poznata i nagrađivana značajnim australijskim priznanjima, radila kao kelnerica i učiteljica. Živela je nekoliko godina u Grčkoj odakle potiču teme njenih priča i romana. Poznate knjige: Osvetljena kuća, Mleko.

Huan Manuel de Prada
KROTITELJKA LAVOVA
Amanda, krotiteljka lavova, postavlja svoju baraku među vrbene, pored strelišta i mirisa sveže isprženih krofni. Amandine dojke su visoke i lepe, butine mišićave, oči pune gustih krmelja što joj cure kao suze koje stvara san. Rodom je iz Verina, iz provincije Orense, ah njena krotiteljska uniforma – kožni prsluk i bič kojim drži lavove na odstojanju – izgleda kao da je barem iz Finistera. Kada uđe u kavez sa životinjama, publika, opijena šećernom vunom i muzikom iz vergla, ispušta uzvike oduševljenja. Lavovi se protegle kada je vide, rastresu svoje grive, počnu da se šetaju po kavezu, i ispuste pokoji ogroman mlaz balege. Amanda lavove grdi, bičuje ih, tera ih da se penju na hoklicu i da joj ližu ruku onim svojim velikim prljavim jezikom koji se odmotava kao tepih. Najzverskiji lav, onaj što repom tera muve, nasloni joj se na grudi i izgleda kao da će da je spljošti (na užas ili oduševljenje publike što će zatim normalno uslediti), ali ne, on se na kraju pokorava naredbama koje mu Amanda šapuće na galicijskom, uspravlja se, poslušan kao mače, i povlači se u jedan ugao kaveza, da nastavi da balega. Amanda je riđa kao lav, riče kao lav, i još je veća zver od njega. U svojoj garderobi, pored drugih potrepština sumnjivog sado-analnog porekla, čuva i čitavu zbirku handžara, mačeva, pištolja, pušaka, dugačkih i kratkih bičeva.
„To je za slučaj da mi se lavovi jednom otrgnu, znaš?“
Kako je poverenje među nama raslo, Amanda mi je sve više pričala najznačajnije epizode iz svog života, uvek u vezi sa lavovima, onim koje je ona sama lovila tokom safarija po Keniji. Moje prisustvo u garderobi nije se dopadalo toj žgadiji: iz svog kaveza, umazani balegom i ljubomorom, psovali su me svojom rikom i pljuvali me vrućim ispljuvcima pomešanim sa blatom, od čega mi se odelo pretvaralo u običan dronjak. Amanda bi se tada uozbiljila, i ušla bi u kavez da zavede red. Lavovi su rezignirano primali udarce bičem, uz izvesno neshvatljivo uživanje, i oblizivali se. Amanda je u onom kožnom prsluku punom rajsferšlusa i nitni izgledala kao nastavnica u donjem vešu.
„Ošini i mene bičem“, govorio sam joj pošto bi završila sa lavovima. „Ja sam zver, i treba da me pripitomiš.“
Amanda bi me odmerila od glave do pete, pa bi napravila pokret pun neverice, razotkrivajući tako laž oko moje navodne divljačnosti. Kažnjavala bi me malkice, ne previše, tek toliko da mi napravi plikove na leđima koje bi mi kasnije, u žaru snošaja, lečila pljuvačkom. Lavovi su se iz pozadine bunili, osećajući da su zapostavljeni. Ja bih posle skoro pola sata napornog rada uspevao da raskopčam Amandin prsluk, pa bih se našao pred njenom riđom stidnicom, sjajnom kao svetionik, kosmatom kao minijaturni lav. Amandina pi**a bila je kao portabl mačka koja hoće da izađe iz kaveza njenih usmina. Kad sam se nadneo nad nju da joj pripijem jedan poljubac u pukotinu, morao sam da se trgnem, jer je ispuštala neki oštar miris od kojeg mi pripade muka, nalik na promuklu riku. Shvatio sam da su pre moga jezika drugi jezici lizali Amandinu pičku. Možda oni veliki prljavi lavlji jezici, ti jezici koji liče na tepihe smotane u rolne. Kad samo pomislim na to, zavrti mi se u glavi.
Prevela sa španskog Aleksandra Mančić
Beleška o piscu
Huan Manuel de Prada (1970), rođen u Barakaldu, u Baskiji, španski je pisac i intelektualac poznat po stavovima oprečnim stavovima Katoličke crkve, po pitanjima kao što su abortus, eutanazija, homoseksualni brakovi. Poznate knjige: Ćutanje klizača, Nevidljivi život, Maske heroja.

Ðunićiro Tanizaki
MAJSTOR TETOVIRANJA
Beše to doba kada su ljudi cenili plemenitu veštinu lake zabave, kada život nije bio toliko surova borba kao sada. Beše to dokono doba, doba kada je profesionalna dovitljivost mogla da obezbedi izvanredan život, što je bogatu i plemenitog porekla mladu gospodu održavalo uvek u tako dobrom raspoloženju da dvorske dame i gejše nisu prestajale da se smeju. U ilustrovanim ljubavnim romanima toga doba, u pozorištu kabuki, gde su grubi junaci, kao Sadekuro i Ðiraju, bili pretvarani u žene – svugde su lepota i snaga bile jedno. Ljudi su činili sve što su mogli da se ulepšaju, čak su neki tražili da im se boje unose u njihovu plemenitu kožu. Šareni crteži od linija i boja igrali su po ljudskim telima.
Posetioci u četvrtima zadovoljstva u Edou više su voleli da uzmu nosače palankina koji su bili divno istetovirani; kurtizane iz četvrti Jošivara i Tacumi zaljubljivale su se u istetovirane muškarce. Među onima koji su bili tako iskićeni bili su ne samo kockari, vatrogasci i njima slični već i pripadnici trgovačke klase, čak i samuraji. S vremena na vreme održavane su izložbe, gde su se učesnici svlačili da prikažu svoja filigranski ukrašena tela, pljeskali se ponosno, gordi na svoje nove ukrase, i nalazili mane jedan drugom.
Bio je jedan izuzetno vešt mladi majstor tetoviranja, koji se zvao Seikići, a koga su hvalili na sve strane kao umetnika ravnog Ćaribunu ili Jacuheiju, i mnogo desetina ljudi nudilo je svoju kožu umesto svile njegovoj četkici. Najviše radova koji su privlačili pažnju na izložbama tetoviranja bilo je njegovo. Druge su, možda, više cenili zbog veštine senčenja ili majstorstva u upotrebi cinobera, ali je Seikići bio čuven zbog svoje nesravnjive odvažnosti i senzualnog šarma njegovih dela.
Seikići je ranije zarađivao za život radeći kao slikar ukijoe{3} grafika u školi koja je pripadala Tojokuniju i Kunisadi, što se veoma dobro osećalo u njegovoj umetnosti, uprkos tome što je od statusa slikara pao na crtača na koži. Seikići je bio takav da niko čija ga koža ili telo nisu zainteresovali. nije mogao da kupi njegove usluge. Klijenti koje bi primio morali su izbor crteža da potpuno prepuste njegovom nahođenju; on je određivao i cenu, a bili su primorani da ceo mesec ili dva izdrže užasan bol koji su zadavale njegove igle.
Duboko u srcu mladi majstor krio je tajno zadovoljstvo i nikom znanu želju. On je uživao u bolovima koje su ljudi osećali dok je iglama prodirao u njih, mučeći njihovu oteklu, kao krv crvenu kožu, i što su glasnije stenjali, veće je bilo čudno Seikićijevo uživanje. Kažu da je senčenje i bojenje svetlocrvenom bojom bilo najbolnije i da su to bile tehnike u kojima je najviše uživao.
Kada bi neki čovek bio uboden pet ili šest stotina puta tokom redovnog rada predviđenog za jedan dan i onda se potopio u toplo kupatilo da izvuče boje, pao bi pred Seikićijem polumrtav, ali bi ga ovaj hladno pogledao i sa zadovoljnim izrazom na licu rekao: „Rekao bih da boli.“
A kada bi izmoždeni čovek urlao u mukama ili škrgutao zubima i krivio usta kao da umire, Seikići bi mu rekao: „Ne ponašajte se kao dete. Saberite se, još niste ni počeli da osećate moje igle.“ I nastavljao bi da tetovira, miran kao uvek, pogledajući povremeno sa strane na čovekovo uplakano lice. Ali ponekad bi neki beskrajno odvažan čovek stegao zube i podneo sve stoički, ne dozvolivši sebi ni da se namršti. Tada bi se Seikići nasmešio i rekao mu: „A, ti si od onih tvrdoglavih! Sačekaj samo, uskoro će ti se celo telo tresti od bolova. Sumnjam da ćeš to moći da izdržiš...“
*
Već dugo Seikići je u sebi gajio želju da stvori remek-delo na koži lepe žene. Ta žena trebalo je da uz lepotu ima i određene posebne crte karaktera, jer lepo lice i savršeno telo nisu bili dovoljni da ga zadovolje. Iako je obišao sve tada poznate lepotice i vladarke u četvrtima zadovoljstva u Edou, nije mogao da pronađe nijednu koja bi mogla da odgovori njegovim zahtevima. Nekoliko godina prošlo je bez uspeha, lice i silueta idealne žene nastavili su da mu opsedaju misli, ali je odbijao da napusti svoje nade.
Jedne letnje večeri, četvrte godine kako je započeo potragu, Seikići je slučajno prolazio pored restorana Hi rasei, u četvrti Fukagava u Edou, nedaleko od svoje kuće, kada je opazio golo, kao mleko belo žensko stopalo kako izviruje ispod zavesa na nosiljci koja je prolazila. Za njegovo oštro oko ljudsko stopalo bilo je isto tako izražajno kao i lice. Ovo koje je video bilo je savršeno. Fino izvajani prsti, nokti kao školjke sa obale kod Enošime, koje se prelivaju u svim duginim bojama, kao biser obla peta, koža toliko blistava da je izgledalo kao da je kupana u prozirnoj vodi planinskih izvora – to je stvarno bilo stopalo koje je trebalo hraniti ljudskom krvlju, stopalo koje je bilo stvoreno da gazi po ljudskim telima. Ovo je, bez svake sumnje, bilo stopalo one jedinstvene žene koja mu je stalno izmicala. Poželevši da makar na trenutak vidi njeno lice, Seikići je počeo da prati nosiljku, ali pošto ju je sledio kroz nekoliko ulica i prolaza, konačno ju je potpuno izgubio iz vida.
Tako se Seikićijeva dugo gajena želja pretvorila u strasnu ljubav. Jednog jutra krajem proleća sledeće godine stajao je na verandi načinjenoj od bambusa u svojoj kući u Fukagavi, zureći u omoto{4} vazu sa naslikanom ljiljanima kad je čuo kako neko ulazi na baštenska vrata. I onda se pojavila mlada devojka za koju je znao da dolazi od jedne njegove prijateljice, gejše iz obližnje četvrti Tacumi.
„Gospođa mi je naložila da vam predam ovaj ogrtač i molila da budete tako dobri da ga islikate“, rekla je devojka i odvila bošču boje šafrana, iz koje je izvadila ženski svileni ogrtač zavijen u omot od debelog papira, na kojem je bio naslikan portret glumca Tođakua; uza sve to bilo je i pismo.
U pismu ga je prijateljica molila za maločas pomenutu uslugu i istovremeno mu saopštila da devojka koja mu donosi poruku uskoro treba da postane gejša i da radi pod njenom zaštitom. Nada se, kaže u pismu, ako nije zaboravio stare prijatelje, da ni on neće odbiti da ponudi svoju zaštitu ovoj devojci.
„Mislim da te nikada ranije nisam video“, rekao je Seikići posmatrajući je napeto. Izgledala je kao da ima jedva petnaest-šesnaest godina, ali je na njenom licu bilo toliko čudne lepote i ono je odavalo tako veliko iskustvo kao da je godine provela u četvrti zabave i već zavela bezbrojne muškarce. U njenoj lepoti ogledali su se snovi pokolenja zanosnih muškaraca i žena koji su živeli i umrli u ovoj velikoj prestonici, u kojoj su sabrani svi gresi i bogatstvo nacije.
Seikići ju je zamolio da sedne na verandu kako bi mogao da prouči njeno fino, otkriveno stopalo, samo u elegantnim sandalama od slame. „Da li si izišla iz Hiraseija u nosiljci jedne noći u julu prošle godine? To mora da si bila ti?“, zapita je on.
„Moguće“, odgovori ona smešeći se ovom pitanju. „Moj otac je tada još bio živ i često me je tamo vodio.“

„Godinama sam čekao na tebe i sada te prvi put stvarno vidim. Ali video sam tvoje stopalo i sećam ga se... Uđi unutra za trenutak, imam nešto da ti pokažem.“
Ona je već mislila da krene kad ju je on uzeo za ruku i poveo uza stepenice do svog ateljea koji je gledao na široku reku. Tamo je uzeo dve slike zavijene u svitak i odvio ih pred njom.
Jedna je bila platno koje je predstavljalo kinesku princezu, ljubimicu surovog cara Cua iz dinastije Šang. Ležala je opružena na niskoj ogradi stepeništa, dok joj je duga haljina od islikanog brokata padala do pola stepeništa, a krhko telo jedva da je moglo da izdrži teret zlatne krune ukrašene koralom i lazurom. U desnoj ruci držala je veliki vinski pehar prinet usnama, dok je gledala čoveka privezanog za stub za mučenje u bašti niže nje. Ruke i noge su mu bile lancima privezane za šuplji bakarni stub u kojem treba da se zapali vatra. I princeza i žrtva glave okrenute prema njoj i s očima sklopljenim kao da time pokazuje da je spremna da prihvati sudbinu, bili su na slici zastrašujuće životni.
Dok je devojka gledala ovu čudnu sliku, usne su joj drhtale, a oči zasijale. Postepeno, lice je počelo da joj se menja i postaje sve sličnije princezinom. U slici kao da je našla skriveni deo sebe.
„Ovde su prikazana tvoja prava osećanja“, rekao joj je Seikići, zadovoljan, dok ju je posmatrao.
„Zašto si mi pokazao nešto tako užasno?“, zapitala je devojka, pogledavši ga, i on je video da je pobledela.
„Ta žena, to si ti. Njena krv teče kroz tvoje telo“, rekao je i razvio drugu sliku pred njom.
To platno je nosilo naziv: Žrtve. Na sredini slike stajala je mlada žena oslonjena o stablo trošnog drveta i zurila preko gomile ljudskih tela koja su joj ležala pod nogama. Ptičice su letele oko nje pevajući veselo, a oči su joj sijale pune ponosa i zadovoljstva. Nije se znalo da li je to slika bojnog polja ili prolećne bašte u cvetu. Dok je gledala sliku, devojka je osetila da u njoj nalazi nešto što je dugo krila u mraku sopstvenog srca.
„Ova slika kazuje tvoju budućnost“, rekao je Seikići, pokazujući ženu pod trešnjom, koja je bila slika i prilika mlade devojke. „Svi ovi ljudi upropastiće svoje živote zbog tebe.“
„Molim te, skloni ih“, rekla je devojka drhteći, okrenula se na drugu stranu, kao da pokušava da pobegne od njihove privlačne snage, i pala pred njih ničice i dalje sva uzdrhtala. Najzad je ponovo progovorila: „Priznajem, priznajem da si u pravu; ja sam ista kao ta žena... Ali molim te, skloni slike.“
„Ne govori tako kao da si kukavica“, rekao joj je Seikići sa pakosnim osmehom, „pogledaj je malo bolje, nećeš se više tako gaditi.“ Ali devojka nije htela da digne glavu i ležala je glave zarivene u rukave, govoreći neprekidno da se plaši i da želi da ode. „Ne, moraš da ostaneš ovde, načiniću od tebe pravu lepoticu“, rekao je on približavajući joj se.
Sakrivenu pod kimonom držao je bočicu anestetičnog sredstva koju je pre izvesnog vremena dobio od jednog lekara Holanđanina.
*

Jutarnje sunce se presijavalo u reci, čineći da mali atelje izgleda kao da gori. Zraci sunca prelamali su se u vodi i odbijali, stvarajući zlatne talase na papirnim pomičnim zidovima i na licu devojke koja je duboko spavala. Seikići je zatvorio vrata i uzeo instrumente za tetoviranje, ali je izvesno vreme samo sedeo ushićen, uživajući u potpunosti u njenoj neverovatnoj lepoti. Mislio je kako nikada ne bi mogao da se umori gledajući njeno kao maska mirno lice. I, kao što su drevni Egipćani ukrasili svoju čudesnu zemlju piramidama i sfingama, on se spremao da ukrasi čistu kožu ove devojke.
Najzad je podigao četkicu stegnutu u levoj ruci, spustio njen vrh na devojčina leđa i iglom, koju je držao u desnoj ruci, počeo da pravi skicu. Osećao je kako mu se duh rastapa u kao ugalj crni tuš koji je ubrizgavao u njenu kožu, a svaka kap cinobera sa Rjukjua{5}, koju je mešao sa alkoholom i utiskivao u kožu, bila je kao kap njegove krvi. U ovim bojama je video nijanse sopstvenih strasti.
Ubrzo je došlo veče i mirni prolećni dan bližio se kraju, ali Seikići nije prestajao da radi, niti se devojka budila. Kad je sluga iz kuće gejši dolazio da se raspita o njoj, Seikići ga se oslobodio rekavši da je ona davno otišla. I satima kasnije, kada je Mesec, viseći nad kućama s druge strane reke, činio da kuće duž obale izgledaju kao da se kupaju u nekoj nestvarnoj svetlosti, tetoviranje još nije bilo ni upola završeno. Seikići je nastavio da radi pod svetlošću sveća.
Nije bilo lako utisnuti čak ni jednu jedinu kap boje, jer je sa svakim ubodom igle Seikići ispuštao težak uzdah i osećao kao da probada sopstveno srce. Malo-pomalo, tačkice na koži počele su da dobijaju oblik ogromnog pauka crne udovice i, kada je noćno nebo u zoru počelo da bledi, ovaj zlokobni stvor raširio je svojih osam nogu i obgrlio cela devojčina leđa.
Crepovi na krovovima zasjali su na suncu, a izmaglica poče da nestaje iznad belih jedara koja su treperila na povetarcu. Najzad je Seikići odložio četkicu i pogledao istetoviranog pauka. To umetničko delo bilo je najveličanstveniji napor koji je učinio u svom životu. Sada, kad ga je završio, srce mu je bilo potpuno lišeno osećanja.
Dva tela su izvesno vreme mirovala i onda je Seikići tihim promuklim glasom koji se drhtavo odbio o zidove sobe rekao: „Celu svoju dušu stavio sam u ovu tetoviranu sliku samo da bih te učinio stvarno lepom. Sada nema više žene u Japanu koja može da se poredi s tobom. Više nemaš čega da se plašiš, svi muškarci će biti tvoje žrtve.“
Kao da mu odgovara, iz devojčinih usta začuo se slab uzdah... Lagano, ona je počela da se vraća svesti, i sa svakim njenim drhtavim dahom paukove noge su se micale kao da su žive.
„Mora da patiš, pauk te je zarobio svojim nogama.“
Na to je ona lagano otvorila oči, gledajući bezizrazno. Pogled joj je postajao sve čistiji i jasniji dok najzad, kao što mesečeva svetlost postaje sve jasnija, njene oči zasijaše bleštavo.
„Hoću da vidim šta si mi istetovirao“, rekla je ona kao da govori u snu, ali sa prizvukom autoriteta u glasu. „Mora da sam postala veoma lepa ako si mi dao svoju dušu“
„Prvo moraš da se okupaš da se boja pojavi“, prošaptao je Seikići sažaljivo. „Bojim se da će boleti, ali budi hrabra bar još malo.“
„Mogu sve da podnesem za lepotu“, rekla je ona i nasmešila se uprkos bolu koji joj je strujao kroz telo.
„Kako voda peče!... Ostavi me samu i čekaj u sobi! Ne podnosim da me muškarac vidi kako patim!“
Kada je izišla iz kade, suviše slaba i da se obriše, devojka je odgurnula ruku koju joj je Seikići pružio da joj pomogne i pala u bolovima na pod, stenjući kao u ružnom snu. Raspuštena kosa vila joj se oko lica sva razbarušena, a beli tabani njenih nogu ogledali su se u ogledalu iza nje.
Seikićija je zapanjila promena koja se dogodila sa stidljivom i slabom devojkom kakva je bila juče, i postupio je kao što mu je rekla, otišavši da je čeka u studiju. Posle otprilike jednog časa ona je došla pažljivo obučena, sa vlažnom i sjajnom kosom uredno očešljanom i spuštenom na ramena. Naslonjena na ogradu na verandi, pogledala je u bledo i mutno nebo. Oči su joj se sjale i u njima nije bilo ni traga bola.
„Želeo bih da ti poklonim i ove slike“, rekao je Seikići, stavljajući svitke pred nju, „uzmi ih i idi.“
Ona ga je ošinula pogledom britkim kao mač. „Više se ničega ne plašim, i ti si moja prva žrtva!“, viknula je dok joj je u ušima odjekivala pobednička pesma.
„Dozvoli mi da još jednom pogledam ono što sam istetovirao“, zamolio je Seikići.
Lagano, devojka je klimnula glavom i pustila da joj kimono klizne sa ramena. U tom trenutku na njena sjajno istetovirana leđa pade zrak sunca i pauk je bio spaljen plamenovima koji ga zahvatiše.
Preveo s japanskog Dragan Milenković
Beleška o piscu
Ðunićiro Tanizaki (1886-1965) jedan je od najpoznatijih japanskih pisaca. Posvetio se velikoj temi u svojim knjigama – večnoj i velikoj ženstvenosti, koju često povezuje s erotskim destruktivnim opsesijama. Postao je čuven još 1910. godine po poznatoj sadomazohističkoj bajci Majstor tetoviranja. Dela: Sestre Makioka, Ključ, Dnevnik jednog ludog starca, Lopov, Zlato i srebro.

Toj Derikot
VIBRATOR
Kupila je pozamašan komad gume, oblikovane po nekom stvarnom, nadignutom penisu, sa svim nabreklim venama i detaljima teksture kože. Bio je dvadesetak centimetara dug, palcem i kažiprstom jedva je uspevala da ga obujmi. Imao je muda, tamnocrvenkasta, bubuljičasto zadebljala, bez zadnje strane, kao maska.
Brzo je unela kutiju ostavljenu na prednjem stepeništu. Dobro da je u kući pretekla muža i decu. Sa olakšanjem je primetila da je adresa pošiljaoca ukazivala na nešto krajnje naivno, kao Halsion ili Životne bujice... Bilo kako bilo, nikako nije upućivala na najezdu ženskih sokova. Pocepala ju je. Nikada u svom katoličkom životu ovo nije smela ni da zamisli! Istina, nekada je posedovala palicu, dugačku, tvrdu stvarčicu na baterije, bojala se da je uvuče unutra, strahujući da je ne udari struja. Nekoliko puta ju je isprobala, ali je uskoro zarđala kada su baterije iscurele, verovatno zato što ju je oprala. Bilo je to pre deset godina. U poslednje vreme, međutim, pošto su njeni seksualni odnosi sa mužem postali ređi, manje uzbudljivi, a i kad je prekinula jednu vezu pribojavajući se side, i zbog katoličkog osećanja krivice, pisala je da joj pošalju katalog.
Unutar kutije nalazila se još jedna kutija sa zaprepašćujuće ogromnom slikom. Dok je vadila vibrator i opipavala mu gumu, ne suviše krutu, tvrdoća ju je naterala da se, odmahnuvši glavom, nasmeši kao da je boginja koja na sebe gleda odozgo. Naravno da je požurila gore da ga isproba, i nije bila razočarana. Zaprepašćenoj kako je brzo reagovala, nije joj čak bilo ni potrebno da se prvo nadraži. Podmazala se, uvukla ga unutra i doživela orgazam, veoma dubok orgazam, za jedan minut, iako nije čak ni dodirnula klitoris!
Zabrinula se posle toga. Najpre, kutija u kojoj su ga poslali bila je toliko velika da nije mogla da je sakrije u kantu za đubre. Njen muž je iznosio smeće. Fotografija vibratora se pomaljala. Kutija je bila isuviše debela da bi je iscepala. Najzad ju je izokrenula, ufačlovala gumenom trakom i onda je, tako stisnutu, stavila u đubre pa je nogom otvorila kantu da se uveri da fotografija neće iskočiti pred njegovo lice.
Drugo, kada je posle izašla iz kuće, primetila je da su žaluzine u kuhinji delimično podignute. Bila je toliko uzbuđena otvaranjem kutije da je zaboravila da navuče žaluzine! Njen sused je bio napolju, lopatom je čistio sneg. Izašla je da proveri i otkrila da može da se vidi, ako čovek brzo hoda, samo delić kuhinje. Sigurno se on ne bi zaustavio i zurio! Pa možda, kada bi to i uradio, pomislio bi da je u pitanju nešto što je namenjeno i njoj i njenom mužu. Činilo se manje nezgodno ako je zarad zajedničkog bračnog zadovoljstva.
A postojale su i druge brige. Da se mnogo ne raširi, pa da njen muž to primeti? Da li će, zbog toga, s njim manje uživati? Da li će toliko da poludi pa da to radi po nekoliko puta dnevno? Šta ako se neko vrati kući? Šta ako ga pronađe njena bedinerka, čuvarka šteneta? Šta ako ga nađe njena majka?
Sakrila ga je u svoju fioku sa džemperima, u drugoj spavaćoj sobi. Ali ako umre? Ko će preturati po fiokama odvajajući džempere koje će pokloniti prijateljima, džempere za sirotinju?
Ako bi ga našao njen muž, da li bi se osećao povređenim, izdanim? Ako bi ga njen sin našao, da li bi mu to bilo ogavno, da li bi se zgrozio? A majka, da li bi je udarila srčka? Njena majka nije spavala sa ocem otkad se ona rodila. Već je videla majčino lice – vibrator samo što nije iskočio iz fioke i živu je progutao!
Jednostavno će reći mužu. Kako da to sroči? „Ja zaista uživam u seksu sa tobom, ali mi je potrebno i nešto malo dorade. Stvarčica je u drugoj fioci komode u gostinskoj sobi. Ako umrem, uzmi ga pre majke.“ Da li da mu ga pokaže? Da li će on zatražiti od nje da ga isproba? To bi srubilo njihov seksualni život koji je, iako ne baš savršen, makar, suočimo se s tim, običan ljudski.
Možda će, pre nego što umre, prevazići potrebu za njim, sve priznati i baciti ga kao što je Kafka spalio svoje beleške. Ali verovatno će morati da sa njim tog poslednjeg dana stoji pred družinom nebeskih domaćina – Jovanom Krstiteljem, Petrom i Pavlom, i svim svecima, Bartolomejem, Linusom i Kletusom, prorocima, čak i ispred prečistih anđela, koji će nesumnjivo biti nadrndani pošto shvate šta im je sve uskraćeno da bi bili pametniji od nas, i besmrtni.
Prevela s engleskog Ljubica Arsić
Beleška o piscu
Toj Derikot (1941, Mičigen, SAD), američka pesnikinja i profesorka književnosti na Univerzitetu Pitsburg. Svrstavaju je u „ispovedne pisce“, poput Silvije Plat, koji pišu o onom što je stvarno, a ne o onome što ljudi žele da čuju. Knjige: Crna sveska: Unutrašnje putovanje, memoari, Prirodno rođenje, Vladarka kuće mrtvih, Ropstvo.