Izabrane basne

G u s k e
Terao seljak dugačkim prutom guske u varoš da proda. Pravo da kažemo, nije baš uljudno postupao sa svojim guščijim jatom. Žurio je da ih sa što većom zaradom proda pazarnog dana (a kad se tiče dobiti, onda izvuku i ljudi, a ne samo guske). Ja ne krivim seljaka, ali su guske drukčije o tome mislile, pa su, sretnuvši se na putu s jednim putnikom, ovako prigovarale seljaku:
— Imali ikoga nesrećnijeg od nas, gusaka? Seljak nas tako ponižava i Toni kao neke proste guske; ovaj prostak pe može da pojmi da je dužan poštovati nas; jer naš znatni rod vodi svoje poreklo od onih gusaka koje su nekad spasle Rim; tamo su čak bile ustanovljene svečanosti u njihovu čast!
— A zašto vi želite da budete izdvojene? — upita ih putnik.
— Pa naši preci...
— Znam i sve sam čitao, ali bih želeo znati koliko ste vi koristi donele?
— Pa naši su preci spasli Rim!
— Sve je to lepo, ali šta ste to vi učinile?
— Mi? Ništa!
— Pa šta onda ima dobro kod vas? Ostavite vi svoje pretke na miru. Kako su zaslužili, takva im je i čast bila ukazana; a vi ste, drage moje, dobre samo za pečenje.
Ova bi se basna mogla i bolje objasniti, nego se bojimo da ne razdražimo guske.

Orao i pauk
Podigao se orao iznad oblaka navrh Kavkaskih Planina; pao tamo na stoletnji kedar pa uživao u prostranstvu koje je video pod sobom. Činilo mu se da odatle vidi kraj zemlje: onamo su reke vijugajući tekle kroz stepe; ovde su šume i livade cvetale u svem svom proletnjem sjaju, a tamo se besno Kaspijsko More crnelo u dolini kao gavranovo krilo.
— Hvala ti, Zevse, što si, upravljajući svetom, odlučio da mi daš takav let da ne znam visinu koja bi mi bila nepristupačna, — uzviknuće orao Zevsu — i što gledam na lepote sveta odavde kud niko ne doleće.
— Vidim da si veliki hvališa! — odgovori mu tada pauk s grane — pa zar ja sedim ovde niže od tebe?
Orao gleda. I zaista, razapevši mrežu nad samim njim, pauk se na grančici dao na posao i izgleda kao da hoće orlu da zakloni sunce svojim tkanjem.
— Otkud ti na ovakvoj visini? — upita ga orao — i oni što imaju najsmeliji polet, ne smeju se svi upustiti čak ovamo; a ti si bez krila i nejak; nisi valjda dopuzio?
— Ne, na to se ne bih odlučio.
— Pa kako si se ovde našao?
— Pa zakačio sam se za tebe, pa si me odozdo ti sam poneo na svom repu, ali ovde se umem i bez tebe držati. Dakle, preda mnom, molim da se ne razmećeš, i znaj da ja.
U tom trenutku se oluja neočekivano diže i zduva pauka opet sasvim dole.

Ne znam kako vama, a meni često liče na ovakve pauke oni što se bez pameti i čak bez truda, izvlače gore, držeći se za rep velikašu, a prse se kao da im je Bog dao orlovsku snagu, iako treba samo da pirne vetar pa da ih odnese sa svom paučinom.

Košuta i derviš
Mlada košuta, ostavši bez svoje mile mladunčadi, kad je poče mučiti vime nabreklo od mleka, nađe u šumi dva mala vučića i stade na njima vršiti svoju svetu materinsku dužnost, hraneći ih svojim mlekom.
U istoj šumi živeo je neki derviš, pa se začudi kad vide šta ona radi i reče joj:
— Baš si nerazborita! Kome si našla da ukazuješ svoju ljubav i daješ svoje mleko? Zar od njihovog roda ti očekuješ neku zahvalnost? Ne poznaješ ti njihovu zloću, a možda će nekad oni proliti i tvoju krv.
— Možda, — odgovori košuta na to — ali ja to nisam pomišljala, niti hoću o tome da mislim; meni je sad jedino prijatno materinsko osećanje, pa bi me mučilo moje mleko kad ne bih dojila.

Tako i čovek koji je istinski milostiv čini dobro bez ikakve nagrade. Ko je dobar, njemu je izobilje na teret ako ga ne deli sa svojim bližnjim.

P a s
Neki čovek imao psa koji je voleo da krade, ma da nije osećao ni u čemu nuždu. Drugi bi pas bio srećan i zadovoljan takvim životom, pa ne bi ni pomislio krasti! Ali ovaj je imao strast da odmah smota sve što je od mesa. Njegov gazda nikako nije mogao izaći na kraj s njim, ma koliko da se trudio, dok se nije umešao njegov prijatelj i u tome mu pomogao svojim savetom.
— Slušaj, — kaže mu on — iako si, izgleda strog, ipak ti sam učiš psa da krade tim što mu uvek ostavljaš ukradeni komad; nego odsad ga makar i manje bij, ali mu otmi ono što je ukrao.
I tek što je pas iskusio na sebi ovaj pametni savet — odmah je prestao krasti.

Nemoj prezirati ničiji savet, već prvo promisli o njemu.

Orao i krtica




Doletevši iz daleke zemlje u gustu šumu, orao i orlica namisle da stalno ostanu u njoj, pa, izabravši granat i visok hrast, stadoše na njegovom vrhu svijati sebi gnezdo, računajući da na leto tu i ptiće izlegu.
Čuvši za to, krtica se usudi reći orlu da taj hrast ne valja za njihov stan, jer je skoro sav u korenu truo, i možda će skoro pasti, pa zato neka orao na njemu ne pravi gnezdo.
Ali zar se pristoji orlu da prima savet iz krtičnjaka, od krtice? A gde su onda toliko hvaljene oštre oči orlove? I kako se sme krtica mešati u poslove cara svih ptica! Zato, ne govoreći mnogo s krticom, prezrevši njen savet, car se brzo lati posla, i nov stan ubrzo bi gotov za caricu.
Sve je srećno ispalo.
Orlica ima već i orliće.
Ali šta to bi? — Jedared, kad je orao u zoru ispod oblaka žurio s bogatim doručkom za svoju porodicu, on vide da se njegov hrast srušio i prignječio mu orlicu i orliće. Od velike žalosti smrče mu se pred očima i on reče;
— Kako sam nesrećan! Bog me je ljuto kaznio zbog moje oholosti, jer nisam poslušao pametan savet. Ali ko se mogao nadati da ništavna krtica ume dati dobar savet?
— Da me nisi prezirao — reći će mu na to krtica iz krtičnjaka — ti bi se setio da ja svoje krtičnjake rijem pod zemljom, pa pošto nailazim blizu korena, mogu bolje znati da li je drvo zdravo ili nije.

K v a r t e
Nestašni majmun, magarac, jarac i krivonogi medved naume da sviraju u kvartetu12. Nabave note, kontrabas, brač i dve violine, pa sednu na poljanu pod lipe da očaraju svet svojom umetnošću. Dokopaju gudala, stružu, ali ništa ne valja.
— Stojte, braćo, stojte! — viče majmun — čekajte! Zar se tako svira? Pa vi ne sedite kako valja. Ti, medo, sedi s kontrabasom prema braču, a ja ću s prvom violinom sesti prema drugoj violini; tako će ispasti sasvim drukčija muzika: počeće igrati i šuma i brda!
Razmeste se, i kvartet poče; ali opet nikako da pođe kao što treba.
— Čekajte, pronašao sam tajnu, — viče magarac — sigurno ćemo oporaviti ako sednemo jedan pored drugoga.
Poslušaju magarca i posedaju dostojanstveno u red, pa ipak kvartet nikako ne ispada kako valja. Zato se još više nego pre toga počnu objašnjavati i prepirati o tome kako ko da sedne.
Slučajno na njihovu galamu doleti iz šume slavuj, i oni odmah navale moliti ga da im objasni u čemu je stvar.
— Molimo te. — vele mu — imaj samo za časak strpljenja da naš kvartet dovedeš u red. Imamo i note, tu su i instrumenti; samo nam reci kako da sednemo!
— Da se postane muzikant, potrebno je znanje, a i uši malo nežnije od vaših; — odgovori im slavuj — a vi, prijatelji, niste za muzikante, pa makar kako posedali.

Lišće i žile
Jednog divnog letnjeg dana, bacajući svoju senku po dolini, lišće na drveću je šaptalo s povetarcem, hvaleći se kako je gusto i zeleno, pa je ovako govorilo povetarcu o sebi:
— Zar nisam ja ukras ove doline? Nije li zbog nas drvo tako divno i kudravo, razgranato i veličanstveno? Šta bi ono imalo bez mene? Bogami, imam puno pravo da se hvalim! Zar ne zaklanjam ja u svoj hlad na letnjoj pripeci pastira i putnika? Zar ne privlačim svojom lepotom pastirke da ovde igraju? U meni i slavuj peva jutrom i večerom. Pa i ti, povetarče, skoro se ne rastaješ od mene.
— Moglo bi se tu i nama bar malo zahvaliti — odgovori im neki skroman glas ispod zemlje.
— Ko sme govoriti tako drsko i naduveno? Koji ste vi to što hoćete tako drsko da se objašnjavate sa mnom? — zašušta lišće na drvetu.
— Mi smo one što rastemo ovde u mraku i tebe hranimo. Zar nas ne poznaješ? Mi smo žile drveta na kojem ti živiš. Razmeći se do mile volje! Samo ne zaboravi ovu razliku između nas: svakog proleća izraste novo lišće, a ako bi se žile osušile, — nestalo bi i drveta i vas.

Vuk i lisica
Mi rado poklanjamo ono što nama samim nije potrebno, što ćemo basnom objasniti, jer se istina lakše podnosi kad je upola skrivena.
Najevši se sita piletine i ostavivši za pričuvu dobru gomilu, lisica prilegne uveče pod stog da malo odspava. Pogleda, a gladan vuk joj se vuče u gosti, pa joj kaže:
— Zlo, kumo moja! Nigde nisam mogao naći ni jedne koske; pa me tako mori glad; a psi zli, pastir ne spava; došlo mi prosto da se udavim!
— Ama, je li moguće? — upita ga lisica.
— Veruj Bogu, tako je, — odgovori vuk.
— Jadni kumiću! Pa bi li malo sena? Evo ti celog stoga — rado ću uslužiti svoga kuma.
Kumu nije bilo do sena, hteo bi on malo mesa! A lisica ni reči ne veli o svojoj pričuvi. I moj suri delija, obasut ljubaznim kuminim rečima, ode kući bez večere.

Labud, štuka i rak
Kad među drugovima nema sloge, posao im nikako neće ići kao što valja, a ispašće iz njega ne posao, već samo muka.
Jedared se labud, rak i štuka dogovore da vuku natovarena kola, pa se sve troje upregnu u njih; zapeli iz sve snage, ali kola ni da maknu! Teret izgleda i nije težak za njih, ali labud poleće u oblake, rak ide nazad, a štuka vuče u vodu. Ko je od njih kriv, a ko ima pravo, — nije naše da sudimo; tek kola i sad tamo stoje.

Dečji zmaj



Pušten pod oblake, dečji zmaj, spazivši s visine leptira u dolini, vikne mu:
— Zamisli! jedva te vidim odavde; moraš priznati da mi zavidiš kad vidiš kako visoko letim.
— Zavidim? Veruj mi ne! Uzalud ti o sebi tako visoko misliš! I-ako visoko, ipak letiš na kanapu. Takav je život, dragi moj, vrlo daleko od sreće. A ja, istina, ne letim visoko, ali zato letim kud mi je volja; a sem toga, ja se ne lepršam uzalud celog veka radi tuđe zabave.

Čvorak
Svako ima svoj dar; ali često, namamljen tuđim uspehom, poneko se laća nečega za što ni malo nije stvoren. A moj je savet ovakav: primaj se onoga za što si stvoren, ako hoćeš da imaš što više uspeha u svom poslu.
Neki čvorak još iz malena se bio naučio pevati kao češljugar, kao da je to bio od rođenja. Živahnim glasom veselio je celu šumu, i svako je hvalio čvorka. Drugi bi takvom počašću bio zadovoljan; ali kad čvorak čuje da hvale slavuja — a čvorak je po nesreći bio zavidljiv — pomisli:
„Čekajte, prijatelji, otpevaću vam ja isto tako lepo kao i slavuj.“
I zbilja zapeva, ali samo na neki sasvim naročit način: čas je pištao, čas kvrčao, čas vrečao kao jare, čas opet ludo maukao kao mače; i, jednom rečju, rasterao sve ptice svojim pevanjem. E, moj dragi čvorak, kakva je korist od toga? Bolje je da pevaš lepo kao češljugar, nego rđavo kao slavuj.

Ribnjak i reka
— Kako to, — reći će reci susedni ribnjak — kad god te pogledam, tvoja voda uvek teče! Zar se, sestrice, ne umoriš! Pored toga, skoro uvek vidim kako nosiš čas lađe s teškim teretom, čas dugačke splavove, a da i ne spominjem čamce i čuniće kojima se ni broja ne zna! Kad ćeš se okaniti takvog života? Ja bih se, bogami, isušio od dosade. A kako je moja sudba prijatna kad se uporedi s tvojom! Naravno, ja nisam čuven, na mapi se ne otežem preko čitavog lista, meni ne peva slavopojke kakav pesnik: ta to je ustvari sve glupost! Zato ja ležim udobno i mirno između muljevitih i mekih obala, kao gospođa među perinama. Ne samo što se ovde nemam razloga plašiti lađa ili splavova, već ne znam čak koliko je težak čun; najviše što se desi, to je što se po mojoj vodi jedva zanjiha list kad ga na mene nanese vetar. Šta može zameniti tako bezbrižan život? Ne krećući se pod vetrovima na sve strane, gledam na taštine sveta i kroz san umujem.
— A kad umuješ, — odgovori mu na to reka — da li se sećaš zakona da voda održava svoju svežinu samo kretanjem? Jer što sam ja postala velika reka to je samo zato što sam napustila mir, pa se držim ovoga zakona. Zato svake godine obiljem i čistotom vode i donosim korist, i zaslužujem čast i slavu, i možda ću još mnoge vekove teći, kad od tebe neće biti više ni traga ni glasa.
Njene reči su se ispunile. Ona i dan danji teče; a jadni ribnjak je iz godine u godinu sve više padao u zaborav, sav prevučen po dnu dubokim muljem, pokriven barskim cvećem, zarastao u situ13, dok najzad nije sasvim presušio.

Tako i daroviti ljudi koji su beskorisni svetu venu, slabeći s dana na dan, kad ih savlada lenjost, te ih rad više ne oživljava.

Požar i dragi kamen
Postavivši od male varnice čitav požar, vatra je buktala sve jače i u gluhu ponoć obuhvatila celu građevinu. U toj opštoj uzbuni jedva je iz prašine svetlucao izgubljeni kamen, ležeći na putu.
— Kako si sa svom svojom igrom ništavan prema meni! — reče mu vatra — i koliko je potreban oštar vid, da bi se razlikovao, na mapom rastojanju, ili od prostog stakla ili od kaplje vode, kad u njima igra moj ili sunčani zrak! A već i da ne govorim o tome kako ti dosađuje sve što na tebe padne: sitnica — komadić trake; kako često tvoj sjaj potamnjuje dlačica kad se savije oko tebe! Moj sjaj se ne može tako lako zamračiti, kada, u svojoj jarosti, obuzimam građevinu. Gledaj kako prezirem sve napore ljudske protiv mene; kako s praskom proždirem sve na što naiđem, — i rumen moja, igrajući u oblacima zadaje strah okolini!
— Ma da je moj sjaj bedan prema tvome, — odgovori dragi kamen — ipak ja sam neškodljiv. Mene niko ne može odobrovoljiti tuđom nevoljom, i moj sjaj je neprijatan samo zavidljivcu; a ti blistaš samo onda kad uništavaš; zato gledaj kako se svi sloški upinju da te što brže pogase. I što god žešće buktiš, tim bliže je, može biti, tvoj kraj.
Tada se narod lati svom snagom da gasi požar. Ujutru je iza njega ostao samo dim i smrad; a dragi kamen je uskoro pronađen, pa je postao najlepši ukras carske krune.

C v e ć e
Na otvorenom prozoru gospodske sobe, u porculanskim šarenim saksijama veštačko cveće, stojeći zajedno s prirodnim, njihalo se oholo na stabljikama od žice i izlagalo svoju lepotu da joj se svako divi. Ali evo poče kišica prokapljivati. Tada cveće načinjeno od tafta poče moliti Jupitera ako može da obustavi kišu, grdeći i ružeći je na sve moguće načine.
— Jupiteru! — veli ono — zaustavi kišu. Kakva je korist od nje, i ima li šta gore od nje na svetu? Pogledaj, ne može se ulicom proći: svuda pravi samo blato i barice.
Ipak Jupiter nije uslišio tu ludu molbu, i kiša je prošla kud je trebalo, oteravši vrućinu; od nje se vazduh rashladio, priroda je oživela, pa i sve zelenelo kao da se obnovilo. Tada se i sve prirodno cveće na prozoru raširilo u svoj svojoj lepoti i od kiše postalo još mirišljavije, svežije i bujnije. A jadno veštačko cveće otada je izgubilo svu lepotu, pa je bačeno napolje u đubre.

Pravi talenti14 se ne ljute na kritiku15, jer ona njihovoj lepoti ne može naškoditi; samo se veštačko cveće boji kiše.

Dobra lisica
Lovac ubije u proleće pticu grmušu. Ali s njenom smrću nije bio kraj nesreći; pored nje moralo je stradati još troje: iza nje je ostalo troje njene siročadi. Tek što su se bili izlegli, ptići su bili nerazumni i nejaki, trpeli su glad i zimu, pa su žalostivnom piskom uzalud zvali svoju mater.
„Kako da ne bude čoveku teško videći te mališane, i koga da ne zaboli srce zbog njih? — reče lisica pticama, cičeći na kamenu prema gnezdu ovih siročića. Nemojte, mile moje, ostaviti decu bez pomoći; makar po jedno zrnce donesite jadnicima, bar po slamčicu metnite u njihovo gnezdo; time ćete im život sačuvati; ima li išta svetije od dobrog dela! Slušaj, kukavice,. pa ti i tako menjaš perje; zar ne bi bilo bolje da malo očupaš svoga perja, pa da od njega načiniš postelju ptićima? Jer ćeš ga inače badava pogubiti. Ti, ševo, mesto da se u visini prevrćeš i šestariš, bolje bi bilo da potražiš po njivama i šumama hrane, pa da je razdeliš siročićima. A tvoji ptići, grlice, već su porasli, pa bi i sami mogli sebi hranu nabaviti; tako bi ti mogla sa svoga gnezda sleteti, pa mesto matere sesti kod mladunaca, a tvoju decu neka Bog čuva. Ti bi, lasto, mogla loviti muhe, da ih kao poslasticu daš majušnim stvorenjima koja su ostala bez ikoga svoga. A ti, mili slavuju, dok ih povetarac s gnezdom njiha, mogao bi ih uspavljivati svojom pesmom, jer znaš kako tvoj glas svakoga očarava. Tako biste svojom nežnošću, ja u to tvrdo verujem, zamenili im ono što su nesrećom izgubili. Poslušajte me: dokažite nam da u šumi ima dobrih srdaca i da...“ Pri ovim rečima, sva tri sirota ptičeta, ne mogući od gladi mirno sedeti, spadoše pred lisicu. Šta uradi teta lija? — Smesta ih pojede, a pouku ne otpeva do kraja.

Čitaoče, nemoj se čuditi! Ko je istinski dobar, on čini dobra dela ćuteći, ne rasipajući reči; ako svima samo puni uši svojim pričanjem o dobroti, taj je često dobar samo na račun drugoga, jer od toga nema nikakve štete. A na delu su skoro svi ljudi — slični mojoj lisici.

Miš i pacov
— Susede! jesi li čuo za prijatnu novost? — utrčavši reče miš pacovu — kažu da je mačka pala u lavove šape; dođe vreme da i nama lakne!
— Nemoj se veseliti, dragi moj, — odgovori mu pacov, — niti se uzalud nadaj! Ako dođe dotle da se počupaju, to lav zacelo neće ostati živ, jer od mačke nema jače zveri!
Koliko puta sam video, a i vi ste to opazili, kad se plašljivac boji nekoga, on misli da na toga ceo svet gleda njegovim očima.

Komarac i čobanin
Neki čobanin spavao u hladu, uzdajući se u svoje pse. Spazivši to, zmija dopuzi ispod žbunja do njega, isplazivši žalac, i čobanin bi svršio sa svojim životom, da nije komarac, sažalivši se na njega, ujeo iz sve snage spavača. Probudivši se, čobanin ubije zmiju; ali pre toga je, bunovan iza sna, lupio komarca tako jako da jadnika kao da nikad nije ni bilo.

Takvih primera ima dosta: ako nejaki u dobroj nameri pokuša da otvori oči jakome, da bi video istinu, to očekuj da mu se dogodi isto ono što i komarcu.

Pas, čovek, mačka i soko

Pas, čovek, mačka i soko jednom se zakunu jedno drugom na večno prijateljstvo, iskreno, nesebično, bez laskanja. Imali su zajedničku kuću, skoro su zajednički i jeli; zakleli su se da će deliti i radost i brigu, jedno drugom pomagati, jedno drugoga braniti, i, ako zatreba, jedno za drugog umreti.
Tako se jednog dana naši prijatelji svi zajedno krenu u lov; udaljivši se daleko od kuće, umore se, sustanu, pa se zaustave kod potoka da se odmore. Tu svi zadremaju, neko ležeći, neko sedeći, kad odjedanput rupi na njih medved, otvorenih čeljusti. Videći takvu napast, soko prhnu u vazduh, mačka strugnu u šumu, i čovek bi se tada oprostio sa svojim životom, da se verni pas ne uhvati u koštac s medvedom, zakači se za njega, tako da ma koliko da ga je medved lomio, ma koliko da je urlikao od bola i zloće, pas je visio na njemu, zabivši mu zube do kostiju i nije ih vadio dok sa životom nije svu snagu izgubio.
A čovek? Na sramotu našu ne može se svako od nas sravniti u pogledu vernosti sa psom. Dok je medved bio zauzet borbom sa psom, čovek pobeže kao bez duše kući, uzevši sa sobom svoju pušku.

Na jeziku je lako biti ljubazan i uslužan; ali se samo u nevolji može poznati pravi prijatelj! Kako su retki takvi prijatelji! I to moram reći da sam često video kako onako isto kao što je ovaj verni pas u basni bio ostavljen, tako i onaj koga je prijatelj izvukao, spasao iz nezgode i bede tog istog prijatelja ostavlja u nevolji, pa ga svuda čak i grdi.

H m e lj
Hmelj izraste u bašti i počne se uvijati oko suhe motke; a blizu njega u polju stajao je mlad hrast.
„Kakva je korist od te nakaze pa i celog njegovog roda?“ zujao je hmelj motki o hrastiću „reci, kako se on može sravniti s tobom? Ti si gospođa prema njemu i samim tim što si prava. On je, istina, odeven lišćem, ali kako je grub, pa kakvo mu je cveće! Zašto ga zemlja hrani?“
Međutim, jedva je proteklo nedelju dana, domaćin izlomi tu motku za ogrev, a u baštu presadi hrast! I njegov trud mu je vrlo dobro pošao za rukom: hrastić se i primio, i mladice pustio. I gle, oko njega moj hmelj se već uvija i hrastu odaje svaku čast i hvalu!
Tako isto se ponaša i radi i laskavac: on o tebi priča svakojaka čuda i pokore, pa ma kako se trudio, nemoj ni misliti da budeš u njegovim očima dobar; a dođeš li samo do nekog ugleda — on će ti se prvi pojaviti u predsoblju.

O b l a k
Preko jednog kraja iznurenog od suše pređe veliki oblak; ne osveživši ga nijednom kapljom, on izli obilnu kišu nad morem, pa se poče hvaliti brdu svojom darežljivošću.
„A kakvo si dobro učinio takvom darežljivošću?“ — reći će mu brdo. „I kako da ne boli kad se to vidi! Da si svoju kišu izlio na polja, ti bi ceo kraj spasao gladi, a more ima dovoljno kiše i bez tebe.“

Slon u milosti kod lava

Jedared slon uspe da bude u milosti kod lava. Za tren oka pronese se glas o tome po šumama, i, kao što je običaj, otpočnu nagađanja o tome kako se to slon dodvorio lavu i zaslužio njegovu milost.
— Niti je lep niti zanimljiv; kakvo mu je samo ponašanje, pa kako drži telo! — govore zveri među sobom.
— Kad bi imao ovako čupav rep, ne bih se čudila, — veli lisica, uvijajući repom.
— Ili da je zbog noktiju, sestrice, postao ljubimac, — reći će medved — niko to ne bi smatrao za nešto neobično; a on i nema noktiju, kao što nam je svima poznato.
— Ama da on nije postao ljubimac zbog svojih zuba? — upade im u reč vo — da ih nisu smatrali za rogove?
— Dakle, vi ne znate čim je mogao steći ljubav i ući u otmen svet? — reče magarac, mlatarajući ušima.
A ja sam odmah pogodio: bez dugačkih ušiju ne bi on stekao lavlju naklonost.


Često mi sami sebe veličamo u licu drugih, iako to ne opažamo.

Klevetnik i zmija
Bez osnova pričaju da đavoli ne znaju biti pravični, jer često i oni paze na pravdu, za što ću i primer ovde navesti.
Jednom prilikom u paklu, zmija i klevetnik nisu hteli pustiti jedno drugog ispred sebe u svečanoj povorci, pa su zagalamili, prepirući se oko toga kome od njih više priliči da ide prvi. A poznato je da u paklu odnosi prvenstvo onaj koji je svome bližnjemu učinio više zla. Tako je u ovoj prepirci, i vatrenoj i velikoj, klevetnik pred zmijom plazio svoj jezik, a zmija se pred njim hvalila svojim žalcem, šištala da joj se ne sme naneti uvreda i upinjala se da ga puzeći pretekne. I klevetnik se već zamalo nije našao pozadi nje; ali Hromi Daba to ne dopusti: on se, srećom, sam za njega zauzme i suzbije nazad zmiju, rekavši:
„Iako priznajem tvoje zasluge, ipak po pravdi njemu dajem prvenstvo: ti si zla, — tvoj žalac je smrtonosan, ti si opasna kad si blizu, ujedaš bez razloga (i to ne malo!), ali možeš li ujesti izdaleka onako kao zli jezik klevetnikov, od koga nema spasa ni preko planina i mora? On, dakle, od tebe više vredi, pa zato puzi ti za njim i odsad budi skromnija.“
Otada su klevetnici u paklu na većoj ceni nego zmije.

Sreća i prosjak
Sa starom i izlizanom torbom na ramenu neki prosjak se vukao ispod prozora i žaleći se na svoju sudbu, često se čudio kako to da ljudi što žive u bogatim domovima, do guše u zlatu, u svakom izobilju i slasti, ma koliko da su im džepovi nabijeni, još nikako nisu siti!
Šta više, zbog preterane lakomosti i u poteri za novim bogatstvom, često ostanu bez ičega svoga. Eno, na primer, sopstveniku one kuće srećno je pošla trgovina, pa se jako obogatio. I sad, umesto da prestane i ostatak svog veka da u miru proživi, a svoj posao da ostavi drugom, — onu proleće pošalje lađe morem, očekujući brda zlata; ali su lađe pretrpele brodolom i sve njegovo blago progutalo more; sad je ono na dnu, i sve njegovo bogatstvo je bilo pa prošlo, Drugi se opet upustio u zakupe i zaradio milion, ali to mu je bilo malo, hteo je da ga udvoji, pa se zaglibi do ušiju i sasvim propao. Ukratko, takvih primera ima na hiljade; a tako im i treba, kad ne znaju meru!
U tom trenutku sreća iznenada izađe preda nj, pa mu reče:
— Slušaj, ja sam ti odavno htela pomoći, našla sam hrpu zlatnika; podmetni svoju torbu da je napunim, ali samo pod jednom pogodbom: sve što u torbu upadne, biće zlato; ali ako iz vreće što padne na zemlju, pretvoriće se u đubre. Pazi dakle, unapred sam te upozorila! Meni je zapoveđeno da strogo pazim na na pogodbu; tvoja torba je stara, nemoj mnogo trpati, već samo onoliko koliko može poneti.
Od radosti moj prosjak jedva diše i ne oseća zemlju pod sobom! Odreši svoju torbu i u njega se darežljivo sruči zlatna kiša. Torba postaje već priličio teška.
— Je li dovoljno?
— Nije još.
— Da ne prsne?
— Ne boj se!
— Gledaj, postao si pravi Krez16.
— Još malo, još: ubaci još bar jednu pregršt.
— Ama, dosta! Pogledaj, torba se već .cepa.
— Još sasvim malko.
Ali se tad torba provali, blago se prosu i pretvori u prašinu; sreće nestade; samo se vidi prazna torba, i prosjak ostade ubog kao i pre.