Novak Đoković

First topic message reminder :

sve o našem najboljem teniseru

naslednik je pokazao da će i on tatinim stopama

Novak i AO kroz godine


2005
Prvi put je na Australijan open došao kao sedamnaestogodišnjak i 188. igrač sveta. Poražen je već u prvom kolu, od tada četvrtog tenisera planete, Marata Safina – 0:6, 2:6, 1:6.

2006
Isti rezultat ostvario je i godinu dana kasnije. Na put mu je stao Pol Goldštajn, 68. na rang listi – 2:6, 6:1, 3:6, 2:6.

2007
U januaru 2007. bio je 15. na planeti. Dogurao je do četvrte runde na terenima Melburn parka, a potom izgubio od vodećeg na ATP listi, Rodžera Federera – 2:6, 5:7, 3:6.

2008
Prva od trenutnih sedam titula sa Australijan opena stigla je 2008. godine. U polufinalu je izbacio Federera, a u finalu nadigrao, tada anonimusa, Žoa-Vilfreda Congu posle četiri odigrana seta – 4:6, 6:4, 6:3, 7:6.

2009
Godinu dana kasnije sve su oči bile uprte u Đokovića, ali srpski teniser nije uspeo da odbrani titulu. Treći na svetu je u četvrtfinalu predao meč tada devetom, Endiju Rodiku pri rezultatu 7:6, 4:6, 2:6, 1:2.

2010
Godine 2010. Žo-Vilfred Conga “osvetio” se za poraz u finalu dve godine ranije. Odigrali su pet setova, a Francuz je u polufinale prošao sa 7:6, 6:7, 1:6, 6:3, 6:1.

2011
Trofej broj dva stigao je 2011. godine. Novak je u finalu pobedio Endija Mareja, tada petog na rang listi sa 6:4, 6.2, 6:3. Bila je to njegova druga grend slem titula i početak jedne od najboljih godina u njegovoj karijeri, u kojoj je kasnije osvojio i Vimbldon i US Open.

2012
Naredne godine je prvi put u Melburn došao kao najbolji igrač sveta. Odbranjena je titula, a u finalu je posle jedne od najvećih borbi u istoriji belog sporta slavio protiv Španca Rafaela Nadala – 5:7, 6:4, 6:2, 6:7, 7:5. Taj meč trajao je skoro pet i po sati.

2013
Titulu je osvojio i 2013. godine i tako ušao u istoriju kao jedini koji je vezao tri trofeja sa Otvorenog prvenstva Australije u Open eri. U finalu je bio bolji od “stare mušterije” Endija Mareja – 6:7, 7:6, 6:3, 6:2.

2014
Ove godine njegov put je završen u četvrtfinalu, a zaustavio ga je Stan Vavrinka. Švajcarac je srpskog tenisera iznenadio posle velike borbe – 2:6, 6:4, 6:2, 3:6, 9:7.

2015
Endi Marej je treći put poražen u finalu 2015. godine. Đoković je osvojio petu titulu sa Australijan opena, a slavio je sa 7:5, 6:7, 6:3, 6:0.

2016
Šesti trofej sa ovog grend slema stigao je 2016. godine, a u finalu je ponovo poražen Endi Marej, ovog puta lakše nego prethodna tri – 6:1, 7:5, 7:6.

2017
Godine 2017. Novak je imao najlošiji rezultat na Australijan openu još od 2006. godine. Branilac trofeja poražen je već u drugom kolu, a zaustavio ga je Denis Istomin – 6:7, 7:5, 6:2, 6:7, 4:6.

2018
Novak je na Australijan open 2018. godine došao posle šestomesečne pauze zbog povrede lakta. Visoka očekivanja, nezalečena povreda i nesnosne vrućine dovele su do jednog od najtežih poraza u njegovoj karijeri – u četvrtom kolu eliminisao ga je anonimus, 58. igrač sveta, Hjon Čung. Momak iz Južne Koreje najavio je svoj dolazak na veliku scenu pobedom nad jednom od najboljih u istoriji – 7:6, 7:5, 7:6.

2019
Ove godine Novak je osvajanjem sedme titule postao najtrofejniji teniser ovog takmičenja. U finalu je ubedljivo savladao Rafaela Nadala rezultatom od 6:3, 6:2, 6:3.

2020
Svoju dominaciju potvrdio je i godinu dana kasnije, kada je došao do osmog trofeja u Melburn parku. U finalnoj borbi je sa 6:4, 4:6, 2:6, 6:3, 6:4 nadigrao Dominika Tima i tako podigao svoj 17. grend slem trofej u karijeri.

300 ta pobeda na Grend Slem turnirima

Đoković je postao najveći vladar u istoriji tenisa

Od ovog ponedeljka, on je zvanično najdugovečniji vladar ATP liste, jer je upravo započeo svoju 311. nedelju na tronu i oborio rekord Rodžera Federera, švajcarskog velikana kome je odavno uzdrmao temelje vladavine.

Пише: Мухарем Баздуљ

недеља, 11. јул 2021

Он је вратио понос једној оклеветаној култури и једном упропаштеном језику. Сам.



Има ваљда и десетак година како се вирално ширила она досетка да смак света мора да је близу пошто је најбољи репер на планети - белац, а најбољи голфер - црнац.

Новак Ђоковић је и тада био међу бољим савременим тенисерима, али тешко да је ико - осим можда њега самог - веровао да ће постати најбољи свих времена. А то је толико велико достигнуће да се од њега не може правити досетка, мада је много веће чудо да један Србин буде најбољи светски тенисер свих времена, него да у једном историјском тренутку белац буде најбољи светски репер, а црнац најбољи голфер. Штоно кажу, прва ствар је дијахронијска, а друга синхронијска.

Али има и још нешто: више је Новак Ђоковић Србин, него што је Еминем белац, а Тајгер Вудс црнац. Не мислим, наравно, да постоји „српство", „белство" и „црнство" као неки апстрактни квалитет који ова или она особа има у овом или оном проценту. Мислим на начин на који је сваки од њих глобално перципиран кроз припадност колективитету. Много је више Ђоковићу „фактурисано" то што је Србин, него овој двојици што је први белац, а други црнац; на известан начин је платио и већу цену.  


Вимблдон 2021.

Новак Ђоковић се родио у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, почео је тренирати тенис у Савезној Републици Југославији, започео професионалну каријеру у бојама Државне заједнице Србија и Црна Гора, али је постао велики играч играјући под заставом Републике Србије. У време док је постојала било каква Југославија, српство и југословенство често су функционисали као синоними. Наоко парадоксално, у том смислу су сличан став имали искрени Југословени из Србије и заклети антијугословени из остатка Југославије као и из иностранства, углавном са немачког говорног подручја. За прве је то била посве природна верност практично консензуалном избору српске елите с почетка двадесетог века, за друге пак шифра о, из њихове перспективе, непоправљиво хегемонистичкој природи целокупног југословенског пројекта.

Међутим, кад је свака Југославија престала да постоји, наоко још парадоксалније, обе ове групације су одустале од поменуте синонимизације: за бивше искрене српске Југословене, Југославија је постала име за највећу и најпогубнију српску заблуду, док је за бивше антијугословене од Љубљане и Загреба до Франкфурта и Минхена, Југославија одједном постала леп сан који није имао шанси да се заиста оствари. Стога је у међународној пропаганди, крајем осамдесетих и почетком деведесетих, југословенство била тек злокобна маска за погубни српски национализам, док је тридесетак година касније постало лирска кантилена за утопију којој опет Срби нису дали да се оствари. Српство као српство пак је у оба случаја носило негативну ауру, али касније чак и више него пре, ако ништа друго, а оно јер више није имало конкуренцију.  

Негде крајем пролећа 1992, кад је српство као такво већ почело стицати статус који један новинар скоро свакодневно назива „црном легендом", песника Стевана Тонтића је један његов дугогодишњи колега и пријатељ упитао шта то уопште значи бити Србин, уписујући у ту именицу максимум негативног капацитета; бити Србин за њега је у том тренутку било горе него бити злочинац. Све се то збива у опкољеном Сарајеву. Тонтић је одговорио антологијским есејом „Бити Србин" објављеним на једином месту и у једино време у којима то тада има смисла.

Већ скоро петнаест година, Новак Ђоковић сваком својом победом практично одговара на исто питање. Медијске провокације, на први поглед ирационално навијање против њега, анализе тобоже базиране на статистици које потцењују његове резултате у поређењу с Федереровим или Надаловим, све је то последица заставе под којом игра. А он је истовремено редак пример шампиона који заиста личи на своју земљу и свој народ. Свако ко је живео у западној Европи или Скандинавији или барем тамо боравио туристички иоле дужи период, има то искуство када у маси, искључиво по стасу и цртама лица, препозна „нашег човека". Новак Ђоковић у том смислу изгледа као стереотипни Динарац, као неки лик из „Горског вијенца" или „Старца Вујадина".

Истовремено, он никад, ниједним својим потезом нити исказом, није заступао идеју да „бити Србин" представља неку вредност само по себи. Чувена је она његова реченица да су Срби и Хрвати мање-више иста ствар. Кад је у време поплава нашем народу делио хуманитарну помоћ, није правио ни етничку ни географску селекцију. Он само, што рече један мудар и добар човек у једној давној полемици, не налази потребу да мења личну карту.

Крлежа је говорио како су му Достојевског омрзнули људи који су се у њега заклињали. Да бисте заволели Ђоковића, довољно је видети ко су људи који га мрзе и клевећу. Било да се изнервирано испсује, било да похвали доктора Несторовића или Семира Османагића, било да се изгрли са Ханком Палдум, наћи ће се каква квазиелитистичка будала да га извређа.

Као играч, он је истовремено савршен пример балканског менталитета и сасвим небалканске менталне и сваке друге дисциплине. Један наш песник је за Балканце рекао да су „северни јужњаци, јужни северњаци, западњаци истока и источњаци запада". Све је то и Новак Ђоковић, само је и више од тога.




Он је вратио понос једној оклеветаној култури и једном упропаштеном језику. Замислите српску историју од 2006. године, потпуно исту каква је и била, само да нема Новака. Има озбиљних људи који тврде да је Немачку као земљу и као друштво спасила светска фудбалска титула из 1954. Без икакве друге паралеле, оно што су за Немачку урадили Турек, Посипал, Либрих, Колмејер, Екел, Мај, Ран, Морлок, Отмар Валтер, Фриц Валтер и Ханс Шафер, на челу са Сепом Хербергером, за Србију је сам самцит, са своје две руке и десет прстију, урадио Новак Ђоковић.

Бог га поживео.