Vojislav Ilić

Vojislav Ilić (Beograd, 14. april 1862. — Beograd, 21. januar 1894), pesnik, Beograđanin, sin pesnika Jovana Ilića, Vojislav je proživeo kratak i težak život. Bolešljiv još od detinjstva, on je slabo mario za učenje. Školu je napustio posle trećeg razreda gimnazije zbog slabog uspeha. Kasnije je na svoju ruku pohađao predavanja u Velikoj školi, aktivno učestvovao u književnom i političkom životu studentske omladine, ali ispite nije polagao. Njegovom obrazovanju je pomoglo što mu je dom bio stecište književnika i pesnika. Tu je upoznao Đuru Jakšića, te se kasnije i oženio jednom od Jakšićevih kćeri. Učestvovao je kao dobrovoljac u bugarskom ratu 1885. godine, 1887. stupa u službu kao korektor Državne Štamparije, a 1892. namešten je za učitelja u srpskoj školi u Turn Severinu. Iste godine postaje pisar ministarstva unutrašnjih dela, a 1893. vicekonzul u Prištini, po njegovoj želji da ide na Kosovo. Međutim, njegovo slabo zdravlje ga primorava da se vrati u Beograd gde uskoro i umire.


Vojislav Ilić
U životu u mnogome je delio sudbinu drugih pisaca svog vremena: često je menjao nameštenja u Beogradu i unutrašnjosti, živeo u oskudici, veliki deo vremena provodio u kafani i neurednim, boemskim životom još više pogoršao svoje ionako slabo zdravlje, zbog političkih uverenja bivao proganjan od vlasti, i umro mlad. Iako je pisao kratko vreme, svega petnaestak godina, ostavio je obimno i raznovrsno delo. Za života je objavio tri zbirke pesama (1887, 1889, 1892), kojima treba dodati veliki broj pesama rasutih po časopisima i zaostalih u rukopisu. Nekoliko slabih proznih pokušaja pokazuju da je Vojislav, slično Branku i Zmaju, bio prvenstveno pesnik, da je umeo dobro pisati samo u stihu.
Po Jovanu Deretiću Ilić je u srpskom pesništvu izvršio ono što je desetak godina ranije zahtevao S. Marković: odlučan raskid s romantizmom. Međutim, njegove književne težnje samo se delimično poklapaju s Markovićevim programom i s realističkom poetikom. U nekim pesmama on je bio glasnik naprednih ideja svog doba, oštar kritičar društvenih i političkih izopačenosti. Ali, njegova poezija, gledana u celini, suprotna je duhu tendenciozne, pragmatične književnosti za koju se zalagao programski realizam. Svojim estetizomom i formalizmom Ilić je otvorio put drukčijoj poeziji, poeziji kojoj je podjednako strana orijentacija realista na običnu stvarnost i zahtevi ideologa za uključivanje književnosti u društvene i političke borbe, poeziji u kojoj je najvažniji momenat briga za samu sebe, za svoje vlastito umetničko biće.

Svim Srbima poznata pesma...

Ko udara tako pozno u dubini nocnog mira
na kapiji zatvorenog svetogorskog manastira
,,Vec je proslo tavno vece, i nema se ponoc hvata,
Sedi oci, kaludjeri, otvor'te mi teska vrata.
Svetlosti mi dusa hoce, a odmora slabe noge,
Klonulo je moje telo, umorne su moje noge-
A;' je krepka volja moja, sto me nocas vama vodi,
Da posvetim zivot rodu, otazbini i slobodi.
Prezreo sam carske dvore, carsku krunu i porffiru,
I sad,evo, svetlost trazim u skromnome manastiru.

Zaskripase teska vrata, a nad njima sovu prnu
I s krestanjem razvi krila i skloni se u noc crnu.
A na pragu hrama svetog, gde se bozje ime slavi,
Sa buktinjom upaljenom, nastojnik se otac javi.
On buktinju gore dize, iznad svoje glave svete,
I ugleda, cudeci se, bezazleno boso dete.
Visoko mu bledo celo, pomrsene guste vlasi,
Ali celo uzviseno bozanstvena mudrost krasi.
Za ruku ga starac uze, poljubi mu celo bledo,
A kroz suze prosapta: ,,Primamo te, milo cedo.''

Vekovi su prohujali od cudesne one noci-
Vekovi su prohujali i mnogi ce joste proci-
Al' to dete joste zivi, jer njegova zivi slava,
Jer to dete bese Rastko,sin Nemanjin, Sveti Sava.

Meni je ova pesma predivna,a može i da se peva!Super.:)

Анђео мира
Ноћ дубока влада, и све живо спава;
На староме торњу поноћ откуцава.

И у том часу са гранчицом крина,
Анђео се спусти са рајских висина.

Све поспало ћути, нико се не буди;
Не виде га звери, не виде га људи.

Ал' осећа грање - па се тихо свија;
Осећа га лахор - па тихо ћарлија.

И Анђео Мира, кроз дубоку таму,
Спусти се пред олтар у пустоме храму.

Па прекрстив руке на блажене груди,
Рујну зору чека да небом заруди...

Зимско јутро
Јутро је. Оштар мраз спалио зелено лисје,
А танак и бео снег покрио поља и равни,
И сниски, тршчани кров, У даљини губе се брези
И круже видокруг тавни.

У селу влада мир. Још нико устао није,
А будан петао већ, живосно лупнувши крилом,
Поздравља зимски дан и звучним ремети гласом
Тај мир у часу милом.

Ил' кадкад само тек звиждање јасно се чује
И тежак, промуко глас. То ловац пролази селом,
И брже мамећи псе, погурен у поље жури,
Покривен копреном белом.

Свуда је пустош и мир. Ноћна се кандила гасе
А свежи, јутарњи дах, прелеће долине мирне,
И шум се разлеже благ, кад својим студеним крилом
У голе гранчице дирне...

Исповест
На трошном чуну, без крме и наде,
У мени вера губи се и мре;
Ја више ништа не верујем, ништа
Ил' боље рећи: ја верујем све.

На мору бурном људскога живота
Прерано сам упознао свет:
За мене живот ништавна је сенка,
За мене живот отрован је цвет.

Трпи и живи... Пријатељу драги,
О много чему мислио сам ја -
О благо оном, ко не мисли ништа,
Тај мање тужи, мање јада зна

. . . . . . . . . . . . . . . .

Бурне су страсти извор многих зала,
Несрећи људској почетак је страст;
Море живота оне страсно муте,
Над људском душом њихова је власт.

. . . . . . . . . . . . . .

Све, што год живи-свом се паду клони
Променом време означава ход;
Оно нам даје веру и обара,
Слаби и снажи цео људски род.

Jesen

Ko gorda carica i bajna, sa snopom zlatnoga klasja,
Na polju jesen stoji. Sa njene dražesne glave
Lisnatih vreža splet čarobno spušta se dole,
Do same mirisne trave.

Puhorom posut grozd u jednoj podigla ruci,
I slatko smeši se na nj. Pitome i blage ćudi,
Priprema ona das spokojne večeri i dane,
I žetvu bogatu nudi.

Kako je mamljivo sve! Na starom ognjištu mirno
Puckara crvenkast plam. Kad magla pokrije ravni
I vlagom ispuni zrak, tu prošlost vaskrsne drevn,
I gatke vremena davni'.

I pozno u tavnu noć razgovor spokojno bruji,
Dok dremež ne svlada sve. I strašno šaptanje tada
Kroz mirni prosusti dom al' i to gubi se brzo,
I san lagano pada...

Srbin u raju

Umre jedan Srbin, ne zna se od čega,
Ali Gospod primi u naselja njega,
I reče mu Gospod: "O ljubezni sine!
Dospeo si, evo, u rajske visine."

"Evo ovde ima blaga svakojaka,
I učenih ljudi, i dobrih junaka
Tu su našli mira i naslade sebi,
Tu će rajska sladost pristati i tebi.
Nek' te, dakle, briga i tuga ne guši,
No slobodno išti što ti drago duši."

A Srbin će njemu: "O, Gospode jaki!
Ja bih željno isk'o novina ma kaki',
U kojima piše šta sad dole rade,
Kakve nove spletke pred izbore grade?"

Okrete se Gospod anđelima redom,
I zatrese tužno svojom glavom sedom:
"Podajte mu, - reče - a šta drugo znamo?
Ta to jedan Srbin i razume samo!"

Na Drini

Kroz tucna polja i pitome ravni,
Srditim tokom, u nedogled tavni,
Ti širiš tvoja šuštajuća krila,
O, Drino, vodo mila
Obale tvoje šarenilo krasi,
Ko ljupki venac nevestinske vlasi,
Al' tvoj se talas ravnodušno kreće,
Ostavlja rosno cveće.
Talasi mili Ravnodušno tako
Ostavljah i ja što sve ljubljah jako,
I gonim - jurim - a gde li ću stati,
- Sudba će, možda, znati

Starac

Star sam, slab sam, iznemogo,
Prožima mi dušu stud;
Borbe beše vrlo mnogo,
Sad odmora hoće grud
Zaman, što me razgovara
Prošlih dana spomen znan:
Mene muči i obara
Neodoljiv neki san -
Svršeno je... Pogled tužan
Ukočeno na svet sja:
Vidim da već nije nužan
Nit' ko meni, - ni kom ja
Star sam, slab sam, iznemogo,
Prožima mi dušu stud;
Borbe beše vrlo mnogo,
Sad odmora hoće grud -
Al' me ipak radost neka
Utešiti lepo zna:
Mnogo milih mene čeka
U državi večnog sna...

Turska

Ko izumrli davno, prada mnom gradovi leže
I mirna uboga sela. Sa mračnih domova njini'
I drevnih, kamenih platna, vinjaga gusta se vije
Il' šumi na visini,
I kao prastaro groblje lisnatom vrežom ih krije.
Eno na surom visu urvine vekovne stoje
Ko strašan, ogroman skelet... Kroz okna njihova pusta
Sanjivo šumori vetar i niče visoka trava
Sumornog zaborava.
Izgleda, kao da čovek ni rukom dotako nije,
Što su stoleća burna odbila u mračnom hodu
Sa kula i platna gradskih. Tu gnezdo jeina vije,
I zmija odvratno mili i gušter po travnom podu.

Poslednji dan

Pod čudnim znancima osvanu današnji dan. Nebo
je sumorno bilo.
I sjajni točak svoj, na burnom ishodu svome
Zadrža večitost tavna. Svu zemlju, prirodu celu,
Mrtvački prožma mir i gusta obuze tama,

Ah, sudni osviće dan! U divljem užasu svome,
Svirepe čekahu zveri i ljudi čekahu sunce,
A mračno dolazi podne - i nebom zvezdanim samo
Treptanje strašnije biva; početak tiho se ljulja.

I tama zavlada adska... S pucnjavom zapad se pali,
Prostranstvom ljudstvo sve sa plačem podiže ruke
Al strašni konac je tu. Okovi spadoše redom,
I silni svetovi k središtu jurnuše. Burno

Oluja razmanu krilom. Kroz tamu zviždanje bruji.
I mutne pučine val srdito podiže pene -
U smrtnom jauku tom molitva umire blaga,
I vrelo srce mre i um se u kamen stvara!

I samo jedan glas prostranstvo potresa širom,
Glas večne pravde je to. Anđeo smrti se bliži,
I nemi njegov hod očajni udarci slave:
Strepi od gneva tog, jer bog se u gnevu stresa!

VEČE

Rumene pruge već šaraju daleki zapad,
Klonuo počiva svet.Sa mitnih dalekih polja
Umorni ratar s pesmom žurno se noćištu sprema,
I samo čas po čas zaječi šarena dolja

Od škripe točkova kolskih.Goneći vesela stada
Bezberižno pastir mlad u zvične dvojnice svira,
A njegov kosmati pas, podvivši repinu leno,
Korača upored s njim.Koprena dubokog mira

Uvija polja i ravni. Rumene pruge se gase-
I bledi mesečev zrak, svetilo nebeskih dvora,
Kroz maglu diže se već-i nema, duboka tama
Dovodi bajnu noć sa sinjeg neznanog mora.


Sve grli mir i san.Pokadšto zaurla samo
Susedov stari pas, il pozno došavši s rada,
Ispreže ratar plug i stoku umornu poji,
I đeram škripi sve i voda žuboreć pada.

U SPOMENICU

Kad proteče mladost, što nas služi sada,
I pokida život sve žice veselja,
Kad nas borba smiri i nevolja svlada,
I nestane davno mnogih prijatelja -

Kad jesenji vetar s nepogodom dune,
I tajni se odjek zahori u miru,
Znaj: to ječe moje pokidane strune,
To prošlost udara u srebrnu liru.

Vaskrsne li tada naše mlado doba
I doleti spomen sa veselim zvukom,
Ti se blago nasmej na dverima groba,
I svega se seti - i odmahni rukom. . .

HIMNA VEKOVA

Ne znam je l' na snu samo
il' zbilja odlazim često
U čudan predeo neki. Tu svako kazuje mesto
Tragove razorenja.
Kiparis zeleno tavni i korov širi se samo,
I vlažni, grobovski vetar
okean talasa tamo,
I zviždi sa hladnog stenja.

I ja, umoran teško sa daljna nekakva puta,
Na pustu obalu sedam. I tada pored mene
Mrtvački prolazi sprovod
u nemom svečanom hodu,
A maske na licu nose i ljudi, deca i žene.

Odakle dolaze oni? I kuda večito grede
Taj sprovod sa pesmama groznim?
I koga odnose oni u krilo večnosti sede
U večerima poznim?
Ćuteći prolaze oni, i večno po mraku blude
I od vremena davnih -
Beskrajni okean šumi
sumornu i hladnu pesmu,
Himnu vekova tavnih.

SUMORAN DAN

Kiša sipi. . . U daljini
Povila se magla gusta;
Dan prolazi u tišini,
Gora nema, polja pusta.
U mrtvilu sve počiva,
Nigde nema stvora živa.
Svuda pustoš i dosada
Caruje i vlada.
Niti srce štogod želi,
Nit' se čemu nada.

Rasejano pogled bludi,
Tromo idu časi,
Iz daljine zvono gudi,
Razležu se glasi -
Odjekuju na daleko. . .
Mora da je umro neko.



* * *

Sa pogledom ugašenim,
S prekrštenim rukama,
Na mrtvačkom odru svome
Ležao sam međ' vama.

Vi ste moje bledo lice
Rosnim vencem obvili,
I o mojim bolovima
Sa uzdahom zborili.

Ja sam sluš'o reči vaše
S njinim slatkim otrovom,
I gorko sam nasmej'o se
Pod mrtvačkim pokrovom.

U POZNU JESEN

Čuj, kako jauče vetar
kroz puste poljane naše,
I guste slojeve magle u vlažni valja do. . .
Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom;
Mutno je nebo svo.

Frkće okis'o konjic i žurno u selo grabi,
I već pred sobom vidim ubog i stari dom;
Na pragu starica stoji
i mokru živinu vabi,
I s repom kosmatim svojim ogroman zeljov s njom -

A vetar sumorno zviždi
kroz crna i pusta polja,
I guste slojeve magle u vlažni valja do. . .
Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom;
Mutno je nebo svo.

ISPOVEST (5)

Samo kad prošlost probudi se drevna,
I stare sreće zagreje me žar,
Očajne suze pomute mi pogled,
u duši sine zaboravljeni čar. -

Ja ljubim onda, ja verujem onda,
Srećne mladosti obuzme me kras,
I moje lire drhtajući zvuci
Svoj sanjalački kroz noć šire glas:

Prošlost je groblje. Preko surih ploča
Tumara seda starost. Korov gust
Pokriva staze i grobove neme
I sav predeo, sumoran i pust.

Na trošni spomen ona spušta glavu,
A povetarac leluja sedu vlas. . .
Srce se stvara u kam, duša ledi,
A na usnama izumire glas -

I samo suze teku. . . Tavna prošlost
Ponova sine, kao lepi san,
Nebo se, možda, grozi, zemlja stresa,
Al' roblje svoje ne ispušta van.

POSLEDNJI GOST

Ponoć je odavno prošla.
U krčmi nikoga nema,
Osim krčmara starog,
što zguren kraj toplog plama,
Pretura debelu knjigu.
Napolju mrtvilo vlada,
I sitna kišica sipi,
i gusta caruje tama.

U tom se kucanje začu.
U krčmu uđe naglo
Čudnovat nekakav gost;
usne mu grozno se smeše;
Iz praznih šupljina očnih studena pustoš se širi,
U ruci držaše kosu.
To Samrt ledena beše.

Krčmar je dremao mirno
držeći debelu knjigu,
Kad Samrt tiho mu priđe,
i mirno stade nad njime.
Pa onda uzede pero
sa krčmarskog prljavog stola,
I svojom mrtvačkom rukom
zapisa sopstveno ime -

I zatim u budžak ode.
Iz tanke polutame,
strašno se kezila otud.
Vetar je sa vlažnom rukom
Tresao prozore mutne i
teška hrastova vrata,
Zviždeći kroz praznu krčmu
sumornim i strašnim zvukom.

KLEON I NJEGOV UČENIK

Učenik

Čestiti Kleone, krenimo se dalje!
Svaki žbun me sebi, svaki cvetak mami,
I potočić bistri što nam žubor šalje,
I vis Filopape u jutarnjoj tami.
Strašan u samoći, kao sveta gora,
Na drevni me Olimp u osami seća,
Ja slutim, verujem: tu je draga Flora,
Flora, nežni simbol mladosti i cveća.

Kleon

Sve je samo simbol što ti vidi oko,
Sve, što dušu tvoju i vedri i mrači.
Simbol je i zemlja, i nebo visoko,
A suština ono, što on sobom znači.
Tavni veo noći ili svetlost Feba,
Zvuk, koji se hori iz prazne daljine,
Odsev je istine, kojoj naći treba
Pravoga imena, potpune celine.

Jer što pogled vidi
spram svetlosti sjajne,
I sve, što se kosne našeg budnog sluha,
To je spoljni dodir ove večne tajne,
I opštenje njeno i ljudskoga duha.
Nije glavno, dakle, ono što me goni,
Da plačem il' pevam u časima lepim,
No suština toga.
Glavno je: što strepim,
Kad barbiton tugu ili radost zvoni.
Pred tom večnom tajnom mi stojimo nemo,
K'o saiski mudrac pred Istine likom;
Veo s njenog lica dići ne umemo,
Jer Istina cela ne daje se nikom.
Vek za tavnim vekom u večnost će saći,
A razum će ljudski po mraku da luta;
Odgovora neće na pitanje naći
Ni Istini celoj prolaza i puta. -
I slutiće večno.

Učenik

Na ovome polju
Nek sloboda moja sahranjena spava,
Jer Istina tvoja potčini mi volju,
A dušu mi, evo, strahom ispunjava.

Kakva mračna mis'o: spavati u noći,
I znati da neko pored odra stoji,
Koga ne poznajem. I duh, u samoći,
K'o plašljivo lane da se večno boji
Da sluti i čeka. Samo jednu mis'o,
Sami slutnju svoju nalaziti svuda,
Zato, da bi onde, gde si s verom dis'o,
Pod teretom sumnje prolazio tuda!
Kakva strašna mis'o: sve što vidim, čujem,
Smatrati za simbol, koji drugo znači:
Nagoniti razum da večno tumači,
Te da kratki život zagonetkom trujem.
Ah, pogledaj dole: od kapije Roni
Odmorni se ljudi s buktinjama kreću,
Zaljubljeni pastir svoje stado goni,
Kao mladi Faon po rosnome cveću;
S Akropola tvrdog uzvici se hore,
I jutarnja straža kliče u daljini;
Daljni istok plamti kao rujno more,
Da pozlati glavu carici Atini.
Sve radošću diše. I u čistoj veri
Na posao dnevni pokreću se oni,
Na hramu su davno otvorene dveri,
I u hramu kimval tajanstveno zvoni.

ISPOVEST (1)

Na trošnom čunu, bez krme i nade,
U meni vera gubi se i mre;
Ja ništa više ne verujem, ništa!
Il' bolje reći, ja verujem sve. . .

Na moru burnom ljudskoga života
Prerano ja sam upoznao svet:
Za mene život ništava je senka,
Za mene život otrovan je cvet.

Trpi i živi!. . . Prijatelju dragi,
O mnogo čemu mislio sam ja -
Blago onom ko ne misli ništa!
Taj manje tuži, manje jada zna.

Veselo čedo Arkadije cvetne,
On ne zna šta je trnje, šta je kam;
Za kršne klance on je sluš'o možda
Ali po njima nije iš'o sam. -

Za njega svet je perivoj od ruža,
Po cveću šeće kao paun mlad,
Njegova duša jezero je mirno,
Njegov se nikad ne koleba nad.



* * *

Sivo, sumorno nebo. . .
Sa starih ograda davno
Uveli ladolež već je sumorno spustio vreže,
A dole, skrhane vetrom,
po zemlji grančice leže;
Sve mračna obori jesen,
i sve je pusto i tavno,
Bez života je sve.
Izgleda kao da samrt umornu prirodu steže
I ona tiho mre. . .

A po kaljavom drumu,
pogružen u smernoj tugi,
Ubogi sprovod se kreće.
Mršavo, maleno kljuse
Lagano taljige vuče,
a vrat je pružilo dugi. . .
I kiša dosadno sipi,
i sprovod prolazi tako,
Pobožno i polako.