Vojislav Ilić

First topic message reminder :

Vojislav Ilić (Beograd, 14. april 1862. — Beograd, 21. januar 1894), pesnik, Beograđanin, sin pesnika Jovana Ilića, Vojislav je proživeo kratak i težak život. Bolešljiv još od detinjstva, on je slabo mario za učenje. Školu je napustio posle trećeg razreda gimnazije zbog slabog uspeha. Kasnije je na svoju ruku pohađao predavanja u Velikoj školi, aktivno učestvovao u književnom i političkom životu studentske omladine, ali ispite nije polagao. Njegovom obrazovanju je pomoglo što mu je dom bio stecište književnika i pesnika. Tu je upoznao Đuru Jakšića, te se kasnije i oženio jednom od Jakšićevih kćeri. Učestvovao je kao dobrovoljac u bugarskom ratu 1885. godine, 1887. stupa u službu kao korektor Državne Štamparije, a 1892. namešten je za učitelja u srpskoj školi u Turn Severinu. Iste godine postaje pisar ministarstva unutrašnjih dela, a 1893. vicekonzul u Prištini, po njegovoj želji da ide na Kosovo. Međutim, njegovo slabo zdravlje ga primorava da se vrati u Beograd gde uskoro i umire.


Vojislav Ilić
U životu u mnogome je delio sudbinu drugih pisaca svog vremena: često je menjao nameštenja u Beogradu i unutrašnjosti, živeo u oskudici, veliki deo vremena provodio u kafani i neurednim, boemskim životom još više pogoršao svoje ionako slabo zdravlje, zbog političkih uverenja bivao proganjan od vlasti, i umro mlad. Iako je pisao kratko vreme, svega petnaestak godina, ostavio je obimno i raznovrsno delo. Za života je objavio tri zbirke pesama (1887, 1889, 1892), kojima treba dodati veliki broj pesama rasutih po časopisima i zaostalih u rukopisu. Nekoliko slabih proznih pokušaja pokazuju da je Vojislav, slično Branku i Zmaju, bio prvenstveno pesnik, da je umeo dobro pisati samo u stihu.
Po Jovanu Deretiću Ilić je u srpskom pesništvu izvršio ono što je desetak godina ranije zahtevao S. Marković: odlučan raskid s romantizmom. Međutim, njegove književne težnje samo se delimično poklapaju s Markovićevim programom i s realističkom poetikom. U nekim pesmama on je bio glasnik naprednih ideja svog doba, oštar kritičar društvenih i političkih izopačenosti. Ali, njegova poezija, gledana u celini, suprotna je duhu tendenciozne, pragmatične književnosti za koju se zalagao programski realizam. Svojim estetizomom i formalizmom Ilić je otvorio put drukčijoj poeziji, poeziji kojoj je podjednako strana orijentacija realista na običnu stvarnost i zahtevi ideologa za uključivanje književnosti u društvene i političke borbe, poeziji u kojoj je najvažniji momenat briga za samu sebe, za svoje vlastito umetničko biće.

VEČE

Rumene pruge već šaraju daleki zapad,
Klonuo počiva svet.Sa mitnih dalekih polja
Umorni ratar s pesmom žurno se noćištu sprema,
I samo čas po čas zaječi šarena dolja

Od škripe točkova kolskih.Goneći vesela stada
Bezberižno pastir mlad u zvične dvojnice svira,
A njegov kosmati pas, podvivši repinu leno,
Korača upored s njim.Koprena dubokog mira

Uvija polja i ravni. Rumene pruge se gase-
I bledi mesečev zrak, svetilo nebeskih dvora,
Kroz maglu diže se već-i nema, duboka tama
Dovodi bajnu noć sa sinjeg neznanog mora.


Sve grli mir i san.Pokadšto zaurla samo
Susedov stari pas, il pozno došavši s rada,
Ispreže ratar plug i stoku umornu poji,
I đeram škripi sve i voda žuboreć pada.

U SPOMENICU

Kad proteče mladost, što nas služi sada,
I pokida život sve žice veselja,
Kad nas borba smiri i nevolja svlada,
I nestane davno mnogih prijatelja -

Kad jesenji vetar s nepogodom dune,
I tajni se odjek zahori u miru,
Znaj: to ječe moje pokidane strune,
To prošlost udara u srebrnu liru.

Vaskrsne li tada naše mlado doba
I doleti spomen sa veselim zvukom,
Ti se blago nasmej na dverima groba,
I svega se seti - i odmahni rukom. . .

HIMNA VEKOVA

Ne znam je l' na snu samo
il' zbilja odlazim često
U čudan predeo neki. Tu svako kazuje mesto
Tragove razorenja.
Kiparis zeleno tavni i korov širi se samo,
I vlažni, grobovski vetar
okean talasa tamo,
I zviždi sa hladnog stenja.

I ja, umoran teško sa daljna nekakva puta,
Na pustu obalu sedam. I tada pored mene
Mrtvački prolazi sprovod
u nemom svečanom hodu,
A maske na licu nose i ljudi, deca i žene.

Odakle dolaze oni? I kuda večito grede
Taj sprovod sa pesmama groznim?
I koga odnose oni u krilo večnosti sede
U večerima poznim?
Ćuteći prolaze oni, i večno po mraku blude
I od vremena davnih -
Beskrajni okean šumi
sumornu i hladnu pesmu,
Himnu vekova tavnih.

SUMORAN DAN

Kiša sipi. . . U daljini
Povila se magla gusta;
Dan prolazi u tišini,
Gora nema, polja pusta.
U mrtvilu sve počiva,
Nigde nema stvora živa.
Svuda pustoš i dosada
Caruje i vlada.
Niti srce štogod želi,
Nit' se čemu nada.

Rasejano pogled bludi,
Tromo idu časi,
Iz daljine zvono gudi,
Razležu se glasi -
Odjekuju na daleko. . .
Mora da je umro neko.



* * *

Sa pogledom ugašenim,
S prekrštenim rukama,
Na mrtvačkom odru svome
Ležao sam međ' vama.

Vi ste moje bledo lice
Rosnim vencem obvili,
I o mojim bolovima
Sa uzdahom zborili.

Ja sam sluš'o reči vaše
S njinim slatkim otrovom,
I gorko sam nasmej'o se
Pod mrtvačkim pokrovom.

U POZNU JESEN

Čuj, kako jauče vetar
kroz puste poljane naše,
I guste slojeve magle u vlažni valja do. . .
Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom;
Mutno je nebo svo.

Frkće okis'o konjic i žurno u selo grabi,
I već pred sobom vidim ubog i stari dom;
Na pragu starica stoji
i mokru živinu vabi,
I s repom kosmatim svojim ogroman zeljov s njom -

A vetar sumorno zviždi
kroz crna i pusta polja,
I guste slojeve magle u vlažni valja do. . .
Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom;
Mutno je nebo svo.

ISPOVEST (5)

Samo kad prošlost probudi se drevna,
I stare sreće zagreje me žar,
Očajne suze pomute mi pogled,
u duši sine zaboravljeni čar. -

Ja ljubim onda, ja verujem onda,
Srećne mladosti obuzme me kras,
I moje lire drhtajući zvuci
Svoj sanjalački kroz noć šire glas:

Prošlost je groblje. Preko surih ploča
Tumara seda starost. Korov gust
Pokriva staze i grobove neme
I sav predeo, sumoran i pust.

Na trošni spomen ona spušta glavu,
A povetarac leluja sedu vlas. . .
Srce se stvara u kam, duša ledi,
A na usnama izumire glas -

I samo suze teku. . . Tavna prošlost
Ponova sine, kao lepi san,
Nebo se, možda, grozi, zemlja stresa,
Al' roblje svoje ne ispušta van.

POSLEDNJI GOST

Ponoć je odavno prošla.
U krčmi nikoga nema,
Osim krčmara starog,
što zguren kraj toplog plama,
Pretura debelu knjigu.
Napolju mrtvilo vlada,
I sitna kišica sipi,
i gusta caruje tama.

U tom se kucanje začu.
U krčmu uđe naglo
Čudnovat nekakav gost;
usne mu grozno se smeše;
Iz praznih šupljina očnih studena pustoš se širi,
U ruci držaše kosu.
To Samrt ledena beše.

Krčmar je dremao mirno
držeći debelu knjigu,
Kad Samrt tiho mu priđe,
i mirno stade nad njime.
Pa onda uzede pero
sa krčmarskog prljavog stola,
I svojom mrtvačkom rukom
zapisa sopstveno ime -

I zatim u budžak ode.
Iz tanke polutame,
strašno se kezila otud.
Vetar je sa vlažnom rukom
Tresao prozore mutne i
teška hrastova vrata,
Zviždeći kroz praznu krčmu
sumornim i strašnim zvukom.

KLEON I NJEGOV UČENIK

Učenik

Čestiti Kleone, krenimo se dalje!
Svaki žbun me sebi, svaki cvetak mami,
I potočić bistri što nam žubor šalje,
I vis Filopape u jutarnjoj tami.
Strašan u samoći, kao sveta gora,
Na drevni me Olimp u osami seća,
Ja slutim, verujem: tu je draga Flora,
Flora, nežni simbol mladosti i cveća.

Kleon

Sve je samo simbol što ti vidi oko,
Sve, što dušu tvoju i vedri i mrači.
Simbol je i zemlja, i nebo visoko,
A suština ono, što on sobom znači.
Tavni veo noći ili svetlost Feba,
Zvuk, koji se hori iz prazne daljine,
Odsev je istine, kojoj naći treba
Pravoga imena, potpune celine.

Jer što pogled vidi
spram svetlosti sjajne,
I sve, što se kosne našeg budnog sluha,
To je spoljni dodir ove večne tajne,
I opštenje njeno i ljudskoga duha.
Nije glavno, dakle, ono što me goni,
Da plačem il' pevam u časima lepim,
No suština toga.
Glavno je: što strepim,
Kad barbiton tugu ili radost zvoni.
Pred tom večnom tajnom mi stojimo nemo,
K'o saiski mudrac pred Istine likom;
Veo s njenog lica dići ne umemo,
Jer Istina cela ne daje se nikom.
Vek za tavnim vekom u večnost će saći,
A razum će ljudski po mraku da luta;
Odgovora neće na pitanje naći
Ni Istini celoj prolaza i puta. -
I slutiće večno.

Učenik

Na ovome polju
Nek sloboda moja sahranjena spava,
Jer Istina tvoja potčini mi volju,
A dušu mi, evo, strahom ispunjava.

Kakva mračna mis'o: spavati u noći,
I znati da neko pored odra stoji,
Koga ne poznajem. I duh, u samoći,
K'o plašljivo lane da se večno boji
Da sluti i čeka. Samo jednu mis'o,
Sami slutnju svoju nalaziti svuda,
Zato, da bi onde, gde si s verom dis'o,
Pod teretom sumnje prolazio tuda!
Kakva strašna mis'o: sve što vidim, čujem,
Smatrati za simbol, koji drugo znači:
Nagoniti razum da večno tumači,
Te da kratki život zagonetkom trujem.
Ah, pogledaj dole: od kapije Roni
Odmorni se ljudi s buktinjama kreću,
Zaljubljeni pastir svoje stado goni,
Kao mladi Faon po rosnome cveću;
S Akropola tvrdog uzvici se hore,
I jutarnja straža kliče u daljini;
Daljni istok plamti kao rujno more,
Da pozlati glavu carici Atini.
Sve radošću diše. I u čistoj veri
Na posao dnevni pokreću se oni,
Na hramu su davno otvorene dveri,
I u hramu kimval tajanstveno zvoni.

ISPOVEST (1)

Na trošnom čunu, bez krme i nade,
U meni vera gubi se i mre;
Ja ništa više ne verujem, ništa!
Il' bolje reći, ja verujem sve. . .

Na moru burnom ljudskoga života
Prerano ja sam upoznao svet:
Za mene život ništava je senka,
Za mene život otrovan je cvet.

Trpi i živi!. . . Prijatelju dragi,
O mnogo čemu mislio sam ja -
Blago onom ko ne misli ništa!
Taj manje tuži, manje jada zna.

Veselo čedo Arkadije cvetne,
On ne zna šta je trnje, šta je kam;
Za kršne klance on je sluš'o možda
Ali po njima nije iš'o sam. -

Za njega svet je perivoj od ruža,
Po cveću šeće kao paun mlad,
Njegova duša jezero je mirno,
Njegov se nikad ne koleba nad.



* * *

Sivo, sumorno nebo. . .
Sa starih ograda davno
Uveli ladolež već je sumorno spustio vreže,
A dole, skrhane vetrom,
po zemlji grančice leže;
Sve mračna obori jesen,
i sve je pusto i tavno,
Bez života je sve.
Izgleda kao da samrt umornu prirodu steže
I ona tiho mre. . .

A po kaljavom drumu,
pogružen u smernoj tugi,
Ubogi sprovod se kreće.
Mršavo, maleno kljuse
Lagano taljige vuče,
a vrat je pružilo dugi. . .
I kiša dosadno sipi,
i sprovod prolazi tako,
Pobožno i polako.

ELEGIJA NA RAZVALINAMA
KULE SEVEROVE

Putniče s obala cvetnih
biserne Ipokrene!
Pevaj mi pesmu o tuzi,
Pesmu o bolu večnom.
Nadežde varahu mene,
Obmanuli me druzi,
Kao bludnice - žene.

Sadašnjost moja je pusta,
k'o pusta pećina neka,
I u njoj sumorno zvoni
moj slabi i prazan glas;
Prošlost je protekla moja k'o burna planinska reka,
A s njome radosti moje k'o rajski jedan čas,
K'o zvuk, izgubljen davno.
Za sve što beše lepo,
Za otadžbinu, ljubav, i mladog druga svog,
Spokojstvo i dane svoje
ja san žrtvov'o slepo,
I sile duha mog.

I sve je propalo redom:
zavičaj, ljubav i druzi,
Pa i toplina želja, i vera, pa i nad;
I ja sam ostao samac. O pojte pesmu o tuzi!
Smrtno je moje telo razoren, prazan grad.
S razvala prastarih kula,
gde nema života više,
A gde je nekada Sever podig'o tvrdi stan,
Da s gorkih bedema gradskih
varvarske gomile briše,
Ja sanjam beskrajno mračan,
al' ipak dragi san:

Sanjam o večnom miru.
O drevni Severov grade!
I ti si mumija jedna, telo bez duha svog,
Po tebi pavit se širi
i gnusna zmija se krade,
I gavran sumorno grakće
s kamenog vrha tvog.
Kraj vlažnih zidina tvojih
gomile kamenja stoje
I urna bačena leži. . . I po kamenju tvom
Ja stupam umornom nogom,
da ime urežem svoje
Na sarkofagu tom,
U kome počiva život minulih vekova davno,
I trijumf život večnog.
U majski vedri dan,
Kad vetar leluja vreže
il' šumi u veče tavno,
On živi leluja pokrov i krepi večni san.
A dole Dunavo bruji i gusti šumore luzi,
I smeh, i pesma grmi, i život treperi mlad. . .
O pojte sumornu pesmu, o pojte pesmu o tuzi,
S uzdahom ja je primam, s odjekom prazan grad.

ZAPUŠTENI ISTOČNIK

Razoren istočnik stoji,
okružen visokom travom,
I valov, izvaljen davno.
Iz praznih kamenih grudi
Ne struji biserni talas
u žarke julijske dane,
Kroz puste i mirne strane.

Suva, kržljava kruška,
k'o crna ogromna ruka,
Sumorno nad njime stoji.
I krive njezine grane,
Nakazno pružene gore,
k'o izraz paklenih muka,
Od suve, samrtne žege
usamljen istočnik brane.
Nekad je na ovo mesto,
po stazi, zarasloj davno,
S krčagom na ramenu
slazila pastirka mlada;
I pastir pevaše pesme u veče,
tiho i tavno,
Goneći vesela stada.

Tu sam nekada i ja zamišljen slazio često
U majske večeri jasne.
Tu beše za mene mesto
Tajnih i slatkih želja.
Lisje je šumilo tada,
Dok mirna i hladna voda
u urnu mramornu pada
I preliva se tiho. . .
I vali životnih sila
Prelivahu se tada iz moje mlađane duše
Prostrano, široko, voljno,
kroz mesta beskrajno mila,
Gde vetrić, premiruć' čisto,
toplinom ljubavi duše!

Ko zaboravu mračnom
predade istočnik živi,
Da plodonosni talas ne šumi veselo sada?
Gde su drijade nežne
sa krivim i oštrim srpom?
Gde su pitoma stada?

*
Suva, kržljava kruška,
k'o crna ogromna ruka,
Sumorno nadamnom stoji.
I krive njezine grane
Nakazno pružene strše
s izrazom paklenih muka,
K'o da me s poslednjom snagom
od misli očajnih brane.

20-og julija 1881. godine
VOJISLAV ILIĆ

Tavna noći, koju često snivam,
Tavna noći, u tebi uživam!
Tvoje milje još mi poji grudi,
Tvoj me spomen u milini budi.

Tiho veče siuštalo ss nemo,
Laki suton na zemlju se spremô,
Rastirući svoje bajno krilo
S bistrom rosom na seoce milo.

I pod senkom, gde se mirno pruža
Divlja loza i rumena ruža,
Kao sanak nad umornim svetom,
Blagi miris dizao se letom!

Mir svud beše. Samo srce njeno
Tajni šumor lagano je krenô,
I žar planu, što je srce slamô –
I ružica zasmeja se samo.

I noć tavna diže se i nija,
Jato zvezda sanjalački sija;
I stidljivo iz mirisne trave
Ljubičice podigoše glave.

I daleko, kroz nedogled plavi,
Bledi mesec lagano se javi,
I zaječa kroz pučinu mira
Glasna frula mladoga pastira.

Objavljeno: 15.10.1882.

A kad zbrisa čelo znojno…
VOJISLAV ILIĆ

A kad zbrisa čelo znojno,
Reče tada Šojdin vojno:
– Ala, braćo, ala, druzi,
Duboki su ovi luzi,
Strahota je njima ići,
Jer nas može kurjak stići!
……………………………………….
Kakav kurjak, ha boga mi,
Svog krvavog na nožu mi
Pušila b’ mu s’ zverska krv!
Čujte gore, čujte luzi,
Počujte me verni druzi,
Postanuće kurjak strv!

Treći junak mnogo manji,
Mnogo suvlji, mnogo tanji,
Al’ nosina ipak duga,
Nadmašuje oba druga…
……………………………………….
……………………………………….
A kurjak je tada stao
Pa se slatko nasmejao.

Objavljeno: oko 1872.

Anđeo mira
VOJISLAV ILIĆ

Noć duboka vlada, i sve živo spava;
Na starome tornju ponoć otkucava.

I u tom času sa grančicom krina,
Anđeo se spusti sa rajskih visina.

Sve pospalo ćuti, niko se ne budi;
Ne vide ga zveri, ne vide ga ljudi.

Al’ oseća granje – pa se tiho svija;
Oseća ga lahor – pa tiho ćarlija.

I Anđeo Mira, kroz duboku tamu,
Spusti se pred oltar u pustome hramu.

Pa prekrstiv ruke na blažene grudi,
Rujnu zoru čeka da nebom zarudi…

Домовина


Нека друга земља у срећи сија,
мени си ти увек најмилија.
Нек другу земљу богатство кити,
у теби волим сиромах бити.
Сем тебе никуд не тражим блага
Србијо драга

И ако кадгод на страну пођем,
опет ћу теби натраг да дођем
ко миле ласте, што некуд лете,
ал' после опет натраг долете.
Ван тебе нећу да знам за блага,
Србијо драга

Нек туђе небо радост пролама,
нек туђе горе јече с песмама,
ја волим, мајко, у теби бити,
па макар мор'о и сузе лити.
Ван тебе нећу среће ни блага,
Србијо драга

Тек када гусле преда мном гуде,
па ми се жеље синовље буде;
кад чујем твоју негдашњу славу,
ја онда вес'о подижем главу,
ко да сам стеко силнога блага,
Србијо драга

Када о Вуку слушати станем,
ја онда гневом синовљим планем.
Ал' кад се Милош у песми пева,
е онда миље душу разгрева,
а срцу нова придође снага,
Србијо драга

Када се о турском зулуму збори,
крв ми узаври, кипи и гори.
А кад се пева о Вељку славном,
ил' бојном пољу, Мишару равном,
то ми је драже од светског блага,
Србијо драга

Нека те моје уздање прати,
нек ти се негдашња слава врати
Нека те туга занавек мине,
нека ти сунце занавек сине
Од тога већег не тражим блага,
Србијо драга

Старац


Стар сам, слаб сам, изнемого,
Прожима ми душу студ;
Борбе беше врло много,
Сад одмора хоће груд.

Заман, што ме разговара
Прошлих дана спомен знан:
Мене мучи и обара
Неодољив неки сан -

Свршено је... Поглед тужан
Укочено на свет сја:
Видим да већ није нужан
Нит' ко мени, - ни ком ја

Стар сам, слаб сам, изнемого,
Прожима ми душу студ;
Борбе беше врло много,
Сад одмора хоће груд -

Ал' ме ипак радост нека
Утешити лепо зна:
Много милих мене чека
У држави вечног сна...

Зимска идила





Зима је покрила снегом долине и поља равна,
И тавне високе горе. Вихори снежног праха
По пустом вију се пољу, и цела природа ћути,
И листак последњи вене од зимског студеног даха.

Весело пуцкара пламен у скромној избици нашој,
И мачак на банку дрема. Кроз таму вечери бледе
Дугачке и светле сенке по зиду чудно се вију,
А око огњишта сниског озебла дечица седе.

Деда узео лулу и с пажњом о длан је бије,
Па испод појаса вади листове дувана сува,
И кад их изгњави добро, он онда напуни лулу,
И мирно пушећи слуша ветрину што пољем дува.

По кашто зашкрипе селом волујска дрвена кола,
И гавран над њиме гракне. За тим се разговор чује.
То се комшија Панта, сигурно из горе враћа,
Па журно испреже стоку и чељад по кући псује.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Anđeo tuge


Sa raspuštenom kosom, pod vencem od ljubičica,
spustivši bleđanu glavu na zvučnu srebrnu liru,
ja vidim nebesku sliku.
Sa pokidanih žica, poslednji akord zvoni.
Božanska neka tuga svetli se sa njenog lica,
i ona suze roni.
Andjeo to je Tuge.
Po dubravama tavnim
njezina čudna pesma bolno i slatko ječi;
u njojzi očajnik traži utešne i mile reči,
i njima tugu goni.
Ona ga u nebo diže, dajuć’ mu krioca svoja…
Muzo! Hajdemo njojzi, jer to je sestrica tvoja.

Objavljeno: 1888.

Arnautka


Sa surih kamenih brda, goneći čupavo kljuse,
S naramkom trnja i s puškom, ljubavi vična i boju,
Ti slaziš, Adile draga. A tvoje kosice ruse
Leluja jutarnji vetar,
I diže feredžu tvoju.
Junački kapris me muči gledajuć odvažnost mušku
Sa kojom pohodiš klance, gde orli s kliktanjem lete;
Krv mi u glavu nagne, – al’ kad ti ugledam pušku
Duša mi zadršće samo,
A srce nagne u pete.

Objavljeno: 1.3.1889.