Žak Prever

First topic message reminder :

Жак Превер је рођен 4. фебруара 1900. године у Нејиу на Сени, париском предграђу на ивици Болоњске шуме, од оца Андреа Превера и мајке Сизане Превер рођене Катис. Породица има финансијске тешкоће, селе се у Тулон, па се опет враћају у Париз. Стална пресељења, промене школа, оскудица и Први светски рат утичу да Превер заувек напусти школовање и од своје петнаесте године, ради повремено разне физичке и канцеларијске послове.

Служи војску у Линевилу у Лорени, где упознаје Ива Тангија, будућег великог сликара надреализма, и у Цариграду где упознаје Марсела Дијамера. По повратку у Париз тројица пријатеља станују заједно.

Године 1925. Превер се венчао са пријатељицом из детињства Симон Дијен. У њиховој кући на Монпарнасу окупљају се Бретон, Деснос, Арагон, Пере, Кено и други надреалисти, а домаћини су Танги, Превер и Дијамел са својим супругама. Тројица пријатеља одлучују, да се прикључе надреалистичном покрету (1925. године).

Преверова сарадња са надреалистима трајала је све до разлаза са Бретоном 1928. године.

Од 1930, заједно са млађим братом, филмским режисером, Пјером Превером радио је на реализацији неколико филмова, као глумац, асистент и сценариста; касније је писао сценарије и дијалоге за Реноара, Карнеа, Гремијона, Кајата, Отан Лару и друге режисере.

Тридесетих година Превер је почео да пише и за кабарее, кафе-театре и авангардне позоришне трупе: краће драме, монологе, хорске реситале и шансоне.

Сарађује са композитором Жозефом Козмом и позоришном групом "Октобар".

Године 1946. родила се Мишел, кћи Жака и Жанине Превер.

До своје смрти 11. априла 1977. године, објавио је више збирки песама и књига.

POTOK

Pod mostom prolazi mnogo vode
a za njom i mnogo, mnogo krvi
Ali ispred nogu ljubavi
teče veliki beli potok
U vrtu bledog meseca
u kome se praznuje svaki dan
taj potok peva uspavljujući
Bledi mesec moja je svest
u kojoj se kreće jedno plavo sunce
A to sunce to su tvoje oči.

LJUBAV NA ROBOTSKI NAČIN

Neki čovek piše na mašini ljubavno pismo
i mašina odgovara čoveku svojeručno
i umesto primaoca
Toliko je savršena ta mašina
Mašina za prodaju čekova i ljubavnih pisama
I čovek udobno smešten u svojoj mašini za
stanovanje čita mašini za čitanje odgovor
mašine za pisanje
I u svojoj mašini za snivanje sa mašinom za
računanje kupuje mašinu za ljubav
I u svojoj mašini za ispunjavanje snova vodi
ljubav sa mašinom za pisanje s mašinom za
ljubav
I ta ga mašina vara s nečim
S nečim da pukneš od smeha.

REKA

Tvoje mlade grudi blistale su na mesečini
Ali on je bacio
Ledeni kamičak
Hladni kamen ljubomore
Na odsjaj
Tvoje lepote
Što je igrala gola na reci
U velesjaju leta

U muzeju voštanih Uspomena
prođite galerijom Promašenih namera
hodnikom Neiskrenih želja
stepenicama Bezvoljnih žudnji
i upašćete u klopku Kajanja
i tu
moći ćete da urežete po zidovima
sa malim nožem-Uspomenom kupljenim na ulazu
zareze Nesporazuma
Ali
iznad sale Izgubljenih Dobročinstava
vezanih očiju akrobata Ljubav
igraće na žici ukočen od sreće jedva nazrene
od sreće nikad nezaboravljene
I muzika njegovog cirkusa
okretaće svoju izlizanu ploču
islabljenu ali Oduševljenu
i ploča će se okretati
kao mesec krvavi i Ožalošćeni
Očarani Oživljeni Nasmejani Obasjani
Zadivljeni i Zadivljujući
I biće to
muzika naroda ptica
muzika ptica naroda
Posetioci
slušajte tu muziku i dobro je čujte
i ne da samo obraćate pažnju na tu muziku
na taj šum
već predajte joj se sasvim
Ona će vam se spokojno isplatiti
jednog lepog dana
ili nekog drugog dana
ta muzika naroda ptica ljubavi.

PESMA PTIČARA

Ptica koja leti tako nečujno
Plica crvena i topla kao krv
Ptica tako nežna ptica ismevač
Ptica koju odjednom obuzima strah
Ptica koja samu sebe udara
Ptica koja bi htela pobeći
Ptica usamljena i izbezumljena
Ptica koja bi htela živeti
Ptica koja bi htela pevati
Ptica koja bi htela vikati
Ptica crvena i topla kao krv
Ptica koja leti tako nečujno
Da to je tvoje srce lepa devojko
Tvoje srce koje krilom tužno udara
O tvoje čvrste i bele grudi

OBLETAO JE OKO MENE

Obletao je oko mene
Za vreme mnogih meseca dana i časova
I stavio je najzad ruku na moje grudi
Nazivajući me svojim malim malim srcem
Istrgao mi je obećanje
K'o što se istrže cvet iz zemlje
I zadržao ga u svome sećanju
K'o što se čuva cvet u zimskoj bašti
A ja
Zaboravila sam na svoje obećanje
I cvet je brzo svenuo
Oči su mu se iskolačile
Pogledao me je popreko
I uvredio tesko
A drugi je došao i nije mi ništa tražio
Ali me je celu obuhvatio pogledom
U času za njega bila sam naga
Od glave do pete
I kada me je svukao
Dopustila sam mu da od mene čini šta hoće
A nisam znala ni ko je on

UVELO LIŠCE

Želela bih da se uvek sećaš
Srećnih dana naše ljubavi
Tada je život bio mnogo lepši
I sunce blistavije bilo no danas
Uvelo lišće slaže se po zemlji
A ja te još nisam zaboravila
Uvelo lišće slaže se po zemlji
K'o naša tuga i uspomene
Hladni vetar odnosi ih
Zajedno sve u noć zaborava
A vidiš ja nisam zaboravila
Pesmu koju si mi pevao
Ta je pesma bila slična nama
I tebi koji si me voleo
I meni koja sam te volela
Živeli smo zajedno
Ti koji si me voleo
I ja koja sam te volela
Ali život razdvaja one
One koji su se mnogo voleli
O sasvim polako i bez šuma
More brise tragove po pesku
Koraka razišlih se ljubavnika

DA SE NAČINI PORTRE JEDNE PTICE

Pre svega naslikati kavez
sa otvorenim vratima
naslikati zatim nesto lepo
nesto prosto
nešto divno
nešto korisno ...
A potom za pticu
postaviti platno uz neko drvo
u nekoj bašti
u nekom gaju
u nekoj šumi
i sakriti se iza drveta
ne govoreći ništa
i bez ijednog pokreta
Neki put ptica dolazi brzo
a mogu proći i duge godine
pre no što se reši da dođe
Ali ne obeshrabrivati se
već čekati uporno
čekati ako treba i godinama
tu brzinu ili laganost dolaska ptice
pošto to nema nikakve veze
sa uspehom slike
A kad ptica dođe
ako dođe
u najvećoj tišini
sačekati da ptica uđe u kavez
pa kad je ušla
zatvoriti tiho vrata kičicom
a zatim
izbrisati jednu po jednu sve prečage
pazeći dobro da se ne dodirne
ni jedno perce ptice
Zatim načiniti portre drveta
izabravši najlepšu od njegovih grana
za pticu
naslikati zatim zeleno lišće
svežinu vetra
sunčanu prašinu
šum životinja i trave u vrelini leta
najzad čekati da ptica reši da peva
Ako ptica ne zapeva
loš je znak
znak da je slika rđava
a ako peva dobar je znak
znak da se može slika potpisati
tad isčupajte sasvim lagano
jedno pero iz krila ptice
i ispišite svoje ime u uglu platna

KAKO STOJE STVARI

U dvanaest dvoraca dobijenih
za dvanaest zalogaja hleba
dvanaest ljudi rida od besa
u dvanaest kupatila
Tuzna poruka i m je stigla
losa vest iz loseg kraja
Negde tamo neki domorodac
digao se iz pirincanog polja
i sa preziorm
saku pirinca
bacio prema nebu.

BAŠTA

Hiljade i hiljade godina
Ne bi bilo dovoljno
Da se opiše
Kratki sekund večnosti
U kome si me ti poljubila
U kome sam te ja poljubio
Jednoga zimskog praskozorja
U Parku Monsuri u Parizu
U Parizu
Na zemlji
Na zemlji koja je zvezda

STARO VINO

Narandža na stolu
Tvoja haljina na podu
A ti u mojoj postelji
Blagi poklon trenutka
Svežina noći
Toplota moga života

DECA SE VOLE

Deca kad se vole ljube se stojeći
Po kapijama noći
Dok prolaznici ukazuju prstom na njih
Ali decu kad se vole
Baš je briga da li ih ko vidi
Jer tu su samo njihove senke
Treperave u noći
I koje izazivaju kod prolaznika
Bes prezir smeh i zavist
Deca kad se vole nisu ovde ni za koga
Tada si dalje odavde nego što je noć
I mnogo dalje nego što je dan
Ona su
U zaslepljujućoj svetlosti prve ljubavi

BUKET

Šta tu radiš devojčice
Sa tim cvećem tek ubranim
Šta tu radiš devojko
Sa tim cvećem ne više svežim
Šta tu radiš lepa ženo
Sa tim cvećem koje vene
Šta tu radiš starice
Sa tim cvećem davno već uvelim
-Čekam pobednika

Adrijen

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Grudva snega
koju si bacio na mene
u Šamoniju
prošle zime
sačuvala sam je
Eno je na kaminu
pokraj svadbenog venca
moje pokojne majke
koju je ubio
moj pokojni otac
što je giljotiniran
jednog tužnog zimskog jutra
ili proletnjeg ...
Grešila sam priznajem
znala sam ostati
duge godine
ne vraćajući se
kući
Ali nikada ti nisam rekla
da je to zato što sam bila u zatvoru
grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
I Vrbova grana
tvoj mali foksterijer
koji je crk'o prošle nedelje
sačuvala sam ga!
Eno ga u frižideru
i ponekad kad otvorim vrata
da uzmem pivo
ugledam jadnu životinju
i to me strašno rastuži!
A ipak to sam ja uradila
jedne večeri da skratim vreme
dok sam te čekala ...
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Sa vrha kule Sen-Žak
bacila sam se
prekjuče
zbog tebe sam se
ubila
Juče su me zakopali
u jedno divno groblje
i mislila sam na tebe
i večeras sam se vratila
u sobu
po kojoj si se šetao go
u vreme dok sam još bila živa
i čekala te

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
U redu grešila sam
duge godine nisam se vraćala kući
ali sam ti uvek krila
da je to zato što sam bila u zatvoru!
Grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela!

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!

Pesma iz meseca maja

Mazga kralj i ja
Umrećemo sutra
Mazga od gladi
Kralj od dosade
Ja od ljubavi

Parče krede
Na tabli dana
Piše naša imena
Vetar u jablanima
Zove nas po imenu
Mazga čovek kralj

Sunce Crne Krpe
Već nam je izbrisalo imena
Sveža voda iz travnjaka
Pesak iz peščanika
Ruža iz crvenog ružičnjaka
Put od kuće do škole

Mazga kralj i ja
Umrećemo sutra
Mazga od gladi
Kralj od dosade
A ja od ljubavi
U mesecu maju
Život je trešnja
Smrt koštica
Ljubav trešnjino drvo.

Pater nostri

Oče naš na nebesi
Ostani gde jesi
A mi ćemo ostati na zemlji
Koja je nekad baš lepa
Sa tajnama Njujorka
Sa tajnama Pariza
Koje nisu ništa gore od tajni Svetog Trojstva
Sa onim malim kanalom Urk
Sa velikim Kineskim zidom
Sa rečicom Morle
Sa mentol bombonama
Sa Velikim ili Tihim okeanom
I sa ona dva bazena u Tiljerijama
Sa dobrom i nevaljalom decom
Sa drugih trista čuda
Koja su tu
Tek tako
Razbacana
Svakom nadohvat
Što se i sama nekad čude što su tolika čuda
Pa se prosto kriju
K'o gola lepotica što ne sme da se pokaže
Sa nepreglednim legijama
Nedaća sveta
Sa legionarima
Sa mučiteljima
Sa šefovima ovoga sveta
Sa šefovima i njihovim blefovima
Sa godišnjim dobima
Sa godinama
Sa divnim devojkama i matorim budalama
Sa sirotinjom koja je hrana topovima.

ŠKOLA UMETNOSTI

U kutiji od upletene slame
Otac izabra jednu kuglicu od papira
I baci je
U staklenu činiju sa vodom
Ispred radoznale dece
Razvi se u vodi odjednom
Raznobojni
Veliki japanski cvet
Kratkotrajni lokvanj
I deca utihnuše
Zadivljena
U njihovoj uspomeni nikad više
Taj cvet uvenuti neće
Taj iznenadni cvet
Stvoren za njih
Za tren
Pred njima.

КОД ЦВЕЋАРКЕ

Човек улази код цвећарке
и бира цвеће
цвећарка му завија цвеће
човек ставља руку у џеп
и тражи новац
да плати цвеће
али у исто време
хвата се нагло
руком за срце
и пада

У истом тренутку док пада
новац се просипа по земљи
а онда и цвеће пада
истовремено са човеком
истовремено са новцем
а цвећарка стоји ту
крај новца што се котрља
крај цвећа што се ломи
крај човека што умире
све је наравно врло тужно
и ваљало би да учине нешто
мислим цвећарка
али ни она сама није знала шта да уради
сама не зна
одакле да почне

Има толико тога да се уради
са тим човеком што умире
са цвећем што се ломи
и тим новцем
тим новцем што се котрља
што се непрестано котрља

ОБЛАЦИ

Пошла сам по плетиво и сиво јаре
пошло је за мном
уопште се није плашило попут великог
још је и мало

И она сама била је мала
али је из ње већ говорило нешто старо као свет
Већ
је знала
сурове ствари
како на пример
да се ваља плашити
И гледала је јаре и јаре је гледало њу
и само што није заплакала
Оно је као ја
рече
помало тужно помало весело
И онда се насмеја
у то поче да пада киша

IZGUBLJENO VREME

Pred ulazom u fabriku
radnik se odjednom zaustavi
lepo vreme beše ga cimnulo za rukav
i kako se okrenuo
pogleda u Sunce
crveno i okruglo
tek probuđeno iz neba dubokog
i namignu mu
onako srdačno
Zbilja drugar Sunce
zar ti se ne čini
ipak malo glupo
po ovakvom danu
rintati za gazdu?

Senke



"Ti si tu
predamnom
u svetlosti ljubavi
A ja
i ja sam tu
pred tobom
sa muzikom snova
Tvoja senka
na zidu
vreba svaki tren
moga života
i moja lična senka
čini to isto
uhodeći tvoju slobodu
Pa ipak ja te volim
i ti mene voliš
kao što se voli dan
i život i leto
Ali kao što časovi koji se prate
ne zvone nikada zajedno
naše se dve senke preganjaju
kao dva psa iz istog okota
pušteni sa istoga lanca
ali oba neprijateljska prema ljubavi
i verni samo njihovom gospodaru
i njihovoj gospodarici
Oni očekuju najstrpljivije
ali podrhtavajući zbog bojazni
od razdvajanja ljubavnika
oni očekuju
da se naš život završi
i naša ljubav
i naše kosti budu im bačene
da bi ih zgrabilli
i sakrili ih i zakopali
u isto vreme
pod pepelom želja
u ostatke prohujalog vremena."

zivi pesak


Živi pesak

Demoni i divote
Vetrovi i oseke
Daleko već povuklo se more
A ti
Kao alga blago milovana vetrom
U živom pesku postelje ne miruješ sanjajući
Demone i divote
Vetrove i oseke
Da daleko povuklo se more
Dok su u tvojim poluotvorenim očima
Zaostala dva mala talasa
Demoni i divote
Vetrovi i oseke
Dva talasa mala da me potope

STRELAC


Jacques Prévert

******************
Nezno i opasno
Lice ljubavi
Pojavilo se preda mnom jedne veceri
Posle veoma dugog dana
Mozda je to bio strelac
Sa svojom strelom
Ili jos bolje muzicar
Sa svojom harfom
Ne znam vise kako
A ne znam ni vise nista
Sve sto znam
To je da me je ranilo
Ili svojom strelom
Ili svojom pesmom
Sve sto znam
To je da me je ranilo
Ranilo u srce
I za svagda
Vrela je, oh suvise vrela
Rana ljubavi

Koji smo danas dan?
Mi smo svi dani
prijateljice moja
mi smo citav zivot
ljubavi moja
Mi se volimo i mi zivimo
A ne znamo sta je to zivot
I ne znamo sta je to dan
I ne znamo sta je to ljubav.

To lice ljubavi

To lice ljubavi
opasno i nezno
jedne se veceri javi
posle predugog dana.
Mozda je strelac bio
sa lukom
ili svirac
sa harfom.
Ne znam vise.
Zaista ne znam
znam samo
da me je ranio
mozda strelom
mozda pesmom.
Znam samo
da me je ranio
zanavek ranio
iz srca krv mi tece.
Vrela me suvise vrela
ljubavna rana pece.

FIESTA


Čaše su bile prazne
i boca razbijena
Postelja raspremljena
a vrata zatvorena
Sve su zvezde od stakla
od sreće i teskobe
treperile u prahu
nepospremljene sobe
Bio sam mrtav pijan
bio sam sretan do bola
ti pijana i živa
u mom naručju gola.

[img]%20%20Uploaded%20with%20ImageShack.us[/img]

Ta ljubav
Tako silna
Tako drhtava
Tako nezna
Tako ocajna
Ta ljubav
Lepa kao dan
I ruzna kao vreme
Ta ljubav tako stvarna
Ta ljubav tako divna
Tako srecna
Tako vesela
I tako jadna
Drhteci od straha kao dete u mraku
A tako sigurna u sebe
Ko neki spokojan covek usred noci
Ta ljubav koja je izazvala strah kod drugih
Gonila ih da govore
I primoravala da blede
Ta ljubav koja je izazvala strah kod drugih
Jer te druge mi smo vrebali
Ganjani ranjivani gazeni dotucavani poricani zaboravljani
Zato sto smo tu istu ljubav mi ganjali ranjavali dotucavali poricali zaboravljali
Ta ljubav cela celcata
Jos toliko ziva
A sva ozarena
To je tvoja ljubav
To je moja ljubav
Ona koja je bila
To osecanje je uvek novo
I nije se izmenilo
Toliko stvarno kao neka biljka
Toliko drhtavo kao neka ptica
Toliko toplo i zivo kao leto
Mozemo oboje
Otici i vratiti se
Mozemo zaboraviti
A zatim ponovo zaspati
Pa probuditi se patiti bditi
Pa ponovo zaspati
Sanjati i smrt
Zatim probuditi se osmehnuti se smejati se
I podmladiti se
Nasa ljubav zastaje tu
Tvrdoglava kao magare
Ziva kao zelja
Svirepa kao osecanje
Glupa kao kajanje
Nezna kao uspomena
Hladna kao mermer
Lepa kao dan
Nezna kao dete
Gleda nas smeseci se
I kazuje mnogo ne govoreci nista
A ja je slusam drhteci
I vicem
Vicem za tebe
Vicem za sebe
I preklinjem te
Za sebe za tebe za sve one koji se vole
I koji su se voleli
Da ja im vicem
Za tebe za sebe i za sve druge
Da ne znam
Ostani tu
Tu gde si
Gde si bila nekad
Ostani tu
Ne pomici se
Ne idi
Mi koji smo voleli
Mi smo te zaboravili
Ali ti nas ne zaboravi
Jer nemamo drugog do tebe na zemlji
Ne dopusti nam da postanemo hladni
Da se udaljavamo sve vise
Odemo gde bilo
Daj nam znak da si ziva
A mnogo docnije na ivici nekog siprazja
U sumi uspomena
Iskrsni odjednom
Pruzi nam ruku
I spasi nas

Zak Prever

Barbara



Sećaš li se Barbara

Padala je kiša neprestana

Nad Brestom tog dana

A ti si išla nasmejana

Pokisla ozarena očarana

Pod krupnim kapima kiše

Seti se Barbara -

Sretoh te u ulici Sijama

Smejala si se

I ja sam se smejao

Sećaš li se Barbara

Nisam te poznavao

A nisi ni ti mene

Sećaš li se

Seti se toga dana

I ne zaboravi ga

Jedan čovek ispod neke kapije

Zaklonjen

Viknuo je tvoje ime

Barbara

A ti si potrčala ka njemu po kiši

Pokisla ozarena očarana

I bacila si mu se u zagrljaj

Sećaš li se Barbara

Ne ljuti se na mene što ti kažem TI

Jer TI kažem svakom koga volim

Pa maker ga samo jednom video u životu

Jer TI kažem svakom koga volim

Pa čak i ako ga ne poznajem

Seti se Barbara

I ne zaboravi nikad

Tu kišu tako blagu i tako srećnu

Na tvome licu srećnom

Nad tim gradom srećnim

Tu kišu nad morem

Nad arsenalom

Nad brodom iz Cesana

O, Barbara

Velika je svinjarija taj rat

I šta je sa tobom sada

Pod kišom od gvožđa

Vatre, čelika, krvi…

A onaj koji te je stezao u zagrljaju

Zaljubljeno

Da li je umro, nestao ili je još živ

O, Barbara

Još uvek pada kiša nad Brestom

Kao što je padala nekad

Ali nije to isto, jer sve je porušeno

To su samo posmrtne kapi kiše

Užasne i očajne

A nije ni onaj potop više

Gvožđa, čelika, krvi…

Već prosto kiša iz oblaka

Koji nestaju kao psi

Kao psi koje odnosi

Vodena struja iz Bresta

Da istrule negde daleko

Vrlo daleko od Bresta

Od koga nije ostalo ništa.