Matija Bećković

Naslov: Matija Bećković Pon Feb 28, 2011 9:09 am

First topic message reminder :

Matija Bećković , srpski pisac i pjesnik, rođen je 29. novembra 1939. godine u Senti. Osnovnu školu završio u selu Velje Duboko, pohađao je gimnaziju u Kolašinu i Slavonskom Brodu,
a višu gimnaziju sa maturom u Valjevu. Školske 1958/59, godine upisao
se na Filološki fakultet u Beogradu na grupu za jugoslovensku i opštu
književnost. Sa osamnaest godina objavio je prvu pjesmu u „Mladoj
kulturi“. Osim poezije, Bećković piše i pozorišne tekstove, kao i
monodrame. U Srpskom narodnom pozorištu u Beogradu je 1978. godine
izvedena „Međa Vuka Manitoga“, a potom monodrame „Reče mi jedan čoek“ i
„Ne znaš ti njih“. Predstave sa Bećkovićevim tekstovima izvode se i u
Zagrebačkom teatru ITD, Teatru mladih, teatru Jazavac, Teatru MM,
Srpskom narodnom pozorištu, Klubu M. Dopisni je član SANU od 1983. godine, a za redovnog je člana izabran 1991. godine.

izvor Wikipedija

Član Broj poruka : 3221 Datum upisa : 10.01.2010

Na mome srcu kao na gramofonskoj ploci
Snimila je sve sto je rekla u zivotu
Njene korake,njen smeh i njen kasalj
Njega duga saputanja sa ljudima koje ne poznajem.
Gradove u kojima zivimo vezuju nasa pisma.
Ja ne znam za drugo nebo sem njenog kisobrana.
Kad me ona voli ne znam od cega zivim
Ne jedem ,zaboravam da disem i vrlo cesto umirem.
Visoko u nebu setim se da ne umem leteti
Prodjem glavom kroz zid i vidim da sam pogresio
Tad zviznem nogom mesec iznag grada
I trceci obilazim mesto gde cemo imati sastanak za nekoliko dana.

Njen najgori djak gutac ljubavnog plamena sa injem u usima

…..

Matija Beckovic

Član Broj poruka : 3166 Datum upisa : 12.11.2011

ВЕРА ПАВЛАДОЉСКА

Лукавица је хтела да ме надлукави
Пунио се месец у августу као локва
Испаљиване пуне дуге преко језера и глава
На радилиштима у рудницима боксита
Убеђивао сам непознате људе
У твоје име
Вера Павладољска

Грешиле су пијане птице у простору
Препелица је кљуном горе окретала
Свест је мрцала међу литицама
Гоњен точилима кршима и губом
До грла у живом блату мислио сам
Колико си ме волела
Вера Павладољска

Мрак је у мраку сјао као животиња
Гром у ланцима чамио за брдима
Молио сам за слух физичких радника
Дивио се њиховом суровом апетиту
Заклињао једног глувонемог младића
Да изговори твоје име
Вера Павладољска

Цео дан у небу изгорео месец
Под лажним именом лечи свој пепео
У мрцави међу двојницима
Док музика снег у уши убацује
Клео сам се у обе руке нарочито десну
Да те нисам волео
Вера Павладољска

Удварао се непознатој девојци
У кањону Таре код Колашина
Говорио истине на свим језицима
Жарио и палио да их поверује
Док је ћутала сећао сам се
Да си ми најкрупније лажи веровала
Вера Павладољска

Певао је славуј са грлом грлице
Све на свету ме на те подсећало
Хвалио сам се да си луда за мном
Цела плажа да ти се узалуд удвара
Како те терам да идеш из главе
И како нећеш
Вера Павладољска

Куло црног жара под слепим очима
Заразна звезда све и свашта сажди
Док ми се падобран није отварао
И кад сам у завичајне бездане падао
Причали су да те зовем из свег гласа
Ал нисам признавао
Вера Павладољска

Ронио у најдубље бежао у горе
Да те гласно зовем да нико не чује
Био сујеверан - питао пролазнике
Како твоје лице замишљају
Чезнуо да цео дан пролазиш крај мене
Па да се не окренем
Вера Павладољска

На љубавној промаји измедју две звезде
Невидљиви ухода има нешто против
Жеђ за ракијом је слична фантазији
У теретном камиону који јури снегу усред лета
Биле су две усне неписмених жена
По угледу на твоје
Вера Павладољска

По невремену сам ловио на руке
Међ златних меридијана у води
Описивао очи једне жене месец дана
У возовима без реда многе сапутнице у пролазу
Убедио да су ми све што имам у животу
Мислећи на тебе
Вера Павладољска

Пита за мене метак луталица
Сада ме погрешно тражи око земље
Вучен тајним магнетом мог чела
Напија месец да проказе где сам
Злоставља мора куша ваздух и подмићује
Ти ћеш ме издати
Вера Павладољска

Траје монотона биографија сунца
Све сијалице горе усред дана
Словослагачи су срећни док ову песму слажу
Ваздух не схвата да сам себе бомбардује
Један од влашића склон је пороцима
И једни и други ветрови те оговарају
Неколико држава тврди да си њина
Ти си на своје име љубоморна

Каблограми се у дубокој води кваре
Нико не зна где су слова твог имена
У мртвим и лажним језицима у погрешним
нагласцима
У рукопису звезда по некој самој води
Ко ће ухватити сјај самогласника
Које птица кука
Вера Павладољска

Član Broj poruka : 23353 Datum upisa : 23.12.2011

KAD BI TI OTIŠLA IZ OVOG GRADA

Kad bi ti otišla iz ovoga grada
Kome bih levu ruku prebacio preko ramena
A desnom pokazivao obronke dalekih brda i rekao:
"Priroda je puna mojih pogleda na svet".
S kim bih zastao pred raspuklim orahom govoreći:
"U ovom orahu možda raste moj sanduk
Kad sam bio dete njegovo je stablo posađeno".
Zbog koga bih prekinuo ove reči i rekao nešto radosno,
Mada ne znam šta bih sve mogao da kažem
Na osnovu cele šume i drugih elemenata!
S kime bih se vraćao u grad ponosan kao u mojim pesmama.
Kome bih govorio o sajdžiji koji živi u zemlji
I o mom srednjem uhu koje je gusto kao šećer.
S kime bih podigao glavu prema besputnim nebesima,
Kome bih pokazivao kozje staze među zvezdama.
Čiji bi zubi zvonili kao promrzla jabuka u pšeničnoj plevi
S kime bih pomenuo: tajge, sneg na Etni, ljude po tamnicama.
Bela ptica na snegu, plastu snega u vodi,
Kome bih rekao kako mi se čini
Da u reci Ararat ključa kamenje
I ko bi me zbog toga voleo?
Danas svi znaju da sam na tebe mislio kad sam rekao:
"Ona kaže balkonu da ga voli
I balkon se sruši u tom času".
Poštari bi širom sveta raznosili jedno isto pismo
Dok zver skupog krzna drema u glupoj toploti na Tibetu
I bilo kakav mesec prelazi preko smetova.
S kime bih dugo u noći govorio protiv svakoga
I ko bi me zbog toga voleo?
Kad bi ti otišla iz ovoga grada,
Govorio bih uzalud:
Moje reči se ne bi ni na koga odnosile.

Naslov: Re: Matija Bećković Pon Jul 15, 2013 11:34 am

Матија Бећковић
Плач Живојина Кира Радовића из Бјелопавлића

Како сам
Никако
Обруках се ко нико мој
Сви моји одоше у Хаг
А мене оставише сама
... У селу са женама
И кад год се спомене Хаг
А спомињу га чешће но Тита
Оне ме испод ока погледују
Чујеш ли ђе су ти другови
А ђе си ти омрчениче
Смејуље ми се из очију
Мисле да их не видим
Што те не апсе
Ако си невин
Што ти не суде
Ако си Србин
Што не одеш добровољно
Ако си петља
Што се не убијеш
Ко ти брани
Ђе си био
Кад те нема
Ни у заједничком злочиначком подухвату
Свакога неко прошпија
За тридес сребрњака
И то на одложено
Само тебе заобиђоше
Куку браћо
Суде у одсуству
Апсе и насумично
Али ти си себе склонио
Да им се не омакне
Ни чакљом да те закаче
Леле људи
Мислио сам да ћу ја тамо бити
Ако буде ико
А испаде да само мене нема
Збогом срећо
До скоро сам се надао
Да ће се сажалити
Док још има времена
И на крају ме склептати
И испоручити
Макар грешком
Да ћу отићи на небо
Авионом преко Хага
Ваљда заслужујем
Да ме уброје барем у Србе
Да ме бар вежу
И везана сликају
Имао бих успомену
И ту слику увеличао
И урамио
И сину оставио
Али остах
И без слике
И без рама
И без успомене
Сина имам
А не требам му
Испадох нула
Нула округла
Него и нула је нешто
Не нешто него нешто повеличко
А ја сам испод нуле
Нула прекрижена
Ни дана на робији
У овом ропству
Цио вијек проведох на слободи
Венем за Хагом
И иностраним искуством
Оћу и ја тамо
Да видим мало свијета
С ону страну браве
Да се сретнем с образом
И браћом по оружју
Из покојне отаџбине
Па ђе они ту и ја
Док нас мотика не раздвоји
Свак је невин
Док се не докаже да је Србин
Све бих дао
Да се дочепам Шевенингена
И крова над главом
Да шкљоцне за мном
Једна од оних петнаест славних брава
Макар она нечујна
Па тај час да цркнем
Да се и ја упишем међу људе
Да и мене неко упита
Је ли ми све потаман
Имам ли каквих замјерки
На смјештај и услове
Као да је ико мој имао боље
Да се и ја једном пожалим на храну
Као да ми је ико икад икакву приносио
Али и да ме пуште у затвор
Да се некако прокрадем
И уплекам иза решетака
И измољкам да ме осуде
Не вјерујем да би ме одрапили
Више од десет петнаест година
Двадес у врх главе
И да још коју искамчим
Због непоштовања суда
Куд ћу кад изађем
Занемарен и изневажен
Горе него да ме ослободе
Моји парњаци
Добијају по сто година
По сто педесет година
Срећнији и доживотну робију
Ако се не жале
Не једну него по три четири
Умиру државном смрћу
Враћају се у чамовим доламама
Данас злочинци сјутра свеци
А ја у оволикој безљудици
Живим на леденоме упрету
Окинутог образа
Ферсана носа
Спарушеног срца
Смежуране душе
И подмотаног репа
На смрзнутом пепелу
Прибирам опрње уза се
Никуд не излазим
Нит имам ђе
А и да имам не бих излазио
Да ме ко види
И одмах помисли
Да ме не би гледао
Да сам ишта ваљао
А да је икакве штете
Не бих се главе наносио.

Adminka Broj poruka : 279572 Datum upisa : 30.03.2020

Ponovo imam potrebu da ćutim
Jer ono što najlepše umem da kažem više me ne zanima.
Odlučio sam da govorim kao da će mi svaka reč biti poslednja
Šta sam ja da bi pevao?
Moj siromašni rečnik zamenjujem prirodom
I gdje god putujem nailazim na nju
I njena smela poređenja.
Priroda je izrazila moje namere na više načina
Svojim biljem,svojim požarima
I drugim čudesima čiji sam učenik.
Ona je dala oblik ptici
Smelije no što se usudio ijedan pesnik
I ja se ispod njenih ptica potpisujem
Ne dodajući im gotovo ništa.
O mutna jelo izrasla iz moje mastionice,
Priroda je puna mojih pogleda na svet
Ja stoim iza njenih cvetova bez granica
Ja poštujem jedino njene neumoljive zakone.
U čitavoj prirodi nigde,osim na svoj život,
Ne mogu da stavim tačku,
Jer se sve javlja ponovo i ravnomerno sa godišnjim dobima.

Kad posle jeseni ne bi došla zima
U šta bi smo onda verovali i čemu se nadali?
Ponovo imam potrebu da ćutim
Jer govorim sa željom da budem ućutkan.
Vetar upada u sudsku pisarnicu i diže papire sa stolova

Ceo dan sam napolju kao da sam cvet,
Napolju su šume, oblasti pod snegom, ovas i raž su napolju,
Gradovi su na ulicama, ulice su na ulicama
Svi kontinenti su napolju.
Ja bih bio jedini grad koji sam unutra!
O nebesa jedini naslove na mome grobu
Bunim se protiv svega, jer nemam na šta da pristanem.

Šta sam ja da bih ćutao?
Sve što sam rekao ponavljam još jedamput,
Moje ćutanje je službi strašne istine.
Sve što ima na svetu ima i u meni.
Ne znam dali je noć ili sam sklopio oči:
Moje slike sveta se menjaju dok putujem.
Nisam ništa video prvi put sve sam prepoznao.
Predeli koje otkrivam oni su koje sam sanjao.
Šta će mi more.Imam ga u glavi
I ja ih samo poredim i bratimim.
Prizor koji gledam odavno postoji u mome sjećanju,
Putevi što godinama zavijaju na istom uglu,
Najređe biljke,jedini primeri,
Nalaze se i u mom srcu,
A sve što je u njemu
Postoji i još negde u svetu ili se potuca.
Ja putujem da bi svakoj stvari prineo drugu svojom dušom
Da bi obe bile manje usamljene.
Sedeći među drvećem govorim o svojoj prirodi,
A kad bih razumeo pticu
Rekao bih joj isti što i vama:
Svemu pretpostvaljam prirodu,
Ali svoju!

Adminka Broj poruka : 279572 Datum upisa : 30.03.2020

"U sreću treba vjerovati do konačne propasti."

Adminka Broj poruka : 279572 Datum upisa : 30.03.2020

"Obećala je da će doći ako bude lepo vreme. Brinuo sam o vremenu, pisao svim meteorološkim stanicama. Svim poštarima svim pesnicima a naročito sebi. Da se kiše zadrže u zabačenim krajevima. Bojao sam se da preko noći ne izbije rat, jer na svašta su spremni oni koji hoće da ometu naš sastanak..."

Adminka Broj poruka : 279572 Datum upisa : 30.03.2020

"И кад год сам те срео
Увек си долазила
Из мог најдубљег памћења
И најдаљих успомена."

Adminka Broj poruka : 279572 Datum upisa : 30.03.2020

" Moja mašta na nеkoj drugoj planеti
izaziva požarе a u istom trеnu jе prеd tobom tako
savršеno nеmoćna... "

Naslov: Re: Matija Bećković Čet Avg 26, 2021 10:34 pm