Dobriša Cesarić

Добриша Цесарић (Славонска Пожега, 10. јануар 1902 - Загреб, 18. децембар 1980) је био хрватски и југословенски песник.

Детињство је провео у Осијеку, матурирао у Загребу, где је и студирао на Филозофском факултету. Био је библиотекар Школе народног здравља у Загребу и редактор у издавачкој кући Зора. Редован је члан Југославенске академије знаности и уметности.

У књижевности се појавио као ђак песмом "И ја љубим" у часопису "Побратим" 1916. године, а прву књигу песама објавио је 1931. у властитој издавачкој кући и за то добио награду Југославенске академије знаности и уметности (ЈАЗУ) за најбољу збирку песама. Потом је штампао више збирки поезије, за живота је објавио шест књига које су различити избори већ обајвљиваних песама, писао је критичке и мемоарске текстове.

Као песника сутона, вечери, јесени, бола и жудње за светлом, највише га је заоукупљало обично, свакодневно, неупадљиво људско лице из забаченог ресторана или болничке чекаонице, из загушљиве канцеларије или подстанарске собице из радничког стана или трешњевачке улице.

Због једноставности и јасноће. али и наративности, Цесарићева лирика је уживала велику популарност у широким читалачким круговима. Заокупљен темом субјекта у отуђеном свету, поезији је вратио естетику бола, а оријентација на човека и друштво упутила га је на социјално ангажовану књижевност.

Цесарић је много преводио са немачког (Гетеа, Хајнеа и Рилкеа) и руског (Пушкина, Љермонтова Јесењина и др) језика. Један је од преводилаца чувене Хајнеове песме Азра.

Ljubav
Od naše ljubavi i sreće,
Gle, zvijezde su večeras veće;

A šum što dopire iz grada,
Nije l' ko pjesma vodopada?

O, to je polet u visinu!
Srca nam zamiru i ginu.

U ljubavi bih s tobom, draga,
Nestati htio ja bez traga.

Bez oproštaja
Ne, ja se nisam oprostio s njom
kad nestade na svoju stranu.
Sam slusah svojih nada lom
U jednom zabacenom restoranu.

Kako je bilo? Nije tesko reci!
U zamoru oglasila se trublja,
I vlak je krenuo obicno i lijeno,
Sa svime sto jos ljubljah.

Da l` misljase da u tom gradu
Ostavlja dusu njome bonu?
Da l` iskahu me njene oci
Pogledom ceznje po peronu?

Daleko negdje juri sada vlak,
Al sto to moje srce kuca jace?
Nije l` to mozda nada, tajni znak,
Da neko u daljini place?

Ah kakav plac! Uobrazenje, san!
Ta njene ceznje davno sve su
Vec ugasene. Ti si malko pjan,
A stvari jesu - kakve jesu.

Mozda zape koji svijetli tren
Na svome letu u njezinoj dusi;
A i taj spomen past ce kao list
Minulog ljeta, sto se susi.

Pjesma mrtvog pjesnika
Moj, prijatelju mene više nema,
Al nisam samo zemlja, samo trava,
Jer knjiga ta, što držiš je u ruci,
Samo je dio mene koji spava.
I ko je čita u život je budi.
Probudi me, i bit ću tvoja java.

Ja nemam više proljeća i ljeta,
Jeseni nemam, niti zima.
Siroti mrtvac ja sam, koji u se
Ništa od svijeta ne može da prima.
I što od svijetlog osta mi života,
U zagrljaju ostalo je rima.

Pred smrću ja se skrih (koliko mogoh)
U stihove. U mraku sam ih kovo,
Al zatvoriš li za njih svoje srce,
Oni su samo sjen i mrtvo slovo.
Otvori ga, i ja ću u te prijeći
Ko bujna rijeka u korito novo.

Još koji časak htio bih da živim
U grudima ti. Sve svoje ljepote
Ja ću ti dati. Sve misli. Sve snove,
Sve što mi vrijeme nemilosno ote,
Sve zanose, sve ljubavi, sve nade,
Sve uspomene -- o mrtvi živote!

Povrati me u moje stare dane!
Ja hoću svjetla! Sunca koje zlati
Sve čeg se takne. Ja topline hoću
I obzorja, moj druže nepoznati.
I zanosa! i zvijezda kojih nema
U mojoj noći. Njih mi, dragi, vrati.

Ko oko svjetla leptirice noćne
Oko života tužaljke mi kruže.
Pomozi mi da dignem svoje vjeđe,
Da ruke mi se u čeznuću pruže.
Ja hoću biti mlad, ja hoću ljubit,
I biti ljubljen, moj neznani druže!

Sav život moj u tvojoj sad je ruci.
Probudi me! Proživjet ćemo oba
Sve moje stihom zadržane sate,
Sve sačuvane sne iz davnog doba.
Pred vratima života ja sam prosjak.
Čuj moje kucanje! Moj glas iz groba!

Ma kako uzdiglo se srce
Ma kako uzdiglo se srce,
Klonuti mora, mora pasti
Sudbino, prije no mi klone,
O daj mu još jedanput cvasti!

Još jednom opij ga i digni
Milinom jedne mlade žene,
Još jedne zaljubljene oči
Za ove oči zanesene.

Kad već se mora u tom srcu
Ugasit mladost, a za vazda,
Sa svojim blagom, slično škrcu
Nek ne umre, već nek se razda!

Još nekoliko jasnih dana,
Da cijelog sebe u njih zgusnem,
I grleći se, ljubeći se
Ostatak mladosti da usnem.

Slap

Teče i teče, teče jedan slap;

Što u njem znači moja mala kap?



Gle, jedna duga u vodi se stvara,

I sja i dršće u hiljadu šara.



Taj san u slapu da bi mogo sjati,

I moja kaplja pomaže ga tkati.

Tiho, o tiho govori mi jesen

Tiho, o tiho govori mi jesen:

Šuštanjem lišća i šapatom kiše.

Al zima srcu govori još tiše.

I kada sniježi, a spušta se tama,

U pahuljama tišina je sama

Povratak

Ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna.

Krhko je znanje!)

Možda je pao trak istine u me,

A možda su sanje.

Još bi nam mogla desiti se ljubav

Desiti-velim,

Ali ja ne znam da li da je želim,

Ili ne želim.



U moru života što vječito kipi,

Što vječito hlapi,

Stvaraju se opet, sastaju se opet

Možda iste kapi -

I kad prođe vječnost zvjezdanijem putem

Jedna vječnost pusta,

Mogla bi se opet u poljupcu naći

Neka ista usta.



Možda ćeš se jednom uveče pojavit

Prekrasna, u plavom,

Ne sluteći da si svoju svjetlost lila

Mojom davnom javom,

I ja, koji pišem srcem punim tebe

Ove čudne rime,

Oh, ja neću znati, čežnjo moje biti,

Niti tvoje ime!



Pa ako i duša u tome trenutku

Svoje uho napne,

Sigurnim će glasom zaglušiti razum

Sve što slutnja šapne;



Kod večernjih lampa mi ćemo se kradom

Pogledat ko stranci,

Bez imalo svijesti koliko nas vežu

Neki stari lanci



No vrijeme se kreće, no vrijeme se kreće

Ko sunce u krugu,

I nosi nam opet ono što je bilo:

I radost, i tugu.

I sinut će oči, naći će se ruke,

A srca se dići -

I slijepi za stope bivšega života

Njima ćemo ići

Noć tajanstva

Ja ćutim da sam nečim taknut.
Ko dahom. Ali ne znam čime.
Da l' za mnom, draga, pružaš ruke,
Ili si rekla moje ime?

U meni sada sve je tiho.
Ja čekam znak tvoj da se javi.
Ja čekam budno, čekam žudno;
Ja bdim u jednoj višoj javi.

Marina, to je noć tajanstva;
Čeznuća putuju po tmini,
I ovaj osmjeh na mom licu
Primit ćeš negdje u daljini.

Mrtva luka

Znam: ima jedna mrtva luka,
I ko se u njoj nađe
Čuti će ujutro pjevanje ćuka
I vidjet će umorne lađe.

Brodovi u njoj vječno snivaju
Kako se brodi,
Al njihova sidra mirno počivaju
U plitkoj vodi.

I tako u snovima gledaju sreću,
A plovit se boje.
Na jarbole šarene zastave meću
I --- stoje

Povratak

Ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna.
Krhko je znanje!)
Možda je pao trak istine u me,
A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav
Desiti-velim,
Ali ja ne znam da li da je želim,
Ili ne želim.

U moru života što vječito kipi,
Što vječito hlapi,
Stvaraju se opet, sastaju se opet
Možda iste kapi -
I kad prođe vječnost zvjezdanijem putem
Jedna vječnost pusta,
Mogla bi se opet u poljupcu naći
Neka ista usta.

Možda ćeš se jednom uveče pojavit
Prekrasna, u plavom,
Ne sluteći da si svoju svjetlost lila
Mojom davnom javom,
I ja, koji pišem srcem punim tebe
Ove čudne rime,
Oh, ja neću znati, čežnjo moje biti,
Niti tvoje ime!

Pa ako i duša u tome trenutku
Svoje uho napne,
Sigurnim će glasom zaglušiti razum
Sve što slutnja šapne;

Kod večernjih lampa mi ćemo se kradom
Pogledat ko stranci,
Bez imalo svijesti koliko nas vežu
Neki stari lanci

No vrijeme se kreće, no vrijeme se kreće
Ko sunce u krugu,
I nosi nam opet ono što je bilo:
I radost, i tugu.
I sinut će oči, naći će se ruke,
A srca se dići -
I slijepi za stope bivšega života
Njima ćemo ići

Dvoje

Ljubeci se od postanja
Kroz maglu svijeta dvoje bludi,
Sa cudnom ceznjom, da se nadju
U metezu stranih ljudi.

Razmisljaju o sebi cesto
I prevarit ce se kadikad,
Da su jedno drugo nasli,
A nece se naci nikad.

Pa ipak, on ce jednom doc'
U sobu onoga hotela,
U kom je ona cijelu noc
Uz uzdisaje mora bdjela.

Pred zoru, kad u krevet legne,
Na onu mislec koju trazi,
Ni slutit nece, da mu jorgan
Pokrivase vec njene drazi.

I mozda ce u restoranu
Iz one case on da pije,
Na kojoj bjehu njena usta
Nekoliko dana prije.

Balada iz predgradja

...I lije na uglu petrolejska lampa
Svjetlost crvenkastozutu
Na debelo blato kraj staroga plota
I dvije, tri cigle na putu.

I uvijek ista sirotinja udje
U njezinu svjetlost iz mraka,
I s licem na kojem su obicno brige
Predje je u par koraka.

A jedne veceri nekoga nema,
A mor'o bi proc;
I lampa gori,
I gori u magli,
I vec je noc.

I nema ga sutra, ni prekosutra ne,
I vele da bolestan lezi,
I nema ga mjesec, i nema ga dva,
I zima je vec,
I snijezi...

A prolaze kao i dosada ljudi,
I maj vec mirise -
A njega nema, i nema, i nema,
I nema ga vise...

I lije na uglu petrolejska lampa
Svjetlost crvenkastozutu
Na debelo blato kraj staroga plota
I dvije, tri cigle na putu.

Kad budem trava



Mozda ce onda bolje da bude
Kada se jednoga dana preselim
U crve i u zemne grude.

Ljuljat cu se u travama veselim,
Mjesecinom i suncem poliven,
Rasitnjen i dobro skriven.

Nista mi nece ostat od uma,
Nijedna misao mrtvoga duha;
Ja necu imat ni uha ni sluha
Da slusam tisinu svojega suma.

Ako me kada stanu i kosit,
Nece mi bola nanijeti kosa -
Jedini teret koji cu nosit
U novom zivotu biti ce rosa.

Krik

Citavog dana bol mi buja,
Zamjetljiv tek u glasu tihom,
Al dodje noc, i razlije se —
I najedanput kriknem stihom.

Zavrisnuvsi svoj vrisak u svijet
Da uokolo trazi jeku,
Razdijelio sam svoje srce
Med bracu neznanu, daleku.

I krik moj luta, luta, luta,
A kada srodno srce prene,
Da l" ono sluti da je pusten
Iz noci mucne, probdivene?

Poludjela ptica

What are these cries upon the darkness
At night above the fields, high in the air?
Who is singing? O it's nothing, - just
A bird gone crazy, in its flight.

It flies above the sluggish clouds,
And plays above the wind and sings of it.
Trusting completely to its wings -
Where is it flying to, what is its goal?

Nije li vrijeme da gnijezdo vije?
Kad bude hladno da se u njem grije.
Ko li te posla pjevati u tminu?
Sleti u nizu, u bolju sudbinu.

Ne mari za to poludjela ptica.
Pjeva o vjetru sto je svu golica.
A kad je umor jednom bude srvo,
Nece za odmor nac nijedno drvo.

Kakvi to glasovi cuju se u mraku,
Nad nocnim poljem, visoko u zraku?
Ko li to pjeva? Ah, nista, sitnica:
Jedna u letu poludjela ptica.

Nadlijece sebe i oblake trome,
S vjetrom se igra i pjeva o tome.
Svu svoju vjeru u krilima noseci,
Kuda to leti, sto bi htjela doseci?




Is it not time it sought its nest?
Time to keep warm when winter comes?
Who sent you out to twitter above in the gloom?
Come down here to the earth, where fate is kinder!

It does not fret - this bird gone crazy.
It sings of the wind that sears it through and through.
But once exhaustion comes it will be the end for it, -
There will not be a single tree to rest upon

Povratak

Ko zna (ah, nitko, nitko nista ne zna,
Krhko je znanje!)
Mozda je pao trak istine u me,
A mozda su sanje.
Jos bi nam mogla desiti se ljubav,
Desiti velim,
Ali, ja ne znam da li da je zelim,
Ili ne zelim.



U moru zivota sto vjecno kipi,
Sto vjecno hlapi,
Stvaraju se opet, sastaju se opet
Mozda iste kapi -
I kad prodje vjecnost zvjezdanijim putem,
Jedna vjecnost pusta,
Mogla bi se opet u poljupcu naci
Neka ista usta.

Some walk with their pain
like an open wound for all to see.
The others crush it into themselves
and do not let it turn into tears and words.

Neko sa svojim bolom ide
k'o s otkritom ranom: svi neka vide.
Drugi ga cvrsto u sebi zgnjeci
i ne da mu prijeci u suze i rijeci.

Radje ga skriva i tvrdo ga zgusne
u jednu crtu na kraju usne.
Zadrsce, zadrsce u njoj kadikad,
ali u rijeci se ne javi nikad.

Dusa ga u se povuce i smjesti
na svoje dno: k'o more kamen
u njega bacen. More ga prima
dnom, da ga nikad ne izbaci plima.

Jedne noći

Te noći pisah sjedeć posve mirno,
Da ne bih majci u susjednoj sobi
Škripanjem stolca u san dirno.

A kad mi koja ustrebala knjiga,
Sasvim sam tiho išao po sagu.
U svakoj kretnji bila mi je briga
Da staričicu ne probudim dragu.

I noć je tekla spokojna i nijema.
A tad se sjetih da je više nema.

Mala kavana
Mala kavana.Treperenje sunca
I stol u kutu za dvoje-
Pa ti me ljubiš, zbilja me ljubiš,
Drago, jedino moje?!

Mjesece ljubav je u meni rasla,
Al nikom to ne htjedoh reći.
Bio sam sam, ispijen od čežnja,
A tako blizu sreći.

Da l' mogo sam slutiti ovoga jutra,
Blijed još od probdite noći,
Da ću ti meko šaptati riječi,
Sanjane u samoći?

I da ću tog jutra, što će se vječno
U riznici srca da zlati,
Naić na ruku toplu i spremnu
Da stisak mi dršćući vrati?