Dobriša Cesarić

First topic message reminder :

Добриша Цесарић (Славонска Пожега, 10. јануар 1902 - Загреб, 18. децембар 1980) је био хрватски и југословенски песник.

Детињство је провео у Осијеку, матурирао у Загребу, где је и студирао на Филозофском факултету. Био је библиотекар Школе народног здравља у Загребу и редактор у издавачкој кући Зора. Редован је члан Југославенске академије знаности и уметности.

У књижевности се појавио као ђак песмом "И ја љубим" у часопису "Побратим" 1916. године, а прву књигу песама објавио је 1931. у властитој издавачкој кући и за то добио награду Југославенске академије знаности и уметности (ЈАЗУ) за најбољу збирку песама. Потом је штампао више збирки поезије, за живота је објавио шест књига које су различити избори већ обајвљиваних песама, писао је критичке и мемоарске текстове.

Као песника сутона, вечери, јесени, бола и жудње за светлом, највише га је заоукупљало обично, свакодневно, неупадљиво људско лице из забаченог ресторана или болничке чекаонице, из загушљиве канцеларије или подстанарске собице из радничког стана или трешњевачке улице.

Због једноставности и јасноће. али и наративности, Цесарићева лирика је уживала велику популарност у широким читалачким круговима. Заокупљен темом субјекта у отуђеном свету, поезији је вратио естетику бола, а оријентација на човека и друштво упутила га је на социјално ангажовану књижевност.

Цесарић је много преводио са немачког (Гетеа, Хајнеа и Рилкеа) и руског (Пушкина, Љермонтова Јесењина и др) језика. Један је од преводилаца чувене Хајнеове песме Азра.

Kadikad, u kasni sat,
Tajanstven dar mi bude dat,
I slušam šumne razgovore
Sa vjetrom što ih vodi more.

Na vrućem čelu u taj mah
Osjetim cijelog svijeta dah.
Trepere zvijezde u visini,
I njihov sjas me sretnim čini.

Prolazi noć. Ja lutam sam.
O, kom da ovaj zanos dam?
Ja živim njime, u njem bdim.
Da plačem? Pišem? Što ću s njim?

Kraj bijelih breza svakog dana
Ja prođem srca razdragana.
(Oduvijek ima tajnih veza
Između pjesnika i breza.)

Od čega dršćete, vi breze?
Od slatkih slutnja ili jeze?
Zašto vam krošnja podrhtava
I onda kada vjetar spava?

Na ulicu, med svijet što viče,
K'o da ste izašle iz priče.
Nježne, treperave i čiste
Baš kao prva ljubav vi ste!

Moj prijatelju, mene više nema.
Al’ nisam samo zemlja, samo trava.
Jer knjiga ta, što držiš je u ruci,
Samo je dio mene koji spava.
I ‘ko je čita – u život me budi.
Probudi me i bit ću tvoja java.

Ja nemam više proljeća i ljeta,
Jeseni svojih nemam niti zima.
Siroti mrtvac ja sam, koji u se
Ništa od svijeta ne može da prima.
I što od svijetlog osta mi života,
U zagrljaju ostalo je rima.

Pred smrću ja se skrih (koliko mogah)
U stihove. U žaru sam ih kovo.
Al’ zatvoriš li za njih svoje srce,
Oni su samo sjen i mrtvo slovo.
Otvori ga i ja ću u te prijeći,
K’o bujna rijeka u korito novo.

Još koji časak htio bih da živim
U grudima ti. Sve moje ljepote
Ja ću ti dati. Sve misli, sve snove,
Sve što mi vrijeme nemilosno ote,
Sve zanose, sve ljubavi, sve nade,
Sve uspomene – o mrtvi živote!

Povrati me u moje stare dane!
Ja hoću svjetla! Sunca koje zlati
Sve čeg se takne. Ja toplinu hoću
I obzorja, moj druže nepoznati.
I zanosa! Zvijezda kojih nema
U mojoj noći. Njih mi, dragi, vrati.

K’o oko svjetla leptirice noćne,
Oko života tužaljke mi kruže.
Pomozi mi da dignem svoje vjeđe,
Da ruke mi se u čeznuću pruže.
Ja hoću biti mlad, ja hoću ljubit'
I biti ljubljen, moj neznani druže!

Sav život moj u tvojoj sad je ruci.
Probudi me! Proživjet ćemo oba
Sve moje stihom zadržane sate,
Sve sačuvane sne iz davnog doba.
Pred vratima života ja sam prosjak.
Čuj moje kucanje! Moj glas iz groba!

Pjesma o probuđenim spomenima

Propala ljubav ne nosi se na put
Kao što nosiš kovčege i svežnje.
U spomenima život samo spava;
Kad probudi se — oni budu čežnje.
Putuješ dane i putuješ noći:
Oni su tvoje društvo u samoći.
U zanosima, lutanju daleku
Oni te naglo zabole, zapeku.
Otideš dalje. Oni dublje riju
I glumljenu ti radost tiho piju.
Na dnu ti srca čuče sumnje; čuju
Micanje svake nade, pa je truju.
Tjeskobama, ljubomorom te muče,
U sutra sjenu bacajuć od juče

JESENJE JUTRO

Obukoh se.
Prozoru priđoh,
A vani: jesen.
Moj prijatelj uđe u mokrom kaputu
I cijelu mi sobu namiriše kišom.
Ne veli ni: zdravo!
Sjedne.
Zanesen
Izusti: »Jesen«.

Ta riječ je bila tako svježa
Ko naranča na grani
Nakon kiše.

Obukoh se.
Prozoru priđoh,
A vani: jesen.
Moj prijatelj uđe u mokrom kaputu
i cijelu mi sobu namiriše kišom.
Ne veli ni: zdravo!
Sjedne.
Zanesen.
Izusti: "Jesen"