Jorge Luis Borges

Jorge Luis Borges (Buenos Aires, Argentina, 24. august 1899 - Geneva, Švicarska, 14. juni 1986), argentinski pisac



Horhe Luis Borhes je rođen je 1899. godine u Buenos Airesu, Argentina. Osnovno obrazovanje je stekao najvećim dijelom u kući, od roditelja i bake, Engleskinje. U toku Prvog svjetskog rata Borhesova porodica je putovala po Evropi, da bi se nastanili u Švicarskoj.

U Argentinu se vratio 1921. godine, a 1923. je počeo karijeru pisca. Umro je 1986. godine u Ženevi. Posebno je poznat po svojim kratkim pričama koje imaju metafizičke, fantastične osobine. Jedna je od glavnih spisateljskih ličnosti 21. vijeka.

Makedonski književnik Vlado Urošević, dobar poznavaoc Borhesa kaže: ”Doprinos Borhesa u razbijanju stvarnosne literature bio je ključan. Pitanje je da li bi postmoderne uopće bilo bez ovog pisca. Danas se Borhes možda manje čita, više djeluju poruke koje su drugi, kasniji pisci izvukli iz njegovog djela.”

U bosanskohercegovačkoj književnosti uticaj Borhesa se uočava kod Irfana Horozovića, Dževada Karahasana, Mirka Kovača, Aleksandra Hemona i Karima Zaimovića.

Nepoznata ulica

Golubijom polutamom
nazivali su Jevreji početak večeri,
kada senka još ne uspori korake,
a spuštanje noći se opaža
kao prijatna padina.
U tom času kad svetlost
ima finoću peska,
put me je vodio nepoznatom ulicom
otvorenom u plemenitoj širini terase
čiji su gipsani venci i zidovi imali
nežne boje kao samo nebo
koje je pozadinu činilo uzbudljivom
Sve - osrednjost kuća,
skromnost stubića i zvekira,
možda nada da će se pojaviti neka devojka na balkonu -
nadimalo mi je željno srce
kao bistra suza.
Možda je ovaj trenutak srebrnog sutona
preneo svoju nežnost na ovu ulicu
učinivši je stvarnom kao stih
zaboravljen i ponovo nađen.
Tek kasnije sam shvatio
da je ta ulica tuđa,
da je svaka kuća veliki svećnjak
u kome životi ljudi gore
kao usamljne sveće,
da svaki naš nepromišljeni korak
prolazi golgotama.

Svanuće

U dubokoj opštoj noći,
koju jedva opovrgavaju svetiljke,
zalutali nalet vetra
uvredio je ćutljive ulice
kao uzdrhtalo predosećanje
groznog svanuća koje tumara
zapuštenim predgrađima sveta.
Radoznalo zagledan u tamu
i prestrašen pretnjom svitanja,
doživeo sam strahovitu pretpostavku
šopenhauera i Berklija,
koji tvrde da je svet
delatnost duha,
san duša,
bez osnove, namere i prostornosti.
A kako ideje
nisu večne kao mermer,
već besmrtne kao šuma ili reka,
ranije učenje
dobilo je u zoru drugi oblik,
a praznoverje tog trenutka,
kad se svetlost poput ladoleža
puže po zidovima tame,
prevarilo mirazom
i nacrtalo ovaj kapričo:
Ako stvari nemaju materijalnost
i ako je mnogoljudni Buenos Ajres
samo san
koji sanjaju duše u zajedničkoj opčinjenosti,
i na trenutak
kada je njegovo biće u velikoj opasnosti,
a to je drhtavi trenutak svanuća,
kad malo njih sanja svet
i samo nekoliko noćnika čuvaju,
pepeljastu i tek skiciranu,
sliku ulica
koju će kasnije sa drugima dovršiti.
Čas kada upornom snu o životu
preti opasnost da se razbije,
čas kada bi Bogu bilo lako
da uništi svoje delo!

Ali opet se svet spasao.
Svetlost prosijava izmišljajući prljave boje
i sa izvesnom grižom savesti
što sam saučestvovao u uskrsnuću dana
hitam kući,
bezbojnoj i ledenoj, obasjanoj belom svetlošću,
dok jedna ptica zaustavlja tišinu
i dok istrošena noć
ostaje u očima slepih.

Elegija kapija

Francisku Luisu Bernardesu

Ovo je elegija
pravolinijskih kapija što bacahu senku
na nepopločani trg.
Ovo je elegija
koja se seća duge kose svetlosti
koju je zalazeće sunce bacalo na utrine.
(Samo u uličicama bilo je dovoljno neba
za celu jednu sreću,
a ograde su imale boju večeri.)
Ovo je elegija
Palerma obojenog nestalnošću uspomene
koji odlazi u malu smrt zaborava.
Devojke o kojima pričaju valcer da vergla
ili drske trube vozača
tramvaja šezdeset četvorke,
znale su kako je ljupko njihovo čekanje pred vratima.
To su bile utrine sa kaktusima
i neprijateljska obala Maldonada
- manje potok, a vaše blato, za vreme suše -
i nestašni pločnici na kojima je plamsao tango
i granica od gvozdenih pištaljki.
Bilo je srećnih događaja,
stvari koje su dušu samo veselile:
leja u dvorištu
i rasklaćeni hod nekog prijana.
Prvobitni Palermo, imao si
nekoliko milongi da se ohrabriš,
špila karata da ispuniš život
i nekoliko večnih zora da saznaš smrt.
Duži je bio dan na tvojim pločnicima
nego na ulicama u centru,
jer se u tvojim dubokim prozorima odomaćilo
nebo.
Kola sa mudrim bokovima
prolazila su tvojim jutrom,
a na uglovima su stajali razneženi dućani
kao da čekaju anđela.
Iz ulice u kojoj su zgrade na sprat (otprilike milja hoda)
krenuću da potražim uspomene u tvojim noćnim ulicama.
Moj zvižduk siromaha ući će u snove
ljudi koji spavaju.
Ona smokva što viri iznad zida
slaže se sa mojom dušom
i prijatnija je potojana ružičasta boja tvojih raskršća
no rumenilo mekih oblaka.

One noći kad su pored nekog na jugu bdeli
Letisiji Alvares de Toledo
Zbog nečije smrti
- tajne čije odsutno ime čuvam a čiju stvarnost
ne shvatamo -
jedna kuća na Jugu otvorena je do zore,
neznana kuća koju mi sudbina više neće pokazati,
ali koja me noćas čeka
sa budnom svetlošću u poznim časovima sna,
izmoždena od teških noći, jasna,
u svojoj preciznoj istinitosti.
Ka njenom od smrti otežalom bdenju koračam
ulicama neophodnim kao uspomene,
štedrim vremenom noći,
u kojoj se život oglašava
samo ljudskim prilikama iz predgrađa pored ugašenog dućana
i zviždukom jedinim na svetu.
Laganim korakom, u iščekivanju,
stižem do ulice i kuće i iskrene kapije koju tražim
i dočekuju me ljudi koji moraju biti ozbiljni
i koji su savremenici mojih predaka,
i izravnjujemo sudbine u jednoj odaji što gleda na
dvorište
- dvorište koje je u vlasti i sastavu noći -
i govorimo, jer stvarnost je ozbiljna, beznačajne stvari,
a ogledalo nam pokazuje bezvoljne i srebrne likove
i mate gutljaj po gutljaj meri uzaludne časove.
Diraju me sitne mudrosti
koje se svakom smrću gube
- navika na neke knjige, neki ključ, i telo među telima.
Znam da je svaka počast, čak i beznačajna, pravo čudo
a velika je počast učestvovati u ovom bdenju
oko onoga što se ne zna: mrtvaca,
bdimo ga pratimo i čuvamo u njegovoj prvoj noći smrti.
(Bdenje kvari lice:
oči nam se gase u visinu kao Isusove.)
A mrvac, neverovatni?
Njegova stvarnost je pod cvećem koje mu ne priliči,
a njegova mrtvačka gostoljubivost će nam ostaviti
još jednu uspomenu za večnost
i misaone ulice Juga da ih s vremenom zaslužimo
i beznačajni povetarac po čelu koje se priklanja
i noć koja nas od najveće teskobe oslobađa:
preopširnosti stvarnost.

Mlada noć

Noćne vode očišćenja već me oslobađaju
mnogih boja i mnogih obličja.
U vrtu ptice i zvezde već slave željeni
povratak drevnih načela sna i tame.
Već je zapečatila tama ogledala
što ponavljaju privid stvari.
Gete je lepo rekao: Blisko se udaljava.
Te tri reči sažimaju suton.
U vrtu ruže prestaju biti ruže
− žele da budu Ruža.

San

Noć nam nameće svoju volšebnu
rabotu. Razatkati svet,
beskrajna račvanja
posledica i uzroka što se gube
u toj vrtoglavici bez dna, vremenu.
Noć želi da noćas zaboraviš
svoje ime, pretke i poreklo,
svaku reč ljudsku i svaku suzu,
ono čemu te je mogla naučiti java,
varljivu tačku geometara,
liniju, ravan, kocku, piramidu,
valjak, loptu, more, talase,
svoj obraz na uzglavlju, svežinu
nove posteljine...
carstva, Cezare, Šekspira
i ono što je najteže, ono što voliš.
Začudo, jedna tableta može
izbrisati kosmos i uspostaviti haos.

Zagonetka

Ćutljivo prijateljstvo lune
(loše navodim Vergilija) prati te
od ove danas izgubljene u vremenu
noći ili predvečerja kada su je tvoje
mutne oči zauvek odgonetnule
u vrtu ili dvorištvu što je prašina.
Zauvek? Znam da će neko, jednog dana,
moći stvarno da ti kaže:
Nećeš više videti jasnu lunu.
Već si iscrpeo neizmenljivu
sumu prilika koje ti je pružila sudbina.
Suvišno je otvoriti sve prozore
sveta. Kasno je. Nećeš se sa njom sresti.
Živimo otkrivajući i zaboravljajući
tu slatku naviku noći.
Treba je dobro pogledati. Možda je poslednja.

Trenutak samo

Kada bih svoj život mogao ponovo da proživim
pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,
ne bih se trudio da budem tako savršen,
opustio bih se više.

Bio bih gluplji nego što bejah, zaista
vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.
Bio bih manji čistunac.

Više bih se izlagao opasnostima, više putovao,
više sutona posmatrao, na više planina popeo,
više reka preplivao.

Išao bih na još više mesta na koja nikad nisam otišao,
jeo manje boba, a više sladoleda,
imao više stvarnih a manje izmišljenih problema.

Ja sam bio od onih što je razumno i plodno
proživeo svaki minut svoga života: imao sam,
jasno, i časaka radosti.

Ali kad bih mogao nazad da se vratim,
težio bih samo dobrim trenucima.
Jer, ako ne znate, život je od toga sačinjen,
od trenova samo; nemoj propuštati sada.

Ja sam bio od onih što nikada nikuda nisu išli bez
toplomera, termofora,
kišobrana i padobrana;
kad bih opet mogao da živim,
lakši bih putovao.

Kada bih ponovo mogao da živim,
s proleća bih počeo bosonog da hodam
i tako išao do kraja jeseni.
Više bih se na vrtešci okretao,
više sutona posmatrao i sa više dece igrao,
kad bih život ponovo pred sobom imao.

Ali, vidite, imam 85 godina, i znam
Da umirem.

PRAVEDNICI

Čovek koji obrađuje svoj vrt, kako je želeo Volter.
Onaj koji je zahvalan što na zemlji ima muzike.
Onaj što sa zadovoljstvom otkriva neku etimologiju.
Dva službenika koja u nekoj kafani južnog predgrađa igraju ćutljivi šah.
Keramičar, koji smišlja boju i oblik.
Štampar, koji lepo komponuje ovu stranu koja mu se možda i ne sviđa.
Žena i čovek, koji čitaju poslednje tercine izvrsnog speva.
Onaj što miluje zaspalu životinju.
Onaj što opravdava ili želi opravdati zlo koje su mu učinili.
Onaj koji je zahvalan što na zemlji postoji Stivenson.
Onaj što više voli da su drugi u pravu.
Te osobe, koje ne znaju jedna za drugu,
spašavaju svet.

Moje knjige (koje ne znaju da postojim)
isto toliko su dio mene kao i ovo lice
sa prosjedim zaliscima i sivim očima,
koje uzalud tražim u prozorskom staklu,
i koje opipavam zgrčenom šakom.
Ne bez izvjesne logične gorčine,
mislim da se suštinske riječi koje me iskazuju
nalaze u ovim listovima što ne znaju tko sam,
ne u onim koje sam ispisao. Tako je bolje.
Glasovi mrtvih iskazivat' će me zauvijek.

DANAS

Danas bih mogao...
voljeti te kao jučer,
kao sutra, kao svaki dan.
Danas bih mogao..
otići daleko...puno dalje
no što je vrijeme,
puno dalje no što oči dosežu.
Danas bih mogao...pružiti ruku
niz križaljku zbunjenog srca
i dotaknuti zlatnu ribicu za sreću.
Danas bih napokon mogao
probuditi se sretan
kad sam već tebe sanjao
i tvoje usne snom ljubio!
Sve bih danas mogao
jer danas je dobar dan:
za herojski život običnog tempa,
za ljubav i poneki poljubac
što ga tamo daleko
na tvoje čelo smješta povjetarac
ušuljavši se izmeđ' zavjesa,
nošen mojom željom...
i srebrnom trakom mjeseca.

''Sve bih danas mogao
jer danas je dobar dan:
za herojski život običnog tempa,
za ljubav i poneki poljubac..''

Više bih se na vrtešci okretao, više sutona posmatrao
Sa više dece igrao, kad bih život ponovo pred sobom imao.

Danas bih mogao
da te volim kao juče,
kao sutra,
kao svaki dan.

Danas bih mogao..
otići daleko - puno dalje
nego što je vreme,
puno dalje nego što oči dosežu.

Danas bih mogao
pružiti ruku
niz ukrštenice zbunjenog
srca
i dotaći zlatnu ribicu za sreću.

Danas bih, najzad, mogao
da se probudim srećan
kad sam te već sanjao
i tvoje usne snom ljubio!

Sve bih danas mogao
jer danas je dobar dan:
za herojski život običnog tempa,
za ljubav i poneki poljubac
što ga tamo daleko
na tvoje čelo
smesta povetarac
ušunjavši se između zavesa
nošen mojom željom
i srebrnom trakom meseca.