Danilo Kiš

Danilo Kiš (Subotica, 22. februar 1935 — Pariz, 15. oktobar 1989) je bio jugoslavenski[1] književnik i dopisni član SANU-a.
Danilo Kiš je rođen u Subotici 22. februara 1935. godine, od oca Eduarda Kiša, mađarskog Jevrejina i majke Milice Dragićević, Crnogorke. Do 1942. godine živi sa roditeljima u Novom Sadu, gde pohađa prvi razred osnovne škole, a zatim prelazi u Mađarsku, u očev rodni kraj, gde završava osnovnu školu i dva razreda gimnazije. Nakon odvođenja njegovog oca u Aušvic 1944. godine, sa ostatkom porodice je repatriran u Cetinje podsredstvom Crvenog Krsta. Tamo Kiš živi do kraja svog školovanja. Na Filozofski fakultet u Beogradu Kiš se upisuje 1954. godine, a u septembru 1958. godine kao prvi student diplomira na katedri za Opštu književnost. Kiš je bio venčan za Mirjanu Miočinović od 1962. do 1981; nakon razvoda braka živeo je sa Paskal Delpeš sve do svoje smrti. Umro je u Parizu, gde se jedno vreme i lečio, 15. oktobra 1989. Sahranjen je u Beogradu na Novom groblju.

Svoje prve radove objavljuje 1953. godine i to:
Oproštaj s majkom. – Omladinski pokret. XII: 3 (1. april 1953) 4.
Sjutra. – Pjesma o Jevrejki: motiv iz 1941. – Susreti. I: 3 (april 1953) 147.
Odjek iz djetinjstva. – Omladinski pokret. XII: 10 (15. jul 1953) 7.
Susret s majkom u jesen. – "Kraju mog djetinjstva...". – Zapisi na listu. – Polet. I: 4 (1953) 222-223.
Crveni bik. – Susreti. I: 7-8 (1953) 465-466.
Kao student, objavljuje pesme, eseje, pripovetke i prevode sa mađarskog, ruskog i francuskog jezika, najviše u Vidicima u čijem je uredništvu od oktobra 1957. godine do aprila 1960. godine. Njegov prvi roman, Psalm 44, nastaje 1955. godine, a potom i Mansarda, 1960. godine. Njegova prva objavljena knjiga sadrži u jednom tomu romane Psalm 44 i Mansarda. Roman Bašta, pepeo je prvo značajnije prozno delo Danila Kiša, objavljeno 1965. godine u Beogradu. Nastaje za vreme njegovog boravka u Strazburu, gde radi kao lektor za srpskohrvatski jezik od 1962. godine do 1964. godine. U to vreme nastaju i njegovi prevodi Lotreamona, Verlena, Kenoove Stilske vežbe i pesme Endre Adija. Knjiga priča Rani jadi, objavljena je 1970. godine u Beogradu i predstavlja začetnu knjigu Porodičnog ciklusa. Roman Peščanik objavljen je 1972. godine i dobija NIN-ovu nagradu koju će nekoliko godine kasnije Kiš vratiti. Iste godine objavljuje zbirku eseja Po-etika. Kao lektor za srpskohrvatski jezik, Kiš radi na Univerzitetu u Bordou 1974. godine kada izlazi druga knjiga zbirke Po-etika (intervjui). Grobnicu za Borisa Davidoviča čine sedam poglavlja jedne zajedničke povesti, a objavljena je 1976. godine u Beogradu i Zagrebu. Krajem te godine započinju napadi na knjigu, navodno zbog plagijata koji traju mesecima. Posle kraćih polemičkih odgovora 1977. godine Kiš piše Čas anatomije. Iste godine, za Grobnicu Borisa Davidoviča dobija nagradu Ivan Goran Kovačić. Esejističko-polemički spis Čas anatomije objavljen je 1978. godine. Godinu dana kasnije, za tu knjigu dobija nagradu Željezare Sisak. Od jeseni 1979. godine živi u Parizu i četiri godine radi kao lektor na Univerzitetu u Lilu. Za svoj celokupni književni rad, Kiš 1980. godine dobija francusku književnu nagradu Grand aigle d`or de la ville de Nice. Sabrana dela (Djela Danila Kiša) objavljena su 1983. godine u deset tomova u Beogradu i Zagrebu. Za zbirku propovedaka Enciklopedija mrtvih Kiš dobija Andrićevu nagradu 1984. godine, a 1986. godine dobija nagradu Skender Kulenović. Izabrana dela, proza u sedam knjiga izlazi 1987. godine u Beogradu i Sarajevu. Te godine dobija Sedmojulsku nagradu. Godinu kasnije, 1988. godine, izabran je za dopisnog člana SANU i dobija dve značajne međunarodne književne nagrade: u Italiji Premio deTrevere i u Nemačkoj Preis des Literaturmagazins. Iste godine dobija i Avnojevu nagradu. Američki PEN dodeljuje mu 1989. godine nagradu -{Bruno Schulz Prize}-. Danilo Kiš umire u Parizu 15. oktobra 1989. godine. Sahranjen je u Beogradu po pravoslavnom obredu. Njegova posthumna izdanja iz 1990. godine su:
Život, literatura (eseji, razgovori, deo rukopisne zaostavštine), delo je izdato u Sarajevu.
Gorki talog iskustva (intervjui), delo je izdato u Sarajevu.
Godinu dana kasnije, u Beogradu je objavljena knjiga Pesma i prepevi. U knjizi Porodični ciklus 1993. godine objavljene su, hronološkim redom, tri knjige Kišovog autobiografskog ciklusa: Rani jadi, Bašta, pepeo i Peščanik. Njegova nedovršena knjiga priča Lauta i ožiljci, izdata je 1994. godine u Beogradu, a tekstovi iz zaostavštine Skladište izlaze 1995. godine na šezdesetogodišnjicu Kišovog rođenja. Sabrana dela Danila Kiša objavljena su 1995. godine u četrnaest tomova i prevedena su na sve značajnije svetske jezike.

Mansarda: satirična poema 1962. (roman)
Psalam 44 1962. (roman)
Bašta, pepeo 1965. (roman)
Rani jadi: za decu i osetljive 1970. (pripovetke)
Peščanik 1972. (roman)
Po-etika 1972. (eseji)
Po-etika, knjiga druga 1974. (intervjui)
Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti 1976. (pripovetke)
Čas anatomije 1978. (polemike)
Noć i magla 1983. (drame)
-{Homo poeticus}- 1983. (eseji i intervjui)
Enciklopedija mrtvih 1983. (pripovetke)
Gorki talog iskustva 1990. (intervjui)
Život, literatura 1990. (eseji)
Pesme i prepevi 1992. (poezija)
Lauta i ožiljci 1994. (pripovetke)
Skladište 1995. (eseji i pripovetke)
-{Varia}- 1995. (eseji i pripovetke)
Pesme, Elektra 1995. (poezija i adaptacija drame "Elektra")

Kiš je jedan od najprevođenijih pisaca, dobitnik niza uglednih domaćih i prestižnih međunarodnih književnih nagrada.
Ninova nagrada, 1972. godine za roman Peščanik
nagrada Ivan Goran Kovačić (1977. godine za knjigu propovedaka Grobnica za Borisa Davidoviča)
nagrada Željezare Sisak (1978. godine za esejističko-polemički spis Čas anatomije)
francuska književna nagrada Grand aigle d`or de la ville de Nice (1980. godine, za celokupni književni rad)
Andrićeva nagrada (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih)
nagrada Skender Kulenović (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih)
Sedmojulska nagrada
italijanska književna nagrada Premio di Trevere, 1988. godine
nemačka književna nagrada Preis des Literaturmagazins, 1988. godine
Avnojeva nagrada 1988. godine
američka književna nagrada Bruno Schulz Prize, 1989. godine

Književni pogledi Danila Kiša: ka poetici Kišove proze / Jovan Delić. – Beograd: Prosveta, 1995. – 337 str. (Biblioteka Književni svet). – ISBN 86-07-000885-4
Kroz prozu Danila Kiša: ka poetici Kišove proze II / Jovan Delić. – Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1997. – 541 str. (Biblioteka Posebna izdanja). – ISBN 86-13-00854-2
Kiš / Mihajlo Pantić. – Novi Sad: Svetovi; Beograd: Knjiga-komerc, 1998. – 139 str. (Biblioteka Svetovi). – ISBN 86-7047-300-3
Danilo Kiš: život & delo i brevijar / Viktorija Radič. S mađarskog jezika preveo Marko Čudić. – Beograd: LIR BG; Forum pisaca, 2005. – 453 str.: ill. (Velika biblioteka Foruma pisaca). – ISBN 86-83463-18-4
Spomenica Danila Kiša: povodom sedamdesetogodišnjice rođenja / urednik Predrag Palavestra. – Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti, 2005. – VII, 789 str. (Posebna izdanja; knj. 660. Odeljenje jezika i književnosti, knj. 57)

Bašta, pepeo



Jedne jesenje večeri (neka čitalac dozvoli da taj događaj izdvojimo), jedne sasvim obične jesenje večeri (bilo mi je jedanaest godina), bez ikakve pripreme, bez najave, bez nebeskih znakova, začuđujuće jednostavno, banula je u našu kuću Euterpa, muza lirske poezije. To je bio jedini događaj te sezone, jedina svetlost u statusu kvo te mutne jeseni. Ležao sam na drvenom sanduku u kuhinji, pokriven ćebetom preko glave, očajnički rešen da prespavam jesenju dosadu i da savladam svoju glad stoičkim razmišljanjem o budućnosti, o ljubavi. Glad rodi istančanost, istančanost rodi ljubav, ljubav rodi poeziju. A ta moja vrlo neodređena predstava o ljubavi i o budućnosti pretvarala se u sjajnu, žarkim bojama iscrtanu mapu sveta (dodatak uz očevu knjigu), u nedostižnost, u očaj. Putovati! Voleti! O, Afriko, o, Azijo, o, daljino, o, živote moj! Zažmurio sam. Ispod čvrsto, do bola stisnutih kapaka siva se realnost sukobila sa ognjem fantazije i buknula rujnim sjajem. Zatim se prelila u žuto, u plavo, u ljubičasto. Nebesa se otvoriše, samo za trenutak, zasviraše fanfare, i ja ugledah gologuze anđelčiće koji su, udarajući krilima kao muve, treperili oko sjajnorumene žiže raja. No to je, velim, potrajalo samo trenutak. Odmah zatim počeo sam da padam vrtoglavo u dubinu, i to nije bio san. U meni je treperio neki veličanstveni, sveobuhvatni ritam, a reči su mi izlazile na usta kao medijumu koji progovara na hebrejskom. Te su reči zaista bile na nekom čudnom jeziku, punom neke dotad neviđene zvučnosti. Tek kada je prošla prva navala tog grozničavog uzbuđenja, ja se pozabavih njihovim značenjem i otkrih ispod lelujave površine muzike i ritma neke sasvim obične reči, slične onima iz barkarola koje je pevao moj otac. Potpuno svestan nemogućnosti vernog prevoda tih stihova, molim čitaoca da uvaži elemente koji oni sadrže, od kojih su sazdani, što će moći da posluži kao dokaz da su ti stihovi nekad zaista postojali. A, evo, cela se ta lirska i fantastična balada, to autentično remek-delo nadahnuća sastojalo iz ovih nekoliko reči raspoređenih u idealnom i neponovljivom poretku: koralni sprud, trenutak, večnost, list, i od jedne sasvim nerazumljive i tajanstvene reči: plumaserija.
Izbezumljen od straha, sedeo sam još neko vreme zgrčen na sanduku, zatim saopštih svojoj majci glasom slomljenim od uzbuđenja: "Napisao sam jednu pesmu."
Gde su nestali sa ovih stranica sjajni ramovi, ljubičasti fijakeri, cveće što se raspada u vazama? Gde vozovi, gde zaklaćene korpe na provincijskim stanicama? Gde plava svetlost u kupeima prve klase? Gde sa zelenog pliša sedišta čipke što se lelujaju kao lepeze? Zar je tako brzo prestala da funkcioniše mašina za ulepšavanje, kristalna posuda kroz koju teče struja pri galvanoplastici? Gde je onaj sjaj pozlate sa starih ramova, osmeh Mona-Lize?
Svedoci smo velikog raspadanja svih vrednosti. Pozlata je, od vlage i od naglih promena temperature kojima je bila izložena, počela da otpada sa ramova, a sa njom i boja sa krila anđela-čuvara, sa Mona-Lizinih usana. Vukući se dugo po železnicama, kao sporovozna roba, u vreme kada je moj otac igrao svoju životnu ulogu Ahašveroša, naš se nameštaj okrzao i, kao zaražen filokserom, počeo da se raspada, da trune. Neke male crvene bubice, što ih je moja majka nazivala njihovim popularnim imenom "amerikanske bube", a moj otac Ageronia Mexicana, pretvorile su naše ormare u olupine izvađene iz mora, bez sjaja i izbušene čitavim lavirintom tunela. S vremena na vreme, i same od sebe, odvaljivale bi se sa njih velike površine na čijoj je unutrašnjosti bila ispisana indijanska poruka čije smo divne hijeroglife tumačili kao glas sa onog sveta. I singerica moje majke zauvek je nestala u ratnome metežu, izgubila se kao siroče, pobegla u svet, preosetljiva na potrese. To je bio težak udarac za sve nas, naročito za moju majku. Nije bila bolje sudbine ni druga zvučna kutija kojom se nekad kitila i ponosila naša kuća: naš stari otoman boje trule višnje raspao se negde na nekoj postaji između Pešte i Kanjiže, ne izneverivši do poslednjeg trenutka svoj dobar glas: svedoci bi mogli da potvrde da je i u samrtnom ropcu sačuvao svoju zvonkost. Po pričanju moga oca, koji je bio na komisijskom uviđaju, njegov glas je u tom trenutku bio najvećma nalik na klavsen, ukoliko, naravno, i to nije bilo bolesno preterivanje, halucinacija, delirium tremens. Svuda su sada u našoj kući carevale vlaga i zelenkastosiva plesan, ta jedina boja u celom našem domu, boja raspadanja. Sva je nesreća poticala iz činjenice da se naš gvozdeni šporet u kuhinji nije nikad dao sasvim razbuktati, tako da nam je nedostajao pravi plamen, sjaj. On je stvarao samo još veću pustoš u našoj kući, barem u početku, dok se nismo navikli na dim. Posle, kada smo se dobro isplakali i kada su nam oči već bile presahle od suza, počeli smo da se krećemo u tom plavičasto-sivom dimu kao u svom prirodnom elementu, nazvali smo ga u svom duhovnom jeziku "domaćim ognjištem" i onda smo kašljucali, zagrcnuti, kao da pušimo neke skupocene, jake cigare u kojima se ostvaruje miris leta i četinara, kao i topla ideja domaćeg ognjišta. Taj smo šporet ložili suvim šišarkama koje smo skupljali u šumi, s jeseni, i donosili ih kući u velikim džakovima, kao ugalj. Oh, ti divni rudnici, taj zlatni majdan! O Grofovska šumo, šumo moga oca! Sa drveća je kapala rosa, a šumska je smola, izmešana sa mirisom četinara, delovala na nas profilaktično i još ne znam kako. Tek bilo je neke razdražljive radosti u tim našim šetnjama po šumi, s jeseni. Pre dolaska mraka vraćali bismo se natovareni džakovima, pa bismo zastali na ivici čestara da odahnemo i da sačekamo dolazak večeri. Tada bi se začuo negde u daljini lovački rog, halali, zatim bi se spustila na nas neka svečana tišina.
U šumi je lebdeo duh našeg oca. Nismo li malopre čuli kako se ušmrkuje u novine, a šume mu uzvraćaju trostrukim ehom?
"Sad moramo da krenemo", rekla bi tada moja majka. "Gospode, kako se ovde brzo smrkava".

Svet se suviše izmenio
Nad Londonom neće biti kiše
Magla će se ukloniti
a prestonicâ
mraka

Očekuje se poboljšanje
zdravlja
opšta ofanziva
protiv
raka

Kitovi će postati
domaća stoka
probrani i obeleženi
hraniće se
u stadima

Nestaće 90%
porokâ

Godišnji odmor
na mesecu
u dubokim
hotelima

Ljudi će suvereno vladati
svojim noćima

Sovjetski građani će
iz mora dobijati
sve sirovine

Roboti će sedeti
u ministarskim
foteljama

Kraju mog detinjstva, ja o tebi sanjam,
kao o djevojci očiju plavih.
I kad mi se u snu tvoje nebo javi,
od radosti plačem - rad tvojih svitanja.

I sve ti opraštam, kao sinu mati,
il kao sin majci - kako ti drago -
i sreću nestalu, za kojom sam trago,
a koju mi nijesi, nijesi htjelo dati -

i oca bez humke, i majku u grobu,
djevojku Evu - djetinjstva krin sveli -
i sve to, i sve to, što su mi odnijeli
potoci tvoji, potoci bijeli...

I sve ti opraštam i o tebi sanjam,
kao o djevojci očiju plavih.
I kad mi se u snu tvoje nebo javi,
sa suzom u oku sanjam ti svitanja.

Saveti mladom piscu


Gaji sumnju u vladajuće ideologije i prinčeve.
Drži se podalje od prinčeva.
Čuvaj se da svoj govor ne zagadiš jezikom ideologija.
Veruj da si moćniji od generala, ali se ne meri s njima.
Ne veruj da si slabiji od generala, ali se ne meri s njima.
Ne veruj u utopijske projekte, osim u one koje sam stvaraš.
Budi jednako gord prema prinčevima i prema gomili.
Imaj čistu savest u odnosu na privilegije koje ti tvoj zanat pisca donosi.
Prokletstvo tvog izbora nemoj brkati sa klasnom opresijom.
Ne budi opsednut istorijskom hitnjom i ne veruj u metaforu o vozovima istorije.
Ne uskači, dakle, u "vozove istorije", jer je to samo glupava metafora.
Imaj uvek na umu misao: "Ko pogodi cilj, sve promaši."
Ne piši reportaže iz zemalja u kojima si boravio kao turista; ne piši uopšte reportaže, ti nisi novinar.
Ne veruj u statistike, u cifre, u javne izjave: stvarnost je ono što se ne vidi golim okom.
Ne posećuj fabrike, kolhoze, radilišta: napredak je ono što se ne vidi golim okom.
Ne bavi se ekonomijom, sociologijom, psihoanalizom.
Ne sledi istočnjačke filozofije, zen-budizam itd; ti imaš pametnija posla.
Budi svestan činjenice da je fantazija sestra laži, i stoga opasna.
Ne udružuj se ni sa kim: pisac je sam.
Ne veruj onima koji kažu da je ovo najgori od svih svetova.
Ne veruj prorocima, jer ti si prorok.
Ne budi prorok, jer tvoje je oružje sumnja.
Imaj mirnu savest: prinčevi te se ne tiču, jer ti si princ.
Imaj mirnu savest: rudari te se ne tiču, jer ti si rudar.
Znaj da ono što nisi rekao u novinama nije propalo zauvek: to je treset.
Ne piši po narudžbini dana.
Ne kladi se na trenutak, jer ćeš se kajati.
Ne kladi se ni na večnost, jer ćeš se kajati.
Budi nezadovoljan svojom sudbinom, jer samo su budale zadovoljne.
Ne budi nezadovoljan svojom sudbinom, jer ti si izabranik.
Ne traži moralno opravdanje za one koji su izdali.
Čuvaj se "užasavajuće doslednosti".
Čuvaj se lažnih analogija.
Poveruj onima koji skupo plaćaju svoju nedoslednost.
Ne veruj onima koji svoju nedoslednost skupo naplaćuju.
Ne zastupaj relativizam svih vrednosti: hijerarhija vrednosti postoji.
Nagrade koje ti dodeljuju prinčevi primaj s ravnodušnošću, ali ništa ne čini da ih zaslužiš.
Veruj da je jezik na kojem pišeš najbolji od svih jezika, jer ti drugog nemaš.
Veruj da je jezik na kojem pišeš najgori od svih, mada ga ne bi zamenio ni za jedan drugi.

"Tako, budući mlak, i nijesi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih". (Otkrivenje Jov., 3,16)

Ne budi servilan, jer će te prinčevi uzeti za vratara.
Ne budi naduven, jer ćeš ličiti na vratare prinčeva.
Nemoj dozvoliti da te uvere da je tvoje pisanje društveno nekorisno.
Nemoj misliti da je tvoje pisanje "društveno koristan posao".
Nemoj misliti da si i ti sam koristan član društva.
Nemoj dozvoliti da te uvere da si stoga društveni parazit.
Veruj da tvoj sonet vredi više od govora političara i prinčeva.
Znaj da tvoj sonet ne znači ništa spram retorike političara i prinčeva.
Imaj o svemu svoje mišljenje.
Nemoj o svemu reći svoje mišljenje.
Tebe reči najmanje koštaju.
Tvoje su reči najdragocenije.
Ne nastupaj u ime svoje nacije, jer ko si ti da bi bio ičiji predstavnik do svoj!
Ne budi u opoziciji, jer ti nisi naspram, ti si dole.
Ne budi uz vlast i prinčeve, jer ti si iznad njih.
Bori se protiv društvenih nepravdi, ne praveći od toga program.
Nemoj da te borba protiv društvenih nepravdi skrene sa tvoga puta.
Upoznaj misao drugih, zatim je odbaci.
Ne stvaraj politički program, ne stvaraj nikakav program: ti stvaraš iz magme i haosa sveta.
Čuvaj se onih koji ti nude konačna rešenja.
Ne budi pisac manjina.
Čim te neka zajednica počne svojatati, preispitaj se.
Ne piši za "prosečnog čitaoca": svi su čitaoci prosečni.
Ne piši za elitu, elita ne postoji; elita si ti.
Ne misli o smrti, i ne zaboravljaj da si smrtan.
Ne veruj u besmrtnost pisca, to su profesorske gluposti.
Ne budi tragično ozbiljan, jer to je komično.
Ne budi komedijant, jer su boljari navikli da ih zabavljaju.
Ne budi dvorska luda.
Ne misli da su pisci "savest čovečanstva": video si već toliko gadova.
Ne daj da te uvere da si niko i ništa: video si već da se boljari boje pesnika.
Ne idi ni za jednu ideju u smrt, i ne nagovaraj nikog da gine.
Ne budi kukavica, i preziri kukavice.
Ne zaboravi da herojstvo zahteva veliku cenu.
Ne piši za praznike i jubileje.
Ne piši pohvalnice, jer ćeš se kajati.
Ne piši posmrtno slovo narodnim velikanima, jer ćeš se kajati.
Ako ne možeš reći istinu – ćuti.
Čuvaj se poluistina.
Kad je opšte slavlje, nema razloga da i ti uzimaš učešća.
Ne čini usluge prinčevima i boljarima.
Ne traži usluge od prinčeva i boljara.
Ne budi tolerantan iz učtivosti.
Ne isteruj pravdu na konac: "s budalom se ne prepiri".
Nemoj dozvoliti da te uvere da smo svi jednako u pravu, i da se o ukusima ne vredi raspravljati.
"Kad oba sagovornika imaju krivo, to još ne znači da su obojica u pravu." (Poper)
"Dozvoliti da drugi ima pravo ne štiti nas od jedne druge opasnosti: da poverujemo da možda svi imaju pravo." (Idem)
Nemoj raspravljati sa ignorantima o stvarima koje prvi put od tebe čuju.
Nemoj da imaš misiju.
Čuvaj se onih koji imaju misiju.
Ne veruj u "naučno mišljenje".
Ne veruj u intuiciju.
Čuvaj se cinizma, pa i sopstvenog.
Izbegavaj ideološka opšta mesta i citate.
Imaj hrabrosti da Aragonovu pesmu u slavu Gepeua nazoveš beščašćem.
Ne traži za to olakšavajuće okolnosti.
Ne dozvoli da te uvere da su u polemici Sartr-Kami obojica bili u pravu.
Ne veruj u automatsko pisanje i "svesnu nejasnost" - ti težiš za jasnošću.
Odbacuj književne škole koje ti nameću.
Na pomen "socijalističkog realizma" napuštaš svaki dalji razgovor.
Na temu "angažovana književnost" ćutiš kao riba: stvar prepuštaš profesorima.
Onoga ko uporedjuje koncentracione logore sa Santeom, pošalješ da se prošeta.
Ko tvrdi da je Kolima bila različita od Aušvica, pošalješ do sto djavola.
Ko tvrdi da su u Aušvicu trebili samo vaške a ne ljude - isti postupak kao gore.
Segui il carro e lascia dir le gent
i. (Dante)

Povratak

Vratio sam se na mansardu kasno u jesen. Uzbuđeno sam se peo stepeništem, tegleći svoj teški ruksak natovaren školjkama i semenkama egzotičnog bilja. Svima sam bio doneo po neki poklon: Euridiki ogrlicu od delfinovih zuba i školjku zvanu mandragora, Igoru prepariranu lobanju iz Ekvatorijalne Afrike, a staroj nastojnici asuru u sedam boja.
»Ovo je za vas, gospođo Babarogo«, rekoh. »Može da posluži kao otirač za noge.«
»Gde ste to zdipdli?« reče ona mrko.
Gledala je kako se duga preliva u naborima asure.
»To sam dobio od jednog urođenika. Zvao. Se TamTam... Zauzvrat sam mu obljubio ženu.«
»Sram vas bilo«, reče ona.
»E«, rekoh, sležući ramenima.
»A gde je Jarac?« rekoh. »Sigurno još nije naučio da hoda tiho po hodniku i da briše noge pred vratima.«
»Ko je taj?« reče ona i začkilji očima.
»Igar«, rekoh. »Sa mansarde. Jarac-Mudrijaš.«
»Aaa, taj. On vam se, znate, preselio na prvi sprat. Sada nešto radi. Veli da pdše roman. ,A što vam dolaze sve te žene?' pitam ja njega. ,To su mi modeli', veli on.«
»Gle, gle!« rekoh. »Moraću da ga izbacim.«
»Ćuvajte se da ja vas ne izbacim, dragi moj!« obrecnu se nastojnica.
»Mislio sam«, rekoh pomirljivo, »da ću morati da ga izbacim odavde. Koga će mi vraga taj Fabulan.«
»Nemojte da ga nazivate tako. On je talentovan.«
»Odakle znate?« rekoh.
Njeno se rošavo lice obli šiparičkim rumenilom:
»Pa i ja sam, znate, tako ... model«, reče gotovo šapatom.
»Model?!«
»Da«, reče ona. »Biću u toj stvari što je piše gospodin Igor — nastojnica.«
»Pa to ste i sada!«
»Da, ali gospodin Igor kaže da ću ja biti u njegovom romanu propotip svih nastojnica. Ja kao ja, plus sve druge.«
»A kako će gospodin Igor to da postigne?« rekoh radoznalo i zavidljivo. »Kako će od vas da načini ,propotip', kad vi to već jeste. Valjda mu ne pozirate goli?«
Ona se kao malo zamisli, pa slegnu ramenima:
»Ja imam poverenja u gospodina Igora«, reče. »On je tako mio i tako talentovan.«

Prvo što me je iznenadilo kada sam otvorio vrata svoje dobre stare mansarde, to je bio miris memle i mokraće. Igorove crne pantalone zaljuljaše se na klinu i ja se frgoh. Nije lako videti svog dobrog druga kako visi. Pa makar samo simbolično.
Inače se — na prvi pogled — nije bilo ništa izmenilo.
Zdralovi su odleteli sa zida. Od divljih golubova ni traga ni glasa; samo su carevali mastodonti i reptili. Zubi su im bili strahovito narasli.
»Eto«, reče Igor iznenada iza mojih leđa. »Kao što vidiš, stari, nije se ništa izmenilo.«
Zagrlismo se.
»Odakle ovaj zadah«, upitah.
»Od mišomora«, reče. »U pukotinama trunu gamad i pacovi.«
»Duhovito!« rekoh. »Kako ti to samo pade na pamet?«
»Opet se rugaš«, reče.
»Doneo sam ti nešto«, rekoh da se ne bismo svađali. »Pričekaj samo trenutak.«
Onda izručih školjke nasred sobe i iz njih se prosu mesečina kao kristali:
»Kog vraga će ti to«, reče Igor.
»Kako kog će mi vraga?«
»Pa to su obične školjke!« reče.
Ja onda uzeh najzvonkiju i najljupkiju školjku veličine noćnog suda i naslonih mu je na uvo:
»Slušaj«, rekoh. »Čuješ li što?«
Oči mu se polako napuniše suzama i stidom. Možda i kajanjem.

Pticoglavče, ubio bih te da si ostao dosledan sebi. Ovako, šta da radim? Sasvim nedosledno trpim tvoje drugarsko prisustvo i tvoju pomoć.
Odvojih mu silom školjku sa školjke: »Evo ti maramica«, rekoh, »pa se išmrči.
To je licemerje i evropejstvo. Postao si nešto
sentimentalan.«
»To je zbog romana«, reče šmrkćući.
»Kakvog romana?« rekoh tobože začuđen. »Valjda se nisi manuo astronomije?«
On poče zbunjeno da prebira po školjkama.
»Ne«, reče. »Znaš, stari, tako... zaljubio sam se.«
»Bravo«, rekoh. »To je dobro. Nema razloga da se plače.«
»Glas joj je kao mesečina iz Zaliva Delfina.«
Ja se žacnuh. Odakle samo zna za moje orgije u Zalivu Delfina? Onda videh na svom ruksaku markicu TamTamovog Doma.
Nasmejah se.
»Još mi samo to treba«, rekoh. »Da se i ti zaljubiš. Ko će onda da prati trezveno mesečeve mene i zvezdana jata. Biće to pravi pakao.«
Bio sam suviše umoran i uzbuđen da bih mogao iste večeri da potražim Euridiku. Uostalom, veoma je nezgodan običaj kod nas u Evropi da se posete primaju samo do osam. I to bez obzira na to da li je pun mesec ili poslednja četvrt.
Okačio sam svoje pantalone o klin pored Igorovih, a iz svog sam trošnog tropskog ogrtaća pošteno iščetkao pesak, zatim istresoh iz njega zvezdanu prašinu. Posle oprah noge i legoh da sanjam. Već mi je bila dosadila pi'oza.

»Pustolove«, reče ona.
»Euridiko! Euridiko!«

Počele su opet jesenje kiše.
Nosio sam je na rukama preko tamnih ulica. Držao sam je visoko iznad blata...
»Uvek si isti, najmiliji«, reče.
Bližili smo se onom napisu kuda nas je uvek nešto vuklo. Uspomene. I gomile svelog lišća u kanalu.
Položih je na postelju od lišća i počeh da se prisećam njenih zagrljaja. Njenih očiju. Njenih mirisa.
»Ruke su ti otvrdle, najmiliji.«
»Od vesala«, rekoh. »Od vetrova«.
Ne, nisam rekao ništa. Udisao sam njene grudi, obnevideo.


Sutradan sam sredio malo mansardu i ponovo se latio svoje laute. Celo prepodne sam proveo doterujući njene živce. U mom se odsustvu bila razbolela, ogluvela. Mora da ona moje prste na svom vitom vratu oseća poput milovanja.
Zašto bi inače tugovala? Trebalo je nekoliko strpljivih sati dok sam joj našao staru rezonancu i stari zvuk. Odjednom — tako reći sama od sebe — ona se priseti svoga glasa; iz njene se tamne utrobe kao iz goleme školjke izli biser.
Onda mi se učini da neko kuca i za tren prestadoh da sviram.
»Hoćete li već jednom da prestanete!« reče nastojnica udarajući ključem o šperploču. »Pa prestao sam«, rekoh. »Izvinite.« »Što se mene tiče,« reče ona, »drndajte koliko vas je volja. Ali stanari se žale da ne mogu da spavaju posle ručka od vaše flaute.« »To je lauta«, rekoh. »Dobro, flauta«, reče ona pomirljivo.

Popio sam gorki šumski tej i pojeo pola paklice dvopeka sa maslacem. Zatim legoh u ljuljašku da se odmorim, pošto nisam mogao da sviram. Žmirkao sam tako nekih pola sata, zatim buljio u Venerina bedra na plafonu. Iznad njenog otmenog kolena vlaga je iscrtala jednu tamnu mrlju poput divljeg mesa. Okrenuh se na bok i pripalih cigaretu.
U tom dođe Igor.
»Izvini«, reče, »probudio sam te«.
»Sedi«, rekoh. »Samo sam malo dremao.«
»Da«, reče on, sedajući na krevet. »Imam nešto da te zamolim.«
»Reci... Da nisi zaglavio s onom? ;<
»Odakle znaš?! Da ti nije rekla nastojnica?«
Nasmejah se.
»Naslutio sam«, rekoh. »Ti si pao na nju pravo sa zvezda.«
»Tebi je do šale«, reče Igor, »a meni gori pod nogama.«
»U kom je meseou«, upitah.
»U drugom.«
»Pa šta ćeš sad, Jarče?«
On slegnu ramenima i pogleda uvis. Takvim je pogledom bog obuhvatio svet, poslednjeg, sedmog dana stvaranja.
»Ne znam«, reče. »Zato sam došao k tebi.«
»Napiši roman«, rekoh.
»Mogu li uzeti jednu cigaretu?« reče. »Nervozan sam.« »Još pitaš.«
»Priznaću ti nešto«, reče, pošto pripalismo. »Samo nemoj da me shvatiš krivo.«
»Slušam te.«
»Počeo sam ga«, reče. »Roman.«
»Pa? Samo nastavi.«
»Nije u tome stvar«, reče. »Reč je o tome da ne znam kako će da se završi. Ne znam kako će se sve ovo odvijati... A novac za abortus nemam.«
Odjednom sam shvatio ozbiljnost situacije.
Može devojka da umre, pomislih. Može da rodi žensko. A može i da abortira. Gospode, — koliko mogućnosti! A ona mora baš da abortira. I to najhitnije. Inače — eto nove ličnosti!

Sve se bojim, Jarče, Semenoglavče, Mudrijašu, Psoglavče, Igore, đavole, sve se bojim da ne postaneš junak.
Šta će biti s tobom ako ne nađeš novac? Uobrazićeš da si heroj, mučenik, Don Žuan, stradalnik, kavaljer, žrtva svojih strasti, muškarčina, sladostrasnik, napasnik, opasnik, otac, muž, građanin, dužnik, supružnik; postaćeš socijalno uvređen, politički reakcionar, frakcionar, zaverenik, uniženi i uvređeni, revoltarani čovek, društveno odbačen, potlačen, bednik, škopac, prokleti pesnik, zaštitnik sirotih i ubogih, patron, milosrdni tip — jednom rečju, postaćeš nešto tako: ličnost rornana, junak ili čak — tip.
Veruj, nikada ti ne bih izgovorio ime.
Eh! Kada bih nešto mogao da platim svojom starom lautom taj tvoj abortus!
Ali po tu cenu IO. poslednja babica sa periferije ne bi uprljala prste.

Ovde tako često padaju kiše, pljušte mesečine.
Euridiko, grli me!
Ni ti nisi uvek ista, ti što se u liku Euridike pomaljaš iz reči, iz sene, iz koprene. U predgrađima glas ti se štedro i tiho razliva po prozorima, kao suton, plav. Na mesečini — postaje zvonak kao harfa, kao ...
A na mansardi, s večeri, kada su ti grudi gole, glas ti postaje milovanje, čudo, ljubičasti cvet.

»Danas si, najmiliji, nešto ćutljiv«, reče ona. »Zašto da si tužan kad te volim.«
Stajali smo pod mostom i gledali kako mutnozelena voda utiče u suton stvarajući vir.
»Ne znam«, rekoh. »Zašto se uvek gase svetla kada počinju milovanja? Samo ponekad trepere sveće ili se belasa suton.«
»O«, reče ona. »Imaš pravo. Nežnost je...«
»Zašto si stala. Red: Nežnost je ...?«
»Ne znam, tako...«
»Svemu je kriva ova dosadna kiša«, rekoh. »I ova tamna voda. Hajdemo odavde. U bioskop. ILi u kafanu.«
»Kasno je«, reče ona. »A i ja sam nešto mutna, nedorečena.«
»Nije kasno, setio sam se. Hajdemo na mansardu. Kako se nismo setili toga ranije...«
I već smo se penjali uz klizave stepenice, držeći se za ruke kao ljubavnici davnih vremena. Gore je svetlost uličnih lampi odolevala mraku. Kiša je poput jata sićušnih insekata lepršala oko kandelabra. U lokvama na zacakljenom asfaltu titrale su naše blede senke.
»Ti imaš novu haljinu«, rekoh, da bih je mogao posmatrati, i ouh kako mi ona odgovori:
»Novu? Ti izgleda dobro poznaješ moje toalete?«
»Zar nisam u pravu?«
»Jesi. Nedavno sam je ovde napravila. Dopada ti se?«
»Da, mnogo«, rekoh obuhvativši je još jednim pogledom, pa onda otvorih oči. «Hoćeš li da igraš?« dodadoh.
»A da li bi ti hteo?« odgovori ona uzdignutih obrva, smešeći se, a ja odgovorih:
»Ja bih rado, ako se tebi igra.«
»Pa ti nisi toliko hrabar koliko sam mislila da si«, reče ona, i pošto se ja prezrivo nasmeših, ona dodade: »Tvoj je rođak već otišao.«
»Da, on je moj rođak«, potvrdih, mada nepotrebno. »I ja sam maločas primetio da je otišao. Biće da je otišao da legne.«
»Nous causons de votre cousin. Mais c'est vrai, vi ste malo bourgeois. Vous aimez l'ordre mieux que la liberte, toute l' Europe le sait.«
»Aimer... Aimer ... Qu'estce que c'est! Qa manque de dejinition, ce motld. Što jfedan ima, to drugi voli, comme nous disons proverbialement«, uveravao sam. »U poslednje vreme«, produžih, »ponekad sam razmišljao o slobodi. To jest: tako sam često slušao tu reč da sam onda počeo o tome da razmišljam. Je te le dirai en frangais, šta sam mislio. Ce que toute l'Europe nomme la liberte est peutetre une chose assez pedante et assez bourgeoise en comparaison de notre beson d'ordre — c'est ga!«
»Tiens! C'est amusant. C'est ton cousin d aui tu penses en disant des choses etranges comme ga?«
»Ne, c'est vraiment une bonne ame, jednostavna, neugrožena priroda. Tu sais. Mais il n'est pas bourgeois, il est militaire.«
„Neugrožena?« ponovi ona s naporom... »Tu veux dire: une nature tout d fait ferme, sure d'ellememe? Mais il est serieusement malade, ton pauvre cousin.«
»Ko ti je to kazao?«
»Ovde se obično zna kako je ko.«
»Je li ti to kazao savetnik Berens?«
»Peutetre en me faisant voir ses tableaux.«
»C'estadire: en faisant ton portrait!«
»Pourquoi pas. Tu l'as trouve reussi, mon portrait?«
»Mais oui, eztrement. Berens a tres exactement rendu ta peau, oh vraiment fidelement. J'aimerais beaucoup etre portraitiste, moi aussi, pour avoir l'occasion d'etudier ta peau comme lui.«
Onda sam opet neko vreme gledao nemo u plafon, u Venerina bedra. Kako sam se sebično uživeo u svoju novu ulogu. Gospode! Kakva su bezoblična brljotina Venerina bedra naspram ove puti!
»Da, da gledamo«, ponavljao sam mehanički. Govorili smo tiho, glasom koji se gubio u muzici. »Sedećemo ovde i gledaćemo kao u snu. Za mene je to, da znaš, kao neki san što mi ovde sedimo, — comme un reve singulierement profond, car il faut dormir tres profondement pour rever comme cela... Je veux dire: C'est un reve bien connu, reve de tout temps, long, eternel, oui etre assis pres de toi comme d present, voild l'eternitš.«
»Poete!« reče ona. »Bourgeois, humaniste et poete ...«
»Je crains que nous ne soyons pas du tout et nullement comme il faut!« odgovorih. »Sous aucun egard. Nous sommes peutetre siročad života, tout simplement.«
»Joli mot. Dismoi donc .. . II n'anrait pas ete jort difficile de rever ce reveld plus tot. C'est un peu tard que monsieur se resout a adresser la parole d son humble servante.«
»Comment? C'etait une phrase tout d fait indifferente, ce que j'ai dit Id. Moi, tu le remarques bien, je ne parle guere le frangais. Pourtant, avec toi je prefere ceite langue d Ia mienne, car pour moi, parler jrangais, c'est parler sans parler, en quelque maniere, — sans responsabilite, ou comme nous parlons en reve. Tu comprends?«
»A peu pres.«
»Ca suffit. .. Parler«, nastavih, »— pauvre affaire! Dans l'eternite, tu sais, on jait comme en dessinant un petit cochon: on penche la tete en arriere et on ferme les yeux.«
»Pas mal, ga! Tu es chez toi dans l'eternite, sans aucun doute, tu la connais d fond. II faut avoner que tu es un petit reveur assez curieux.«
»Et puis«, rekoh, »si je t'avais parle plus tot, il m'aurait fallu te dire vous!«
»Eh bien, estce que tu as l'intention de me tutoyer pour toujours?«
»Mais oui. Je t'ai tutoye de tout temps et je te tutoyerai eternellement.«
»C'est un peu jort, par exemple. En tout cas tu n'auras pas trop longtemps Voccasion de me dire tu. Je vais partir.«
Prošlo je izvesno vreme dok mi je ta reč prođrla do svesti. Tada se prenuh, zabezeknuto gledajući oko sebe, kao čovek koga su trgli iz sna. Naš razgovor je tekao prilično lagano, pošto sam francuski govorio s naporom i kao da premišljam. Klavir, koji je kratko vreme ćutao, odjeknu opet...
»Šta ćeš da radiš?« upitah kao skamenjen.
»Otputovaću«, ponovi ona smešeći se, kao da je iznenađena mojom zapanjenošću.
»Nije moguće«, rekoh. »To je samo šala.«
»Ni najmanje. To je sasvim ozbiljno. Putujem.«
»Kad?«
»Pa sutra. Apres diner.«
U meni se nešto ogromno sruši. Rekoh:
»Kuda?«
»Vrlo daleko odavde.«
»U Dagestan?«
»Tu n'es pas mal instruit. Peutetre, pour le raoment...«
»Soit... Laissemoi rever de nouveau apres m'avoir reveille si cruellement par cette đoche d'alarme de ton dipart. Sept mois sous tes yeux. .. Et d present oii en realite j'ai fait ta connaissance, tu me parles de depart!«
»Je te repete que nous aurions pu causer plns tot.«
»A da li si ti to želela?«
»Moi? Tu m'echapperas pas, mon petit. II s'agit de tes interets d toi. Estce que tu etais trop timide pour t'approcher d'une jemme a qui tu parles en reve maintenant, ou estce qu'il y avait quelque'un qui t'en a empeche?« »Je te l'ai dit! Je ne voulais pas te dire vous.«
Onda ugasih sveću, klonuo. Knjiga s treskom pade u slamu. Svečana tišina prekri moju misao, moj san.
Adieu, mon prince Carnaval!

Ja sam, Igore, stvorio Euridiku, ja sam joj oblik ispevao!
Mogao sam iz dana u dan da pratim metamorfozu njenih grudi što su se pod mojim dlanovima oblile da bi postale krhke i fine kao najfiniji kineski porculan.
Ja sam joj bokove razigrao, rascvetao, struk joj zaljiljanio . ..
Jezik sam joj začinio kamilicom i zumbulom, poljupcima zašiljio, razuzdao.
Prste sam joj, Igore druže, u nežnosti pretvorio, u milovanja, u lautu.
Mišiće sam joj oplemenio, u uzglavlje, u san pretvorio.
U svoju sam je sebičnost pretvorio, Igare druže, u uzdah, u disanje ...
I šta sada mogu, Kozorogi, nego da čupam sebi kosu, da oči sebi vadim.
Otela mi je, Igore brate, moju sebičnost, moje remek-delo!

DANILO KIŠ ILI HODOČAŠĆE PROŠLOSTI


"Zaokuplja me večni problem forme ... forme koja bi mogla da učini nemoguće: da iznese Delo izvan domašaja mraka i taštine, da ga prebaci preko 'Lete zaborava'," piše Danilo Kiš u jednom svom esejističkom tekstu. Ove njegove reči ne znače nikakav površni i neobavezni izazov realizmu; one izražavaju suštinu Kišovog pripovedačkog i romansijerskog dela.
 
Između njegovih teorijskih stavova i njegove stvaralačke aktivnsti postoji potpuna saglasnost. Teško bismo mogli naći u nas pisca koji onoliko strasno i dosledno kao Kiš napada realističko slikanje stvarnosti, roman — fabulu, preslikavanje provincijskih naravi, "naturalističku primitivu", angažovanu književnost uopšte. Nepomirljivi ton njegove kritike može da nas podstakne i na protivljenje argumentima ne uvek čvrsto zasnovanim i dovoljno ubedljivim, ali u ovom trenutku je nešto drugo važno: Kišova estetičko-kritička misao je veran izraz njegovih stvaralačkih zamisli i stoga ona ima posebnu važnost za razumevanje književnog sveta ovog autora. Kako ostvariti autonomno značenje i estetsku vrednost dela, kako se domoći forme, nezavisne, čvrste, dovoljne sebi i iznad svega lepe? Kako kroz pisanje prodreti u zagonetnu gustinu života i kako stil poistovetiti sa istinom? Kišova istraživanja su duboko lična i istine do kojih dolazi i koje saopštava tiču se u početku samo njega. Forma za kojom traga treba da donese spas samo njemu: da bi je pronašao, da bi se, dakle, izbavio, on se koristi svojim iskustvom. Traženje idealne forme koja se postavlja kao vrhovni estetički cilj je, u stvari, subjektivna pustolovina uznemirenog pisca izmučenog mislima o prolaznosti i smrti, poklonika prošlosti koji, međutim, zna da te prošlosti više nema i da je on ostao sam usred pustoši. Kiš će pokušati nemoguće, zaroniće u prošlost, u svoju prošlost, među mrtve, ne sa željom da rekonstruiše tačan izgled nestalih bića i propalih stvari, već da oživi njihovu dušu, da oseti mirise detinjstva i dečaštva, njihovu intimnu atmosferu, sakriveni smisao nekadašnjeg trajanja.
 
Biće koje vaskrsava na tom svom hodočašću, dečak Andreas Sam, njegov otac Eduard Sam, majka Marija, sestra Ana, gospoćica Rigo, Julija, rođaci, drugovi, kreću se pred nama u svečanoj i mističnoj atmosferi smrti, u tišini. To su krhke figure jednom već definitivno uništene ili vremenom preobražene, dakle opet na neki način mrtve, koje sećanje Andreasa Sama oživljava. Ali prošlost nije isto što i sadašnjost. Kiš priča uveren da je ponore između sadašnjeg i nekadašnjeg vremena nemoguće premostiti, pa otuda i zbivanja i ličnosti s druge strane kao da lebde u nekoj izmaglici koja ih čini nestvarnim, rasplinutim, dalekim i nedohvatnim. Pisac koji govori o njima zaista je njihov tvorac. Eduard Sam (kao i ostali likovi koji ispunjavaju detinjstvo piščevog dvojnika) imaginarna je tvorevina. Vaskrsnut aktom sećanja, on postoji na čisto subjektivnom planu, u koordinatama koje piščeva, odnosno Andreasova svest određuje. I ostale, inače manje važne ličnosti, mada su verovatno zamišljene prema modelima iz stvarnosti, izdignute su u Bašti, pepelu, iznad nivoa realnog zbivanja. Kiš nijednog trenutka ne želi da ostavi utisak kako su junaci njegove proze (u prvom redu Eduard Sam) realistički rađeni likovi. Područje njegovih lirskih evokacija pripada u znatno većoj meri sferi imaginarnog no sferi stvarnog, "istinitog" zbivanja, a na planu imaginarnog privatne anegdote nemaju nikakvog značaja. Zato se Kiš i upušta u traganje za svim onim elementima iskustva koji prevazilaze biografske okvire i koji mogu imati širi, opštiji značaj i estetsko važenje. Prošlost je sačinjena od niza isprekidanih trenutaka koji se u svesti reflektuju kroz mnoštvo haotičnih slika. Melanholik, kakav je pripovedač Andreas Sam, opsednut je željom i potrebom da svaki sadašnji trenutak pretvori u prošli, jer da bi neki događaj bio jedinstven, lep i neponovljiv, on mora najpre minuti. Andreas Sam se s uživanjem zatrpava uspomenag ma, pošto ih samo tu, među njima, kao među ruševinama, može oplakati. Ima li ovaj košmarni svet uspomena ikakav zajednički smisao i može li se diskontinuitet pojedinačnih i odvojenih trenutaka života nadvladati jednom mišlju koja bi označavala trijumf ideje kontinuiteta? Da li, drugim rečima, postoji izlaz iz lavirinta sećanja i hoće li tragalac na kraju ugledati svetlost? Isuviše je dobro poznat ishod jednog već klasičnog uranjanja u prošlost i traženja apsolutnih vrednosti: posle dela koje se zove U traganju za izgubljenim vremenom, došlo je delo koje je sadržavalo poslednje odgovore: Ponovo nađeno vreme. I pored izvesnih elemenata na osnovu kojih bi se dalo zaključiti da je Danilo Kiš nadahnut prustovskim iskustvom, čini nam se da autor Bašte, pepela ide drugim putem.
 
Uspomene koje ga opsedaju toliko su po svom krajnjem smislu neprozirne da on nije u stanju da ih odgonetne. Istina je zauvek sakrivena i svako traženje nekih apsolutnih vrednosti završava se neuspehom. Čežnjivo tumaranje po prošlosti opisano je na poetski način u Bašti, pepelu. Andreas Sam evocira podneblje i draga bića detinjstva. Ali ono o čemu on pripoveda isuviše je gusto i neuhvatljivo da bi mogao naći odgovor koji će ga ispuniti zadovoljstvom. Sve u ovom delu ostaje u okvirima dvosmislenog traženja koje se kreće čas jednim, čas drugim pravcem, koje pokušava da nađe uporište u lelujavom, haotičnom svetu uspomena. U televizijskoj drami Noć i magla Kiš će iskazati relativističko i pesimističko shvatanje života na mnogo uprošćeniji način. Da li je mala Julija Sabo imala prćast nos i plavu kosu? Jesu li postojale dve bukve kraj nasipa na reci? Je li Andreas Sam urezao svoje ime u koru jedne od njih? Dok Andreas potvrdno odgovara, gospođica Rigo i njen muž poriču njegove tvrdnje... Na kraju, svi dolaze do zaključka da su uspomene "dim, para, san, magla — ništa". Kišov glavni junak nikud ne dospeva, ništa ga ne očekuje na kraju puta. Svestan toga da konačne istine i nema, bavi se pretpostavkama, formuliše niz pitanja, iznosi svoje nedoumice i ispoveda svoja kolebanja, svoj strah, nesigurnost, strepnju, tugu i nemoć.
 
U knjizi Rani jadi Danilo Kiš se, usvojivši metod lirskog, impresionističkog stila pripovedanja, našao na samoj granici realističke verodostojnosti (čuvajući se ipak da je nikad ne pređe). U jednoj od priča u ovoj knjizi koja se zove "Iz baršunastog albuma" izneo je niz pojedinosti iz biografije svog dvojnika, viđene ovog puta u realističkoj optici. Mali Andreas Sam, za vreme čestih selidbi u ratnim godinama, brižljivo je čuvao očeve fotografije i dokumenta: prepise sudskih parnica, rešenja o postavljenju, otpusnice duševne bolnice u Kovinu. Među dokumentima koja je nosio sa sobom najdraži mu je "jugoslovenski zemaljski i internacionalni kondukter", čiji je glavni urednik bio njegov otac. Ovaj "kondukter" će, po priznanju Andreasovom, tj. autorovom, "doživeti svoju ponovnu afirmaciju i svoju čudesnu metamorfozu, svoje uzašašće u jednoj od mojih knjiga". Suvoparni saobraćajni vodič pretvoriće se, u Bašti, pepelu, u debelu knjigu sa sličnim naslovom, ali sasvim drukčije sadržine. "Red vožnje" postaje životno delo Eduarda Sama u kome on želi da izrazi pomoću složenih železničkih, drumskih i brodskih veza, mistično jedinstvo sveta, prisustvo jedne više volje i jedne sveobuhvatne misli. Odbivši da se potčini bezličnom poretku imena i brojeva, ovaj železnički službenik želi da ukine vlast činjenica i zdravog razuma u ime panteističke filozofije. Duševno oboleli čovek, izmučen alkoholom, preobražava se u metafizičkog buntovnika, u mitsku figuru koja nadvisuje sve ostale ličnosti i značajem, i zagonetnošću, i vizionarskom snagom misli. Eduard Sam hoće da otkrije identitet svoga oca: je li on bio samo psihopata ili genije u čijim su se postupcima i razmišljanjima mešale sumanutost i originalnost? Lik Eduarda Sama je u Bašti, pepelu do kraja problematizovan. Dok ga u Ranim jadima vidimo izvan simboličnog konteksta, kao ličnost sa određenim karakternim osobinama, u Bašti, pepelu njegovo biće se umnogostručava i mi zajedno sa Andreasom Samom, odnosno autorom, više nismo u stanju da ga definišemo. Život Eduarda Sama je tajna, uzbudljiva tajna koju je nemoguće na racionalan način objasniti. Umesto tumačenja, Kiš pribegava višeznačnoj poetskoj evokaciji. Istorija Eduarda Sama je "lišena zemnog"; to je "gusto, teško tkanje, materija sasvim nepoznate specifične težine". Sve one epizode, veli junak romana, o sestri, majci, pa i o njemu samom "obeležene su zemnim znacima", pripadaju oblasti realnog pa su samim tim i manje značajne. Danilo Kiš gradi roman Bašta, pepeo na kontrastu "zemnog" i "nebeskog" načela, činjenice i simbola, jave i uzvišenog sna.
 
I Mansarda je ispunjena istom, afektivno jakom naglašenom odbojnošću prema realnosti. Kiš je najpre napisao Mansardu, ali ponašanje glavnog junaka ovog romana postaje mnogo razumljivije ako delo posmatramo kao neku vrstu nastavka Bašte, pepela. Mladić iz Mansarde koji traži idealnu ljubav i koji odbija svaki kompromis sa stvarnošću: to je, u stvari, stasali Andreas Sam. Dečak je odrastao, ali je zadržao bolesnu preosetljivost "lirsku razdraženost", sklonost ka melanholičnim razmišljanjima i zaljubljenost u snove. Nekadašši dečak iz Bašte, pepela i Ranih jada je na svoj, detinji, način pokazivao neurotičnu sklonost ka usamljeničkom sanjarenju o dalekim, nemogućim i izmaštanim bićima i događajima. Mladi trubadur iz Mansarde ima veće životno iskustvo obojeno gorčinom. On racionalizuje afektivna stanja Andreasa Sama i, budući da je svaki dan koji se rađa za njega samo novo razočaranje i nova rana, on svet doživljava kao nepodnošljivi haos i, što je još gore, kao poniženje. On je već u stanju da od svog nezadovoljstva i tuge izgradi filozofski stav koji se karakteriše krajnjom nepomirljivošću prema realnom svetu. "Ti si zaražen čistotom kao sifilisom", kaže mu cinični, "zemaljski" orijentisani Jarac-Mudrijaš. Mladić s prkosom ističe svoju privrženost snu i mašti; oduševljava se egzotičnim krajevima i umetnošću oslobođenom svakog opisa i priče; voli jednu devojku kao što vernik obožava Bogorodicu; živi na jednom neobičnom potkrovlju da bi se izdvojio iz gomile, da bi se uzvisio i simbolično i doslovno. U ponašanju ovog mladog čoveka (sa kojim se autor deklarativno poistovećuje) prepoznajemo iste one težnje koje su pokretale i ostale Kišove ličnosti. Eduard Sam je sastavljao "Red vožnje" kao što su se pisale proročke knjige: "Opsednut svojom vizijom i na marginama stvarnog života." A evo šta kaže Andreas Sam o omiljenom predmetu svog sanjarenja: "Biserne školjke, mulatkinje, koralni sprudovi, kokosov orah, egzotične flore i faune, sve su to bile božanske tvorevine krojene po meri moga sna..." I neimenovani junak Mansarde beži u sferu egzotike, jer je nezadovoljan ustrojstvom realnosti, njenom ograničenošću i bezsadržajnošću. Svi Kišovi junaci su melanholici, sanjari, bića predana romantičnim iluzijama. A onda kad uvide da su njihovi snovi o savršenstvu neostvarljivi, oni padaju u očajanje. Svaki kompromis sa životom je za njih dokaz sloma. Junak Mansarde silazi, na kraju romana, među običan svet koji stanuje ispod njega, ali ovo pomirenje sa svakidašnjicom je prepuno rezignacije.
 
Danilo Kiš veruje u snagu imaginarnog koje derealizuje životnu materiju. Sve ono što se zbiva u stvarnosti, što je i on sam preživeo ima značaja samo kao gradivo za estetsko uobličenje. U duhu bodlerovske i malarmeovske estetike on nastoji da život potčini umetnosti. Kao što su njegovi junaci opsednuti idealom savršenstva koje nije ništa drugo do potpuna čistota osećanja, tako i Kiš teži stvaranju čiste, besprekorno pisane proze oslobođene svih socijalnih problema. Socijalni problemi su neizbežno za jednog pisca malarmeovski orijentisanog lažni i mrski: Kiš krije prezir prema romanima u kojima se opisuju društveni sukobi. Junak Mansarde se podsmeva Jarcu-Mudrijašu koji piše socijalno-realistički roman sa klasičnom radnjom i naziva ga "fabulanom". Za razliku od Jarca-Mudrijaša Kišov dvojnik sanja o delu bez zapleta, o čistom delu lišenom svake predmetnosti koje će se držati snagom stila. Ovaj stari floberovski san, danas ponovo oživljen, toliko je blizak i tvorcu Mansarde. Sa ukusom formiranim na delima velikih preteča simbolizma i njihovih sledbenika, Kiš shvata vlastiti stvaralački čin kao eminentno poetski. Njegovo prozno delo treba posmatrati u kontekstu onih nastojanja koja su prozu, pritisnutu realističkim nasleđem, želela da obnove oslanjanjem na lirsku tradiciju proisteklu iz Bodlera. Ova kritička svest o potrebi menjanja tradicionalnog izraza, koja ističe kao pozitivan primer modernu poeziju i prozu njoj blisku, lako se uočava na mnogim ključnim stranicama Kišovih knjiga. Autor Mansarde pripada onoj vrsti pisaca koji ne žele da prikriju artistički karakter književnog stvaralaštva, činjenicu da je jedan roman, pre svega, proizvod kulture, ostvarenje umetnosti. Ne dešava se retko da pisci privrženi ovakvoj estetici počnu da pišu izveštačenim stilom. Kiš ne pada u izveštačenost, jer se nadahnjuje svojim tragičnim iskustvom, jer ne zanemaruje bogatstvo svojih doživljaja, svojih bolnih sećanja. On ostaje iznad svega pesnik koji druguje sa mrtvima na način neposredan i, pored sve uzdržanosti i ciničnosti čak, potresan. Njegova rečenica, čas setna, čas jetka, uvek doterana, podrhtava od snažnIh otkucaja srca koje je mnogo patilo. Sa izuzetkom romana Psalam 44 (koji stoji nekako po strani od glavnih piščevih preokupacija), sva Kišova dela pisana su pod pritiskom te patnje, godinama nagomilavane, prožeta su istim temama, simbolima i idejama. Za razliku od nekih drugih pisaca njegove generacije, koji idu iz knjige u knjigu nasumice, Kiš piše samo jediu knjigu. Njegove namere, metodi i ciljevi mogu se kritikovati sa jednog unapred zauzetog kritičkog stanovišta koje estetizmu pretpostavlja angažovanost, ali ako se neposradno suočimo sa prozama Danila Kiša, osetićemo uživanje koje samo istinska dela umetnosti mogu da pruže.
 

* * *
 
Početak novog Kišovog romana Peščanik je neobičan i težak. Pisac nas uvodi u jednu polumračnu prostoriju na čijim zidovima titraju odsjaji petrolejske lampe. Izgled te sobe sa oskudnim nameštajem otkriva se postepeno, u zavisnosti od položaja nepoznatog čoveka koji se u njoj nalazi. Njegov pogled se pomera polagano i mi se zajedno s njim navikavamo na polutamu. Posetilac otvara svoju akt-tašnu i iz nje vadi list kockaste hartije, bočicu mastila i pero: on piše pismo od odlučujućeg značaja za nastanak knjige čiji je glavni junak. Jer, taj usamljeni, unezvereni čovek u početku prisutan samo kao objektiv kamere kroz koji posmatramo ambijent, u stvari je (to ćemo kasnije saznati) Eduard Sam (čije ime autor daje samo u obliku inicijala), "gospodin pedesetih godina, u sivom odelu, s naočarima gvozdenih okvira, sa štapom i sa žutom zvezdom", penzionisani železnički nadinspektor, glavna ličnost Ranih jada i Bašte, pepela.
 
Kiš nastavlja da traga za identitetom oca obogaćujući svoj porodični ciklus jednim delom izuzetne vrednosti. Rani jadi, Bašta, pepeo i Peščanik (ovo bi bio njihov logični unutrašnji poredak, mada su se Rani jadi pojavili posle Bašte, pepela) ne predstavljaju tri uzlazne etape jednog hodočašća: u Kišovim delima postoji kontinuitet, ali nema progresa. On uvek iznova kreće ka cilju da bi se, prilikom pisanja svake nove knjige, opet našao na samom početku. Lik Eduarda Sama autor ne tumači primenom jednog metoda. On ga osvetljava sa više strana i pomoću različitih stilskih postupaka, pa zbog toga ovaj složeni i zagonetni lik poseduje neiscrpnu vitalnost. U Ranim jadima i Bašti, pepelu Eduard Sam je viđen očima njegovog malog sina, Andreasa, tj. samog autora. Dat u autobiografskoj lirskoj projekciji, otac živi više kao mitska i poetska ličnost nego kao samostalan, životan lik; zagnjuren u atmosferu imaginarnog, izvan životne materije, "pripovedačkog konteksta", on je plod sećanja i mašte. Njegovo postojanje je izvedeno, sekundarno u odnosu na postojanje Andreasa, čija je maštovitost neiscrpna kao što je i njegova ljubav prema sanjarenju velika. U Peščaniku Eduard Sam je osamostaljen, lišen svake poetičnosti, bez subjektivnog oslonca ma u čijoj drugoj svesti. On deluje snagom svoje objektivnosti, svoje celovitosti. Dok je ranije bio dalek od nas i sav u nekoj magli, u Peščaniku je približen čitaocu i učinjen neuporedivo konkretnijim i životnijim. Sve ono što je u prethodnim knjigama ispunjavalo njegovu ličnost (metafizički revolt, saobraćanje sa tajanstvenim silama prirode i kosmosa) i dalje je prisutno u njemu. Dodato je ipak nešto bitno novo: "pripovedački kontekst", oporost običnog života. Eduard Sam je sada smešten u određenu sredinu i prikazan u svakidašnjim prizorima. Postavši "običniji" i realniji, lik je dobio u gustini i dramatičnosti. Sve protivrečenosti koje su ga mučile postale su još bolnije. Pobunjenik protiv smrti, čovek sumanut i lucidan istovremeno, progonjen, usamljen, Eduard Sam je izuzetan, ali i nama blizak po osetljivosti, sposobnosti za patnju, nespokojstvu. Postavivši ga u realan životni prostor, Kiš ga je učinio i shvatljivijim i prihvatljivijim za čitaoca. Patos glavne ličnosti romana izvire iz njene nepopustljivosti pred nesrećom, iz prkosnog izazivanja zla, gordosti i nespremnosti za prilagođavanje.
 
Sa sadržinom pisma koje Eduard Sam piše i koje se pominje na nekoliko mesta u prvim partijama romana, upoznaćemo se tek na njegovom kraju. Reč je o pismu pisanom u noći 5. IV 1942, upućenom sestri, u kome se junak žali na ponižavanje i nepravde kojima je izložen od strane svoje rodbine. To pismo (ili "sadržaj", kako veli pomalo ironično pisac koji ne voli romane sa fabulom) sadrži u sažetom i dokumentarnom vidu sve ono što je kazano na prethodnim stranicama. Zajedno sa nastajanjem pisma prisustvujemo rađanju samog umetničkog dela, romana. Činjenice saopštene banalnim jezikom korespondencije javljaju se više puta u romanu obasjane uvek drugom svetlošću i protumačene na razne načine, onako kako ih neposredno doživljava ljudska svest. Eduard Sam prekorno priča, obraćajući se sertri, svoje nevolje u vreme rata, suvo ih konstatujući i kada su one već na neki način prošle. U šezdeset sedam fragmenata razvrstanih u poglašlja čiji se naslovi ponavljaju ("Slike s putovanja", "Beleške jednog ludaka", "Istražni postupak" i "Ispitivanje svedoka") evociran je, međutim, Samov život, bez ikakve vremenske razdaljine. Samova razmšljanja, sećanja i snovi prikazani su u njihovom živom toku. Haotična životna materija čuva svu svoju fragmentarnost, uzburkanost i alogičnost u romanu. Kišovo pričanje razgranava se u nekoliko pravaca, ali nikad nema pravolinijski smer. Ono vrluda između pojedinih momenata iz prošlosti i sadašnjosti, između realnog i mogućnog, između stvarnosti i želja, ali ne pribegava naknadnim objašnjenjima. Ključne teme se ponavljaju i određene slike se nameću čitaočevoj pažnji. Celokupno pripovedanje teče usredsređeno na nekoliko dominantnih tema, na prvi pogled nepovezanih, čije se dublje značenje sporo i portupno otkriva (čovek radi na nasipu, okružen čuvarima, zastaje, njemu prilazi jedan drugi čovek i pokušava da mu namesti zavoj na ruci, ali čuvari ga u tom trenutku udaraju; rušenje kuće iz koje je Eduard Sam tek izašao; vožnja seoskim kolima; trg sa katedralom i spomenikom znamenitom čoveku čija je ruka uzdignuta, itd). Sve su to prizori na koje se junak neprestano vraća i koji za njega imaju opsesivnu moć. Posmatrani pojedinačno oni nam mogu izgledati nerazumljivo, ali onda kada ih povežemo shvatićemo njihov dublji simbolični smisao. Čovek sa zavojem u ruci: to je Eduard Sam u radnoj četi sastavljenoj od Jevreja koja gradi nasip. Slika kola u pokretu: to je Eduard Sam, lutalica, siromah u potrazi za domom.
 
"Slike s putovanja" sadrže isključivo opis nekog predela, neke scene, nekog enterijera. "Beleške jednog ludaka" su ispovest junakova u kojoj se mešaju razmišljanja o ljudskoj sudbini sa psihopatskim vizijama. "Istražni postupak" i "Ispitivanje svedoka" bacaju svetlo na svakidašnji život Eduarda Sama, njegovu porodicu, prijatelje, poznanike i poslovne partnere. Koristeći se formom zapisnika iz policijske istrage ("Istražni postupak" je vođen u trećem licu jednine, a "Ispitivanje svedoka" u drugom licu množine), Kiš oživljava ambijent Vojvodine i južne Mađarske između dva rata i za vreme rata pretrpavajući tekst podrobnim nabrajanjem i opisivanjem poslovne aktivnosti Eduarda Sama. Na taj način, Eduard Sam je uklopljen u društvenu sredinu i skinut sa pijedestala na kome se nalazio u ranijim delima. Ovaj čovek opsednut apokaliptičkim vizijama i mučen manijom gonjenja je isto tako trgovac i akcionar (istina rđav. Svaki njegov poslovni poduhvat završava se neuspehom; neuspehom koji ga ipak ne obeshrabruje). Izgrađen na više planova, ovaj lik je neobično upečatljiv. Protivrečnost njegove prirode, to je protivrečnost samog života koju ljudsko biće uzalud pokušava da nadvlada. S jedne strane, Eduard Sam voli poslove u kojima želi da pokaže svoju snalažljivost; s druge strane, muči ga misao o smrti i izaziva u njemu mahnitost koja nije ništa drugo do lucidnost, kako on misli. Pocepane ličnosti, sa osećanjem tragičnog dvojstva, on je bez sumnje, shizofreničar. U mnogim scenama, međutim, on je samo nesrećan čovek, po mnogo čemu blizak prosečnosti, koji ne može da nađe mir i utočište, čuvar porodičnog ognjišta u vihorima rata, gladan i prezren od većine ljudi, neshvaćen, prgav i bolestan, ali u osnovi plemenit.
 
Naslov romana je višeznačan kao što je, uostalom, i ceo roman slojevit, kao što je i lik glavnog junaka složen. Reč peščanik najpre znači posebnu vrstu zemlje od koje se pravi pesak ("vozio sam zemlju i peščanik na nasip"). Peščanik je i peščani sat ("na tamnoj površini bakelita telefonske kutije iscrtana je bela vaza, vaza ili peščanik, ili putir"). I na kraju, reč peščanik treba da nas podseti u svom najvišem simboličnom značenju izvedenom iz slike sata na osipanje, propadanje svega što živi ("Peščanik. Sve se osipa, sestro moja"). Povest o Eduardu Samu govori o jednom biću koje predoseća smrt i koje je, pišući pismo, prosto doziva. Ova povest kazana različitim stilskim tehnikama, čas patetična, čas suva i namerno prozaična, prožeta je melanholijom koja ostavlja snažan utisak. Nimalo laka za čitanje, lišena tradicionalne radnje i konvencionalne psihološke analize, isprekidana, Kišova usplahirena proza sadrži istinski patos, patos kojim zrače sva dela posvećena slikanju ljudske patnje. Autor je inače sklon da u svojim esejima ističe čistu proznu formu kao savršenstvo kome teži. Ali bez obzira na to, njegov najbolji roman nije retoričan ni estetizirajući. Ono što izbija iz ovog dela, to je beskrajna tuga, tragično iskustvo transponovano jezikom modernog romana. Peščanik je delo razbijene klasične kompozicije, ali ne i razbijene rečenice. Ono je prožeto prustovskom nostalgijom za iščezdim svetom, za dragim bićima koja je smrt odnela. Ovaj sjajni roman govori o životu kao lavirintu. Slika takvog života mora biti i sama uskomešana, složena i podložna mnoštvu tumačenja. A knjiga koja hoće da traje, rekao je Borhes, čijim delom takođe dominira tema lavirinta, mora biti čitana na više načina.

Pavle Zorić

DANILO KIŠ — Enciklopedija mrtvih


Knjigu čini devet samostalnih celina od kojih svaka ima svoj naslov. Svaka od ovih priča ima svoje junake koji se ne javljaju u drugim pričama. I prostorni i vremenski planovi priča su nepodudarni, ali to važi čak i za svaku proznu celinu u ovo knjizi. Pri određivanju tematske suštine svake od ovih priča mora se imati u vidu i dodatak na kraju pod nazivom post skriptum. Tako se prva priča Simon Čudotvorac odigrava u Palestini, sedamnaest godina iza Hristove smrti i uskrsnuća, a dodatak u Post skriptumgovori o sovjetskom diktatoru Staljinu. Ova stalna promena prostora čini Kišovu knjigu Enciklopediju mrtvih planetarnom. Jedan deo priče odigrava se u Kanadi, drugi u Sjedinjenim Američkim Državama, treći u Jugoslaviji. Ova prostorna i vremenska rasutost priča ipak samo površnom čitaocu može da se učini kao vrsta formalne izdeljenosti knjige na onoliko priča koliko je naslova u sadržaju. Jer kad se na kraju, pošto se pročita cela knjiga, pokuša da se da sud o knjizi kao celini, lako se zapaža čitav niz unutrašnjih kohezionih, zajedničkih, svojstava. Širina prostornog plana je ovde faktor kohezije; ona podastire priče određenim okvirom. Knjiga govori o sudbini čoveka na ovoj planeti. Pa ni širina vremenskog plana, a on obuhvata oba milenijuma hrišćanske civilizacije, nije faktor dezintegracije i parcijalizacije, već umetničke kohezije.
 
Ali ono što čini celovitost proze Enciklopedije mrtvih je tema o čovekovom suprotstavljanju jednoumlju i nasilju nad čovekom. Pri tom Kiš ne diferencira ni po čemu političko i versko nasilje nad ljudskim duhom. I hrišćanstvo i svaka druga ideologija koja zarobljava ljudski um i čovekovu večitu sumnju kategoriše kao greh, kao versku ili političku diverziju, neoprostiv greh. Pobunjenici protiv jednoumlja i ortodoksnosti svake vrste heroji su ove knjige.
 
Prva karika lanca ove priče čine biblijske legende o božanskoj moći Isusa Hrista kao znak njegovog jedinstva sa Bogom. Novi Zavet je nun takvih priča koje imaju različita značenja u hrišćanskoj nauci, a osnovno im je učenje da je Hristos sin božiji, što on potvrđuje svojom božanskom moći. Kiš ne priča nijednu od tih legendi, on samo sugeriše njihovo prisustvo u novom učenju koje propovedaju apostoli u Palestini i fiksira vreme odigravanja radnje svoje priče, a to je sedamnaesta godina iza Hristove smrti.
 
Druga karika je apokrifna priča o Simonu Čudotvorcu. Ona zauzima čitav prostor pripovetke. Ovaj Simon se javio sedamnaeste godine iza Hristovog vaskrsnuća, i to na istom prostoru na kome Hristovi apostoli propovedaju Hristovo učenje. Simon je Hristov oponent. On sumnja u pravednost hrišćanskog Boga. Prema predanju, Simon Čudotvorac ili Simon Mag je savremenik apostola Jovana, Petra i Pavla. On je kako kaže legenda hteo da dobije "dar božiji" tajnu i moć stvaranja čuda, i to od apostola Jovana i Petra nudeći im novac. U toku vekova apokrifne, nezakonizovane, nepriznate, biblijske legende o Simonu dobile su karakter velike jeresi. Postao je jedna vrsta arhetipa čarobnjaka prema kome je nastao i Faust. Prema Simonu je u srednjem veku nastala i simonija, kupovina i prodaja verskih benificija, jedan od izvora lake zarade hrišćanskih velikodostojnika, protiv koje su preduzimane oštre mere crkvenih vlasti, ali legenda o Simonu se ipak širila i bogatila. Simon je, kako kažu ove legende, proglasio sebe "svemoćnim bogom prozvanim Velikim''. Čak se počelo da propoveda kako je od strane nekih hrišćana slavljen kao "prvi Bog". Jedna legenda priča da je Simon u Rimu najavio da će se pred velikom masom gledalaca uspeti na nebo, ali je, zbog molitve koju je izgovorio apostol, na tužan način ponovo pao na Zemlju.
 
Uz Simona je Sofija, žena tridesetih godina, njegov verni pratilac neka vrsta simbola uživanja, jer Simon nasuprot Hristovom učenju o vrlini čovekovog uzdržavanja od naslada svake vrste, propoveda zadovoljstvo čulne ljubavi. Za Simona Sofija je Pali anđeo, za hrišćanske učitelje ona je bludnica.
 
Simon je propovednik sumnje u pravednost Boga. "On je propovedao da je Bog apostola tiranin, a tiranin ne može biti Bog razumnom čoveku. Taj njihov Bog, Jehova, Elohim, ostrvio se na čovečanstvo davi ga, kolje, šalje na njega bolesti i divlje zveri, zmije i tarantele, lavove i tigrove, munje i gromove, kugu, lepru, sifilis, bure i oluje, sušu i povodnje, more i nesanice, jad mladosti i nemoć starosti..."
 
Simon pripisuje Bogu u greh svu nedovoljnost života i ljudske prirode. "On umesto slobode propoveda ropstvo, umesto pobune pokornost, umesto naslade lišavanje, umesto saznanja dogmu". Kakav je bog pravednik koji šalje kugu, munje, gromove, boleštine, jad i nevolje, samo zato što su naši preci, gonjeni radoznalošću tom živom vatrom iz koje se rađa saznanje, usudiše se da uzberu jabuku?"
 
Ovaj hrišćanski bog prema Simonovoj propovedi, kad sazru smokve, pošalje na njih razne bolesti, kad sazru maline pošalje grad, na ovce šalje kugu, vukove i tigrove. Pošto je Božijoj volji pripisao sve nevolje koje prate čoveka, čudotvorac prelazi na učenje koje propovedaju Hristovi apostoli da bi na kraju izveo zaključak:
 
"Njihova izabrana zemlja je laž; njihov je Bog laž, njihova su čudesa lažna. Oni lažu jer im je lažan njihov Bog u koga se kunu, stloga oni lažu u svakom času i ušavši tako u golemi koloplet laži više ni sami ne znaju da lažu. Gde svi lažu niko ne laže. Gde je sve laž ništa nije laž."
 
Da bi to dokazao Simon poziva slušaoce da vide kako će i on, običan čovek i paganin, činiti čuda. Skupio je svu snagu duha i misli i poleteo put neba, nestao u oblacima. U duši apostola Petra javila se opasna sumnja u sopstvenu veru. On se molitvom obraća Bogu koji mu kaže da je Simon Čudotvorac otpadnik a poleteo je nošen samo snagom svoje ljudske sumnje i radoznalosti koji imaju granica, i Simon će ubrzo pasti. Petrova za kratko poljuljana vera je ojačala i on hrišćanima govori da to što su videli je obmana čula, i da će Simon ubrzo pasti u prašinu. I zaista iz oblaka se pojavio Simon i smrskao na zemlji pred užasnutim hrišćanima.
 
Kišova priča o čudima Simona Čudotvorca ima i drugu verziju. Verujući da su Hristova čudesa samo fakirske veštine naučene na egipatskim vašarima, a posle dugih polemika sa mladim apostolom Petrom, on pristaje da ga u mrtvačkom sanduku stave u duboku raku koju će zatrpati zemljom, i da će on kroz tri dana uskrsnuti kao Hristos. Dok su radnici stavljali mrtvački sanduk sa Simonom na dno rake, apostol Petar priđe jednom svom učeniku i nešto šapnu. Ovaj proveri klinove na poklopcu i klimnu glavom.
 
Posle tri dana, u petak, u prisustvu mnoštva ljudi, radnici su iskopali grob, otvorili sanduk i u njemu našli mrtvog Čudotvorca, čije je lice podsećalo na "rastočenu gubavu masu, a iz očnih duplji provirivahu crvi..." Simonova Sofija se okrenu prema Petru, i reče glasom od kojeg ovaj zadrhti:

"I ovo je dokaz istine njegovog učenja. Čovečiji život je pad i pakao, a svet u rukama tirana. Neka je proklet najveći od svih tirana, Elohim."
 
Ovaj deo Kišove priče završava se sa dva indikativna detalja:
 
"Gomila joj (Sofiji) napravi mesto i ona se probi kroz utihlu svetinu i uputi se ka pustinji naričući.
 
Njeno se smrtno telo vrati u lupanar (bordel, sumnjivi lokal,) a njen se duh useli u neku novu Iluziju."
 
Ali ovde nije kraj priče o Simonu Čudotvorcu, i to je opšte pravilo ove neobične Kišove proze: svaka se Kišova priča završava u post skriptumu koji je informativan i korespodentan s celinom kojoj organski pripada.
 
U ovoj priči je pitanje smrti misaona suština priče. Žudnjom za večnim životom Simon će uzleteti do oblaka, ona mu daje snagu da živ siđe u grob verujući da kroz tri dana iz njega prelazi u večni život.
 
I priča Enciklopedija mrtvih je paradagmatična. Osnova joj je ceo život jednog srpskog geometra napisan sa puno pesničke veštine, puno naracija, deskripcije i portretisnja. Opisan je od đačkih radosti do službenih putovanja geometra po selima, ravnicama i brdima. To je život proživljen između dva svetska rata. Priča se završava jedinom čovekovom izvesnošću a to je smrt. Na kraju priče čitalac saznaje da je cela priča devojčin san koji je brižljivo zapisala kad se probudila. Devojka koja je sanjala ovaj san, jednog dana je otkrila da su njeni najintimniji košmari već materijalizovani u kamenu kao kakav spomenik.
 
U ovoj Kišovoj knjizi mnoge teme i ideje se prepliću iz priče u priču. Smrt kao tema zauzima dosta prostora u Kišovoj knjizi, što naglašava i njen naslov.
 
U priči Ogledalo nepoznatog se javljaju čak dva znaka šifrovane smrti. Priča se kako je jedan Jevrejin odvezao svoje dve kćeri u Arad da ih upiše u gimnaziju a kod kuće mu je ostala supruga sa najmlađom ćerkom. U povrtku u Segedin u nekoj šumi, noću, razbojnici ubiju i opljačkaju oca, a devojčice siluju i obe ubiju. Dok se to dešavalo najmlađa ćerka u snu u svom ogledalu u transu je videla ceo prizor, čak je razbojnike i prepoznala. Na osnovu njenog opisa policija je pohvatala zločince koji su osuđeni i streljani. To što se desilu u snu devojčici imaju neki predeli ljudske prirode za kojima tragaju mnogi parapsiholozi.
 
Priča o Majstoru i Učeniku je parabola o ljudskoj moći, a priča Slavno je za otadžbinu mreti govori o neuništivosti ljudske nade. U ovoj priči mladi pobunjenik Esterhazi toliko je verovao da će izbeći tako izvesnu smrt da ga vera nije napuštala ni u trenutku dok su mu krvnici izbijali stolicu ispod nogu pod vešalima. Knjiga kraljeva i budala parabolična priča o mehanizmima evropske istorije koje su proizveli, sa nacizmom i boljševizmom najmasovnije rafinirano ubijanje ljudi u istoriji čovečanstva. Ovde se upućuje na dve najmračnije i najkrvoločnije istorijske ličnosti, na Adolfa Hitlera i Josifa Visarionoviča Staljina.
 
Sve ove priče imaju zajedničku poruku. Ona bi se ukratko mogla izreći ovako: ma koliko patnik na Zemlji, čovek po svaku cenu hoće da postane njen aktivni subjekat, da upravlja svojom egzistencijom, svojim životom, i svojom smrću, pa i da se odvoji od Zemlje i poleti. To je iskonski smisao njegovog postojanja. Pad pri pokušaju da poleti ne dovodi u pitanje smisao života jer on je u stalnoj veri da će poleteti i sve je bliži tom cilju.




Kratak pregled
školske lektire
Priredili:
Dušanka Bajić i Anka Došen
knjiga četvrta
Izdavač: 3D⁺
Novi Sad, 2001

NACIONALIZAM I KNJIŽEVNOST Srpska književnost 1985—1995


III Najuticajnije Knjige Srpske Književnosti 1985—1995: Tumačenje Smisla


2.3. Danilo Kiš: Grobnica za Borisa Davidoviča (1976)

1. Grobnica za Borisa Davidoviča je knjiga koju sačinjava "sedam povesti jedne zajedničke sudbine", šest povesti o stradanju pojedinca u sudaru sa staljinističkom inkvizicijom (montirani procesi, navodna spijunaža i sabotaža, iznuđeno priznanje, stravične ucene i moralna iskušenja, robijanje, ludilo, stradanje), i jedna povest o stradanju pojedinca (i ne samo pojedinca) u sudaru sa katoličkom inkvizicijom, pri pokušaju nasilnog pokrštavanja Jevreja, u 14. veku u Francuskoj.⁸¹

2.  Smisao Kišovih priča jeste ukazivanje na stravu totalitarnog sankcionisanja slobode. To je vizija građanskog shvatanja slobode individualnosti; konkretnije, ovo delo je žestok obračun ne samo sa istorijom, već i sa živim nasleđem staljinizma u delu sveta kojem je Jugoslavija onoga doba pripadala (i kojem je srpska vlast u ispitivanom periodu bila, bez sumnje, suštinski zavetovana). Ova vizija slobode, odnosno satiranja slobode, jeste univerzalno-građanska, a ne nacionalna.

3.  Kišov postupak jeste neka vrsta borhesovske montaže dokumentarne ili navodno dokumentarne građe. On se poigrava sa faktima i fikcijom, i postiže efekat uzbudljivog izveštaja i najdublje istinitosti. Smisao takve forme otkriva se u čestim karakterističnim momentima fingiranja dokumentarnosti. Na primer, u priči Magijsko kruženje karata, izlažući biografiju Karla Taubea, Kiš na jednom mestu kaže: "Od tada pa do trideset i četvrte izgubili smo mu svaki trag" (Kiš 1990a: 79/80), a na drugom: "Najmanje poznatim razdobljem u životu doktora Taubea može se smatrati, ma koliko to izgledalo čudno, vreme od njegovog dolaska u Moskvu do njegovog hapšenja godinu dana kasnije". (83). U Grobnici za Borisa Davidoviča piše: "Ovim tekstom, ma koliko fragmentarnim i nepotpunim, pokušaću da oživim uspomenu na čudesnu i protivrečnu ličnost Novskog. Izvesne praznine, pogotovu one koje se odnose na najznačajnije razdoblje njegova života, razdoblje same revolucije i godine koje neposredno slede, mogu se objasniti...". (100) Postupak je još efektniji tamo gde pisac navodno napušta faktografiju i čitaocu najavljuje priču. Navodim jedan takav važan detalj iz priče Mehanički lavovi, gde pisac veli: "Ispričaću dakle taj davni susret između Čeljustnikova i Erioa onako kako znam i umem, oslobodivši se začas strašne more dokumenata koji zatrpavaju priču, a sumnjičavog i radoznalog čitaoca upućujem na navedenu bibliografiju gde će naći potrebne dokaze. (Možda je bilo pametnije da sam se opredelio za neki drugi oblik saopštavanja, esej ili studiju, gde bih ova dokumenta mogao da upotrebim na uobičajeni način. Ali dve me stvari sprečavaju u tome: nepogodnost da se živa, usmena svedočenja pouzdanih ljudi navode kao dokumentacija; a drugo: nisam mogao da se lišim zadovoljstva pripovedanja koje daje piscu varljivu ideju da stvara svet i, dakle, kako se to veli, da ga menja.)". (44) Ovde Kiš razgolićava svoj postupak i obelodanjuje smisao literarne konstrukcije realnosti. U Grobnici za Borisa Davidoviča, pak, ide još dalje, i potpuno razbija magiju fikcije otkrivajući njenu konvencionalnu recepcijsku prirodu: "Posle jedne vidne praznine u izvorima kojima se služimo (i kojima nećemo opterećivati čitaoca, kako bi mogao imati prijatno i lažno zadovoljstvo da je u pitanju priča koja se obično, na sreću pisca, izjednačava sa moći fantazije), nalazimo ga...". (110). Naravno, time se postiže upravo maksimalno osnaživanje ubedljivosti konstrukcije.

Zbog čega pišem sve ovo? Naime, pokušavam da komparativno utemeljim snažan utisak o literanoj nadmoćnosti Kišovog dela. Dok Danko Popović nudi čitaocu fusnote radi podupiranja romanesknog teksta, čime nehotice narušava ubedljivost fikcionalnosti, Kiš obelodanjuje svoj navodno dokumentaristički postupak, otvarajući čak i dilemu o većoj prikladnosti esejističke forme za izlaganje građe, i time, paradoksalno, osnažuje ubedljivost svoje književne fikcije.

Dragan Žunić
NACIONALIZAM I KNJIŽEVNOST Srpska književnost 1985—1995

UPRKOS SAZNANJU DA SU SVI POKUŠAJI OSUĐENI NA PORAZ


KIŠ NIJE ŽELEO DA ODUSTANE

Grobnica za Borisa Davidoviča je veoma mračna knjiga, a njen jedini srećan završetak je u tome što je objavljena", zapisao je Josif Brodski u predgovoru za američko izdanje Kišove zbirke novela (1980). Minulo je četvrt veka otkad je "Grobnica za Borisa Davidoviča" prvi put ugledala svetlo dana (1976), i sa te distance se, imamo li na umu sve ono što je usledilo posle, i u istoriji i u književnosti, jasno vidi sva važnost i sav demarkacioni značaj tih "sedam poglavlja jedne zajedničke povesti" za najbolji deo intelektualnog i umetničkog mišljenja nastalog na srpskom jeziku u poslednjim dekadama dvadesetog veka, tokom kojih su se politička i sve druge stvarnosti pretvorile u pakao, u bedu, u posrnuće, u trijumf ludila i paranoje, a umetnost, gubeći smisao i tlo pod nogama, uglavnom bezuspešno pokušavala da sačuva status "azila za razumne".
    
Nedugo posle objavljivanja, odmah pošto je površno i na brzinu pročitana, "Grobnica za Borisa Davidoviča" postala je sporna knjiga. Povodom nje začeta je, ma koliko mučna i ne baš akademski vođena, svakako najvažnija polemika u srpskoj književnosti s kraja prošlog stoleća, čiji se posredni refleksi na različite načine, i u različitim vidovima, javljaju i do dana današnjeg. Za ili protiv Kiša?
    
Ta, reklo bi se, koliko nametnuta toliko i stvarna dilema, koja je podelila kritičare i onaj polusvet polutana koji se vazdan muva oko književnosti hoteći da i on nešto izjavi, a kada konačno shvati da ga niko ozbiljno ne uzima u obzir, onda makar da opljune, ni do dana današnjeg nije definitivno rešena, makar u sferi književnog života, premda je najvitalniji i najvredniji deo srpske književnosti, koji je Kiša uzeo kao važnu, ako ne i presudno važnu repernu, poetičku tačku, piscu i njegovom delu odavno dao za pravo.
  
Polemika oko "Grobnice za Borisa Davidoviča" bila je očigledno višespratna i možda za ovu priliku, dvadeset i pet godina kasnije, kada smo sigurni da bez te knjige (i "Časa anatomije", kao njene, kostićevski rečeno, "razjasnice") srpska književnost ne bi izgledala onako kao što danas izgleda, nije baš sasvim na odmet pokušati da taj spor malo podrobnije osvetlimo. Najpre stoga što je u jednom trenutku narečeni spor svojim pozitivnim učincima preusmerio književnost prema novom poetičkom horizontu, a potom i zato što je on i dalje aktuelan, naročito u trenutku kada po sto i prvi put treba dokazivati da srpska književnost neće biti manje srpska ukoliko je više evropska, i svetska. Naprotiv. Naravno, interpretacija priče samo je deo priče, razumevanje priče malo šta može učiniti protiv njenog, mahom psihološki indukovanog nerazumevanja, i zato ovo pišem sa osećanjem suvišnosti...
    
Kome je jasno, jasno mu je, kome nije, šta se tu može, ali, zar se sam Kis, uprkos snažnom defetizmu, nije deklarisao kao onaj koji, "uprkos svemu", a naročito uprkos saznanju da su svi konstruktivni pokušaji u rodu ljudskome unapred osuđeni na poraz, ne želi da odustane. Jer pisanje daje dostojanstvo tom porazu, i metafizički ga iskupljuje.

Polemika je, rekoh, bila višespratna. I ne samo to. U međuvremenu je došlo i do njenog nadziđivanja, i to često bez potrebne poetičke dokumentacije. Ništa neočekivano, divlja gradnja bujala je svuda, zašto bi duh bio pošteđen. Zato treba početi od temelja. U temelju spora, nedvosmisleno, bila je ideologija. Kišova knjiga pala je u čas kada se ideološka iluzija srećne budućnosti počela razilaziti kao magla. Da ostanemo kod metafore o gradnji. Sve što je podignuto na ljudskoj žrtvi, i na ljudskom stradanju, jednog trena će, svejedno da li je u pitanju drevni mit, antička drama ili moderna civilizacija, doživeti tragičnu propast. Moderna civilizacija je taj obrazac o nedužnoj žrtvi i odloženoj kazni za dželata samo učinila transparentnim, s tim da je, shodno merkantilnoj logici, monstruozno umnožila broj žrtava.
    
Za Skadar na Bojani dovoljna je mlada Gojkovica, za utopijsku državu sa ovim ili onim ideološkim predznakom potrebni su milioni paćenika, potrebna je krv i kost. Kiš je to video, osetio, razumeo, Kiš je to, kroz očevu biografiju, i sam proživeo, ta misao i taj uvid su mu odredili život, i onda je knjiga Karla Štajnera došla kao ljuta trava na ljutu ranu, a otuda (aleksandrijski, borhesovski) proizašla "Grobnica" kao moralni žig u estetičkom obličju. O tome je, u osnovnom, epohalni smisao "Grobnice", u kojoj je veliki ideološki Mogul zla XX veka viđen iz "levog profila". I zato, nimalo slučajno, jer u velikoj umetnosti ništa nije slučajno, Kiš u jednom ekskursu kaže: "Za intelektualce ovog veka, ovog našeg doba, postoji samo jedan ispit savesti, postoje samo dva predmeta iz kojih se ne pada na godinu, nego zbog kojih se gubi pravo (moralnog) glasa jednom za uvek: fašizam i staljinizam.
    
Ali kako je krajem 70-ih godina već bio usvojen, makar demagoški, stereotip o "socijalizmu sa ljudskim licem", i kako su u opticaju uveliko kružile floskule o neograničenim umetničkim slobodama, na tu se knjigu, naročito što ju je napisao priznati umetnik, majstorskom rukom, u punom opsegu estetičke realizacije, nije moglo udariti direktno, a i po komitetima su, što zbog prestiža, što zbog straha, što zbog sinekure, sedeli ljudi koji su de facto znali šta je dobra književnost, i sve im je bilo jasno, samo što to nisu smeli da kažu. Pa je "kritika moći suđenja" krenula zaobilaznim putem, vešto, postupkom nalivanja vode u temelj, diskretnom pričom o idejnim skretanjima inače darovitog pisca, i sve tako redom.
    
Sećam se, bejah tada student, jedan profesor, Bog da mu dušu prosti, štrecao se na pomen te knjige, i kao kontraargument iznosio uverenje da je u umetnosti, ma šta ko pričao, realizam ipak glavni metod. Kiš je, godinama kasnije, sasvim mirno, sasvim bez strasti, čak sa prisenkom rezignacije, tu ideološku, zaobilaznu, perfidnu diskvalifikaciju opisao sledećim rečima: "Ja sad mogu da kažem da je ceo problem potekao iz činjenice što je 'Grobnica za Borisa Davidoviča' knjiga u kojoj nema utehe. To je jedna od retkih knjiga na tu temu koja se ne završava nadom u pobedu i koja ne nosi u sebi opravdavanje zločina, u ime istorijskog napretka, u ime kretanja istorije."
    
Ako se tako gleda, priča o navodnom plagijatu, koja je mesecima palila strasti književne čaršije (uključujući i nekoliko književnih imena nespornog talenta ali sporne moralnosti) u osnovi je priča iz suterena. Primenjujući, na individualan način, jedan u osnovi prastari postupak interpolacije dokumentarnog i umetničkog materijala u novostvoreni književni kontekst Kiš nije učinio ništa drugo nego iznova legitimizovao poetički princip ars combinatorie, i naglasio važnost skrivenog ili neskrivenog citata ili paracitata u (post)modernom književnom tekstu. Sledom logike prigovora koje je dobijao dva najveća srpska pisca XX veka, Ivo Andrić i Miloš Crnjanski, mogli bi biti proglašeni ordinarnim plagijatorima jer su se pisanju svojim dela (na primer: "Travnička hronika"; na primer "Seobe") koristili tekstovima umetničke ili dokumentarne provenijencije. Nije nego.

Na prvom, drugom, trećem i svim ostalim spratovima tog dalekosežnog spora koji ovde pokušavam samo okvirno da skiciram, začela se, što posredno, što neposredno, polemika oko srpskog postmodernizma. Da li je Kiš bio postmodernista, ili nije bio postmodernista, to u samoj stvari nije od presudnog značaja. Presudno je to da se Kišovo ime uzimalo kao argument za i protiv postmodernizma. (Kiš nije bio postmodernista jer je sam izjavio da ne zna sta je to postmodernizam. Tako jedni. Kiš je opisao kraj Čoveka, sumrak humanizma, i to tipično postmodernističkim postupcima. Tako drugi. O tome su napisane i neke knjige, izgleda da ih je malo ko čitao.) Tu priču, sa svim njenim spratovima, ovde, iz razumljivih razloga, jerbo su ovo dnevne novine, a ne akademski časopis, treba ostaviti po strani, mada ona traje, i trajaće još dugo, nezavisno od volje protagonista.
    
Delo je živo dok se oko njega vode sporovi, a Kišovo delo osvedočuje istinu da svaka vrednost prolazi kroz fazu negacije, poricanje je neminovna, možda i inicijalna faza konstituisanja postojanih vrednosti.
    
Takođe, ni reč neću progovoriti o "divljoj gradnji", o mračnim, nadzidanim tavanima pseudopolemike, o "jevrejskom lobiju", o "zaveri anacionalista", o zlim komentarima onih koji nisu pročitali nijednu Kišovu knjigu ali, naravno, imaju šta o njemu da kažu. Samo ću reći da je sa "Grobnicom za Borisa Davidoviča" Danilo Kiš uspostavio jedan model književnog, intelektualnog mišljenja u kojem su etički i estetički momenat dovedeni u stanje saglasja i ravnoteže. Književnost je, zahvaljujući toj činjenici, sačuvala svoju moralnu supstancu, a da pri tome nije ni funkcionalizovana ni instrumentalizovana, na ovaj ili na onaj (uvek ideologizovan) način.
    
Kišov reformatorski "majstorski pokret ruke", njegov ironični lirizam, njegova korekcija doktrinarnog mimetizma, njegovo odbijanje da služi idolu Istorije (svejedno da li je u pitanju negacija ili apologija iste) njegovo slavljenje znanja kao žižka u sveopštom bezumlju sveta, i knjiške inspiracije koliko i autentičnog životnog iskustva, njegov nijanasirani, plastični artizam, njegov kategorički imperativ pisati znači živeti (život/literatura), njegova martirska rigoroznost, njegova sažetost... Sve to i još preko toga, poveli su srpsku književnost prema sanjanom, univerzalnom stanju "pobratimstva lica u svemiru".
    
Oni koji su došli posle njega znali su da treba upravo tako.

Mihajlo Pantić, Beograd

MAGIČNO KRUŽENJE KNJIGA: DANILO KIŠ U UKRAJINI


Možda bi bilo pametnije da sam se opredelila za neki drugi oblik saopštavanja, naučni članak ili studiju, gde bih književno-kritička dokumenta mogla da upotrebim na uobičajeni način. Ali dve me stvari sprečavaju u tome: nepogodnost da se živa, usmena svedočenja pouzdanih ljudi (i moja vlastita!) navode kao dokumentacija; a kao drugo: nisam mogla da se lišim zadovoljstva pripovedanja...

Bliske prijatelje odaju iste omiljene reči, poštapalice koje poput lozinke obeležavaju krug "upućenih". Prevodioci često puta uhvate sebe kako govore i razmišljaju na način svojstven "njihovim" piscima. Zato sam svoj tekst o Kišu počela zapravo Kišovim rečima koje su, pozajmljene za ovu priliku, postale i moje. Od prvobitne namere da napišem članak na zadatu temu Recepcija stvaralaštva Danila Kiša u Ukrajini odvratila me je činjenica da o tome postoji veoma malo pismenih (odnosno štampanih) tragova. Koliko mi je poznato, ovaj sjajni pisac nije imao sreće da bude predmet literarnih analiza nekog od naših istaknutih književnih kritičara. Ukrajinski čitalac za sada, u nedostatku bolje varijante, mora da se zadovolji, uglavnom, skromnim istraživanjima potpisnice ovih redova. A i da krenem u analizu tih članaka iz perspektive spomenutog problema, potpisavši ovaj tekst nekim umetničkim imenom, ni pored sve moguće u tom slučaju objektivnosti ne bih mogla da dam pravu sliku, jer moja optika kao prevodilaca i književnog kritičara "pokvarena" proučavanjem brojnih studija o Kišu, uživljavanjem u njegov svet i svet njegovog jezika. A to nikako ne služi očuvanju autentičnosti recepcije, niti daje predstavu o tome šta znači za ukrajinsku čitalačku publiku pisac "Grobnice za Borisa Davidoviča" ili "Enciklopedije mrtvih".

Ali, bila sam svedok i učesnik zanimljivih i često neočekivanih događaja, iznenađujuće oštrih diskusija i preko noći rascvetalih intelektualnih ljubavi čiji se zajednički imenitelj zove DANILO KIŠ. I, kao pojedinačni "receptor" u velikoj mašini nacionalne recepcije, nudim vama, "receptori" srpski, svoju priču o piscu koji mi je promenio prilično život. Zahvaljujući njemu postala sam prevodilac.

Kiša sam videla jedanput, u prolazu, tek naknadno saznavši ko je bio visoki čovek čije mi se lice učinilo odnekud poznato. ("Zar ne znaš, ko je to bio? Danilo Kiš!"). Razočaranje zbog ovih reči, koje su stigle sa beznadežnim zakašnjenjem, rastopilo se u blagom osećanju nestvarnosti koje daju uspomene. I ulični susret sa jednim od najpoznatijih srpskih književnika sve više mi je ličio na san. Na priču koju sam toliko puta ispričala da sam sama počela sumnjati u njenu istinitost.

Ali, ništa u životu nije slučajno. "Daleki i tajanstveni putevi" opet su se ukrstili — na proleće 1998. godine, sasvim neočekivano, dobila sam ponudu novoosnovane izdavačke kuće "Klasika" iz Lavova da prevedem "Enciklopediju mrtvih" (to je bilo prvo Kišovo delo, objavljeno u Ukrajini kao knjiga — "Mansarda" u prevodu Olene Dzjube pojavila se nešto ranije u jednom od kijevskih časopisa) . Bila je to velika čast, ali još veća odgovornost. Urednik edicije Ivan Lučuk, književnik i naučnik, hrabrio me je rečima: "Pa uvek si volela Kiša!", a obavezni pečat slučajnosti bio je u tome što je "Enciklopedija mrtvih", tada jedini primerak u celom gradu, upravo stigla u pošiljci Narodne biblioteke Srbije koja zajedno sa Bibliotekom Matice Srpske poklanja ukrajinskim slavistima mogućnost da uživaju u čitanju najvrednijih dela srpske književnosti.

Kišova "Enciklopedija" odmah je naišla na srdačan prijem, posebno mlađe čitalačke publike. Izgleda da su takvu knjigu čekali, slutili njeno postojanje, i zato se ona neminovno morala pojaviti. Imala sam priliku da više puta razgovaram o njoj sa ljudima, opčinjenim njenom metafizičkom tugom i gorkom opojnošću sumnje. Bila sam učesnik TV-emisija, posvećenih Kišu, jedna od kojih predstavlja veoma uspeli pokušaj stvaranja višedimenzionalnog portreta pisca. Intelektualna i emotivna reakcija autora emisije Irine Starovojt može da posluži kao ono već spomenuto živo, usmeno svedočanstvo pouzdanih svedoka. Pitanja koja mi je postavljala odavala su radoznalost, rođenu radošću otkrića. Irina se trudila da stavi u emisiju što više podataka o piscu, da zaviri u njegov stvaralački svet, da ilustruje nas razgovor foto-portretima Kiša, ali i upečatljivim i pomalo tajanstvenim fragmentima iz nekih filmova kao tlom za čitanje odlomaka iz "Enciklopedije mrtvih". Govorile smo o ljubavi i smrti, o poziciji intelektualca u društvu, o knjigama i čitaocima, o budućnosti književnosti... Govorile smo o Kišu.

Jedan od najpoznatijih ukrajinskih pisaca Jurij Andruhovič priredio je u okviru svojih predavanja za poslediplomce (koja su posećivali i mnogi koji to nisu) diskusiju o stvaralaštvu Danila Kiša. Kao jedan od učesnika imala sam priliku da saznam o još jednom putu kojim su dela autora "Peščanika"stizala u Ukrajinu. Radi se o poljskim prevodima koji su, kao i u slučaju dela velikog broja drugih slavnih svetskih pisaca, služili kao prozorče u svet inostrane, ali ne baš uvek strane književnosti. I J. Andruhovič ispričao je o tome kako je zavoleo tog pisca, čiji su junaci za njega dugo godina govorili poljski.

A za neke naše ljude, posebno za one, kome čitanje knjiga nije profesija već samo zadovoljstvo, Kiš je bio ... ukrajinski pisac. Stvar je u tome što su osnivača grada Lavova zvali Danilo, a prezime Kiš može da bude i ukrajinsko (ukrajinska reč "kiš" u prevodu na srpski znači i veliku korpu, i tabor zaporoških kozaka...). U rezultatu dobili smo tipično ukrajinsko naglašavanje piščevog prezimena u genitivu, i za neupućene zazvučalo je ono "naški" (srećom, u ovom slučaju nije došlo do ukrajinske promene samoglasnika i/o, jer ispalo bi da čitamo "Enciklopediju mrtvih" od ... Koša).

Razgovori i diskusije o Kišovom stvaralaštvu dobili su novu, mnogo dramatičniju dimenziju kad je počelo neslavno NATO-bombardovanje Jugoslavije. Sve manje se govorilo o književnosti, sve više — o politici. Moj referat "Hoće li književnost postati "enciklopedijom mrtvih"?" vezan za stvaralaštvo Kiša, a i za aktuelne događaje, izazvao je burne reakcije na jednom međunarodnom naučnom skupu u aprilu 1999. godine. Najbučniji su bili oni koji nisu čitali Kišove knjige, ali su zato neodoljivo podsećali na njihove junake...

Iste 1999. pojavio se tematski broj "Jugoslavija. Kosovo. Evropa" nezavisnog kulturološkog časopisa "Ji", čiji glavni urednik, lavovski filozof i politikolog Taras Voznjak zajedno sa kolektivom autora pokušao da stvori višestranu, lišenu pojednostavljene novinske angažiranosti sliku kosovskog problema. U uslovima medijske blokade u kojoj se našla Jugoslavija bilo je neophodno dati što upečatljiviju sliku njene kulture. Zato je čitalac ovog broja, po našem mišljenju, trebao da se upozna sa stvaralaštvom najboljih srpskih pisaca, i, naravno, Danila Kiša (časopis je tom prilikom objavio njegove priče "Nož sa drškom od ružinog drveta", "Mehanički lavovi", "Dug", a takođe njegove tekstove "Cenzura-autocenzura" i odlomak iz knjige "Homo Poeticus"). Meni je pripala čast da napišem članak o omiljenom književniku ("Vitez sumnje Danilo Kiš").

Ime Kiša spominje se još u jednom objavljenom u časopisu "Ji" tekstu, i to u prilično neočekivanom kontekstu. Turski pisac Nedim Girzel u članku "Porušeni mostovi" seća se pogreba Danila Kiša — "istaknutog balkanskog pisca": "Srpsko Udruženje pisaca sahranilo ga je uz veliku pompu prema pravoslavnom obredu, Danila Kiša, građanina sveta i sina Jevreja". ( Za N. Girzela to je bio nagoveštaj ratne tragedije na prostorima bivše Jugoslavije: u Hrvatskoj, a kasnije u Bosni). U emisiji posvećenoj promociji "jugoslovenskog" broja časopisa ovaj članak je postao povod za diskusiju o tome kako ubojito ubedljivo može da deluje poluistina...

Ali, spremni i već vični da se branimo od optužbi da "navijamo za Srbe", nismo znali da će najoštrija diskusija početi mnogo kasnije, a povod će biti... naravno, Danilo Kiš! Renomirani i uticajni časopis "Kritika" krajem 2000. godine objavio je pregled četiri najnovija broja časopisa "Ji", posvetivši najviše mesta broju "Jugoslavija. Kosovo. Evropa". Autor recenzije kijevski kulturolog Dijana Klocko vidi objavljene u njemu tekstove (osim D. Kiša, spominje M. Pavića, M. Kapora, J. Mihajlović i S. Žižeka) kao "pesnicu, u kojoj je stisnuta zagonetka-odgonetka neminovnosti nasilja na Balkanu"). Ona smatra: "Opasnost, koja može u budućnosti da dovede do eksplozije, čini se, postoji čak u stvaralačkim metodama balkanskih umetnika, koji od materijala kulture stvaraju snažno polje opasnih provokacija. Tamo gde bi trebao da caruje mir, saglasje i poštovanje, niknu uvrede i nesporazumi."

Kao primer takvog "subverzivnog delovanja književnosti" kritičarka navodi pripovetku "Mehanički lavovi" iz "Grobnice za Borisa Davidoviča": "Pričajući o dolasku vođe francuskih radikala Eduarda Erioa u Kijev u novembru 1934. godine, Kiš koristi i činjenice i dokumenta tako da počinješ osećati tadašnju realnost kao realnost današnju. I baš u tom trenutku apsolutnog poverenja u obaveštenost pisca, dotični pravi pravi kulbit, deformirajući u čitaočevoj recepciji ne samo istorijsku perspektivu, već i važnost kulturnih vrednosti. Ovo se tiče opisa fresaka Sofije Kijevske i samih njenih prostorija. Jer sve, što opisuje Danilo Kiš, on je video i čuo 70-80-ih godina, kada je već bilo sprovedeno renoviranje i njega, gosta sa Balkana, za vreme razgledanja Sofije Kijevske stvarno je mogao da prati "istoričar umetnosti". Dok 30-ih godina ni sjaja mozaika, niti fresaka sa vizantijskim motivima, niti žena-vizantologa, obaveštenih toliko dobro da bi mogle držati takve govore, naprosto nije moglo biti, jer sve se to u Kijevu pojavilo tek u drugoj polovici veka." I dalje: "Takva malena "nameštaljka" nevina je samo na prvi pogled, jer u rezultatu neobavešteni ukrajinski čitalac (ovde se ne radi o tome kako će doživeti taj postupak drugi narodi), dobija solidnu dozu jetkog odnosa prema istorijskom spomeniku od svetskog značaja. A kod obaveštenog skoro automatski se javlja odbojnost prema ironično-sarkastičnoj piščevoj poziciji. "Duplo dno" takve manipulacije sastoji se i u tome, što zamenu vremenskih koordinata i kulturnih kodova stimulišu ne Kijevljani, već Lavovljani. Solidariziraju se sa balkanskim piscem radi demonstracije svoje nezavisnosti u odnosu na kulturno nasleđe Kijeva. Smešno? Strašno? Izmišljeno?... Kad jedinstveni u smislu koncepcije broj ukrajinskog nezavisnog kulturološkog časopisa nosi i takve potencije nasilja nad istorijskom svešću Ukrajinaca, javlja se iskušenje da razmislimo i o liku Ukrajinca uopšte, i o granicama nezavisnosti posebno."

Nisam mogla da odolim iskušenju da navedem što potpuniji tekst članka na koji smo mi, članovi uredništva časopisa "Ji", odgovorili u pismu objavljenom u sledećem broju "Kritike". Dakle, Kiš se opet našao pod unakrsnom vatrom! Ali, ako je srpskoj čitalačkoj publici sve objasnio kroz brilijantnu polemiku sa D. Jeremićem, nije objasnio ukrajinskoj! Nisam se setila ranije, a možda još nije kasno da predložim da "Grobnicu za Borisa Davidoviča" prodaju samo u kompletu sa "Časom anatomije"... Zanimljiva je pak činjenica da ovaj put pisca kritikuju ne zbog prepisivanja "Istorije ruske umetnosti" L. Reoa, već zbog sušte suprotnosti tom "zločinu"! Kao što je poznato, Kiš je branio svoje pravo da citira spomenuto delo, iskreno verujući da je ono svedočanstvo, dokumenat. Otkud onda ironično-satiričan odnos prema istorijskom spomeniku, koji se priviđa poštovanom autoru recenzije?

Kao što sledi iz navedenog skoro u potpunosti odlomka iz članka D. Klocko, "Mehanički lavovi" postali su povod za diskusiju o "unutrašnjim", ukrajinskim stvarima. I ja sam, kao prevodilac "optužene" pripovetke, postala sumnjiva sunarodnicima iz prestonice, i uredništvo časopisa "Ji", a zajedno sa nama i svi ostali Lavovljani ispali su neprijatelji kulturnog nasleđa Kijeva... Nemajući kud, nastupili smo sa predlogom da se u borbu protiv "nasilja nad istorijskom svešću" uključe i drugi narodi: da se u Francuskoj zabrane romani A. Dime, da razmislimo o uticaju postmodernističkih istorijskih romana. Ili da krenemo putem nekih slavnih istoričara koji su u ime svetle budućnosti "unosili ispravke" u prošlost. Zar i prevodiocima savetuju da krenu tim putem?

Ispričana priča, da bi bila istinita, morala bi biti ispričana na nekoliko jezika — jer je situacija prilično poznata ne samo kod nas. A jezička barijera, koji pokušavaju da prevladaju prevodioci, često, ništa manje uspešno, zamenjuje se zidom kulturološko-ideoloških nesporazuma koji dižu poneki kritičari.

Ali, bez obzira na upozorenje o zameni kulturnih kodova, "Grobnica za Borisa Davidoviča" pojavila se u ukrajinskom prevodu, u istoj "Klasici", 2000. godine. Original ove knjige poklonio mi je ulični prodavac sa Studentskog trga u Beogradu. Nije hteo da uzme novac kad sam spomenula da mi treba za prevod. Na koricama tog izdanja iz 1977. bilo je Kolo sreće koje se i sada vrti. Za one studente fakulteta žurnalistike koje njihov profesor iznenađuje pitanjem zašto je za junaka priče "Posmrtne počasti" izabran Ukrajinac. Za one koji nemaju hrabrosti da otvore knjigu sa naslovom "Enciklopedija mrtvih" i za one koji žale što su je već pročitali do kraja. Za one koji su pratili junake "Grobnice za Borisa Davidoviča" na njihovom putu do spoznaje i za one koji tek stoje pred tajnom nove, neotvorene knjige. Još uvek traje ukrajinsko putovanje Danila Kiša. Magijsko kruženje knjiga se nastavlja.

Ala Tatarenko | Rastko

DANILOVANJE DANILA KIŠA


Upoznao sam se sa Danilom Kišom davno. Bilo je to proleće našeg (u)poznanstva. Ili jutro naše mladosti. Kad cvetaju pesničke reči metaforama sna. Sad se više ne sećam ko nas je upoznao, ili smo se sami upoznali. Kad je išao sam uvek se žurio. Neko je rekao: Kiš žuri kao student koji ide na predavanja...
 
Kad god smo se sretali uvek smo se pozdravljali očima i mislima...
 
I, rekoh, žurio je uvek, samo što ne potrči, kao da nije hteo da gubi vreme u šetnji. Čekale su ga nove rečenice, da što pre stigne i da se što pre vrati. Dimosmrt od nikotina, njegova cigareta, bila mu je šesti prst...
 
Viđao sam ga kao u brzom hodu stihova. Da što pre stigne do svojih novih rečenica, do svojih zmija, kad je ujedao ljudske otrove. Ne znam baš koje je pisce najviše voleo, ali mislim da je sve pisce cenio. Ustvari ili tojest, cenio je književnost. Cenio je književnost više nego što je sam sebe cenio. Cenio je mastilo od slova i šesti prst piščeve desne ruke, pero...

Lepo ga je bilo videti kako vešto i duboko uvlači sivi dim. Danilo Kiš je često dolazio u Klub književnika. U Klub književnika u Francuskoj sedam. Gde se puši, pije i o svemu razgovara. Često sam i ja sedeo sa Kišom u tom Klubu književnika, u tom nebeskom podrumu. Klub književnika je u druženju književnika, u udruženju napisanih reči. Kiš je bio voljen čovek i poštovan pisac. Nema ga ko ne bi poželeo da sa Kišom sedne i popriča da čuje šta Kiš priča. U ovom Klubu književnika bili su slavni pisci iz sveta, francuski filozof Sartr, recimo. Ne znam tačno ali pretpostavljam da je u Klubu napisanih reči bio i indijski pesnik Tagore, koji je 1913. godine dobio Nobelovu nagradu...
 
Ja sam dosta puta u ovom Klubu sedeo sa Danilom Kišom, jednom sa čuvenom glumicom, jednom sa nekim admiralom...
 
Klub je uvek bio pun dima ali i Klub pametnih reči. Nema tu muzike i sviranja. Muzika su stihovi i rečenice. Mnogo puta u ovom Klubu večerao je i pio Danilo Kiš. Bio je jedan od najobrazovanijih pisaca. Kiš je sam knjiga koju treba čitati. Mnogi smo mislili da će dobiti Nobelovu nagradu. Da nije umro, možda bi je i dobio... Voleo bih da najpre odem u Pariz. Da vidim tu Ajfelovu kulu neba. I da vidim Kiša u Parizu...
 
Jedne godine, pre dvadeset godina, bio sam na hercegnovskom moru. Na letovanju reči. Spavao sam kod književnika Mihaila Lalića. Rekao sam da mu je "Lelejska gora" najbolji roman. Moje mišljenje potvrdi i Lalićeva žena, Milena. Pisac se malo zamisli: što to Đuro Damjanović reče? Bio sam kod njega besplatno, devetnaest dana...
 
Dva-tri puta bio sam u hercegnovskom radiju, gde je glavni urednik bio pesnik. Kad je došao dan moga odlaska, odem u radio da se pozdravim sa glavnim urednikom. Reče mi:
 
"Danilo Kiš je u bolnici u Igalu!"
 
Pitam: "Od kada?" Kaže: "Od juče."
 
I kaže: "Ide u bolničkim kolicima!"
 
Mene srce zaboli i duša zaplaka. Već sam bio uzeo autobusku kartu za tri popodne, i ostalo je još nekoliko sati da gledam panoramu mora, i da odem u bolnicu da vidim Danila Kiša. Pitam primaću gospođu u belim dojkama:
 
"Da li je u ovoj bolnici Danilo Kiš?"
 
Reče: "Jeste, ali je malopre izašao u šetnju!"

I pitam je: "Čuo sam da je u bolničkim kolicima, da ne može da hoda!"
 
Ta gospođa belih dojki odmah reče: "Kakav u kolicima, Danilo Kiš je izašao normalno!"
 
Kad sam izašao tražio sam Kiša oko bolnice, i dalje, na letnjim šetalištima. Tražio pogledom srca i očiju. Potonuo je u more sveta. Čim je krenuo autobus za Beograd, iz autobusa poljubim more, slatko slano more, očima talasa vetra i poželeh Danilu Kišu prijatan bolnički odmor. Pre ovoga, poslednji put sam se sreo sa Kišom u Beogradu, kad se vratio iz Pariza, da se opet vrati u Pariz. Sreli smo se u prolazu, u Knez Mihailovoj. Bio je sam i smrtno bled, mada mi reče:
 
"Ti i ja ostali smo živi!"
 
Ja sam, upravo tada, imao životnih problema sa smrću. Zvao ga je urednik BIGZ-a u Pariz, da mu kaže da su mu izašla odabrana dela, i tom prilikom.
 
Kad se vratio iz Igala u Pariz ubrzo je umro. U grobnom zatvorenom krevetu stigao avionom u Beograd, u Aleju velikana...
 
Poslednji put video sam se sa Danilom Kišom na njegovoj sahrani. Na njegovoj sahrani bilo je sveta k'o na gori lista. Bila je to tužna šuma naroda, tužna šuma ljudi za svojim Danilom Kišom. Govorilo je o umrlom piscu i neumrlom peru nekoliko pisaca... Kad je Danilo spušten u grob i poklopljen vratima smrti, Radoslav Bratić je stavio jednu cigaretu na njegovu večnu kuću neizlaska. Danilo, ime od dana, Kiš, moglo bi se reći — od kiše suza...
 
(Poslednji napisan tekst Đure Damjanovića za antologiju "Kiš, uobličenja", na molbu antologičara, Milenka Stojičića.)

"Ljubav je strašna stvar.
Šta da vam kažem?
Na ljubavnom iskustvu drugih ne može se učiti. Svaki susret između muškarca i žene započinje kao da je to prvi susret na svetu. Kao da nije bilo od Adama i Eve naovamo milijarde takvih susreta. A, vidite, iskustvo ljubavi se ne prenosi. To je veliko zlo. I velika sreća. Bog je to tako uredio.
Budite oprezni. Nemojte nikoga povrediti. Ljubavne rane ostaju najdublje urezane u duši. I nemojte da vam literatura zameni ljubav. I literatura je opasna. Život se ne može zameniti ničim."

„Ne volim ljude koji se izvlače iz svega kao kišne gliste. Bez ožiljka i bez ogrebotine. Komedijaši.”