Aleksandar Sergejevič Puškin

First topic message reminder :




Aleksandar Sergejevič Puškin (rus. Aleksándr Sergéevič Púškin; Moskva, 6. jun 1799 — Sankt Peterburg, 10. februar 1837) je bio ruski književnik. Mnogi ga smatraju za najboljeg ruskog pesnika i oca moderne ruske književnosti. Puškin je među prvima u Rusiji počeo da piše narodnim jezikom i distancirao se od romantičarske književnosti popularne u zapadnoj Evropi. Napravio je stil koji je mešao satiru, romantiku i dramu.

Puškin je rođen u neimućnoj, obrazovanoj, aristokratskoj porodici. Pradeda po majci mu je bio crni Etiopljanin, Ibrahim Petrovič Ganibal, koga je u Carigradu kupio srpski grof Sava Vladislavić Raguzinski, trenutno na poslu za cara Petra. Grof Sava je njegovog pradjeda poklonio caru po povratku u Rusiju, koji ga je potom i prisvojio za svoje kumče Petra Velikog. U ranom detinjstvu o Puškinu su se starale dadilje i učitelji francuskog jezika. Znanje jezika je razvijao među članovima nižih slojeva. 1811. godine je primljen u elitnu gimnaziju u Carskom selu, koju je pohađao do 1817. godine.

Nakon škole, obezbedio je mesto u Savetu spoljnih poslova u Sankt Peterburgu. Puškin je brzo uplivao u liberalne političke vode i zbog revolucionarnih pesama je poslat u egzil u južnu Rusiju (zvanično je samo premešten po dužnosti), gde je ostao od 1820. do 1823. Nakon toga je godinu dana proveo u Odesi, gde mu je cvetao društveni život, a upustio se i u dve afere sa udatim ženama. Međutim, pošta mu presreće pismo, u kojem iskazuje pozitivan stav prema ateizmu. Puškin je po drugi put proteran, ovaj put u severnu Rusiju, na seosko imanje svoje majke – Mihajlovsko.

Decembra 1825. godine u Sankt Peterburgu su se održali protesti i kod puno učesnika su pronađene Puškinove pesme. Iako on sam nije učestvovao u protestima, spalio je sav materijal za koji je smatrao da može da ga kompromituje. 1826. Puškin je napisao peticiju za puštanje na slobodu i nakon prijema kod cara Nikolaja I, pušten je. Car Nikolaj je odlučio da on lično postane cenzor Puškinovih dela. Iako je dobio de jure slobodu, Puškin nije dobio slobodu kretanja i pisanja.

Od 1826. do 1831. godine Puškinov društveni život se uozbiljio. Znalo da se da Puškin traži ženu i da cilja na neke od najlepših Ruskinja. 1829. godine upoznao je Nataliju Gončarevu, kojom se i oženio 1831. Dve godine kasnije, Puškin je proglašen za Kamerjunkera. U pitanju je dvorski čin, koji se obično dodeljuje mladim aristokratama. Ovo je uvredilo Puškina, između ostalog zato što je verovao da mu je taj čin dodeljen da bi njegova supruga mogla da odlazi na dvorske balove.

Puškin je ubrzo zapao u lošu finansijsku situaciju, velikim delom zbog rashoda svoje supruge. Uspeo je da dobije pozajmnicu, zahvaljujući kojoj izdaje svoj žurnal 1836. godine, koji nije doneo zaradu. Konačno, 1837. godine Puškin je izazvao D’Antesa na dvoboj, zbog sumnje da se udvarao njegovoj supruzi.

Dvoboj
Dvoboj je održan 8. februara 1837. Na jednoj strani je stajao slavni ruski pesnik, Puškin, a na drugoj D’Antes, osoba koju je Puškin optužio za zavođenje njegove žene. Dvoboji su bili česta pojava u Rusiji i prihvatljiv način, iako godinama nezakonit, branjenja časti među ruskom aristokratijom. Prvo bi pucao jedan učesnik, pa zatim drugi, ukoliko je u stanju.

Prvi metak je opalio D’Antes. Pogodio je Puškina u stomak. Ovaj se uhvatio rukom za ranu i pao napred u sneg. Rukama se pridigao na kolena, uperio pištolj i pokušao da opali. Međutim, pištolj je bio pokvašen. Puškin je zatražio da zameni pištolj, što mu je i dozvoljeno. Opalio je, ali je metak je samo okrznuo D’Antesa. Puškin je ubrzo prenet u krevet, gde je doktor pokušao da mu sanira ranu. Ipak, Aleksandar Sergejevič Puškin je preminuo dva dana kasnije, 10. februara 1837. (29. januara po starom kalendaru).

Izabrana dela
Puškin je objavio prvu pesmu sa 14 godina, kao učenik u carskoj gimnaziji, u časopisu Evropski glasnik. Tokom školovanja je počeo da piše i svoje prvo veliko delo, Ruslan i Ljudmila, izdato 1820. Delo je bazirano na bajkama koje je čuo od svoje babe.

Od 1817. do 1820. njegova politička aktivnost je uticala na njegova dela. Između ostalog, napisao je delo Oda slobodi. Zbog ovih dela je prognan. Tokom prvog izganstva (1820 — 1823) napisao je dela Kavkaski zatvorenik, Braća razbojnici i započeo je Česmu Bahčisaraja. Takođe je započeo rad na jednom od svojih najpoznatihijih dela: Evgenije Onjegin.

Tokom kratkog perioda slobode, završio je rad na Česmi Bahčisaraja, i napisao je Cigane. Tokom drugog perioda u egzilu (1824 — 1826), započeo je rad na Borisu Godunovu. To delo je izdao tek 1831. i pravo na to je dobio kao poklon za venčanje. Jevgenija Onjegina je izdao 1833. godine.

Belkinove priče (puno ime: Priče pokojnog Ivana Petroviča Belkina), izdate 1831, nisu postale posebno popularne za vreme Puškinovog života, ali su danas veoma cenjene. Smatra se da je ovim pričama Puškin pokazao šta misli o dotadašnjoj ruskoj prozi i da namerava da napravi novu rusku književnu tradiciju.

Šta ime moje za te znači


Šta ime moje za te znači?
Umreće ono k´o šum vala
Što tužno mije tuđa žala,
Ko žagor šumski kad se smrači.
Na listu tvoga spomenara
Ostaće poput traga sivog,
K´o grobni natpis,čudna šara

Nečitljiva za ikog živog.
Šta znači ono?Već odavno
Val novih nemira ga briše
I sećanje životodavno
Ne budi u tvom duhu više.
No reci ga u vreme čame,
Kaži u časovima sivim:
Postoji uspomena na me,
Postoji srce gde ja živim...

VOLEO SAM VAS

Voleo sam vas, moja ljubav stara
Još uvek, možda, spi u srcu mome.
Al´ zašto ona nemir da vam stvara?
Ja nisam rad žalostiti vas njome.
Voleo sam vas nemo, beznadežno,
Pun strepnje i pun ljubomorne boli,
Voleo sam vas iskreno i nežno;
- Nek bog da tako drugi da vas voli.

SPOMENIK PODIGOH SEBI


EXEGI MONUMENTUM

Podigoh spomenik što nije rukom tvoren,
Neće mu prilaze zaboraviti puk.
Celom se ponosnim uzneo nepokoren
Nad Aleksandrov ratni luk.

Ne, smrti nisam plen; moj duh sa lirom svetom
Van sudbe sveg što mre, nadživeće mi prah.
Slavan ću ostati dok traje sa planetom
Bar jednog pesnika dah.

O meni Rusijom živ glas proneće ljudi,
Pomenuće me svud naroda njenih krug -
Slovena gordi sin, i Tunguz divlje ćudi,
Finac i Kalmik, stepa drug.

Dugo ću biti drag i mio svome rodu:
Lirom sam bodrio svih dobrih težnji glas,
U veku okrutnom opevao slobodu,
Za sužnje uvek zvao spas.

Najvišu zapovest o, muzo, verno sledi -
Hvala i kletva spokojno slušaj zbor,
Ne traži lovore, pred uvredom ne bledi,
I sa glupakom mani spor.

DOK ŠUMNIM ULICAMA ŠETAM

Dok šumnim ulicama šetam,
Il’ ulazim u prepun hram,
Nerasudne mladiće sretam,
Ja samo jednu miso znam.

Ja kažem: godine će stići,
I svi, koliko ima nas,
Pod večne ćemo svode sići
I već je nekom blizu čas.

Kad vidim hrast nasred poljane,
Ja mislim: starina će ova
Preživeti i moje dane,
Ko dane mojih pradedova.

Detence pomilujem često
I reknem “zbogom” u taj mah:
Ja tebi dajem svoje mesto,
Ti bićeš cvet, ja biću prah.

I svaki dan, i svaki minut
Ja pratim kao kobnu nit,
Sve čekam da l’ će slutnja sinut
O času gde je kraj moj skrit.

I gde će doći smrt po mene?
U boju, il’ u valu plime,
Il’ susedne doline sene
Već spremne su da gosta prime?

I makar da je hladnom telu
Svejedno gde će najzad biti,
Al’ ipak sve bliže rodnom vrelu
Svoj grobni san bih htio sniti.

I neka smrt za među šalje:
Kraj nje će mladost sjati ista,
I mirna priroda će dalje
Lepotom večitom da blista.

POD SINJIM NEBOM JE...

Pod sinjim nebom je, u rodnom kraju svom
Venula setna, zamišljena...
Na kraju uvela i možda, nada mnom
Lebdela već je senka njena.
No neprestupna crta stoji izmeñ´ nas:
Zalud sam staru ljubav zvao
S ravnodušnih sam usta čuo smrti glas,
Ravnodušno ga saslušao.
I eto koga ljubih dušom svojom svom
S toliko teških žudnji, nada,
S toliko bolnog tugovanja za njom,
S toliko bezumlja i jada!
Pa gde su patnje, ljubav? Sad u duši toj
za senku koju smrt mi uze
Za secanje na zivot nepovratni moj,
ne nalazim ni bol ni suze.

POSVEĆENO...

Ja pamtim divno magnovenje,
Kad sretoh tebe na svom putu,
Ko svetlih snova ostvarenje,
Ko neba dah u zemnom putu.
Kroz burni život hitrobežni,
Kroz strasti, iskušenja mnoga
Ja dugo slušah glas tvoj nežni
O sanjah crte lica tvoga.
Al´ korak leta neizbežni
Pogasio je mašte tajne,
Zaglušio je glas tvoj nežni
I otro lika crte sjajne.
Teko je život, pun čeznuća,
Pun mraka, zla i ropskih uza,
Bez rajskog sna,bez nadahnuća,
I bez božanstva i bez suza.
Al´ opet nasta otkovenje,
I sad si opet na mom putu
Ko svetlih snova ostvarenja,
Ko neba dah u zemnom kutu.
I srce puno je pregnuća:
Ti vraćaš sve što vreme uze,
I rajske sne i nadahnuća.

POZIV

O, ako zbilja, dok je mrak
Kad san utiša duše žive,
I s neba padne sjajni zrak
Na neme grobne ploče sive,

O, ako zbilja u taj čas
Opusti redom grob za grobom,
Ja čekam tad na susret s tobom,
Ja čekam tad tvoj lik, tvoj glas.

O, dođi mi, kroz noć, kroz san,
Onakva kao zadnjeg časa;
Ko led i sva ko zimski dan;
Od bola bleda i bez glasa . . .

O, dođi mi što pre, što pre
Ko vetra dah, ko zvuk, il' tajna.
Ko strašna sen, ko zvezda sjajna,
Svejedno je: što pre, što pre!

Ne zovem tebe ja zbog tog
Da korim ljude čija zloba
Učini kraj života tvog,
Ni da pročitam tajne groba,

I ne zbog tog što sumnji roj
U duši nosim: da prebolim,
Ne mogu ja; i sad te volim,
I još sam ja ko nekad tvoj.

PREPOROD

Umetnik-varvar tromim kistom
Sliku genija crni, eno,
I crtež svoj nezakoniti
Preko nje crta besmisleno.

Al' boje tuđe s godinama
S ljuskom trošnom spadaju s nje:
I delo genija pred nama
Sja od lepote negdašnje.

I zablude se tako smiču
Sa duše moje, pune rana,
I snovne slike u njoj niču
Prvobitnih čistih dana.



* * *

Preživeo sam želje svoje,
Napustio sam snova brod
I samo bol mi ostao je,
Pustoši u mom srcu plod.

Pod udarima sudbe rane
Mom cvetnom vencu prođe maj:
Usamljen, tužan tečem dane
I čekam: da l' će doći kraj?

Tako kad vihor duhne rani
Ubijen mrazom, suh i čist
Na obnaženoj crnoj grani
Zaostali treperi list.

PREPOROD

Umetnik-varvar tromim kistom
Sliku genija crni, eno,
I crtež svoj nezakoniti
Preko nje crta besmisleno.

Al' boje tuđe s godinama
S ljuskom trošnom spadaju s nje:
I delo genija pred nama
Sja od lepote negdašnje.

I zablude se tako smiču
Sa duše moje, pune rana,
I snovne slike u njoj niču
Prvobitnih čistih dana.



* * *

Preživeo sam želje svoje,
Napustio sam snova brod
I samo bol mi ostao je,
Pustoši u mom srcu plod.

Pod udarima sudbe rane
Mom cvetnom vencu prođe maj:
Usamljen, tužan tečem dane
I čekam: da l' će doći kraj?

Tako kad vihor duhne rani
Ubijen mrazom, suh i čist
Na obnaženoj crnoj grani
Zaostali treperi list.

POSETIO SAM OPET
...Posetio sam opet
Taj kutak zemlje gde sam proveo,
Ko izgnanik, dve kratke godine.
Već deset leta proñe od tog doba
I mnogo se promenilo u mome
Životu: opštem zakonu pokoran,
I sam sam se izmenio. Al ovde
Obuzimaju sećanja me živo;
I čini mi se: još sam sinoć luto
Kroz te šumarke.
Gle, doma progonstva
Gde živeo sam s jednom dadom mojom.
Starice više nema, iza zida
Ne čujem više korake joj teške,
Kad nadgleda ujutru kuću. Evo
Šumovitog huma gde sam često
Sedeo nepokretan, gledajući
Na jezero i sećao se s tugom
Obala dugih, drugih talasa
Kroz njive zlatne i zelena polja
Ono se, plavo, pružilo široko,
A po njegovim tajanstvenim vodama
Vozi se ribar, vukući za sobom
Ubogu mrežu. Na obali strmoj
Seoca raštrkana; tamo dalje
Vetrenjača naherena, na vetru,
Okreće jedva krila -
A na meñi
Imanja dedova, na onom mestu
U goru put gde stoje - dva zajedno - treći
Podalje malo. Kad sam jaho tuda
Po mesečini, šumom poznatom
Zdravili su me njini vrtovi.
Tim putem sad sam prošao i opet
Video sam ih. Tu su s šumom starim.
Al oko postarelog korenja,
Gde nekad sve je bilo pusto, golo,
Sada je nikla mlada šumica,
Zelena porodica; kao čeljad
Pod njenu senku žbunje tiska se.
A njihov drugar tužni stoji sam,
Ko stari momak, oko njega sve je
Ko i pre pusto.
Zdravo, naraštaju
Mladi i nepoznati! Neću ja
Tvoj moćni, pozni uzrast videti,
Kad moje poznanike prestigneš
I zakloniš im staru, sedu glavu
Od oka prolaznika. Al, unuk moj,
Nek čuje on šum vaših pozdrava,
Kad s drugarske se vraća sedeljke,
Pun misli veselih i prijatnih,
Kada po pomrčini proñe pored vas
I pomisli na mene.

POSETIO SAM OPET
...Posetio sam opet
Taj kutak zemlje gde sam proveo,
Ko izgnanik, dve kratke godine.
Već deset leta proñe od tog doba
I mnogo se promenilo u mome
Životu: opštem zakonu pokoran,
I sam sam se izmenio. Al ovde
Obuzimaju sećanja me živo;
I čini mi se: još sam sinoć luto
Kroz te šumarke.
Gle, doma progonstva
Gde živeo sam s jednom dadom mojom.
Starice više nema, iza zida
Ne čujem više korake joj teške,
Kad nadgleda ujutru kuću. Evo
Šumovitog huma gde sam često
Sedeo nepokretan, gledajući
Na jezero i sećao se s tugom
Obala dugih, drugih talasa
Kroz njive zlatne i zelena polja
Ono se, plavo, pružilo široko,
A po njegovim tajanstvenim vodama
Vozi se ribar, vukući za sobom
Ubogu mrežu. Na obali strmoj
Seoca raštrkana; tamo dalje
Vetrenjača naherena, na vetru,
Okreće jedva krila -
A na meñi
Imanja dedova, na onom mestu
U goru put gde stoje - dva zajedno - treći
Podalje malo. Kad sam jaho tuda
Po mesečini, šumom poznatom
Zdravili su me njini vrtovi.
Tim putem sad sam prošao i opet
Video sam ih. Tu su s šumom starim.
Al oko postarelog korenja,
Gde nekad sve je bilo pusto, golo,
Sada je nikla mlada šumica,
Zelena porodica; kao čeljad
Pod njenu senku žbunje tiska se.
A njihov drugar tužni stoji sam,
Ko stari momak, oko njega sve je
Ko i pre pusto.
Zdravo, naraštaju
Mladi i nepoznati! Neću ja
Tvoj moćni, pozni uzrast videti,
Kad moje poznanike prestigneš
I zakloniš im staru, sedu glavu
Od oka prolaznika. Al, unuk moj,
Nek čuje on šum vaših pozdrava,
Kad s drugarske se vraća sedeljke,
Pun misli veselih i prijatnih,
Kada po pomrčini proñe pored vas
I pomisli na mene.

JA LJUBLJAH VAS...

Ja ljubljah Vas, I možda jošte nije
U duši mojoj nesto svaki trag
Te kobne strasti. Al više necu
Da mutim Vašeg srca pokoj drag.

Ja ljubljah Vas bez rijci i bez nade
I trzah sumnjom strasti srca svog;
Ja ljubljah tako iskreno i nježno
Da drugi tol Vas ljubi, daj Vam Bog!

Ancar


U pustinji, sred peska vrela,
Jedini u svoj vaseljeni
Ko strašni stražar Ancar na sten
Stoji od sunca što je svela.
Rodi ga stepa u žedne dane,
u ljutome ga gnevu goji,
Pa zelene i mrtve grane
I koren otrovom mu poji.
Kroz koru otrov stalno tece,
U podne topi se od žara,
A kad prohladno padne vece
U smolu gustu on se stvara.
To drvo odmor ptici nije,
Tigar ne oštri uza nj ralje,
Tek vihor što se pustom vije
Dirne ga krilom pa bež' dalje.
A kad oblak daždom mije
Njegov ucmali, tužni list,
Otrovana se kiše slije
I truje pesak nevin, cist.
Al' gle, coveku covek rece,
Drveta toga da se lati,
I covek pode kad padne vece
A s otrovom se zorom vrati.
On smrtonosnu smolu nosi,
S ucmalim lisjem kobnu granu
I znoj mu bledo celo rosi,
Kad zadihan u šator banu.
Kad gospodaru svome dade
Granu sa jedom ovim kobnim,
Ko macem posecen on pade
I zaspa snom dubokim, grobnim.
A knez u otvor strele spusti
I ljuta smola u njih ude,
I srt on s njinog vrha pusti
Na susede i zemlje tude.

CVIJETAK



Uveli cvijetak bezmirisni

pušten u knjizi gledam ja.

I gle, već mnoštvom čudnih misli

duša se moja puni sva.



Kog proljeća je cvao cvatom

i čijom rukom skršen bi?

Da l' poznatom il nepoznatom?

Zašto ga'ovdje ostavi?



Možda za spomen na poznanstvo

il na rastanak možda dug?

Na kakvu šetnju kroz prostranstvo,

kroz tiho polje, tamni lug?



Živi li on il ona živi,

gdje li je njihov kutak sad?

A možda su i uvenuli

ko ovaj ovdje cvjetić mlad?

VREME JE, DRUŽE MOJ!







Vreme je, druže moj, spokojstva srce prosi,



Za danom leti dan i svaki časak nosi



Života delić svoj, života delić krt;



Tek spremaš se da živiš, a gle, najednom, smrt!



Ne svetu mesto sreće sloboda, mir postoje,



Već davno udes nov privlači srce moje,



Već davno sanjam beg, rob klonuo i hud,



Daleku obitelj i nasladu uz trud.

Naravno moram navesti da je Pushkin blizanac :D rodjen 6.juna 1799..
moj omiljeni ruski pisac

Boby hvala shto si otvorio temu..

VOLIO SAM VAS


Volio sam Vas; i ljubav još, možda,
Nije ugasla sva u srcu mom;
No nek Vas ona sad ne brine više,
Ja necu da Vas rastužujem njom.



Volio sam Vas nijemo i bez nade,
S ljubomorom i strepnjom srca svog;
Volio sam Vas iskreno i nježno,
Volio Vas tako drugi, dao Bog.

K´o grobni natpis, čudna šara
Nečitljiva za ikog živog.
Šta znači ono? Već odavno
Val novih nemira ga briše
I sećanje životodavno
Ne budi u tvom duhu više.
No reci ga u vreme čame,
Kaži u časovima sivim:
Postoji uspomena na me,
Postoji srce gde ja živim...
POD SINJIM NEBOM JE... Pod sinjim nebom je, u rodnom kraju svom
Venula setna, zamišljena...
Na kraju uvela i možda, nada mnom
Lebdela već je senka njena.
No neprestupna crta stoji izmeñ´ nas:
Zalud sam staru ljubav zvao
S ravnodušnih sam usta čuo smrti glas,
Ravnodušno ga saslušao.
I eto koga ljubih dušom svojom svom
S toliko teških žudnji, nada,
S toliko bolnog tugovanja za njom,
S toliko bezumlja i jada!
Pa gde su patnje, ljubav? Sad u duši toj..

POZIV


O, ako zbilja, dok je mrak,
Kad san utisa duse zive,
I s neba padne sjajni zrak
Na neme grobne ploce sive,

O, ako zbilja u taj cas
Opusti redom grob za grobom,
Ja cekam tad na susret s tobom,
Ja cekam tad tvoj lik, tvoj glas.

O, dodji mi, kroz noc, kroz san,
Onakva kao zadnjeg casa;
Ko led i sva ko zimski dan;
Od bola bleda i bez glasa...

O, dodji mi sto pre, sto pre,
Ko vetra dah, ko zvuk, il' tajna.
Ko strasna sen, ko zvezda sjajna,
Svejedno je: sto pre, sto pre!

Ne zovem tebe ja zbog tog
Da korim ljude cija zloba
Ucini kraj zivota tvog,
Ni da procitam tajne groba,

I ne zbog tog sto sumnji roj
U dusi nosim: da prebolim,
Ne mogu ja: i sad te volim,
I jos sam kao nekad tvoj.

Onjeginovo pismo Tatjani - Aleksandar Sergejevic Puskin
Znam, razjasnjenje tuzne tajne
Duboko ce vas uvrediti.
Kakav ce prezir plemeniti
Izreci vase oci sjajne?
Sta hocu? S kakvom zeljom kobnom
Otvoricu vam srce svoje?
Kakvom ce sad veselju zlobnom
Povoda dati pismo moje.

Kada ja u vasem srcu cednom,
Neznosti iskru spazih jednom.
Da verujem joj nisam smeo;
Navici nisam dao maha,
Slobodu praznu nisam hteo
Da izgubim pun cudnog straha.
Jos jedno nas je rastavilo…
Nesrecni Lenski tad je pao…

Od svega sto je srcu milo
Srce sam tada otrgao;
Nevezan nicim, ja sam zatim
Mislio da sloboda moze
Da nadoknadi srecu: Boze!
Kako pogresih, kako patim!
Ne, da vas vidjam, da vas pratim.
Da svaki osmeh, pogled hvatam
Na vasem licu i da patim,
Vas glas da slusam i da shvatim
Svom dusom svojom vase cari
I savrsenstva od svih veca.
Da premirem kraj vas u stvari,
I da se gasim… to je sreca!

A ja sam lisen svega toga;
Zbog vas ja lutam svetom grubim;
Svaki je cas zivota moga
Dragocen, a ja zalud gubim
Vec ionako teske dane
Sudbinom gorkom odbrojane.
Moj vek ce skoro da se skrati;
Al’ da bih bio ziv, u svesti,
Ja svakog jutra moram znati
Da cu vas tokom dana sresti…

Bojim se da se plase
Od moje molbe oci vase
Ko od lukavstva koje kujem…
I gnevni prekor ja vec cujem.
Da znate kako strasno boli
Ljubavnom zedji biti moren,
U mom srcu koje voli
Gusiti nemir strascu stvoren!
Ja zudim da kraj vasih nogu
Sa suzama i bolom slijem
Svu ljubav, molbe, sve sto krijem;
I sve sto jos izreci mogu!
A mesto tog, hladnocom laznom
I rec i pogled ja oruzam.
Govorim s vama o nevaznom
I veseo vam osmeh pruzam!...
Da protivim sebi, strasti,
Vise u moci nije mojoj.
Resih: u vasoj ja sam vlasti
I predajem se sudbi svojoj.

Tatjanino pismo Onjeginu - Aleksandar Sergejevic Puskin
Pisem vam – sta bih znala bolje?
I sta vam vise mogu reci?
Sad zavisi od vase volje
Prezrenje vase da l’ cu steci.
Al’ ako vas moj udes hudi
Bar malo trone i uzbudi,
Vi me se necete odreci.
Da cutim ja sam prvo htela,
I za sramotu mojih jada
Ne biste znali vi ni sada,
Bar da se nadam da sam smela
Da cete opet k nama doci
I da cu ma i retko moci
U selu da vas vidim nasem,
Da se veselim glasu vasem.
Da vam sto kazem, pa da zatim
O istom mislim i da pamtim
Dane i noci duge sama
Dok ne dodjete opet k nama.
Al’ osobenjak vi ste, znamo,
Teska vam je seoska cama,
A mi… mi nicim ne blistamo,
No iskreno smo radi vama.

Sto dodjoste u nase selo?
U stepi, gde moj zivot traje,
Ja ne bih srela vas zacelo
I ne bih znala patnja sta je.
Smirivsi burne osecaje,
Mozda bih jednom (ko ce znati?)
Po srcu nasla druga varna
I bila bih mu zena smerna,
A svojoj deci dobra mati.

Drugi!... Al’ ne, ja nikom ne bih
Na svetu dala srce svoje!
Oduvek tako pisano je…
Nebo je mene dalo tebi;
Moj zivot sav je jemstvo bio
Da cu te sresti izmedj’ ljudi;
Znam, bog je tebe uputio,
Moj zastitnik do groba budi…

U snove si mi dolazio,
I nevidjen si bio mio.
Tvoj pogled me je svud proganjo,
U dusi davno glas odzvanjo…
Ne, nije mi se san to snio,
Jer cim si uso, ja sam znala,
Sva premrla i usplamsala,
I rekla: on je ovo bio!
Ja tebe cesto slusah sama;
Govorio si sa mnom jednom
Kad prosjaku pomagah bednom
I kada blazih molitvama
Buru i jad u srcu cednom.
Zar ti i onog trena,
O prividjenje moje drago.
Promako kroz noc kao sena,
Nad uzglavlje se moje sago
I sapnuo mi reci nade
Ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti? Cuvar duse mlade
Il’ kobni duh sto kusa mene?
Utisaj sumnje sto me guse.
Mozda su sve to sanje moje,
Zablude jedne mlade duse,
A sasvim drugo sudjeno je…
Nek bude tako! Sto da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
Pred tobom suze bola lijem
I molim zastitu od tebe…
Zamisli: ja sam ovde sama
I nikog nema da me shvati;
Sustajem i moj um se slama,
A nemo moje srce pati.
Ceka me; nade glas u meni
Bar pogledom ozivi jednim,
Ili iz teskog sna me preni
Prekorom gorkim i pravednim!


Zavrsih! Da procitam, strepim…
Od stida nemam vise daha…
Al’ vasa cast mi jemci lepim
I predajem se njoj bez straha…

Zbog obala svoga zavičaja
Napustila si tuđi dom.
Gorko sam plakao do kraja
Pred tobom u trenutku tom.
Moje su hladne htele ruke
Da odlazak zadrže tvoj,
Da rastanka ne kratiš muke
Preklinjao je uzdah moj.

Al ti si usne iščupala
Iz poljupca dubokog tog,
U drugi kraj si mene zvala
Iz predela progonstva mog.
Govorila si: "Dan postoji,
I sastanka će našeg čas
U senci maslina da spoji
Poljupcem novim opet nas."

Al tamo, pod visokim svodom
Što sja u plavom blesku svom,
Gde raste maslina nad vodom,
Usnula ti si večnim snom.
Tvoj setni bol i čar lepote,
Sve uze urna večnog sna,
Sastanka poljubac nam ote,
Al još ga uvek čekam ja.

A.P.Kern



Trenutka ja se secam sjajna,

Kad preda mnom se ti pojavi

Ko prividjenje, kao tajna,

I ko lepote genij pravi.



Kad tuga sve mi skrha nade,

A kinjile me strepnje taste,

Tvoj nezni glas mi pevat stade

I lik tvoj sanjah na dnu maste.



No, doba minu.Vihor snezni

Rasprsio mi sne i stravu.

I predadoh ja glas tvoj nezni

I lik nebeski zaboravu.



Polako su se vukli dani

U zabiti, u zatocenju,

Bez zanosa, bez suza ranih,

Bez nadahnuca, nalik mrenju.



Al' stize dusi probudjenje,

I opet mi se ti pojavi

Ko nenadano prividjenje

I ko lepote genij pravi.



I kucat stade srce vruce,

Nov zivot u njem maha uze.

I opet plamti nadahnuce,

I ljubav sja, i teku suze.



A.S.Puskin (1799-1837)

Volio sam Vas; i ljubav jos, mozda,
Nije ugasla sva u srcu mom;
No nek Vas ona sad ne brine vise,
Ja necu da Vas rastuzujem njom.

Volio sam Vas nijemo i bez nade,
S ljubomorom i strepnjom srca svog;
Volio sam Vas iskreno i njezno,
Volio Vas tako drugi, dao Bog.

Besi

Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moć,
Sneg se vitla sa visine, –
Mutno nebo, mutna noć.

Saonice stepom klize,
Zvonce zvoni cin – cilin,
Na tom putu mor’o bi se
Užasnuti svaki džin.

”Teraj momče!” – ”Zalud muke;
Konj zaspao, kajas krut;
Mrzne mi se već i ruka,
A ne vidim nigde put.

Propašćemo, – zlo je, zlo je,
Kucnuo nam je zadnji čas.
Pred nama se hale roje,
Besi skaču oko nas.”

”Eno jedan zube kesi;
Drugi me je pljuno – hu!
To su besi, to su besi,
Raduju se našem zlu.

Sad je jedan trč’o levo,
Konje gur’o u prolom,
A drugi je okom sevo
Nakom vatrom paklenom.”

Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moć,
Sneg se vitla sa visine –
Mutno nebo. mutna noć.

Sad ni mači – jao, jao!
Opet zasta zvona zvuk.
”Šta je ono?” – ”Bog bi znao –
Neka klada, – il’ je vuk.”

Sikću, pište noćne strave,
U grud’ma ti hrabrost mre;
Konji ržu dižeć’ glave –
Kakva j’ ono avet, gle!

Lete konji k’o pomamni,
K’o da j’ orkan odstrag;
Iza onih jela tamni’
Cereka se neki vrag.

Iz daljine nešto kulja,
Ne znam je li dim il’ sen;
A urliče neka rulja
Vrteći se u vreten.

Čudna huka, čudna buka,
Ne znam uzrok, ne znam smer, –
Sahranjuju l’ kakvog smuka,
Il’ udaje daba kćer!

Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moć,
Sneg vitla sa visine –
Mutno nebo, mutna noć.

Razuzdani besi lete,
Raduju se našem zlu,
Krici njine pesme klete
Kroz srce mi prodiru.
Al’ gle, čoveku čovek reče,
Drveta toga da se lati,
I čovek pođe kad padne veče
A s otrovom se zorom vrati.

On smrtonosnu smolu nosi,
S učmalim lisjem kobnu granu
I znoj mu bledo čelo rosi,
Kad zadihan u šator banu.

Kad gospodaru svome dade
Granu sa jedom ovim kobnim,
Ko mačem posečen on pade
I zaspa snom dubokim, grobnim.

A knez u otvor strele spusti
I ljuta smola u njih uđe,
I srt on s njinog vrha pusti
Na susede i zemlje tuđe.

PESMA O LJUBAVI
Sve u njoj je skladno, sve čudno,
Sve rečeno mir i strasti;
Ona obitava stidno
U uzvišenoj lepoti slasti.

Sve oko sebe ona posmatra –
Nêma nedruga, nêma prijatelja,
Izgubi se kad nabuja želja
U lepoti od koje se strada.

Zato nikad, nikad ne žuri,
Da ljubav ugledaš što ranije
I srce izgubiš na buri,
Pun snova s pitanjem – šta mi je.

Nekad, zbunjen, ljubav ćeš sresti,
Bez uma uzeti njene čari,
I kô da ti Bog lice ozari –
Ispićeš je bez imalo svesti.