Isidora Sekulić

Isidora Sekulić je rođena 18.februara 1877.u Mošorinu, u Bačkoj(u Prosvetinoj "Maloj enciklopediji" i u "Istoriji književnosti" Jovana Deretića kao godina rođena stoji 1887). Djetinjstvo je provela u Rumi i Zemunu.Školovala se u Somboru i u Pešti.Poput mnogih školovanih žena tada, radila je kao nastavnica prvo u Pančevu, a zatim u Šapcu i, od 1919, u Beogradu. Obje okupacije je provela u Srbiji.

1900. godine doživljava tešku tragediju: najprije joj je u aprilu umro otac, a u julu i brat Dimitrije, student prava u Gracu. Obojica su sahranjena na zemuskom pravoslavnom groblju.Nad njihovim grobom Isidora je provodila sate i dane, a i kasnije, ma gdje boravila i putovala, svaki Uskrs-dan kada joj je umro otac provodila je na groblju. Tu se upoznala i sprijateljila i sa starim grobarom Nikolom koji joj je pričao istorije i sudbine mnogih zemunskih porodica i ličnosti koje su tu počivale. Isidora je sve to pomno bilježila u "crnu svesku", koju je uvijek sa sobom nosila na groblje i koju je na žalost, spalila pred smrt. Najzanimljivije priče starog grobara uobličila je i objavila u svom najboljem djelu "Kronika palanačkog groblja".

Isidora Sekulić živjela je povučeno, u svijetu knjiga, bez porodice koju je rano izgubila. Bila je bolešljiva, od majke, koju nije zapamtila, naslijedila je, kako kaže, "potpunu tuberkulozu", sa očeve strane "ludilo i razne oblike nervne poremećenosti". I pored toga mnogo je putovala, bila je u Francuskoj, Njemačkoj, Engleskoj, Skandinaviji, Rusiji, Africi, Maloj Aziji. U Maroko je putovala ugljarskim brodom, onako "kako putuju siromašni ljudi kao što sam ja".

To njeno siromaštvo zapravo je svjesno traženo. U jednom pismu ona kaže: "Prema novcu imam otprilike odnos koji Anglo-Amerikanci imaju prema nesrećnoj, meni tako dragoj, Francuskoj: u nuždi, da; van nužde, ne treba mi. Nijedan veći honorara nisam do sada uzela."

Ostaće zapisano i to da je Isidora Sekulić prva žena koja je postala akademik, za dopisnog člana Akademije primljena je 1939. godine, a za redovnog 1950.

U jednom intervjuu iz 1957. godine Isidora je rekla: "Volim tišinu(...) Ako nešto vredim neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale." Umrla je godinu dana kasnije(5.april 1958. godine), u 81. godini života.

Doajen srpske književnosti Isidora Sekulić, kao prvi ženski pisac i akademik, čija je misao ostavila svetao trag u istoriji njenog naroda i evropske kulture .Njena misao je predstavljala preobražaj koji je rušio nasledjene stereotipe njenog vremena. Bila je više nego radoznala i široke kulture, poznavalac nekoliko svetskih jezika. Pisala je putopise,eseje,lirsko-meditativnu prozu,pripovijetke,kritike i bavila se prevodilačkim radom.Bila je sanjar, često nestalnog duha, podložna svojoj tišini ispunjenoj njenim proročanskim snovima, iluzijama i vizijama. Bila je svojevrsni putnik putevima svoje mašte koju je pretakala u stvarnost satkanu od njenih tihih emocija i duboke senzualnosti. Posedovala je neku svoju unutrašnju prikrivenu volju, na nju se nije moglo uticati, nije bila plašljiva niti neodlučna ali je izbegavala sukobe i nije ulazila u bitke tako što je uvek stvarala nove, iznenadne i neočekivanje situacije. Trudila se da je tuđe neprijateljstvo i tuđa zloba ne dodiruju, a njena patnja je bila samo njena , i samo njoj putokaz ka dobročinstvu... Njena vrlina je bila u njenoj jednostavnosti , skromnosti i obicnosti njene tihe simpatične prirode… Pisala je razumljivo istovremeno i za narod i za inteligenciju…Na lep nacin je govorila o ruznim i svakodnevnim stvarima, koje ostavljaju gorki trag kroz kratki život čoveka, što je prava umetnost.Nju su zbunjivali pojavni oblici ljudskog ponasanja modernog sveta ali ih se nije plašila sto je takodje vrlina jer se izdvojila svojim posebnim skromnim sjajem prateći korak običnog čoveka, kako u njegovim patnjama tako i u njegovim kratkim trenucima sreće. Klonila se bogatih skorojevića, bez tradicije, ugleda i kulture . Ona skromnog imetka ali aristokratskog duha i ponašanja primećivala je to na svoj način, pišući pored običnih ljudi i onima koji misle da se njima nema šta da kaže…Njen život je bio daleko bogatijii, bez straha od sopstvene pohlepe, satkan od običnih razgovora , sa jednostavnim ljudima iz svog okruzenja, i sa njenih putovanja kroz različite krajolike, uramljenih u slike njenih poslednjih susreta , ovekovečeni njenim secanjem i pretočenih u njene putopise i eseje. Ona je uvek imala vremena za sebe , a nije zaboravljala ni na druge, koji su cesto zatečeni saznanjem da ih vise poznaje i voli nego oni sami sebe, zato su je voleli, kao što se voli neko tako blizak a više ga nema. Na njenim putovanjima posebno joj se pogled zasdržavao na pojavama, objektima, predelima koji su odraz ćutljivosti, zgrušenosti, nenametljivosti, trpeljivosti, odolevanja, trajanja jer su prožimali celo njeno biće što je predstavljao božanski spoj sa njenom iskonskom dušom slavenskom koju nam je ostavila kroz svoja dela u svojevrsni amnet za sva vremena ... George Wonder

,Saputnici’’
Isidora Sekulić je objavila delo ,,Saputnici’’ 1913. godine. U osnovi to je pripovedna vrsta, intimni dnevnik, zbir njenih razmišljanja i osećanja. Ovo delo pisano u ,,ja’’ formi, puno impresija, pokazuje najfinije i najtananije uznemirenosti njene duše, načine na koje oseća, pažnju koju poklanja za druge ljude beznačajnim stvarima. U potpunosti je subjektivna, okrenuta svetu u sebi, ali, sa druge strane, traži smisao u svemu što je okružuje.
Isidora je gajila kosmopolitske poglede na svet, živela je tiho, usamljeno, mnogo je čitala, volela filozofijju i to je ono što se u njenom radu oseća. Jovan Dučić je o Isidorinom delu ,,Saputnici’’ rekao: ,,Bol u njemu je metafizičan, tragedija čovečje misli, sukob duševnog i duhovnog. Svugde je neprestana potreba da se velike i duboke stvari osvetle i objasne malim sredstvima ljudskog razuma.’’ Ipak, više je bilo nerazumevanja i potcenjivanja ovog dela. Tako je Jovan Skerlić zamerio to što u toku tečkih društvenih okolnosti, jedna žena piše o svojoj glavobolji. Inače su Isidora i Skerlić bili u veoma zategnutim odnosima. Poznata je njena rečenica kojom je završila svako osvrtanje na Skerlićevo mišljenje: ,,Laku noć, gospodine Skerliću.’’
,,Saputnici’’ se sastoje iz pet delova. To su: -Bure -Samoća -Glavobolja -Krug -Pitanje Iako je delo podeljeno, formirani naslovi, iako su u pitanju različite teme kojima se Isidora bavi, jasno je uočljiva nit koja spaja delove u nesalomljivu celinu. Iste ideje se prožimaju kroz svih pet delova, osećaju se iste Isidorine tendencije: da samoj sebi objasni svet, da govori o svojim nemirima.

Kronika palanačkog groblja


Kronika palanačkog groblja, druga Isidorina zbirka pripovedaka objavljena gotovo tri decenije posle prve, delo je pravog majstora pripovedanja, razvijeno istovremeno na psihološkoj i etičko-ontološkoj liniji, dokument, memoari i kreacija u isti mah. Isidora Sekulić obnavlja hroničarski način pripovedanja i napušta radikalni eksperiment, prihvatajući racionalniji odnos prema životnim fenomenima i uvažavajući dostignuća fundamentalnih nauka kao upotrebljivih u umetničkoj i književnoj praksi.

Đakon Bogorodičine crkve


Đakon Bogorodičine crkve je roman o spiritualnim sudarima i problemima, jedno od najneobičnijih dela u srpskoj književnosti.U osnovi povesti o ljubavi između kaluđera Irineja i Ane Nedićeve nalazi se religiozno shvaćena suprotnost između duše i tela, neba i zemlje, čistih osećanja i telesne požude. Religiozna ekstaza nosi junake romana i njom je u potpunosti prožet ambijent u kome žive. Povest je predstavljena kao čarolija tako da sa pravom može da se kaže kako je reč o poetskom romanu, o poemi u prozi.

U ovoj knjizi nalaze se i dve novele, "Ka istom cilju" i "Jedna noć na slovenskom jugu."

Isidora Sekulić o kulturi

Šta je kultura? Sve što je atribut života, od uma i mašte pa do fizičkog zdravlja, sve je element i medijum kulture, ali ona sama nešto je drugo. Oplemenjivanje čoveka - to ima hiljade stepena, oblika, svrha.
Književna kultura to je čitanje, to je knjiga u džepu stalno. Čuveno ime Šeli, kad je tog divnog pesnika izbacilo more na kopno, nije u džepovima imao sendviče, ni novca, imao je, umro je s njom, knjigu. Čitanje to je kultura. Škola, početak kulture; putovanja - kulturna panorama: čitanje - strast i slast kulture, kultura sama.
Da li ste dovoljno razmišljali o čudovišnosti, o čudu, o veličanstvu jezika? Razvijen jezik, to je biće i krv naroda, to je maksimala onoga što jedna kultura ostavlja i daje. Svi ljudi ne čitaju latinsku i grčku književnost, ali svi kulturni ljudi i danas govore pomalo grčki i latinski. Puno je grčkih i latinskih termina u kulturi celog kulturnog sveta. Stare književnosti hebrejska, grčka, rimska, drže te jezike, a ti čudesno razvijeni jezici drže te književnosti. Jezici se menjaju, naravno, jer su produkti života, ali u tim promenama leži živa snaga i tendencija usavršavanja. Živ je i napredan narod koji jezik svoj usavršava. Sve što jedan narod ima i zna, inventarisano je i kategorisano u jeziku, sve konkretno i sve apstraktno. Razvijen jezik, moćan jezik, to je stihija; kao da on sam stvara, a mi kombinujemo njegove krupne i sitne tvorevine, njegove virtuoznosti.
Od rezane trske počinje skulptura; od imena travki počinje latinska simbolika. Ima Gete veliku reč: "Ako si uspeo sa sročiš nekoliko dobrih stihova na jeziku izrađenu (obrazovanu), na jeziku koji za tebe misli i peva, onda to još ne znači da si pesnik." No ako versifikator na takvu jeziku još i jeste pesnik, onda jeste li iskusili, kod takvih pisaca, pesnika ili prozaista - umetnika, nalazimo tekstove, nekad sasvim kratke, koji nam zapale mozak kao buktinju, a kroz dušu nam zapeva tako nešto divno, da je odjek od te muzike - "odjek od tog zvuka i suza".
Kažem sabesniku: - Poneko mesto, jedan stih, jedan red proze, hodaju mi ispred duhovnih očiju nekako čovečijim hodom. A kad hoću da se smirim, uzmem da to pročitam telesnim očima, bude još snažnije antropomorfnije: formalno osećam da ispred toga teksta neko leži, živ čovek ili moćna sen.

“Uzmi jaku i dobru knjigu, čitaj. To je hirurgija: odseče ti bolno mesto, poveže tok krvi, i stali smo opet na svoje noge.”

Po koji put se u životu vraćam na tačku iz ostavštine starog Rima: ćutati, ćutim, ćutanje. Blago onima koji su rod tima trima stvari. U saobraćaju s ljudima i sa događajima čovek govori; u sebi, čovek ćuti. Kako je zagonetna stvar ćutanje, i san je zagonetna stvar ali je ćutanje zagonetnije.
Kad ćutimo u sebi to je sasvim neko osobito stanje izvan svake konkretne realnosti. U životu, čovek je ograničen; u sebi on je neograničen, kraja mu nema. Naravno pod uslovom da duboko ćutimo i da duboko u sebi ćutimo. Duboko ćutanje i duboka samoća, dve apsolutno duhovne stvari u čoveku.
...
Ko ume duboko ćutati, dato mu je da izađe iz ograničenja, da ima dodir, kao duše Platonove, sa suštinama. Ko lepo govori, moćan je zemaljski, ko duboko ćuti, moćan je vaseljenski.

Zaborav
to je dar prirode
čoveku:
kroz spavanje
i snivanje,
ili kroz prirodno slabljenje
i brisanje
onih podataka u savesti
i mozgu
koji mogu,
i možda treba ,
da se brišu.
Čovek ima moć
da zaboravi
tešku bolest.
Nesećanje,pak,to je čovekov
izum,
njegova metoda,
veština da se život
živi
za izostavljanjem
bitnih delova
u registru onog što je bilo,
i jeste,
i ostaje.
Čovek,
veliki takmac Bogu,
našao je sebi metodu
da sam sebi daruje
zaborav.
Gledam
da se svega manje

- sećam.

“Zato su krenuli Rusi, kratkovidi Rusi u naočarima, koji sve posmatraju sa gledišta krivice i kazne, koji su uneli u umetnost misao i savest, koji su doneli neprirodnost čula. A za njima idu Skandinavci i Danci, magleni i šumski džinovi s morem u očima, koji nose problem nevinosti i dobrote, i dolaze da spasu radost.

Idu šume u kojima drveta koje kao beli korali ide topla slutnja golih krševa red rađanje snega u vazduhu, ide jezik koji je čist i providan kao morska voda, idu ljudi koji su dugo ćutali da bi što više mogli da kažu. Idu oni koji će dati što književnosti dosad nisu dale, koji će dati mir i lepotu.

Imaju sva četir godišnja vremena u krvi, i imaju sve četir strane sveta u očima, a govore misao i osećaj tiho i detinjasto kao Grigova muzika bez programa i teksta, u tome je draž općenja sa tim ljudima, i draž čitanja njihove književnosti. Videti nevinost života i osećati slatku sugestiju svega što kroz dušu mora da prođe, to je skandinavski. Znati da oduševljenje stvara obmanu, imati neku stidljivost i skrivenost u ljubavi i u divljenju, zadržati uvek jedan neispoveđeni deo volenja i obožavanja, to je danski. Ispovediti što dušu odviše boli, ali pustiti da debeli slojevi snega zatrpaju ispovest; sklopiti brak u sebi, nečujno razlomiti brak u sebi, nečujno, to je skandinavski i danski. U tome je akustička tihost i statički mir svega što ti ljudi napišu i kažu, i stoga je Hamzun, čija krv ponekad raskkalašno progovara, jedan od najnemirnijih među njima.”

Isidora Sekulić, Skandinavija i Jitland, 1912