Izabrane basne

BASNE
Basna je književni sastav, u stihu ili prozi, u kome radnju izvode životinje, životinje i ljudi ili i drugi. To su obično kraće pričice, sastavi, iz kojih se uvek izvodi neka pouka. U tim pričicama životinjama se pridaju osobine ljudi, i životinje govore, misle i delaju kao da su svesna bića, kao da su ljudi.
U basnama se u slici, kao da je naslikano, prikazuje život ljudski. U njima se izobličavaju, prikazuju u pravoj boji, onako kako jeste, mane ljudi ili celog ljudskog roda, da bi smo se ovim poučili, ili ne izobličavajući nikoga no samo da se poučimo. Najčešće se u basnama pominju lisica, medved, magarac, vuk, lav, zec, orao, slavuj i druge životinje. Pri tome se lisica često naziva tetom, i predstavlja lukavog čoveka, lukavost; vuk kumom i predstavlja grabljivog, proždrljivog čoveka — proždrljivost, grabljivost; medved snažnog ali neutešnog čoveka itd. Pored životinja i ljudi, u basnama se pominju i biljke, razni predmeti, ali ređe.
Basne postoje od vrlo starih vremena. Ima ih koje su zapisane i pre dve i po hiljade godina. Smatra se da je najstariji basnopisac bio Ezop. O Ezopu se priča da je davno, veoma davno, na nekoliko stotina godina pre Hristovog rođenja, živeo u Grčkoj. Bio je rob, a roba je gospodar mogao da proda kao što se danas na marvenom trgu prodaje stoka. Ezop je imao lep dar da priča basne. Blagodareći tom lepom daru, Ezop je bio oslobođen. O Ezopu postoje i druge priče, najčuvenija je Priča o jezicima. Njegov gospodar naredio mu je da na pijaci kupuje samo ono što je najbolje i ništa drugo. Ezop je kupovao samo jezike i pripravljao ih na razne načine. Gostima se uskoro dojedu ova jela.
— Eh, šta ima bolje nego jezik, — reče im Ezop jezik je ključ mudrosti, glas istine i razuma; njime se grade varoši, njime se prosvećuje, poučava, ubeđuje, vlada u skupštini; njime ispunjavamo najglavniju dužnost od svih dužnosti — veličamo bogove.
— E, dobro, — reče njegov gospodar koji je želeo da ga zbuni — kupi sutra ono što je najgore.
Sutradan Ezop opet pripremi jelo od jezika, govoreći da je jezik nešto najgore što postoji na svetu:
— Njime se započinju sve svađe, hrana je svih parnica, izvor svih razdora i ratova; ako je glas istine i glas je svih zabluda i, što je još gore, klevetanja. Njime se ruše varoši; ako, s jedne strane, hvali bogove, s druge je strane glas huljenja i bezbožnosti.
Verovatno je da je Ezop znao samo da lepo priča basne, a da je najveći broj basana narodna umotvorina, kao na primer naše narodne pripovetke ili narodne pesme. Njihov je izvor daleko, možda tamo na dalekom Istoku, u Indiji. Na razne načine te su basne došle do Grka, od njih do ostalih naroda. Otuda ima i basana u kojima se, kod raznih naroda, priča isti događaj, predmet — isto, sa izmenama ili i dopunama. Te narodne basne, poznate pod imenom Ezopovih basni, prerađivali su, obrađivali razni pisci; pored toga ti isti pisci ili i drugi pisali su i sami druge, nove basne.
Basne su ne samo najstariji književni sastavi no i najomiljeniji. Najveći umovi celoga sveta — čuveni književnici, velike vojskovođe, slavni državnici, pravedne sudije, dubokoumni mislioci i drugi — čitali su basne kao deca, a kao ljudi u svojim govorima i raznim spisima — kad je to bilo potrebno — navodili su basne ili prepričavali i tako očiglednim dokazima potkrepljavali svoja izlaganja.
Kako treba čitati basne? Basne se ne čitaju jedna za drugom, bez prekida, dok se ne pročita jedan deo knjige ili cela knjiga, ako je mala. Knjiga basana ručna je knjiga, treba da je svakad na dohvatu. Treba pročitati jednu, dve, tri, — ili, da se ne određuje koliko ko da pročita no da navedemo savet Dositeja Obradovića kako treba, uopšte govoreći, čitati: „Čitajmo toliko koliko kad ostavimo knjigu možemo pamtiti i znati šta smo pročitali i da smo sposobni i da razmišljamo, rasuđujemo i razgovaramo o pročitanom“. Znači da se knjiga basana može čitati uporedo sa nekom drugom knjigom, pre ili posle čitanja te druge knjige; kad smo odmorni ili kad hoćemo da se odmorimo. Iz svake zbirke pročitanih basana treba da zapamtimo, potpuno tačno, skoro kao da smo je učili napamet, dve-tri, one koje su nam se najviše svidele. Samim tim nameće nam se dužnost da od pročitanih basana izaberemo one koje nam se najviše sviđaju. Za svaku takvu basnu treba da imamo svoje razloge zbog čega smo baš te basne izabrali. To sve znači da posle čitanja basana treba naročito da razmišljamo, a to razmišljanje uputiće nas gde treba i šta treba. Inače, bez ovakvog rada i postupka, ličili bismo na čoveka koji je razgledao lepi biser i drago kamenje, slobodno mogao da ponese koliko je hteo a nije uzeo ništa.
Najčuveniji su naši basnopisci, prvi, Dositej Obradović. On je u stvari prevodio basne s drugih jezika, davao lepa objašnjenja pod naslovom naravoučenije, a ta njegova objašnjenja — pouke, tako su lepe, zanimljive i korisne da su postale kao sastavni deo basne, kao lep ram, okvir, lepoj slici. Zatim, Milorad Mitrović, Dragotin Kete, Ivan Lepušić i naš najveći pisac basana Milan Vukasović. Od stranih pisaca najveći su Žan de Lafonten, najbolji i najveći pisac ne samo u francuskoj književnosti nego u celokupnoj svetskoj književnosti i Ivan Andrejević Krilov, najveći i najbolji slovenski pisac, ruski Lafonten kako ga drukčije nazivaju.

IVAN ANDREJEVIĆ KRILOV




Mi jugosloveni imamo svoju braću. I mi i ta naša braća imamo zajedničko ime — Sloveni.
U našem susedstvu žive braća Bugari, Biše nas a na zapadnom delu Evrope Česi i Poljaci, a na severoistočnom delu Evrope braća Rusi. Rusija je naša najveća slovenska država, ona je najveća država u Evropi, i jedna od najvećih država u celom svetu. Rusija nije samo ogromna po prostranstvu i mnogoljudna, ona ima i veliku i bogatu književnost.
Iz te ogromne i velike književnosti upoznaćemo jednog književnika. To je Ivan Andrejević Krilov. On se rodio 1768. a umro je 1844. godine.
Krilov je pisao i druge sastave, ali je slavan po svojim basnama. Njegove basne imaju izvesnu svežinu, jer nije samo prerađivao stare basne već je pisao i nove. Imao je oštro oko da zapazi i izvanrednu sposobnost da lepo, izrazito, kratko a jasno to izrazi. Zato, mnoge su se njegove rečenice iz basana zapamtile i tako prešle u upotrebu, u govor, i dobile skoro značenje poslovica. „Ko je dobar, njemu je izobilje na teretu ako ga ne deli sa svojim bližnjim“. „Orlovima se dešava da se spuštaju i niže od kokošiju, ali se kokoši nikad ne mogu podići do oblaka.“ „Onaj koga nam hvali neprijatelj, sigurno ne valja.“ Zbog tih lepih osobina Krilova nazivaju imenom ruski Lafonten. I to nije samo lepo i tačno poređenje. U Francuskoj, zemlji Lafontena i jednoj od najprosvećenijih zemalja u svetu, postoji do danas sedamdeset raznih prevoda Krilovljevih basana. Preveden je, zatim, na trideset drugih raznih jezika; kod nas takođe, samo su ti prevodi, ukoliko je prevedeno a malo je bilo dosada prevedeno, rastureni po raznim listovima, časopisima i zbirkama.
M.Č. J.

K o v č e g




Često se dešava da ulažemo mudrost u posao onde gde treba samo biti dosetljiv, pa da se stvar svrši sasvim prosto.
Nekom čoveku donesu od majstora kovčeg. On je bio tako lepo i čisto izrađen da ga je svako sa uživanjem gledao. Evo ti u sobu jednog mehaničara koji se pravio veliki mudrac. On pogleda u kovčeg, pa reče:
— Ovaj kovčeg se otvara pomoću naročitog tajnog znaka, jer on i nema brave, a ja ga mogu otvoriti; jest, jest, siguran sam u to; nemojte se smeškati! Ja ću pronaći tajnu i otvoriti kovčeg; ta valjda i ja nešto značim u mehanici1.
I on ti uze kovčeg, pa ga stade okretati sa svih strana i lupati glavu kako da ga otvori. Čas pritisne jedan ekser, čas drugi; čas opet uhvati za rukatku. Gledajući ga šta radi, jedni odmahuju glavom, drugi se sašaptavaju, a treći se smeju među sobom. Samo se čuje :
— Ne tu! Ne tako! Ne tamo!
Mehaničar se još žešće upinje. Znojio se, siromah, znojio, pa naposletku sustao i digao ruke od kovčega, ne mogavši se nikako dosetiti kako da ga otvori.
A kovčeg se sasvim jednostavno otvarao.

Šuma i vatra

Pažljivo biraj prijatelje. Kada se sebičnost krije pod maskom prijateljstva, ona ti onda samo jamu kopa. Da biste tu istinu još jasnije razumeli, čujte ovu moju basnu.
Tinjala zimi vatrica ispod šume; biće da ju je nekakav putnik tu zaboravio. Svakog časa vatra je sve slabije gorela, jer niko nije više metao drva. Moja ti vatra jedva tinja, pa videći da će se skoro ugasiti, kaže šumi:
— Kaži mi. draga šumo, zašto ti je tako zla sudbina, pa se na tebi ne vidi nijednog liska, i mrzneš se sasvim gola?
— Zato što sam sva pokrivena snegom; zimi se ne mogu ni zeleniti niti cvetati — odgovori šuma vatri.
— Lako je za to! — veli joj dalje vatra — samo se udruži sa mnom, pa ću ti pomoći. Ja sam sunčeva sestra i zimi činim čuda ništa manje od sunca. Pitaj u staklenim baštama o vatri: kad je zimi svuda unaokolo sneg i mećava, u njoj sve ili cveta ili zre; a za sve to ima se meni zahvaliti. Ma da nije lepo hvaliti se, a i sama ne volim razmetanje, ipak u jačini ni malo ne ustupam suncu. Ma koliko da je ono ovde oholo sijalo, ipak je zašlo, ne naudivši ništa snegu; a pogledaj kako se oko mene topi sneg. Zato, ako želiš da se zeleniš i zimi kao leti i u jesen, daj mi malo mesta kod sebe!
I stvar je u redu: sad već vatrica u šumi postaje vatra; vatra ne drema: trči po granama, po grančicama; crn dim se koluta i diže u oblake, i opak plamen odjedared obuhvata celu šumu. Sve je izgorelo na kraju, — i onde gde su se toplih dana putnici sklanjali u hlad, stoje samo ogoreli panjevi.
Što je ovako bilo, ne treba se čuditi: otkud drvo može biti u prijateljstvu s vatrom?

M a j m u n i



Kad se razborito podražava, onda se od toga može i korist videti; a ako se nepametno podražava — sačuvaj Bože kako rđavo može ispasti! Za to ću navesti jedan primer iz dalekih zemalja.
Onaj ko je video majmune zna kako oni rado svemu podražavaju.
Tako je jedared u Africi, gde ih ima mnogo, čitav čopor majmuna sedeo po ograncima i granama gustog drveća i krišom posmatrao lovca kako se po travi valja u mrežama. Gledajući to, majmuni guraju jedan drugog i šapuću:
— Pogledajde u onog junačinu; šta mu sve neće pasti na pamet! Čas se premetne, čas se ispruži, čas se opet sklupča, da mu se ne vide ni ruke ni noge. Ako je iko majstor, to smo mi, bi bilo pa ipak ni mi tako što ne umemo izvesti! Ne zgoreg, braćo i sestre, da mi to od njega naučimo. On se, izgleda, dovoljno zabavio; valjda će skoro otići, pa ćemo mi odmah...
I zaista on se udalji i ostavi im mreže. — Dakle, rekoše majmuni — zašto da gubimo vreme? Hajde da pokušamo!
Tada naši majmuni siđoše s drveća. Za drage bilo je dole razapeto vrlo mnogo mreža, te ti se oni počeše u njima preturati, valjati se, ogrtati se njima i zamotavati; deru se, ciče — nebo se prolama! Ali 'po jada kad htedoše da se iščupaju iz mreža! Dok su se oni zabavljali, lovac je vrebao, pa kad je bilo vreme, i on ide gostima s džakovima. Oni bi da pobegnu, ali nikako ne mogu da se iskobeljaju, te ih on sve pohvata.

S e n i c a




Sletela senica na more. Hvalila se da hoće da ga zapali. Odmah se o tome pročulo po celom svetu, a stanovnike Neptunove2 prestonice obuzme strah; doleću čitava jata ptica, a šumsko zverinje dotrčalo da gleda kako će goreti more i hoće li biti toplo. Čak kažu da su oni što vole da idu po gozbama, čim je do njih doleteo glas, među prvima došli na morsku obalu, da se nasrču tako bogate čorbe kakvom ni najdarežljiviji preduzimač nije častio pomagače. Navalili. Svako se već unapred divi, ćuti i čeka, uprevši pogled u more; samo pokašto neko šapne.
— Evo, sad će početi vreti, sad će se zapaliti!
Ali ništa, more ne gori.
— Da li bar vri?
— I ne vri.
I čime se svršila veličanstvena zamisao? Senica je od stida pobegla glavom bez obzira; senica se proslavila, a more nije zapalila.
Zgodno je da se uz ovo kaže, ali ne dirajući nikoga lično, da se ne treba hvaliti onim što nije svršeno.

M a g a r a c

Kad je Jupiter naseljavao vaseljenu i razmnožavao razne stvorove, tada je i magarac došao na svet. Ali, da li namerno ili zato što je bio pretrpan poslovima u tako teško vreme, tek je gromovnik rđavo uradio: — magarac je ispao malen kao veverica. Njega skoro niko nije primećivao, iako od njega niko nije bio naduveniji. Magarac je imao volju da se razmeće, ali čime? S takvim rastom sramota je i pokazivati se pred svetom. I moj ti oholi magarac poče obletati oko Jupitera3 i moliti ga da mu da veći rast.
— Zaboga, — veli — kako se ovo može podneti? Lavovima, panterima i slonovima svuda se ukazuje tolika čast; osim toga, i veliko i malo samo o njima govori; pa zašto si toliko zao prema magarcima da im se ne ukazuje nikakva čast, niti o njima iko išta govori? A kad bih bio veliki makar kao tele, ja bih malko smanjio naduvenost lavova i pantera, i ceo svet bi počeo o meni govoriti.
Tako je iz dana u dan moj magarac pevao Jupiteru i toliko mu je dosadio, da je naposletku Jupiter uslišio magarčeve molbe. Magarac je postao velika životinja, a osim toga dat mu je tako divni glas da je moj dugouhi Herkul4 rasplašio svu šumu.
— Kakva je to zverka?
— Koje vrste?
— Mora da je zubata?
— Rogovima se, valjda, ni broja ne zna?
Na sve strane se samo o magarcu govorilo.
Pa čime se sve svršilo? Nije prošlo ni godinu dana, a već su svi saznali ko je magarac: moj ti magarac ušao u poslovicu sa svoje gluposti, i na njemu već vuku vodu.
Visok rod i čin dobra je stvar, ali koja korist ako je niska duša?

Majmun i naočari

Majmunu pod starost oslabi vid, a slušao je da kod ljudi to nije baš tako veliko zlo — treba samo nositi naočari. I tako on nabavi pola tuceta naočara; okreće naočari čas ovako, čas onako. Čas ih pritisne na teme, čas ih natakne na rep, čas ih pomiriše, čas ih liže; ali naočari nikako ne pomažu.
— Pih dovraga, — veli on — budala je onaj koji sluša sve ljudske lagarije. Samo su mi koješta nalagali o naočarima, a od njih nema ni trunke koristi. Rekavši to, majmun ih, ljutito i tužno, tako tresnu o kamen da su otišle u paramparče.
Po nesreći, to isto biva i s ljudima. Ma koliko neka stvar bila korisna, ako joj ne zna vrednost, neznalica će o njoj govoriti samo rđavo; a ako je neznalica viđeniji, on će je još i goniti!

D u k a t



Da li je korisno prosvećivanje? Naravno da je korisno, o tome ne može biti ni govora. Ali mi često nazivamo prosvećivanjem i ono što podstiče na raskoš, čak i ono što razvraća moral. Pa zato valja vrlo dobro paziti kad se počne s ljudi skidati kora grubosti, da se s njom ne upropaste i njihove dobre osobine, da se ne oslabi njihov duh, ne pokvari moral, da se ne oslobode prostaštva, a da im se da samo prazan sjaj, to jest sramota umesto slave. O toj svetoj istini mogla bi se ispisati čitava knjiga značajnih reči, ali svako ne ume govoriti značajne stvari. Zato hoću tu istinu pola u zbilji, pola u šali, basnom da dokažem.
Nekakav prostak seljak, kakvih svuda ima dosta, našao dukat na zemlji. Dukat je bio prljav i prašnjav; pa ipak u zamenu za njega davali su seljaku tri pregršti novaca.
— Stoj-de, — misli seljak — daće mi dvaput više; smislio sam ja nešto zbog čega će se otimati o njega.
I tada, uzevši peska, šljunka i krede i istucavši cigle, moj ti se seljak laća posla i iz sve snage tare dukat o ciglu, šljunkom struže, peskom i kredom trlja; jednom rečju, hoće da ga načini sjajnim kao sunce.
I doista, dukat se zasijao kao sunce; samo što mu je ostalo malo težine i što je svoju raniju vrednost izgubio.

Orao i kokoši



Želeći se sit nauživati sjajnog dana, orao je leteo visoko pod nebo i šestario tamo gde se munje rađaju. Spustivši se najzad iz visokih oblaka, car svih ptica sleti na žitnu sušaru. Za orla, istina, to nije zavidno sedalo, ali carevi imaju svoje prohteve. Možda je hteo da ukaže čast sušari, ili nije bio blizu ni hrasta ni granitne stene, da bi seo na njih, kao što dolikuje njegovom činu; ne znam šta je mislio. Ali tek što je orao malko tu posedeo, odmah zatim preleteo je na drugu sušaru.
Spazivši to, ćubasta kvočka reći će ovako svojoj priji:
 — Zašto su orlovi u takvoj časti, slatka moja susetko? Nisu valjda zbog leta? Ta, ako samo hoću, i ja mogu preleteti sa sušare na sušaru. Pa zato ne budimo ubuduće takve budale da smatramo orlove za nešto više od nas. Nemaju oni ni nogu ni očiju više od nas. Maločas si i sama videla da i oni nisko lete kao i kokoši.
Kad orlu dosadi slušati takve budalaštine, on na to reče:
— Imaš pravo, samo ne u svemu: orlovima se dešava da se spuštaju i ni že od kokošiju: ali se kokoši ne mogu nikad podići do oblaka.
Kad sudiš o darovitim ljudima — nemoj se uzalud mučiti brojeći njihove slabosti; nego, osećajući šta je u njih i jako i lepo, gledaj da dostigneš njihove različne visine.

Lav i panter
Nekad, u staro doba, lav s panterom vodio vrlo dugo borbu oko spornih šuma, oko klisura, pećina; da se sude oko svojih prava — nisu bili navikli; a sem toga, silni često nemaju očiju za pravo. Oni za to imaju svoj zakon — ko pobedi, taj je u pravu. Pa ipak, zar da se večito biju? I nokti će im se istupiti. I tako junaci reše da svoj spor predadu sudu; odluče se da prekinu ratovanje, završe sve sve svoje raspre, pa zatim, kao što je običaj, da zaključe večiti mir — do prve svađe.
— I što pre da odredimo svaki svoga sudiju — predloži panter lavu — pa kako njihova pamet nađe za dobro, tako neka bude. Ja, na primer, za to određujem mačka: iako nije neka naročita zverka, ipak je savestan. A ti odredi magarca, jer on ima važan čin, i, uzgred budi rečeno, da ti čovek pozavidi na toj životinji! Veruj mi, kao prijatelju, sav tvoj savet i dvor teško da su vredni njegovog kopita. Pa zato se oslonimo na ono što on s mojim mačkom urede.
I lav pristade na panterov predlog bez prigovora, ali samo ne odredi za tu raspravu od svoje strane magarca — već lisicu, govoreći sam za se (kao što se vidi, on je dobro poznavao svet):
— Onaj koga nam hvali neprijatelj, sigurno ne valja.

Pseće prijateljstvo
Ispod kuhinjskog prozora ležali Polkan i Rundov, grejući se na suncu. Ma da bi bile priličnije da kod kapije čuvaju kuću, ali, pošto su se već bili najeli — a pored toga uljudni psi danju ne laju ni na koga — to su se njih dvojica upustili u razgovor o svakojakim stvarima: o svojoj psećoj službi, o dobru i zlu, i naposletku o prijateljstvu.
— Šta može biti prijatnije — reći će Polkan — nego s prijateljem živeti kao jedna duša; u svemu činiti jedan drugom uslugu; ne spavati i ne jesti bez prijatelja, biti gotov poginuti za prijateljevu kožu, i, naposletku, gledati jedan drugom pravo u oči, pa samo čekati srećan trenutak da se čim bilo prijatelj zadovolji, zabavi, i da se sve svoje blaženstvo nađe u prijateljevoj sreći! Eto kad bismo, na primer, ja i ti takvo prijateljstvo uglavili. Smeo bih se kladiti da ne bismo videli kako vreme leti.
— A zašto ne? To je dobra stvar! — odgovori mu Rundov. — Odavno već, Polkane, i mene je bolelo što ja i ti, psi u istoj kući, dana ne propustimo a da se ne koljemo. I zbog čega? Hvala neka je našoj gospodi, nismo ni gladni, niti nam je tesno! A osim toga, baš je to sramota: pas je čuven od pamtiveka kao primer prijateljstva među psima, a međutim i nema gotovo nikakvog prijateljstva među psima, baš kao da su ljudi.
— Pa dela da danas pokažemo primerom šta je prijateljstvo — uzviknu Polkan — daj šapu!
— Evo je!
I novi prijatelji uzeše se grliti i ljubiti; od radosti ne znaju s kim da se porede:
— Oreste moj!
— Pilade5 moj! ostavimo se svađe, zavisti, pakosti!
Na nesreću, u tom trenutku kuvar izbaci kost iz kuhinje. Tada novi prijatelji pojuriše ko pre da je dokopa. Šta bi od odluke i sloge? Moj ti se Pilad i Orest kolju. — Samo pramenovi čupe lete na sve strane. Jedva su ih rastavili, polivši ih vodom.
Svet je pun takvog prijateljstva. O današnjim prijateljima može se reći, ne grešeći dušu, da su u prijateljstvu svi oni bezmalo jednaki: kad ih slušaš, rekao bi da su jedna duša, a baciš li im samo kost, odmah se pokažu kao ovi psi!

P o d e l a
Imajući zajedničku kuću i zajedničku kancelariju, nekakvi pošteni trgovci zaradili gomilu novaca; svršili posao pa dele dobit. Ali zar može biti podele bez kavge? Zagalamili zbog novaca i robe, — dok odjednom neko zavika da njihova kuća gori.
— Brže, brže spasavajte robu i kuću!
Jedan od njih viče:
— Hajdemo, a račune ćemo posle svršiti!
— Prvo meni moju hiljadu isplatite, — galami drugi — inače se neću s mesta maći.
— Meni je dve hiljade manje isplaćeno, a evo tu su računi jasni — viče još jedan.
— Ne, ne, ne slažemo se! Ama kako, zašto i otkud to?
Zaboravivši da je požar u kući, pakosnici su tu dotle galamili dok ih nije progutao dim i oni svi izgoreli sa celom svojom imovinom.
I u mnogo važnijim poslovima često nastaje propast za sve zbog toga što svako zapodeva prepirku radi svoje koristi, umesto da se što složnije dočeka zajednička opasnost.

B u r e
Neki čovek zamoli svoga prijatelja da mu pozajmi na dva-tri dana bure. Usluga kod prijatelja je sveta stvar! Ono, ako se tiče novaca, to je već nešto drugo; tu prijateljstvo nema posla, pa se može odbiti; a bure zašto ne dati? Kad je vraćeno, opet su u njemu počeli nositi vodu. I sve bi bilo lepo, da nije jedne nezgode. To bure uzimao je zakupac za rakiju, pa je za dva dana toliko povuklo u se rakije da je sve zaudaralo njom, bilo da su u njemu varili kvas, bilo pivo, — pa se čak i u jelu osećalo. Domaćin se mučio s njim blizu godinu dana. Čas naredi da se ispari, čas da se izvetri; ali ma čim da je to bure nalivao, ono opet zaudara rakijom, tako da je na kraju krajeva morao dići ruke od njega.
Gledajte da ne zaboravite ovu basnu: ako se samo jedared u mladosti napojimo štetnim učenjem, ono će se osećati u svima našim postupcima i delima, pa ma kakvi bili na jeziku.

Vuk u štenari



Misleći da se uvuče noću u tor, vuk upadne u štenaru. Najedared skoči na noge sav pseći nakot. Osetivši tako blizu sivog ubojicu, psi laju u štenari što ih grlo donosi i otimaju se napolje da se kolju. Čuvari pasa poviču: „E hej, ljudi, lopov!“ pa smesta zaključaju vrata: za tren oka štenara postade pakao. Svi trče: jedan s batinom, drugi s puškom.
— Svetlosti! — viču — svetlosti!
Doneše svetlost. Moj ti vuk čuči, šćućurivši se u uglu. Škljocajući zubima i nakostrešivši se, izgledalo je kao da hoće očima sve da proždere; ali videći da tu nije pred stadom i da najzad mora platiti za ovce, upusti se moj prepredenjak u pregovore, pa poče ovako:
— Prijatelji, našto sva ta graja? Ja, vaš stari prijatelj i kum, došao sam da se pomirim s vama, a nikako da se svađam. Zaboravimo ono što je bilo, utvrdimo opšti kir! A ja ne samo što odsad neću darnuti vaša stada, već sam još gotov i klati se s drugim vucima u njihovu odbranu, pa vučjom kletvom potvrđujem da ću...
— Čuj-de susede. — prekide ga lovac — ti si siv, a ja sam, prijatelju, sed, pa dobro poznajem vašu vučju prirodu; a osim toga, moj je običaj da s vucima ne zaključujem mir drukčije nego skinuvši s njih kožu.
I, rekavši to, pusti na vuka čopor lovačkih pasa.
(U ovoj basni pisac predstavlja Napoleona6 u Rusiji; ličnost Kutuzova7 je izneta u lovcu).

P o t o k



Neki čobanin žalosno je pored potoka opevao svoju tugu, svoju nesreću i svoj nepovratni gubitak: nedavno mu se omiljeno jagnje udavilo u reci. Čuvši čobanina, potok ljutito zažubori:
— Nenasita reko! Šta bi bilo da je tvoje dno kao moje, za svakog i otvoreno i bistro, pa bi svaki video na tom muljevitom dnu sve žrtve koje si tako proždrljivo progutala? Ja držim da bi ti od stida svu zemlju skroz prokopala, pa se u mračnim provalijama sakrila. Čini mi se, kad bi mi sudbina dala tako mnogo vode, da, postavši ukras prirode, ne bih učinio zla ni kokoši. Kako bi pažljivo tekla moja voda pored svake kolibice i svakog žbuna! Samo bi me blagosiljale obale, i ja bih osvežavao doline i livade, a ne bih s njih odneo ni listića. Jednom rečju, čineći usput dobro, ne pričinivši nigde ni nesreće ni žalosti, moja bi voda do samog mora tekla čista, kao srebro. Tako je govorio potok, a tako je zbilja i mislio.
I šta je bilo? Nije prošlo ni nedelju dana, a nad obližnjom dolinom se desi provala oblaka: odjednom se potok po obilju vode izjednači s rekom. Ali, avaj, kud se dede potokova krotkost! Potok udari o obale mutnom vodom, ključa, urla, valja u vrtlozima prljavu penu, nosi stoletne hrastove, samo se nedaleko čuje praska; i sam onaj čobanin, zbog koga je nedavno prekorevao reku onako kitnjastim rečima, pogibe u njemu sa svim svojim stadom, a od njegove kolibe ne osta ni traga.
Kako mnogi potočići teku tako mirno, glatko, i tako slatko žubore srcu, jedino zbog toga što u njima ima malo vode!

Prolaznici i psi



Išla dva prijatelja uveče i razgovarali o svojim poslovima, kad odjedanput ispod kapije lanu na njih pas; za njim drugi, zatim još dva tri, i za tren oka iz svih dvorišta skupi se oko pedesetak pasa. Jedan prolaznik već uze kamen.
— Ta ostavi, brate! — reći će mu drugi — tim nećeš pse naterati da prestanu lajati, već ćeš ih samo još više razdražiti. Hajdemo dalje: znam ja njihovu narav.
I doista, nisu prošli ni pedeset koraka, a psi se počeše malo pomalo utišavati, dok naposletku sasvim ne umukoše.

Zavidljivi ljudi, ma u što pogledali, uvek podignu lavež; ali ti idi svojim putem: malo će lajati, pa će se okaniti.

L a ž o v



Vrativši se s puta po dalekim zemljama, nekakav plemić (a možda i knez), šetao je sa svojim prijateljem po polju i hvalio se gde je sve bio, pa je pored onoga što je stvarno bilo rekao i bezbroj laži.

— Ne — veli — ono što sam video, nikad više neću videti. Kakav vam je ovo kraj? Čas hladno, čas velika vrućina, čas se sunce sakrije, čas sija odveć jarko. A onamo je pravi raj! Kad se samo setim, prijatno mi je u duši! Ne treba ni bundi, ni sveća; nikad ne možeš saznati šta je noćna tama, i celu bogovetnu godinu vidiš samo majski dan. Niko tamo niti sadi, niti seje: a da ti je videti šta tamo raste i zre! Eto, na primer, u Rimu sam video krastavac: ah, Bože moj! ni dan danji ne mogu da dođem k sebi! Hoćeš li verovati? ama, bogami, bio je veliki kao brdo.
— Nije to ništa — odgovori prijatelj — svuda po svetu su rasejana čudesa; samo ih svuda iz primećuje svako. Evo i mi se sada približujemo jednom čudu na kakvo ti, naravno, nigde nisi naišao, o čemu se smem opkladiti. Eno, vidiš li onaj most preko reke, preko koga nas vodi put? Iako je na oko prost, ipak ima čudnu osobinu: preko njega ne sme preći nijedan lažov: ne dođe ni do polovine, pa propadne u vodu; a ko ne laže, može ići preko njega ako hoće i u karucama.8
— A kakva vam je reka?
— Pa nije plitka. Dakle, vidiš li, dragi prijatelju, čega sve nema na svetu! A ne sporim da je rimski krastavac veliki. Ti reče, čini mi se, da je veliki kao brdo, zar ne?
— Ama nije baš kao brdo, ali biće, bogami, kao kuća.
— Teško je poverovati! Ipak. ma kako čudno bilo, ipak je čudan i most preko kojeg ćemo preći, jer nikako ne podnosi lažova; baš ovog proleća s njega su propala (cela varoš to zna) dva novinara i jedan krojač. Nesumnjivo, krastavac veliki kao kuća je nešto čudno, ako je to istina.
— Pa nije baš tako čudno, jer treba znati kako stvari stoje. Nemoj misliti da su kuće svuda kao kod nas; kakve su tamo kuće jedva dvojica mogu u njih ući, pa niti mogu stati, ni sesti!
— Neka je i tako, ali se ipak mora priznati da nije nikakva pogreška smatrati kao neko čudo krastavac u kom dvojica mogu sesti. Ipak, naš most je takav da lažov ne može po njemu preći ni pet koraka, a da odmah ne bupne u vodu! Ma da je tvoj rimski krastavac čudan...
— Slušaj — de, — tu ga prekide moj lažov — mesto da idemo preko mosta, bolje da potražimo plićak.

Orao i pčela

Srećan je onaj koji radi na značajnom poslu. Njemu već to daje snage što je ceo svet svedok njegovih podviga. Ali koliko je dostojan poštovanja onaj koji, povučen i skroman, ne lakomi ni za slavom ni za počastima za sav trud i sav izgubljeni mir; i samo ga jedna misao oživljava: to što radi za opštu korist.
Videći jedared kako pčela posluje oko cveta, orao joj reče prezrivo:
— Kako te, jadnice, žalim, pored sveg tvoga rada i znanja. Hiljade vas u košnici celo leto lepite saće, pa ko će posle poznati i razlikovati tvoj rad? Ja, bogami, ne razumem tu strast: celog veka radiš, i šta imaš u izgledu?... Da umreš nepoznata zajedno sa ostalim! Kakva razlika između mene i tebe! Kada, raširivši snažna krila, letim pod oblacima, svuda sejem strah. Ptice se ne smeju dići od zemlje, pastiri ne dremaju pored svojih uhranjenih stada, ni brze košute ne smeju u poljima da se pokažu kad mene spaze.
Pčela mu odgovori:
— Tebi hvala i čast! Neka Zevs9 i dalje bude darežljiv prema tebi! A ja, koja sam se rodila da radim za opštu korist, ne tražim da razlikujem svoj rad, već se radujem, gledajući u naše saće, što u njima ima bar jedna kap i moga meda.