Izabrane basne

Lav i panter
Nekad, u staro doba, lav s panterom vodio vrlo dugo borbu oko spornih šuma, oko klisura, pećina; da se sude oko svojih prava — nisu bili navikli; a sem toga, silni često nemaju očiju za pravo. Oni za to imaju svoj zakon — ko pobedi, taj je u pravu. Pa ipak, zar da se večito biju? I nokti će im se istupiti. I tako junaci reše da svoj spor predadu sudu; odluče se da prekinu ratovanje, završe sve sve svoje raspre, pa zatim, kao što je običaj, da zaključe večiti mir — do prve svađe.
— I što pre da odredimo svaki svoga sudiju — predloži panter lavu — pa kako njihova pamet nađe za dobro, tako neka bude. Ja, na primer, za to određujem mačka: iako nije neka naročita zverka, ipak je savestan. A ti odredi magarca, jer on ima važan čin, i, uzgred budi rečeno, da ti čovek pozavidi na toj životinji! Veruj mi, kao prijatelju, sav tvoj savet i dvor teško da su vredni njegovog kopita. Pa zato se oslonimo na ono što on s mojim mačkom urede.
I lav pristade na panterov predlog bez prigovora, ali samo ne odredi za tu raspravu od svoje strane magarca — već lisicu, govoreći sam za se (kao što se vidi, on je dobro poznavao svet):
— Onaj koga nam hvali neprijatelj, sigurno ne valja.

Pseće prijateljstvo
Ispod kuhinjskog prozora ležali Polkan i Rundov, grejući se na suncu. Ma da bi bile priličnije da kod kapije čuvaju kuću, ali, pošto su se već bili najeli — a pored toga uljudni psi danju ne laju ni na koga — to su se njih dvojica upustili u razgovor o svakojakim stvarima: o svojoj psećoj službi, o dobru i zlu, i naposletku o prijateljstvu.
— Šta može biti prijatnije — reći će Polkan — nego s prijateljem živeti kao jedna duša; u svemu činiti jedan drugom uslugu; ne spavati i ne jesti bez prijatelja, biti gotov poginuti za prijateljevu kožu, i, naposletku, gledati jedan drugom pravo u oči, pa samo čekati srećan trenutak da se čim bilo prijatelj zadovolji, zabavi, i da se sve svoje blaženstvo nađe u prijateljevoj sreći! Eto kad bismo, na primer, ja i ti takvo prijateljstvo uglavili. Smeo bih se kladiti da ne bismo videli kako vreme leti.
— A zašto ne? To je dobra stvar! — odgovori mu Rundov. — Odavno već, Polkane, i mene je bolelo što ja i ti, psi u istoj kući, dana ne propustimo a da se ne koljemo. I zbog čega? Hvala neka je našoj gospodi, nismo ni gladni, niti nam je tesno! A osim toga, baš je to sramota: pas je čuven od pamtiveka kao primer prijateljstva među psima, a međutim i nema gotovo nikakvog prijateljstva među psima, baš kao da su ljudi.
— Pa dela da danas pokažemo primerom šta je prijateljstvo — uzviknu Polkan — daj šapu!
— Evo je!
I novi prijatelji uzeše se grliti i ljubiti; od radosti ne znaju s kim da se porede:
— Oreste moj!
— Pilade5 moj! ostavimo se svađe, zavisti, pakosti!
Na nesreću, u tom trenutku kuvar izbaci kost iz kuhinje. Tada novi prijatelji pojuriše ko pre da je dokopa. Šta bi od odluke i sloge? Moj ti se Pilad i Orest kolju. — Samo pramenovi čupe lete na sve strane. Jedva su ih rastavili, polivši ih vodom.
Svet je pun takvog prijateljstva. O današnjim prijateljima može se reći, ne grešeći dušu, da su u prijateljstvu svi oni bezmalo jednaki: kad ih slušaš, rekao bi da su jedna duša, a baciš li im samo kost, odmah se pokažu kao ovi psi!

P o d e l a
Imajući zajedničku kuću i zajedničku kancelariju, nekakvi pošteni trgovci zaradili gomilu novaca; svršili posao pa dele dobit. Ali zar može biti podele bez kavge? Zagalamili zbog novaca i robe, — dok odjednom neko zavika da njihova kuća gori.
— Brže, brže spasavajte robu i kuću!
Jedan od njih viče:
— Hajdemo, a račune ćemo posle svršiti!
— Prvo meni moju hiljadu isplatite, — galami drugi — inače se neću s mesta maći.
— Meni je dve hiljade manje isplaćeno, a evo tu su računi jasni — viče još jedan.
— Ne, ne, ne slažemo se! Ama kako, zašto i otkud to?
Zaboravivši da je požar u kući, pakosnici su tu dotle galamili dok ih nije progutao dim i oni svi izgoreli sa celom svojom imovinom.
I u mnogo važnijim poslovima često nastaje propast za sve zbog toga što svako zapodeva prepirku radi svoje koristi, umesto da se što složnije dočeka zajednička opasnost.

B u r e
Neki čovek zamoli svoga prijatelja da mu pozajmi na dva-tri dana bure. Usluga kod prijatelja je sveta stvar! Ono, ako se tiče novaca, to je već nešto drugo; tu prijateljstvo nema posla, pa se može odbiti; a bure zašto ne dati? Kad je vraćeno, opet su u njemu počeli nositi vodu. I sve bi bilo lepo, da nije jedne nezgode. To bure uzimao je zakupac za rakiju, pa je za dva dana toliko povuklo u se rakije da je sve zaudaralo njom, bilo da su u njemu varili kvas, bilo pivo, — pa se čak i u jelu osećalo. Domaćin se mučio s njim blizu godinu dana. Čas naredi da se ispari, čas da se izvetri; ali ma čim da je to bure nalivao, ono opet zaudara rakijom, tako da je na kraju krajeva morao dići ruke od njega.
Gledajte da ne zaboravite ovu basnu: ako se samo jedared u mladosti napojimo štetnim učenjem, ono će se osećati u svima našim postupcima i delima, pa ma kakvi bili na jeziku.

Vuk u štenari



Misleći da se uvuče noću u tor, vuk upadne u štenaru. Najedared skoči na noge sav pseći nakot. Osetivši tako blizu sivog ubojicu, psi laju u štenari što ih grlo donosi i otimaju se napolje da se kolju. Čuvari pasa poviču: „E hej, ljudi, lopov!“ pa smesta zaključaju vrata: za tren oka štenara postade pakao. Svi trče: jedan s batinom, drugi s puškom.
— Svetlosti! — viču — svetlosti!
Doneše svetlost. Moj ti vuk čuči, šćućurivši se u uglu. Škljocajući zubima i nakostrešivši se, izgledalo je kao da hoće očima sve da proždere; ali videći da tu nije pred stadom i da najzad mora platiti za ovce, upusti se moj prepredenjak u pregovore, pa poče ovako:
— Prijatelji, našto sva ta graja? Ja, vaš stari prijatelj i kum, došao sam da se pomirim s vama, a nikako da se svađam. Zaboravimo ono što je bilo, utvrdimo opšti kir! A ja ne samo što odsad neću darnuti vaša stada, već sam još gotov i klati se s drugim vucima u njihovu odbranu, pa vučjom kletvom potvrđujem da ću...
— Čuj-de susede. — prekide ga lovac — ti si siv, a ja sam, prijatelju, sed, pa dobro poznajem vašu vučju prirodu; a osim toga, moj je običaj da s vucima ne zaključujem mir drukčije nego skinuvši s njih kožu.
I, rekavši to, pusti na vuka čopor lovačkih pasa.
(U ovoj basni pisac predstavlja Napoleona6 u Rusiji; ličnost Kutuzova7 je izneta u lovcu).

P o t o k



Neki čobanin žalosno je pored potoka opevao svoju tugu, svoju nesreću i svoj nepovratni gubitak: nedavno mu se omiljeno jagnje udavilo u reci. Čuvši čobanina, potok ljutito zažubori:
— Nenasita reko! Šta bi bilo da je tvoje dno kao moje, za svakog i otvoreno i bistro, pa bi svaki video na tom muljevitom dnu sve žrtve koje si tako proždrljivo progutala? Ja držim da bi ti od stida svu zemlju skroz prokopala, pa se u mračnim provalijama sakrila. Čini mi se, kad bi mi sudbina dala tako mnogo vode, da, postavši ukras prirode, ne bih učinio zla ni kokoši. Kako bi pažljivo tekla moja voda pored svake kolibice i svakog žbuna! Samo bi me blagosiljale obale, i ja bih osvežavao doline i livade, a ne bih s njih odneo ni listića. Jednom rečju, čineći usput dobro, ne pričinivši nigde ni nesreće ni žalosti, moja bi voda do samog mora tekla čista, kao srebro. Tako je govorio potok, a tako je zbilja i mislio.
I šta je bilo? Nije prošlo ni nedelju dana, a nad obližnjom dolinom se desi provala oblaka: odjednom se potok po obilju vode izjednači s rekom. Ali, avaj, kud se dede potokova krotkost! Potok udari o obale mutnom vodom, ključa, urla, valja u vrtlozima prljavu penu, nosi stoletne hrastove, samo se nedaleko čuje praska; i sam onaj čobanin, zbog koga je nedavno prekorevao reku onako kitnjastim rečima, pogibe u njemu sa svim svojim stadom, a od njegove kolibe ne osta ni traga.
Kako mnogi potočići teku tako mirno, glatko, i tako slatko žubore srcu, jedino zbog toga što u njima ima malo vode!

Prolaznici i psi



Išla dva prijatelja uveče i razgovarali o svojim poslovima, kad odjedanput ispod kapije lanu na njih pas; za njim drugi, zatim još dva tri, i za tren oka iz svih dvorišta skupi se oko pedesetak pasa. Jedan prolaznik već uze kamen.
— Ta ostavi, brate! — reći će mu drugi — tim nećeš pse naterati da prestanu lajati, već ćeš ih samo još više razdražiti. Hajdemo dalje: znam ja njihovu narav.
I doista, nisu prošli ni pedeset koraka, a psi se počeše malo pomalo utišavati, dok naposletku sasvim ne umukoše.

Zavidljivi ljudi, ma u što pogledali, uvek podignu lavež; ali ti idi svojim putem: malo će lajati, pa će se okaniti.

L a ž o v



Vrativši se s puta po dalekim zemljama, nekakav plemić (a možda i knez), šetao je sa svojim prijateljem po polju i hvalio se gde je sve bio, pa je pored onoga što je stvarno bilo rekao i bezbroj laži.

— Ne — veli — ono što sam video, nikad više neću videti. Kakav vam je ovo kraj? Čas hladno, čas velika vrućina, čas se sunce sakrije, čas sija odveć jarko. A onamo je pravi raj! Kad se samo setim, prijatno mi je u duši! Ne treba ni bundi, ni sveća; nikad ne možeš saznati šta je noćna tama, i celu bogovetnu godinu vidiš samo majski dan. Niko tamo niti sadi, niti seje: a da ti je videti šta tamo raste i zre! Eto, na primer, u Rimu sam video krastavac: ah, Bože moj! ni dan danji ne mogu da dođem k sebi! Hoćeš li verovati? ama, bogami, bio je veliki kao brdo.
— Nije to ništa — odgovori prijatelj — svuda po svetu su rasejana čudesa; samo ih svuda iz primećuje svako. Evo i mi se sada približujemo jednom čudu na kakvo ti, naravno, nigde nisi naišao, o čemu se smem opkladiti. Eno, vidiš li onaj most preko reke, preko koga nas vodi put? Iako je na oko prost, ipak ima čudnu osobinu: preko njega ne sme preći nijedan lažov: ne dođe ni do polovine, pa propadne u vodu; a ko ne laže, može ići preko njega ako hoće i u karucama.8
— A kakva vam je reka?
— Pa nije plitka. Dakle, vidiš li, dragi prijatelju, čega sve nema na svetu! A ne sporim da je rimski krastavac veliki. Ti reče, čini mi se, da je veliki kao brdo, zar ne?
— Ama nije baš kao brdo, ali biće, bogami, kao kuća.
— Teško je poverovati! Ipak. ma kako čudno bilo, ipak je čudan i most preko kojeg ćemo preći, jer nikako ne podnosi lažova; baš ovog proleća s njega su propala (cela varoš to zna) dva novinara i jedan krojač. Nesumnjivo, krastavac veliki kao kuća je nešto čudno, ako je to istina.
— Pa nije baš tako čudno, jer treba znati kako stvari stoje. Nemoj misliti da su kuće svuda kao kod nas; kakve su tamo kuće jedva dvojica mogu u njih ući, pa niti mogu stati, ni sesti!
— Neka je i tako, ali se ipak mora priznati da nije nikakva pogreška smatrati kao neko čudo krastavac u kom dvojica mogu sesti. Ipak, naš most je takav da lažov ne može po njemu preći ni pet koraka, a da odmah ne bupne u vodu! Ma da je tvoj rimski krastavac čudan...
— Slušaj — de, — tu ga prekide moj lažov — mesto da idemo preko mosta, bolje da potražimo plićak.

Orao i pčela

Srećan je onaj koji radi na značajnom poslu. Njemu već to daje snage što je ceo svet svedok njegovih podviga. Ali koliko je dostojan poštovanja onaj koji, povučen i skroman, ne lakomi ni za slavom ni za počastima za sav trud i sav izgubljeni mir; i samo ga jedna misao oživljava: to što radi za opštu korist.
Videći jedared kako pčela posluje oko cveta, orao joj reče prezrivo:
— Kako te, jadnice, žalim, pored sveg tvoga rada i znanja. Hiljade vas u košnici celo leto lepite saće, pa ko će posle poznati i razlikovati tvoj rad? Ja, bogami, ne razumem tu strast: celog veka radiš, i šta imaš u izgledu?... Da umreš nepoznata zajedno sa ostalim! Kakva razlika između mene i tebe! Kada, raširivši snažna krila, letim pod oblacima, svuda sejem strah. Ptice se ne smeju dići od zemlje, pastiri ne dremaju pored svojih uhranjenih stada, ni brze košute ne smeju u poljima da se pokažu kad mene spaze.
Pčela mu odgovori:
— Tebi hvala i čast! Neka Zevs9 i dalje bude darežljiv prema tebi! A ja, koja sam se rodila da radim za opštu korist, ne tražim da razlikujem svoj rad, već se radujem, gledajući u naše saće, što u njima ima bar jedna kap i moga meda.

Štuka i mačak

Ne valja kad obućar počne peći kolače, a kolačar šiti čizme: i posao neće ispasti kako valja, a i sto puta je primećeno da je onaj što voli da se laća tuđeg zanata uvek tvrdoglaviji i zadrtiji. On će pre sve upropastiti i radije će postati predmetom podsmeha svetu nego što će potražiti ili saslušati razuman savet od poštenih i pametnih ljudi.
Zubatoj štuki palo na pamet da se prihvati mačjeg zanata. Ne znam da li ju je đavo mučio zavišću, ili joj je možda bilo dosadilo riblje jelo, tek ona naumi da zamoli mačka da je povede sa sobom u lov — da hvata miševe u ambaru.
— Ta mani se! Poznaješ li ti, draga moja, taj posao? — reći će Marko štuki. Pazi, kumo, da se ne osramotiš. Ne kaže se uzalud da delo majstora hvali.
— Ih, koješta, kumiću! Čudna mi čuda, miši! Hvatali smo mi i čikove.
— E pa hajdemo u dobri čas!
Pođu, zapadnu u zasedu. Mačak se nauživao i najeo, pa ide da obiđe svoju kumu; a štuka polumrtva leži, razjapljenih usta, — i pacovi joj nagrizli rep. Tada, videći da taj posao nikako nije za kumu, kum je obamrlu svuče natrag u ribnjak.
I sasvim pametno! Ovo neka ti, štuko, bude nauk: ubuduće budi pametnija i ne idi u lov na miševe.

Zec u lovu




Skupivši se u veliku gomilu, zverke uhvate medveda; na čistini ga udave i počnu deliti među sobom, da svakom ponešto pripadne; pa tako i zec vuče za medveđe uho.
— Oho, ti, razroki, — viču mu tako — otkud ti! Tebe niko nije video u lovu.
— Pa, braćo, — odgovori zec — ko ga je, ako ne ja, jednako plašio iz šume i naterao pravo na vas u polje?
Iako je to hvalisanje bilo i suviše očigledno, ipak je bilo tako zanimljivo da su i zecu dali parče medveđeg uha.
Ma da se hvališama ljudi smeju, ipak pri podeli često i oni dođu do dela.

Seljak i sluga




Kad nam neka nevolja visi nad glavom, tada kao Boga molimo onoga ko je gotov da nam pomogne; ali čim se otarasimo bede, često se spasilac rđavo provede baš kod nas: dok se svi drugi utrkuju ko će ga više pohvaliti, dotle je pravo čudo ako ga mi ne grdimo!
Neki stari seljak išao jedared predveče sa svojim slugom kroz šumarak kući sa senokosa, pa se najedanput sukobi oči u oči s medvedom. Jedva je seljak stigao da drekne od straha, kad ga medved spopadne. Počne ga gnjaviti, prevrtati, lomiti, i samo bira mesto gde da ga počne rastrzati. Starac vidi da mu je došao kraj, pa ispod medveda poče preklinjati slugu: „Ne daj me, Stepane, brate mili!“
I tada novi Herkul, prikupivši svu svoju snagu, otfikari sekirom pola lobanje medvedu i probode mu gvozdenim vilama trbuh. Medved urliknu, pa pade smrtno ranjen i crče.
Kad prođe opasnost, seljak ustade i poče grditi slugu, tako da se moj jadni Stepan prenerazi, pa će reći;
— Zašto me, zaboga, grdiš?
— Pitaš zašto, klipane!
Čemu si se uludo obradovao? Ne paziš kako bodeš — svu kožu si pokvario!

K o l a

Vozila povorka kola lonce, pa je trebalo da se spuste niz jedno strmo brdo. Ostavivši druga da čekaju na brdu, trgovac poče polako spuštati prva kola. Dobar konj ih je nosio na sapima, ne dajući im da se naglo spuštaju; a odozgo jedan mlad konj grdi ovog nesrećnika uz svaki njegov korak:
— Ih, i to mi je hvaljeni konj! Čudna mi čuda! Gledajte kako mili, kao rak; eno, umalo ne zakači za kamen; ukoso! nakrivo! slobodnije! Eno opet zakači, a trebalo je samo da navije nalevo. Kakav magarac! Hajde da je uzbrdo ili noću, nego nizbrdo, pa još danju! Ovo se prosto ne da gledati! Bolje bi bilo da okrećeš dolap, kad ništa ne umeš! Pogledaj de kad mi poletimo. Neće nam trebati ni minuta pa će se kola ne spustiti već sleteti!
I tada, isturivši grbinu i zapevši grudima, krete se konj s kolima na put; ali tek što se poče spuštati nizbrdo, kola ga počeše gurati, pa se zaleteše. Udaraju konja otpozadi, bacaju ga ustranu; te ti se moj konj pusti u sav trk. Kola stadoše udarati na kamenje, upadati u rupčage, počeše se drmusati, skakati, udariše levo, levo — pa bup u jarak! Nazdravlje vam trgovčevi lonci!
I mnogi ljudi imaju istu slabost. Sve im se čini da drugi prave pogreške; a late li se oni nekog posla, napakoste dvaput gore.

Slon kao vojvoda


Zlo je kad je neko ugledan i jak, a nije pametan, pa makar bio i dobrog srca.
Slon bi postavljen za šumskog vojvodu. Iako izgleda da su slonovi pametne životinje, ipak se dešavaju izrodi u njihovoj porodici. Naš vojvoda bio je debeo, kao i svi njegovi rođaci, samo je bio prostiji nego rodbina; ali nije kadar bio ni muhu hotimice uvrediti.
Elem, jedared vojvoda vidi: stigla žalba od ovaca.
— Vuci nas sasvim oderaše!
— Gle ti razbojnika — poviče slon — kakav zločin! Ko vam je dopustio da pljačkate?
A vuci na to odgovore:
— Zaboga, oče naš! Zar nam nisi ti sam dopustio da za zimske kožuhe skupljamo od ovaca malu porezu? A što one viču, to je zato što su ovce glupe. Svega će doći po jedna kožica od svake, pa i to im je žao dati.
— Pa dobro! — veli im slon — samo pazite! Neću dopusti da se ikom učini nepravda. Neka bude po jedna kožica, toliko uzmite; a više ih ne smete darnuti ni za dlaku.

Magarac i slavuj

Magarac spazi slavuja pa će mu reći:
— Čuješ, dragi prijatelju! Kažu ljudi da si veliki majstor u pevanju, pa bih hteo čuti kako pevaš i sam oceniti da li si zaista takav veštak.
Tada slavuj poče izvoditi svoju veštinu: stade cvrkutati, zviždati na hiljadu načina, izvijati, priželjkivati, čas je nežno oslabljivao glas, koji mu je odjekivao kao umorna frula u daljini, čas se opet prosipao kao sitna sačma po šumi. Sve živo je netremice slušalo ljubimca i pevača Aurorinog10; utišaše se vetrići, umukoše ptičji horovi, a stada polegaše. Jedva dišući, pastir je zadovoljno gledao u njih i samo pokašto, slušajući slavuja, smešio se na pastirku.
Kad pevač završi, magarac reče, uprevši čelom u zemlju:
— Izvrsno; mora se priznati da te čovek može slušati bez dosade; ali mi je žao što se ne poznaješ s našim petlom; — Još bolje bi se doterao kad bih se kod njega malko poučio.
Čuvši takav sud moj jadni slavuj prhnu i — odlete glavom bez obzira.
Sačuvaj, Bože, i nas od takvih sudija!

Seljak u nevolji
U dvorište nekog seljaka uvuče se jedne jesenje noći lopov; ušunja se u vajat pa, pretraživši dobro sve zidove, i pod, i tavan, pokrade bestidno sve što je mogao poneti; a šta se bolje može i očekivati od lopova!
I tako je naš jadni seljak omrknuo bogat, a osvanuo go kao pištolj, samo da uzme torbu pa da ide po svetu i prosi. Ne dao Bog nikome da se tako probudi! Seljak kuka i tuguje, saziva rodbinu i prijatelje, sve svoje susede i kumove, pa im veli:
— Možete li mi pomoći u mojoj nevolji?
Tu sad svaki razgovara sa seljakom i daje mu svoj pametni savet. Kum Karpović mu veli:
— Eh, dragi moj! Nije ti trebalo da se hvališ po svetu da si toliko bogat.
Prijatelj Klimović veli:
— Ubuduće, mili moj prikane, gledaj da ti vajat bude bliže kući.
— Eh, braćo, sve to nije tako, — tumači sused Foka — nije zlo od toga što je vajat daleko, već treba držati u dvorištu zle pse; uzmi od mene koje hoćeš Žućkino štene; ja ću ih od srca pre pokloniti dragom susedu nego podaviti.
I jednom rečju, rođaci i ljubazni prijatelji nadavali su hiljadu korisnih saveta, koliko je ko mogao, a u stvari nijedan siromahu nije pomogao.
Tako je to na svetu. Ako zapadneš u nevolju, pokušaj da se obratiš prijateljima — staće ti savetovati sve lepše od lepšeg, a pomeneš li samo da ti i stvarno pomognu, najbolji prijatelj će se praviti i gluv i nem.

Trgovac i miši
Ako u kući nastanu krađe, a ne može da se uhvati lopov, nemoj sumnjičiti ili kažnjavati sve redom. Time nećeš uhvatiti lopova niti ga popraviti, a samo ćeš učiniti da ti se dobre sluge razbegnu iz kuće, te ćeš iz manjeg zla upasti u veće.
Neki trgovac sagradi ambare i u njih smesti sve životne namirnice. A da mu mišji rod ne bi nanosio štetu, postavi mačke za stražare. Sad je trgovac miran od miševa; po ambarima se i danju i noću stražari; i sve bi bilo dobro, da se nije desio nesrećan slučaj — među stražarima se pojavio lopov. Kod mačaka, kao i kod nas ljudi (ko to ne zna?), dešavaju se greške kod nadzornika. Tada, umesto da uvreba lopova i kazni ga, a one koji nisu krivi poštedi, naš trgovac naredi da se sve mačke izbiju. Čuvši za tako oštroumnu presudu, i pravi i krivi se brže bolje razbegnu iz kuće. I tako naš trgovac ostane bez mačaka; a miši su to samo i hteli i jedva čekali. Čim mačke odu iz kuće, oni svi u ambar, i za dve tri nedelje pojedu sve namirnice.

Slon i mops
Vodili slona ulicama da ga pokažu. Poznato je da su slonovi kod nas retkost, pa je zato za slonom išla gomila zazjavala. Odnekud se stvori ispred njih mops. Spazivši slona, poče naletati na njega: o laje, ciči, o otima se, prosto hoće da zapodene borbu s njim.
— Susede, nemoj se sramotiti, — reći će joj pudlica — zar ti da se nosiš sa slonom? Eto, ti si već promukao, a on ide slobodno napred, i ne primećujući tvoga lajanja.
— Eh, eh! — odgovori joj mops — baš to mi i daje hrabrosti što mogu bez ikakve borbe ući u red velikih ubojica. Odsad će psi govoriti :
— Gle ti mopsa! Znači da je sila, kad laje na slona!

Seljak i lisica



— Reci mi, kuma-lijo, kakva ti je to strast krasti kokoške? — reći će seljak lisici, sretnuvši se s njom.
— Boga mi te žalim! Slušaj, sad smo nas dvoje sami, reći ću ti pravu istinu: u tvom zanatu ne vidim ni trunku dobra, a već i da ne govorim o tome da je krasti i grehota i sramota i o tom da te grdi ceo svet; a pored toga, nema dana da se ne bojiš da zbog ručka ili svoje večere ne ostaviš kožu u kokošarniku! Pa jesu li vredne toga sve kokoške?
— A kome je takav život prijatan! — odgovori mu lisica. — Meni je u njemu sve tako žalosno da mi ni hrana ne godi. Kad bi ti samo znao kako sam ja u duši poštena; ali šta da radim? Nužda me goni, deca; a pritom mi ponekad, dragi kume, i to pada na um; da li ja jedina na svetu živim od krađe, iako mi je taj zanat kao oštar nož?
— E pa dobro, — reći će joj seljak — ako me doista ne lažeš, ja ću te spasti greha i daću ti da zaslužiš pošteno svoj hleb. Najmi se da mi čuvaš kokošarnik od lisica; ko će, ako ne lija, znati sva lisičja lukavstva? Zato ni u čemu nećeš oskudevati i živećeš kod mene kao bubreg u loju.
Pogodba bi zaključena, i istog časa lija preduze stražarsku dužnost. Otada za liju nastade zadovoljan život kod seljaka; on bogat, pa lija ima svega što joj srce hoće. Lisica je sad bila i sitija i ugojenija, ali nije postala poštenija: ubrzo joj je ogadio nekradeni zalogaj; i kuma svoju službu tim završi što jedne mračnije noći podavi svome kumu sve kokoši.
Ko u sebi oseća savest i zakon, taj neće ukrasti niti prevariti, pa ma u kakvoj nevolji bio; a lopovu možeš dati i milion — on će i dalje krasti.

D r v o
Videći da seljak nosi sekiru, mlado drvo mu reče:
— Prijatelju, saseci oko mene šumu, jer ne mogu mirno da rastem: niti vidim sunčevu svetlost, niti ima mesta za moje žile, niti vetar može slobodno da duva oko mene; takav je svod šuma splela nada mnom! Da mi ona ne smeta rasti, ja bih za godinu dana postao ukras ovoga kraja, i moja senka bi pokrila svu dolinu; a sad sam tanko skoro kao prut.
Seljak dohvati sekiru i učini drvetu prijateljsku uslugu. Očisti oko njega veliki prostor; ali njegova radost nije dugo trajala. Čas sunce prži drvo, čas ga mlavi grad, čas kiša, i najzad ga vetar slomi.
— Ludo! — reći će mu tada zmija — zar ne vidiš da si samo krivo za svoju nevolju? Da si, sakriveno u šumi, raslo, tebi ne bi mogli naškoditi ni pripeka, ni vetrovi, jer bi te stara drveta čuvala; a kad bi nekad nestalo tih drveta i vreme njihovo prošlo, dotle bi ti toliko već poraslo, ojačalo i učvrstilo se da ti se ova današnja nesreća ne bi dogodila, pa bi možda i oluju moglo izdržati!

G u s k e
Terao seljak dugačkim prutom guske u varoš da proda. Pravo da kažemo, nije baš uljudno postupao sa svojim guščijim jatom. Žurio je da ih sa što većom zaradom proda pazarnog dana (a kad se tiče dobiti, onda izvuku i ljudi, a ne samo guske). Ja ne krivim seljaka, ali su guske drukčije o tome mislile, pa su, sretnuvši se na putu s jednim putnikom, ovako prigovarale seljaku:
— Imali ikoga nesrećnijeg od nas, gusaka? Seljak nas tako ponižava i Toni kao neke proste guske; ovaj prostak pe može da pojmi da je dužan poštovati nas; jer naš znatni rod vodi svoje poreklo od onih gusaka koje su nekad spasle Rim; tamo su čak bile ustanovljene svečanosti u njihovu čast!
— A zašto vi želite da budete izdvojene? — upita ih putnik.
— Pa naši preci...
— Znam i sve sam čitao, ali bih želeo znati koliko ste vi koristi donele?
— Pa naši su preci spasli Rim!
— Sve je to lepo, ali šta ste to vi učinile?
— Mi? Ništa!
— Pa šta onda ima dobro kod vas? Ostavite vi svoje pretke na miru. Kako su zaslužili, takva im je i čast bila ukazana; a vi ste, drage moje, dobre samo za pečenje.
Ova bi se basna mogla i bolje objasniti, nego se bojimo da ne razdražimo guske.

Orao i pauk
Podigao se orao iznad oblaka navrh Kavkaskih Planina; pao tamo na stoletnji kedar pa uživao u prostranstvu koje je video pod sobom. Činilo mu se da odatle vidi kraj zemlje: onamo su reke vijugajući tekle kroz stepe; ovde su šume i livade cvetale u svem svom proletnjem sjaju, a tamo se besno Kaspijsko More crnelo u dolini kao gavranovo krilo.
— Hvala ti, Zevse, što si, upravljajući svetom, odlučio da mi daš takav let da ne znam visinu koja bi mi bila nepristupačna, — uzviknuće orao Zevsu — i što gledam na lepote sveta odavde kud niko ne doleće.
— Vidim da si veliki hvališa! — odgovori mu tada pauk s grane — pa zar ja sedim ovde niže od tebe?
Orao gleda. I zaista, razapevši mrežu nad samim njim, pauk se na grančici dao na posao i izgleda kao da hoće orlu da zakloni sunce svojim tkanjem.
— Otkud ti na ovakvoj visini? — upita ga orao — i oni što imaju najsmeliji polet, ne smeju se svi upustiti čak ovamo; a ti si bez krila i nejak; nisi valjda dopuzio?
— Ne, na to se ne bih odlučio.
— Pa kako si se ovde našao?
— Pa zakačio sam se za tebe, pa si me odozdo ti sam poneo na svom repu, ali ovde se umem i bez tebe držati. Dakle, preda mnom, molim da se ne razmećeš, i znaj da ja.
U tom trenutku se oluja neočekivano diže i zduva pauka opet sasvim dole.

Ne znam kako vama, a meni često liče na ovakve pauke oni što se bez pameti i čak bez truda, izvlače gore, držeći se za rep velikašu, a prse se kao da im je Bog dao orlovsku snagu, iako treba samo da pirne vetar pa da ih odnese sa svom paučinom.

Košuta i derviš
Mlada košuta, ostavši bez svoje mile mladunčadi, kad je poče mučiti vime nabreklo od mleka, nađe u šumi dva mala vučića i stade na njima vršiti svoju svetu materinsku dužnost, hraneći ih svojim mlekom.
U istoj šumi živeo je neki derviš, pa se začudi kad vide šta ona radi i reče joj:
— Baš si nerazborita! Kome si našla da ukazuješ svoju ljubav i daješ svoje mleko? Zar od njihovog roda ti očekuješ neku zahvalnost? Ne poznaješ ti njihovu zloću, a možda će nekad oni proliti i tvoju krv.
— Možda, — odgovori košuta na to — ali ja to nisam pomišljala, niti hoću o tome da mislim; meni je sad jedino prijatno materinsko osećanje, pa bi me mučilo moje mleko kad ne bih dojila.

Tako i čovek koji je istinski milostiv čini dobro bez ikakve nagrade. Ko je dobar, njemu je izobilje na teret ako ga ne deli sa svojim bližnjim.

P a s
Neki čovek imao psa koji je voleo da krade, ma da nije osećao ni u čemu nuždu. Drugi bi pas bio srećan i zadovoljan takvim životom, pa ne bi ni pomislio krasti! Ali ovaj je imao strast da odmah smota sve što je od mesa. Njegov gazda nikako nije mogao izaći na kraj s njim, ma koliko da se trudio, dok se nije umešao njegov prijatelj i u tome mu pomogao svojim savetom.
— Slušaj, — kaže mu on — iako si, izgleda strog, ipak ti sam učiš psa da krade tim što mu uvek ostavljaš ukradeni komad; nego odsad ga makar i manje bij, ali mu otmi ono što je ukrao.
I tek što je pas iskusio na sebi ovaj pametni savet — odmah je prestao krasti.

Nemoj prezirati ničiji savet, već prvo promisli o njemu.

Orao i krtica




Doletevši iz daleke zemlje u gustu šumu, orao i orlica namisle da stalno ostanu u njoj, pa, izabravši granat i visok hrast, stadoše na njegovom vrhu svijati sebi gnezdo, računajući da na leto tu i ptiće izlegu.
Čuvši za to, krtica se usudi reći orlu da taj hrast ne valja za njihov stan, jer je skoro sav u korenu truo, i možda će skoro pasti, pa zato neka orao na njemu ne pravi gnezdo.
Ali zar se pristoji orlu da prima savet iz krtičnjaka, od krtice? A gde su onda toliko hvaljene oštre oči orlove? I kako se sme krtica mešati u poslove cara svih ptica! Zato, ne govoreći mnogo s krticom, prezrevši njen savet, car se brzo lati posla, i nov stan ubrzo bi gotov za caricu.
Sve je srećno ispalo.
Orlica ima već i orliće.
Ali šta to bi? — Jedared, kad je orao u zoru ispod oblaka žurio s bogatim doručkom za svoju porodicu, on vide da se njegov hrast srušio i prignječio mu orlicu i orliće. Od velike žalosti smrče mu se pred očima i on reče;
— Kako sam nesrećan! Bog me je ljuto kaznio zbog moje oholosti, jer nisam poslušao pametan savet. Ali ko se mogao nadati da ništavna krtica ume dati dobar savet?
— Da me nisi prezirao — reći će mu na to krtica iz krtičnjaka — ti bi se setio da ja svoje krtičnjake rijem pod zemljom, pa pošto nailazim blizu korena, mogu bolje znati da li je drvo zdravo ili nije.

K v a r t e
Nestašni majmun, magarac, jarac i krivonogi medved naume da sviraju u kvartetu12. Nabave note, kontrabas, brač i dve violine, pa sednu na poljanu pod lipe da očaraju svet svojom umetnošću. Dokopaju gudala, stružu, ali ništa ne valja.
— Stojte, braćo, stojte! — viče majmun — čekajte! Zar se tako svira? Pa vi ne sedite kako valja. Ti, medo, sedi s kontrabasom prema braču, a ja ću s prvom violinom sesti prema drugoj violini; tako će ispasti sasvim drukčija muzika: počeće igrati i šuma i brda!
Razmeste se, i kvartet poče; ali opet nikako da pođe kao što treba.
— Čekajte, pronašao sam tajnu, — viče magarac — sigurno ćemo oporaviti ako sednemo jedan pored drugoga.
Poslušaju magarca i posedaju dostojanstveno u red, pa ipak kvartet nikako ne ispada kako valja. Zato se još više nego pre toga počnu objašnjavati i prepirati o tome kako ko da sedne.
Slučajno na njihovu galamu doleti iz šume slavuj, i oni odmah navale moliti ga da im objasni u čemu je stvar.
— Molimo te. — vele mu — imaj samo za časak strpljenja da naš kvartet dovedeš u red. Imamo i note, tu su i instrumenti; samo nam reci kako da sednemo!
— Da se postane muzikant, potrebno je znanje, a i uši malo nežnije od vaših; — odgovori im slavuj — a vi, prijatelji, niste za muzikante, pa makar kako posedali.

Lišće i žile
Jednog divnog letnjeg dana, bacajući svoju senku po dolini, lišće na drveću je šaptalo s povetarcem, hvaleći se kako je gusto i zeleno, pa je ovako govorilo povetarcu o sebi:
— Zar nisam ja ukras ove doline? Nije li zbog nas drvo tako divno i kudravo, razgranato i veličanstveno? Šta bi ono imalo bez mene? Bogami, imam puno pravo da se hvalim! Zar ne zaklanjam ja u svoj hlad na letnjoj pripeci pastira i putnika? Zar ne privlačim svojom lepotom pastirke da ovde igraju? U meni i slavuj peva jutrom i večerom. Pa i ti, povetarče, skoro se ne rastaješ od mene.
— Moglo bi se tu i nama bar malo zahvaliti — odgovori im neki skroman glas ispod zemlje.
— Ko sme govoriti tako drsko i naduveno? Koji ste vi to što hoćete tako drsko da se objašnjavate sa mnom? — zašušta lišće na drvetu.
— Mi smo one što rastemo ovde u mraku i tebe hranimo. Zar nas ne poznaješ? Mi smo žile drveta na kojem ti živiš. Razmeći se do mile volje! Samo ne zaboravi ovu razliku između nas: svakog proleća izraste novo lišće, a ako bi se žile osušile, — nestalo bi i drveta i vas.

Vuk i lisica
Mi rado poklanjamo ono što nama samim nije potrebno, što ćemo basnom objasniti, jer se istina lakše podnosi kad je upola skrivena.
Najevši se sita piletine i ostavivši za pričuvu dobru gomilu, lisica prilegne uveče pod stog da malo odspava. Pogleda, a gladan vuk joj se vuče u gosti, pa joj kaže:
— Zlo, kumo moja! Nigde nisam mogao naći ni jedne koske; pa me tako mori glad; a psi zli, pastir ne spava; došlo mi prosto da se udavim!
— Ama, je li moguće? — upita ga lisica.
— Veruj Bogu, tako je, — odgovori vuk.
— Jadni kumiću! Pa bi li malo sena? Evo ti celog stoga — rado ću uslužiti svoga kuma.
Kumu nije bilo do sena, hteo bi on malo mesa! A lisica ni reči ne veli o svojoj pričuvi. I moj suri delija, obasut ljubaznim kuminim rečima, ode kući bez večere.

Labud, štuka i rak
Kad među drugovima nema sloge, posao im nikako neće ići kao što valja, a ispašće iz njega ne posao, već samo muka.
Jedared se labud, rak i štuka dogovore da vuku natovarena kola, pa se sve troje upregnu u njih; zapeli iz sve snage, ali kola ni da maknu! Teret izgleda i nije težak za njih, ali labud poleće u oblake, rak ide nazad, a štuka vuče u vodu. Ko je od njih kriv, a ko ima pravo, — nije naše da sudimo; tek kola i sad tamo stoje.