Pamir, krov sveta

First topic message reminder :

Ako pogledate satelitsku sliku planinskog venca Pamir videćete veliki četvorougao uramljen planinskim prostorom. Veliki deo planine Pamir se nalazi u Tadžikistanu, dok se manji delovi nalaze u Kini, Avganistanu, Kirgistanu i Pakistanu. Najviši vrhovi planina obuhvataju:vrh Kongur(7.719m) i vrh Muztag-Ata (7.550m) na istoku, Safed-Khirs područje na zapadu, vrh Lenjin (7.134m) i Trans-Alay područje na severu, smrznuti Hindukuš (Tirich-Mir 7.690m) do juga. Postoji još jedna poznata planina - vrh Somoni (bivši vrh Komunizma), najviša planina bivšeg Sovjetskog Saveza. Mustag-Ata je jasno vidljiv sa strane Tadžikistana i daje utisak bele fatamorgane na horizontu.



Geografski, planine Pamir možemo razdvojiti na dva dela: Zapadni Pamir (koji je ustvari Badakhshan) i Istočni Pamir. Badakhshan je pokrajina koja se nalazi u Avganistanu. Zemlja visokih strmih stenovitih brda sa malim uskim dolinama, u kojima su smeštena mala zelena sela gde
ljudi mogu pronaći zemlju za uzgoj i navodnjavanje. Sa visoke nadmorske
visine, sela izgledaju kao mala zelena ostrva među ogromnim stenama i
planinama. Vlada kontinentalna klima sa suvim i toplim sunčanim letima i
hladnim zimama.

Istočni Pamir je zemlja velikih pustinja,
jakih vetrova, zaslepljujućeg sunca. Najbolje reči koje opisuju ovo
područje su: ekstremno hladno, ekstremno suvo, ekstremno jako sunce,
ekstremni vetar... Ustvari, klima je vrlo suva (ponekad je vlažnost
vazduha 10% niža od granice normale) i hladna. Minimalne temperature u
Tadžikistanu su zabeležene u Bulunkoul-u (selo u planinama) od -63° C. Za vreme leta, temperature se kreću od 25° C preko dana i pada do 0° C noću.
 
Ovde, u ovom malom prostoru, pronaći ćete jedinstvenost različitosti -
različite ljude, različite kulture, različite jezike, različite pejzaže i
planine. U Istočnom Pamiru, područja i klima prilično se razlikuju od
Zapadnog Pamira, i to se oseti čim dođete. Ponekad izgleda kao ogromna
visoka visoravan smeštena na visokoj nadmorskoj visini (3.500-4.500m)
okružena visokim planinama (4.500-6.000m). Uprkos tome, postoji mnogo
zanimljivih životinja na planini, kao što su hrčak, Ibex (planinska koza sa velikim rogovima), vuk, zec, mrki medved, azijske kamile, jak (vrsta goveda sa dugom, gustom dlakom), snežni leopard i veličanstvene Marko Polo ovce.
 
Planine Pamir su poznate još od davnih vremena, kada su prvi karavani otišli u drevni Egipat, donoseći nebesko plavi lapis lazuri (kristal,
azurno plave boje) u zemlju. Ograničene su informacije o tom vremenu,
ali jedna stvar je jasna; zemlja je bila na velikom svilenom putu dugo
vremena. I velike ruševine stare tvrđave čuvaju tajne o tom vremenu.
Poznati putnik iz 13. veka, Marko Polo, na putu do Kine je posetio Pamir
i opisao ga u svojoj knjizi.

 
Planine Pamir u Tadžikistanu su, bez sumnje, najmanje posećeni planinski lanac
na svetu, ali je jedan koji nudi najveličanstvenije predele, slikovite
ruralne prizore, podstičući putovanja i originalno gostoprimstvo koje se
može naći na planeti

 

Do ruševina Alamuta, smeštenih visoko u planinama, i danas se teško dolazi. Surovi planinski predeli u okolini tvrđave retko su naseljeni. Ismailita u Iranu danas ima malo, i ko želi da ih upozna u većem broju mora krenuti ka istoku. Jedna od najvećih ismailitskih zajednica danas živi na Pamiru, na istoku Tadžikistana, u oblasti gde se sudaraju neki od najviših planinskih venaca Azije, Kunlun, Hindukuš, Karakorum i Tjen Šan. Badahšan (drugo ime za Pamir) dom je 150.000 pamirskih Tadžika, koji se od sunita iz ravnica razlikuju i konfesijom i jezikom, često i izgledom. Na Pamiru ljudi govore istočnom verzijom persijskog jezika, koja se dosta razlikuje od one koja se koristi u Iranu. Ipak, sporazumevanje nije problem, jer na Pamiru čak i pastiri na vrhovima planina govore nekoliko jezika – ruski, farsi (nekoliko varijanti), urdu, paštu… U nizijama Centralne Azije ostavile su svoj trag sve vojske koje su prolazile, ali na Pamiru se mnogo više sačuvao izvorni, arijevski tip, pa je velik broj ljudi plavook.

Sudbina Pamira, daleko od očiju sveta, nije bila vesela u poslednjoj deceniji XX veka. Posle kolapsa Sovjetskog Saveza, u Tadžikistanu je 1992. počeo građanski rat. U moru sukobljenih frakcija na jednoj od strana našli su se i Pamirci, nad kojima je krajem 1992. u prestonici Tadžikistana Dušanbeu počinjen pravi masakr. Veliki broj Pamiraca tada se povukao u svoju postojbinu, koja je od ostatka sveta bila gotovo potpuno odsečena. Jedini put vodio je preko severnog Tadžikistana i Kirgistana, preko planinskih prevoja visokih više od 5000 metara, većim delom godine zbog snega neprohodnih za sva vozila osim za moćne džipove.

Od kada je krajem devedesetih rat završen, situacija se donekle promenila i danas Pamir pokušava da iskoristi prednosti koje mu daje gotovo netaknuta priroda i privuče što više turista. Cene koje oglašavaju neke zapadne agencije nisu za svačiji džep, sedmodnevna tura džipom po Pamiru košta gotovo dve hiljade evra, ali domaćini se nadaju da će otvaranje puteva prema Kini, Pakistanu i Avganistanu vremenom razviti i druge vrste turizma, osim ekskluzivnog. Nestvarni mir planinskih jezera, kupanje u toplim izvorima sa pogledom na zaleđene vrhove, jahanje po nekim od najlepših predela čitave Azije, gostoprimstvo u šatorima nomada, samo su neka od užitaka koje Pamir može da ponudi.
(izovr, vreme.com)

Na Pamiru se može shvatiti zašto je aga kan među svojim sledbenicima predmet slepog obožavanja. U olovnim godinama građanskog rata, Pamir se našao u kandžama gladi. Fondacija age kana je godinama bukvalno čuvala Pamirce od smrti, i u vreme mira ova oblast uvozila je gotovo svu hranu koja joj je potrebna. Na tim visinama pririoda je veoma škrta prema čoveku, osim ječma, ovaca i jakova malo šta može da opstane.

Aga kan ulaže i velike napore i da Pamirce otrgne od narastajućeg kriminala. Prilikom svoje prve posete Pamiru, 1994. godine, molio je svoje pristalice koje su se slile u Horog i iz najzabitijih kutaka Pamira da ne švercuju narkotike. Teško je reći koliko je apel imao odziva, gajenje kanabisa je u čitavoj Centralnoj Aziji deo tradicije. Pošto je nezaposlenost gotovo stopostotna, jedini unosan posao ostao je šverc droge i dragog kamenja, naročito rubina kojima je Pamir izuzetno bogat, a put preko Pamira je jedna od najvažnijih ruta za šverc droge iz Avganistana u Rusiju i Evropu.

Horog, glavni grad Pamira, smešten je na reci Panđ, prirodnoj granici Tadžikistana i Avganistana. Iako se nalazi na nadmorskoj visini od 2200 metara, deluje kao zelena oaza posle pustih predela iznad 4000 metara. Najveća atrakcija Horoga je ogromna botanička bašta, a u gradskom muzeju sigurno najbizarniji eksponat je klavir koji je još 1914. doneo komandir ruskog garnizona da bi njegova ćerka imala na čemu da svira. Deset vojnika je dva meseca transportovalo klavir od Oša do Horoga. Naspram Horoga nalaze se gola avganistanska brda zasejana ubogim kućicama, a razlika između načina života u Avganistanu i na Pamiru vidljiva je golim okom. Dok glavni grad Pamira ima bolnicu, aerodrom, fakultet, noćnu tamu u susednom Avganistanu ne remeti gotovo ništa – nema struje, vode, velikih naselja… Inače, ruska vojska je napustila granicu prema Avganistanu krajem 2004, i Pamir je posle više od jednog veka prvi put ostao bez ruskog prisustva.

Ono što od Horoga čini prijatno mesto jesu prvenstveno ljudi. Pamirci se mnogo manje drže krutih običajnih i verskih pravila nego drugi Tadžici. Otvoreni su i srdačni, gostoprimstvo je svetinja bez obzira na to koje je nacije i vere gost. Njemu se daje i poslednje parče hleba u kući, a hleb i šir čaj (slatki čaj sa jakovim mlekom) često su jedini obrok. Mnoge stvari koje su u ravnicama Centralne Azije nezamislive, u planinama su moguće, kao što je zajedničko sedenje sa ženskim pripadnicima zajednice, uz bocu votke na stolu (istina, po selima sloboda ne ide tako daleko). Jedno od obaveznih pitanja jeste i koje je veroispovesti posetilac, odnosno da li je ismailit, ali su i razgovori o veri na Pamiru opušteni i veseli. Kada je čuo da su njegovi gosti hrišćani, domaćin jedne kuće je uz grohotan smeh odgovorio: "Ma nema veze, ionako će jednog dana svi ljudi na svetu biti ismailiti."