Svašta-nešta

Zašto je Njujork  Velika jabuka, a ...


1. Njujork – Velika jabuka

Iako se smatralo da je ovaj nadimak stariji, nedavna istraživanja pokazala su da je za “Veliku jabuku” zaslužan književnik Edvard Martin, koji je današnji nadimak grada spomenuo u knjizi ‘The Wayfarer of New York’. On je pisao da građani drugih gradova Njujorčane smatraju bahatim i pohlepnim, nazivajući ih između ostalog, velikim trulim jabukama.

Njujork je uprkos tome danas jedan od najpopularnijih turističkih gradova na svetu.

2. London – Stari dim

London je oduvek bio zadimljeno mesto, ali je veliki smog iz 1952. u potpunosti opravdao ovaj naziv. Tokom pet uzastopnih dana zagadio je vazduh u tolikoj meri da je ubio više od četiri hiljade ljudi!

3. Pariz – Grad ljubavi

Pariz je bio prvi evropski grad koji je počeo da koristi javnu rasvetu, a zbog raskošno osvetljene Ajfelove kule, često se naziva i gradom svetlosti. Naravno, ceo grad je idealan za provođenje vremena sa partnerom, a čak se i za francuski jezik kaže da je u pitanju jezik ljubavi.

4. Singapur – Lavlji grad

Reč ‘Singapur’ se s engleskog prevodi doslovno kao ‘Lavlji grad’. Osnivač grada, ser Stemford Refls, objasnio je da je ovo ime odabrao nakon što je ugledao ‘merlion’ (mešanca lava i sirene). Legenda je zanimljiva, iako ovde nikad nije bilo ni lavova ni sirena.

5. Amsterdam – Venecija severa

Glavni grad Holandije preseca više od 100 kilometara kanala. S obzirom na tu činjenicu, Amsterdam se često upoređuje s najslavnijim gradom s kanalima, Venecijom. Iako im je to jedina zajednička stvar, za nadimak je očigledno bilo dovoljno.

6. Filadelfija – Grad bratske ljubavi

Osnivač grada, Vilijam Pen, želeo je da osnuje mesto gde će svi moći da žive u ljubavi i slozi. Stoga je spojio dve reči na starom grčkom – ‘philos’, što znači ‘ljubav’ i ‘adelphos’, što prevodimo kao ‘brat’. Tako je Filadelfija postala i ostala grad bratske ljubavi.

7. Jerusalim – Sveti grad

Ovde posebno objašnjenje verovatno nije ni potrebno. Jerusalim ima veliko značenje i svetost za sve tri velike monoteističke religije: hrišćanstvo, judaizam i islam. Neka od najsvetijih (hodočasničkih) mesta sve tri religije mogu se naći upravo u ovom gradu, a zajednička im je Hramska gora.

8. Mumbaj – Grad snova

Mumbaj je ovo ime zaslužio jer je najbogatiji grad Indije, pa ne čudi što mnogi u njega stižu u potrazi za boljim poslom i životom. Neki pokušavaju da uspeju na sve moguće načine, a ovde je smešten i Bolivud.

9. Las Vegas – Grad greha

Grad nastao usred pustinje Nevade i danas je najpoznatiji po velikom broju kockarnica gde retko ko zarađuje, a većina gubi novac. Ovde je moguće pronaći sve poroke, tako da Las Vegas savršeno opravdava svoj nadimak.

10 najpopularnijih imena ruskog porekla sa divnom simbolikom


Hrabrost, borba, mir i vatra, samo su neka od moćnih značenja popularnih ruskih imena! Da li biste vi za svog dečaka ili devojčicu izabrali neko snažno ime ruskog porekla...
Rusi nisu svet obogatili samo najvećim delima klasične književnosti, nego i nekim od najlepših ženskih i muških imena vrlo popularnih i u Srbiji. A popularnost tih imena ne jenjava, pa roditelji i danas svojoj deci često daju imena ruskog porekla.

Ženska imena:

1. Tatjana - ime koje znači vatrena kraljica. Skraćena verzija imena je Tanja.

2. Olga (Olja) - ime koje je među Ruse došlo u 9. veku sa švedskim Vikinzima, i to kao Helga. U staroskandinavskom jeziku Helga znači zdrava, srećna i sveta.

3. Maša - nastalo je od imena Marija. Spominje se više značenja ovog imena, jedno od njih je gospođa, a drugo ona koju Bog ljubi.

4. Nataša - ovo ime znači rođen, dan rođenja, rođendan, ali i Božena, Božica. Ime je u prošlosti uglavnom pripadalo deci rođenoj na Božić.

5. Irina - značenje imena potiče od grčkog Eirene, imena jedne od Hora, boginja mira. Irina znači mir i spokojstvo.


Muška imena :

1. Boris - ime je zapravo skraćenica od slavenskog imena Borislav. Prvi deo imena dolazi od glagola boriti se, a drugi je morfem - slav, čest u slovenskim imenima.

2. Vanja - izvedenica imena Ivan(a) pa ima isto značenje - Bog je milostiv. Ovo ime je uniseks, odnosno može se dati i dečaku i devojčici.

3. Igor - ime koje je nastalo od nordijskog imena Ivar, Ingwar što znači branitelj mora.

4. Aleksandar (Saša) - ime je stvoreno od glagola aléxo što znači branim i imenice anér (u genitivu andrós) što znači čovek, junak.

5. Ivan - najtipičnije rusko ime koje je vekovima bilo popularno u svim slojevima ruskog društva, od običnih seljaka do carske porodice. Ime Ivan znači Bog je milostiv.

Znate li ko je bio Rolan Garos?




Jedan od četiri najveća teniska turnira nosi njegovo ime, a da li znate ko je bio Rolan Garos?

Čovek čije ime nosi pariski grend slem bio je francuski vojni pilot koji je upamćen po hrabrim delima tokom Prvom svetskog rata.

Rođen je u oktobru 1888. godine, a poginuo samo dan pre svog tridesetog rođendana i nekoliko sedmica pre kraja Prvog svetskog rata, 5. oktobra 1918. godine.

Čak i pre rata Garos je bio poznati pilot. Godine 1913. ušao je u istoriju zahvaljujući prvom neprekidnom letu preko Sredozemnog mora, od Frežua na jugu Francuske do Bizertea u Tunisu, koji je izveo 23. septembra i koji je trajao sedam sati i 53 minuta. Naredne godine priključio se francuskoj vojsci. Shvativši da mu je teško da upravlja avionom i istovremeno puca, on je automatsku pušku pričvrstio za prednji deo svoje letelice, a drvenu elisu ojačao je metalnim klinovima.

Smatra se da su po ugledu na njegov borbeni avion Nemci nešto kasnije izumeli još savremeniji sistem, kojim su dobili novu prednost u odnosu na protivnike i da je upravo Rolan Garos prvi čovek koji je u Prvom svetskom ratu oborio nemačku letelicu.

Prvi put je oboren u aprilu 1915. godine i skoro tri godine proveo je u nemačkom zarobljeništvu. Čim je uspeo da pobegne vratio se francukoj vojsci, ali je 5. oktobra 1918. ponovo oboren, ovoga puta sa tragičnim krajem.

Teniski stadion u Parizu dobio je ime po Rolanu Garosu tokom dvadesetih godina prošlog veka, iz već navedenih razloga. Pored jednog od najpoznatijih turnira, Garosovo ime nosi i aerodrom na ostrvu La Reunion, koje se nalazi u Indijskom okeanu.

Pipi Duga Čarapa je najjača devojčica na svetu, ima pege i crvene pletenice koje stoje uspravno, protivreči odraslima i nema baš neke manire. Živi bez roditelja zajedno sa svojim pegavim konjem i majmunom,




a najbolji prijatelji su joj Tomi i Anika.



Njen lik je u seriji snimanoj pre 50 godina, odnosno 1969. godine, tumačila tada 10-godišnja Šveđanka Inger Nilson.



najpoznatija po ulozi crvenokose devojčice, nakon uloge u seriji i tri nastavka filma o 'Pipi Dugoj Čarapi' snimanih 1969. i 1970. godine, ostvarila je par manjih uloga.

Engleska nije samo kolevka fudbala, već je i mesto gde je zaživelo navijanje na stadionima. Iako su poznati po huliganizmu, jasno je da je pravo navijanje duboko ukorenjeno u svest svakog ostrvskog navijača. Britanski "Dejli mejl" je kroz seriju fotografija prikazao neke neverovatne momente u istoriji engleskog fudbala.

Ova slika je nastala pre 53 godine na stadionu Vembli za vreme finala FA Kupa između Vulverhemptona i Blekburna koji je odigran 1960. godine. Zanimljivo je da je publika ovde obučena kao da gleda teniski meč, a ne fudbalsku utakmicu.

Publika na Vembliju 1960. godine
Fotografije iz daleke 1936. godine pokazuje navijače Šefild Junajteda u Londonu pred meč finala FA Kupa protiv Arsenala. Meč je tog dana gledalo 93.000 navijača a pobedio je Arsenal sa 1:0.

Navijači Šefild Junajteda u Londonu pred početak meča sa Arsenalom
Iako svi misle da je skoriji trend da žene dolaze na utakmice, mnogo fotografije sa engleskih stadiona dokazuju da su dame na tribinama prisutne mnogo duže. Na ovoj slici vide se navijačice Kolčestera na meču protiv Noriča 1950. godine.

Verne navijačice Kolčestera
Navijači Fulama srećni se vraćaju sa meča trećeg kola FA Kupa iz Ipsviča gde su pobedili sa 3:2. Navijači londonskog kluba na gostovanje putovali specijalnim vozom.

Navijači Fulama srećni se vraćaju sa gostovanja Ipsviču
Legendarni Liverpulov kop mesto je gde su se okupljali najverniji navijači kluba. Sa ovog dela stadiona često su „grmele" pesme „Bitlsa" koje je prihvatao ceo stadion. Ova fotografija napravljena je 1970. godine, a takva slika je bila sve do 1994. godine kada je ceo Enfild roud renoviran, i kada su postavljene stolice.

Legendarni Liverpulov kop iz 1970. godine
Slika sa Krejven Kotidža na kojem igra Fulam objašnjava možda suštinu fudbala. Na fotografiji iz 1958. godine prikazana su deca koja se raduju golu Fulama protiv Bristol Roversa u šestom kolu FA Kupa. Domaća ekipa taj meč je dobila rezultatom 3:1.

Suština fudbala - Krejven kotidž
Finale FA Kupa iz 1923. godine nazvan je „Finale belog konja", po legendarnoj fotografiji na kojoj se vidi tadašnji šef policije Džordž Skori na njegovom belom konju Biliju kako smiruje masu navijača Vest hema i Boltona koji hrle na Vembli.

Finale FA Kupa iz 1923. godine
Na utakmici između Čarltona i Blekburna iz 1958. godine bilo je toliko navijača da nije mogla igla da padne. I nije samo na toj, već na svim utakmicama iz tog perioda.

Nema igla gde da padne
Navijač Prestona sam se na Trafalgar skveru u Londonu sprema za meč njegove ekipe protiv Hadersfilda 1036. godine. Tu utakmivcu Preston je dobio rezultatom 1:0.

Fudbal u Engleskoj nije stajao ni u ratnim godinama. Na fotografiji se vide engleski vojnici kako 1943. godine na Vembliju prate meč između Engleske i Škotske.

Fudbal ne prestaje ni za vreme rata
Scene kakve su nekad viđene na Old trafordu više nikada se neće ponoviti. Na fotografiji iz 1969. godine vidi se cela tribina na kojoj se nalaze klinci koji se raduju golu Mančester Junajteda.

Scene sa Old traforda kakve se više ne viđaju
Dve fotografije razdvaja 14 godina, ali suština je ista, ljubav premaklubu nema granice. Na fotografiji levo vide se navijači Milvola iz 1957. godine za koje je stadion The Den bio mali za meč protiv Njukasla. Druga fotografija (sa desne strane) prikazuje engleske navijače na Malti kako gledaju meč dve reprezentacije.

Stadioni mali za navijače
Na fotografiji iz 1936. godine vide se navijači Arsenala pred put u Hadersfild gde su igrali polufinale FA Kupa. U to vreme već su postojali specijalni navijački vozovi.

Spremni za put - navijači Arsenala
Apton park je bio mali da 1972. godine primi sve navijače Vest hema na meču četvrte runde FA Kupa protiv Hereforda. Navijači su našli pomoćnu „tribinu" odakle su posmatrali utakmicu.

"Pomoćne tribine" Apton parka
Fotografija sa londonskog derbija između Čelsija i Arsenala na Stamford bridžu 1947. godine ostavlja bez daha. Navijači Čelsija na rukama prebacuju dečaka bliže terenu da bi mogao lakše da gleda utakmicu.

Fotografija za sva vremena sa Stamford bridža

Slavlje na ulicama Mančestera

Krcat Hajberi

Pogled od kojeg podilaze žmarci, jedna od tribina na stadionu Lidsa

Kraljicu Elizabetu pokrao sluga

Predmeti završili na internetu
Adam Kanto (37), koji je pokrao predmete iz palate, dobio je zatvorsku kaznu, a otkrio je i razlog krađe.



Radnik u Bakingemskoj palati 37-godišnji Adam Kanto, dobio je osam meseci zatvora na sudu u Londonu, nakon što je priznao da je iz kraljevskog dvora ukrao niz predmeta i deo njih prodao na I-beju (eBayu). Kanto je u kraljičinoj rezidenciji, kao jedan od zaposlenih u "sektoru ishrane", radio pet godina, a krađe zbog kojih je osuđen dogodile su se između novembra 2019. i avgusta 2020. godine. Uhapšen je krajem decembra.

Kako pišu britanski mediji, on je "ukrao značajan broj" predmeta, a deo njih policija je pronašla u njegovoj sobi u Rojal mewu gde žive radnici dvora.
Među predmetima su potpisane službene fotografije princa Harija, princa Vilijama i Kejt Midlton, te foto-album s kraljevskog banketa povodom posete američkog predsednika Trampa.

Pandemija koronavirusa, kada je bio raspoređen i na druge dužnosti, pomogla mu je da uđe u kancelarije i prostore u koje inače ne bi imao pristup.

Kanto je priznao i kako je otuđio nekoliko ordena, broš, dva zlatna lanca za džepne satove, limitirano izdanje džepnog sata po narudžbi Palate, Tifanijumsku srebrnu olovku, svilene pidžame, manžetne te slavni Samsungov mobilni napravljen posebno za princa Endrua koji opisuju kao "prvi preklopni telefon na svetu".

Njega je Kanto prodao za 650 dolara.

Tužilac je rekao je kako su ukradene stvari vredne "između 14.000 i 150.000 evra ponuđene na I-beju", a 37 predmeta koji su našli kupca prodati su daleko ispod njihove stvarne vrednosti.

Osramoćeni radnik čiji je dosije bio besprekoran, na krađe se odlučio jer je upao u dugove.

Palata nije komentarisala slučaj.
(izvor, jutarnji list))

Činjenice o ljudima koje nauka ne može da objasni


- Jedino ljudi uživaju u ljutoj hrani. Nauka nema objašnjenje zašto je to tako i zašto imamo poriv da jedemo ljuto i pored neprijatnog osećaja. Životinje ljuto ne vole.

- Jeste li čuli za stanovnike malog etiopijskog grada Bekojia? Iako imaju nešto manje od 17.000 stanovnika, pobedili su na više od 30 svetskih takmičenja i imaju neverovatnih 16 olimpijskih medalja.

 Recimo imaju više medalja nego što je Indija sa svojih 1.2 milijardi stanovnika osvojila u istoriji.

- Ćelavi muškarci imaju 32% više šansi da umru od srčanih bolesti.

- Ljudi koji duže mogu da izdrže bez odlaska u WC bolje upravljaju finansijama.

- Slepi ljudi imaju četiri puta više noćnih mora od onih koji vide. Ne zna se zašto.

- Čak 69% onih koji su počinili neki nasilni zločin u detinjstvu su na dnevnoj bazi konzumirali slatkiše. Naučnici ne znaju zašto je to tako, ali postoji jaka veza.

- Bebe koje ranije razviju govorne veštine sklonije su tome da u kasnijim godinama imaju problem sa alkoholom.

- Jedno ispitivanje pokazalo je da čak 35% biznismena pati od disleksije.

- Visoki ljudi manje su otporni na rak.

- Sviranje klavira čini vas boljim matematičarem.

- Ljudi sa više mladeža žive duže od onih koji ih nemaju.

- Volite jaku crnu kafu? Postoji realna šansa da ste psihopata. Psihopate najčešće ne vole mleko i šećer.

- Ljudi koji su od ranog jutra izloženi sunčevom svetlu imaju manji rizik od gojaznosti.

- Čak 50.7% ljudi koji imaju šizofreniju u detinjstvu su imali mačku. Pretpostavlja se da je to zbog toksoplazmoze, ali to nikada nije dokazano.

- Imena utiču na privlačnost ljudi.

- Ako vam se kosa na temenu zavija suprotno od kazaljke na satu, postoji velika mogućnost da ste gej. Čak 21.4% je veća verovatnoća.

- Januar je mesec u kome se rađa najveći broj serijskih ubica. Ne zna se zašto.

(izvor,cdm.me)

Običaji za Srpsku novu godinu

Večeras u ponoć dočekujemo Srpsku novu godinu, a potom, u danu koji sledi, krsnu slavu Sveti Vasilije i praznik Mali Božić.

Prema našim narodnim običajima, na današnji dan ukućani spremaju svečanu večeru, a u ponoć jedni drugima čestitaju dolazak nove godine sa željama za dobro zdravlje i uspeh. Sutradan se ručak služi ranije nego inače. Domaćice mese slane ili slatke vasilice, kolače od kiselog ili lisnatog testa, prelivene medom.



Pre je bio običaj da se jede glava od božićnog pečenja, a u današnje vreme to je svečana trpeza s boljim komadom mesa. Pored raskošne trpeze, na ovaj dan u kuću treba uneti neku novu stvar kupljenu tog dana, kako bi ukućani tokom cele godine imali napretka. Veruje se da se tog dana ne treba svađati jer će vas u protivnom cele godine terati baksuz. Takođe, ako na sam dan Malog Božića pada sneg, verovanje kaže da će naredna godina biti rodna.

Tužni ponedeljak: Zbog čega je danas najdepresivniji dan u godini?





Treći ponedeljak u januaru, takozvani "tužni ponedeljak" (blue monday) smatra se najdepresivnijim danom u godini.

Tužni ponedeljak ustanovljen je pre 15 godina kada je psiholog Klif Arnal to pojasnio s nekoliko stvari: vremenske prilike su obično loše iako su dani duži, praznici su završeni i svi su se uglavnom vratili poslu, računi su ispražnjeni, a većina je već shvatila da neće uspeti da ispuni svoje novogodišnje odluke.
Sve zajedno, smatraju psiholozi, rezultira tugom i niskim nivoom motivacije.

Psiholozi preporučuju da je negativne osećaje najbolje oterati druženjem s prijateljima i porodicom, kao i nekom fizičkom aktivnošću.

1986. godine Mira je upoznala srpskog režisera Gorana Gajića sa kojim je ubrzo otpočela vezu. Pošto je zbog ljubavi živela na relaciji Beograd – Zagreb, hrvatski mediji su je početkom devedesetih godina optužili da se priklonila Srbiji i objavljivali tekstove u kojima su je nazivali izdajicom.
Nakon što je dobila otkaz u Hrvatskom narodnom pozorištu, oduzet joj je i stan koji je nasledila od bake, a dnevno je dobijala oko 50 pretnji smrću.

Furlan je 1991. godine napisala pismo sugrađanima u Zagrebu,

Ovim putem želim zahvaliti svojim sugrađanima koji su se bezrezrevno pridružili ovoj maloj, usputnoj i, po svemu sudeći, ne naročito značajnoj hajci na mene. Iako usputna, ona će ipak promijeniti i označiti cijeli moj život. Što je, naravno, posve nevažno u kontekstu svakodnevnih smrti, uništavanja, razaranja i stravičnih zlodjela u kojima se odvija naš život.


Budući da se ipak radi o mom jedinom životu, i kad sam već iz nekog razloga izabrana da poslužim kao prljava krpa o koju je zgodno tu i tamo obrisati blatne cipele, pa iako sam previše očajna da bih uopće imala volje za polemiziranje po novinama, ipak mislim da sebi i ovom gradu dugujem barem nekoliko rečenica. Baš kao na kraju nespretne, mučne, krive ljubavne priče, kad se, potpuno pogrešno, uvijek još nešto hoće reći i objasniti, iako u dubini duše znamo da su sve riječi suvišne, jer ih, naime, više nema tko čuti. Jer je, naime, kraj.
Preslušavajući svoju telefonsku sekretaricu, slušajući neshvatljiv broj neopisivo odvratnih poruka svojih sugrađana, čeznula sam za samo jednom jedinom porukom nekog prijatelja. Ili čak ne prijatelja. Običnog znanca. Kolege. Ali takve poruke nije bilo. Ni jednog jedinog poznatog glasa, ni jednog jedinog prijatelja – čovjek se pita da li je to moguće. Pa ipak, hvala im. I onim plemenitim rodoljubima koji mi ljubazno obećavaju “masakr na srpski način” i onim kolegama, prijateljima i znancima koji mi svojom šutnjom daju do znanja da na njih više ne računam.
Hvala i svim mojim kolegama u kazalištu s kojima sam igrala Držića, Molijera, Turgenjeva i Šoa, hvala im na njihovoj šutnji, hvala im na tome što nisu pokušali barem razumjeti, ako ne pravdati, moje pismo povodom igranja predstave na Bitefu, pismo u kojem sam pokušala objasniti da je igranje predstave u ovom času za mene obrana naše zajedničke profesije koja ne smije i ne može sebe staviti u službu ni jedne političke ili nacionalne ideje, koja se ne može i ne smije sputavati političkim ili nacionalnim okvirima, jer se to naprosto protivi njenoj prirodi, koja mora, i u najgorim trenucima uspotavljati mostove i veze, kojoj je strana svaka nacionalna medja, koja je, u samoj svojoj biti, profesija koja ne pozna i ne priznaje granice.
Znam da se u ovom času sve te priče o kozmopolitizmu umjetnosti čine deplasiranima. Znam da se čini neumjesnim zaklinjati se u pacifizam, opću ljubav i bratstvo svih ljudi, dok ginu ljudi, ginu djeca, mladići se vraćaju kući zauvijek osakaćeni. Kako da kažem bilo što što neće zvučati kao deplasirana glupost u trenutku kad se, iz apsolutno neshvatljivih razloga, prijeti Dubrovniku u kojem sam igrala svoju najdražu predstavu, “Gloriju”?
Pa ipak, ja ne znam drugačije misliti. Ne mogu u svojoj glavi pristati na rat kao jedino rješenje, ne mogu se natjerati da mrzim, ne mogu vjerovati da će oružje, ubijanje, osveta, mržnja, da će gomilanje zla bilo što ikada moći riješiti. Ne znači li svako pojedinačno intimno pristajanje na rat zapravo i suučestvovanje u tome zločinu, prihvaćanje makar i najmanjeg dijela krivice za taj rat, odgovornosti za nj?


Ja u svakom slučaju mislim, znam i osjećam da je moja dužnost, dužnost naše profesije da gradi mostove. Da ne odustaje od suradnje i zajedništva. Ali ne nacionalnog. Profesionalnog. Ljudskog. I onda kad je najužasnije, kao što je to sada, trebalo bi inzistirati, do zadnjeg daha, na uspostavljanju i održavanju veza između ljudi. To je ulog za budućnost. A ona će valjda jednog dana ipak doći. Ja sam, sa svoje strane, sve do nedavno, bila spremna na sve moguće muke i poteškoće transportno – komunikaciono – financijske vrste, bila sam spremna da 20 sati putujem preko Austrije i Madjarske, a bila bih spremna da podnesem još mnogo luđe i opasnije varijante putovanja, samo da stignem na svoje predstave u dva zaraćena grada, da se točno u pola osam pojavim na sceni sa svojim zagrebačkim ili beogradskim kolegama i da odigram naizmjenično Korneja i Turgenjeva, u ime kontinuiteta svog posla, u ime nečega što će nadživjeti ovaj rat i ovu, meni neshvatljivu, mržnju. I bila bih i dalje spremna da sebe uvijek iznova ulažem kao zalog za neku budućnost koja nas valjda ipak čeka, sve dok me neki strastveni rodoljub doista ne izmasakrira, kao što mi obećavaju.
Bila sam spremna i bila bih spremna i dalje na sve napore i užase s tim u vezi, da me odjednom, takvom strahovitom žestinom, nije zapljusnula mžnja iz mog rodnog grada. Užasnuta sam silinom i količinom te mržnje, jednodušnošću osude, činjenicom da baš nitko u mom gestu nije vidio dobru namjeru, obranu integriteta profesije, pokušaj da se makar obrani jedna dobra i lijepa predstava. Ja ionako više nisam imala namjeru nastaviti s igranjem te predstave, što sam naznačila u svom pismu. Bitef kao internacionalni festival, na koji su došli Englezi, Rusi, Francuzi, Belgijanci, među njima i jedan Slovenac, činio mi se vrijedan mog prisustva, tim više što bi moje neigranje značilo izdaju predstave koju sam pod najtežim okolnostima radila za vrijeme devetomartovskih tenkova, svakodnevnih prijetnji vojnim udarom itd. itd. Itd.
Strahovito je tužno biti prisiljen na opravdavanje, a nedjelo ne postoji. Postoji samo očaj, muka i užas. Preda mnom više ne stoje nikakve odluke koje moram donijeti. Sve su odlučili drugi. Oni su odlučili da ja moram zašutjeti, odustati, zamrijeti, oni su mi ukinuli pravo da radim svoj posao na onaj način na koji ja mislim da bih ga trebala raditi, oni su mi ukinuli pravo da dođem kući u svoj grad, ukinuli su mi pravo da se jednoga dana vratim u svoje kazalište i igram svoje predstave. Netko je u to ime odlučio i to da mi treba dati otkaz…
Hvala Hrvatskom narodnom kazalištu, hvala mom kolegi Draganu Milivojeviću koji je taj otkaz potpisao. Znam da mnogi ljudi dobivaju otkaze, da sam ja samo jedna od mnogih, jednostavno višak. Čovjek se stalno pita ima li pravo u ovom općem užasu postavljati svoje malo osobno pitanje. Ja svakako neko vrijeme (koje?) ne mislim igrati ni na jednoj kazališnoj sceni ove raspadajuće, izmrcvarene države. Možda se nije trebalo tako žuriti s otkazom, sve se moglo riješiti samo od sebe. Elegantnije. Pristojnije. Ne tako grubo. Naravno, nije vrijeme nježnosti.


Hoće li se netko nakon svega ovoga morati stidjeti? I da li ću to baš biti ja, kao što me uvjeravaju moje kolege po svojim pravovjernim intervjuima? Može li se užasom rata opravdati svaka mala gadost počinjena prema svojem bližnjem? Smije li se prešutjeti nepravda učinjena prijatelju ili kolegi u ime velikog svijetlog nacionalnog cilja? Smije li se u ime osjetljivosti za patnje cijelog jednog naroda ostati neosjetljiv na patnju pojedinca (koji je slučajno isto tako dio tog naroda)? Postavljam ova pitanja svojim prijateljima u Zagrebu koji sad šute, zamjerajući istovremeno šutnju Beogradu.
Teško je pisati bez gorčine. Voljela bih da to mogu, jer: “Ljubite neprijatelje svoje”. Voljela bih da svi to možemo. Tu možda leži rješenje za sve nas. Ali se bojim da sam nevjerojatno daleko od Božjeg puta. A on je uvijek put ljubavi. Ne mržnje.
Kome zapravo pišem ovo pismo? Tko će ga pročitati? Tko će ga htjeti pročitati? Svi su obuzeti velikih općim stvarima, male pojedinačne sudbine više nisu važne. Koliko ćemo prijatelja izdati da ne bismo počinili veliku, jedino priznatu, nacionalu izdaju? Koliko malih ljudskih izdaja, koliko sitnih podlosti treba počiniti da bi čovjek ostao “čist pred nacijom”?

Žao mi je, moj vrijednosni sistem je drugačiji. Za mene su uvijek postojali i uvijek će postojati samo ljudi, pojedinačni ljudi, i ti neki ljudi (bože, kako ih je malo!) uvijek će u mojoj glavi, bez obzira na sve kataklizme ovoga svijeta, biti izuzeti od svih generalizacija. Ja, na žalost, nikada neću moći “mrziti sve Srbe”, niti uopće shvatiti što to zapravo znači.
Ja ću uvijek, valjda do trenutka kad se ljubazne telefonske prijetnje konačno ostvare, svoju ruku držati ispruženu prema nekom anonimnom čovjeku s one “druge strane”, čovjeku koji je isto tako očajan i izgubljen kao ja, koji je isto tako tužan, zgranut i na smrt preplašen. Tih ljudi ima i u ovom gradu iz kojeg pišem ovo pismo, a u koji me odvela moja ljubav, ta stvar koju je u ovom času gotovo nepristojno i spomenuti. Ništa više ne služi kao ispričnica, sve je zgaženo i prezreno, ako nije u direktnoj službi velikog cilja. Kakva ljubav, kakvi brakovi, kakva prijateljstva, kakve kazališne predstave!
Odbijam i ne pristajem na takvo osakaćenje sebe same i svog života. Svoje zadnje predstave u Beogradu igrala sam za one očajnike koji nisu “Srbi”, nego ljudi, ljudi kao ja, ljudi koji se gnušaju ove odvratne granginjolske farse u kojoj lete mrtve glave. Tim ljudima, i ovdje i tamo, sada se obraćam. Možda će me netko čuti.
Bez obzira na to hoćemo li živjeti u jednoj, u pet ili pedeset država, dajte da ne zaboravimo na ljude, na svakoga pojedinačno, bez obzira na kojoj se strani ovog našeg Zida taj dotični slučajno zatekao. Slučajno smo se ovde rodili, slučajno smo ovi ili oni, pa valjda ima još nešto osim toga? Upućujem ovo pismo u prazninu, u mrak, ne znajući tko će ga i kako pročitati, niti na koje se sve načine ono može zloupotrijebiti. Vjerojatno će poslužiti kao hrana za vječno gladnu propagandnu zvjerku. Možda će ga ipak netko pročitati čistoga srca.
Takvom čovjeku ću biti zahvalna – završila je slavna glumica.

(izovor, objektiv.rs)

Sveti Trifun



Proleće je vesnik ljubavi. Nije slučajno odabran 14. februar kao datum kada ćete izjaviti ili obnoviti ljubavne zavete. Ali je pravi čas i da se krene u vinograd jer dok se legendarna mečka Božana već prevrće spremna da potraži svoju senku, ubrzano se uspostavljaju strujanja koja će učiniti da priroda bukne u punom sjaju i lepoti. Možda ne greše Kinezi što početak svoje Nove godine vezuju baš za ovaj period! Uostalom, sigurno ne znate da se njihov kalendar zove - poljoprivredni kalendar!



Dan vinara ili Dan zaljubljenih? Teško je odlučiti, ali lako reći: 14. februar praznik je sreće, lepote i emocija materijalizovanih kroz cveće, vino i iskaze ljubavi. Čak dva sveca, Trifun i Valentin, brinu da ovaj datum ne sklizne u zaborav i da se u vaskolikom hrišćanskom svetu radosno proslavi.

O Svetom Valentinu iz drevnog Rima, koji je navodno živeo u III veku, postoji veoma malo podataka, pa se čak pretpostavlja da se radi o „kolektivnom telu”, tačnije skupu više mučenika istovetnog imena.



Što se svetog Trifuna tiče, istorija je mnogo jasnija.

Kaže se: „Jadan onaj vinar koji na slavu prvi put u svoj vinograd zađe”. Sa nekoliko kila viška nabačenih tokom mnogobrojnih zimskih svetkovina, vinari praćeni sveštenikom hukčući i brekčući, kao po kazni, dolaze u vinograd predosečajući da sledi još jedna neizvesna vinogradarska godina u kojoj druge garancije osim da će biti puno teškog rada i žuljeva - nema! I započinje rezidba uz blagoslov, molitvu i pesmu, koja se tokom dana pretvara u pravo slavlje. Kliče se Orezaču, Zarezanu, Zarezojlu, Svetome Tripunu, Trivunu, Trifunu, zaštitiniku od grada i poplave, čuvaru čokota i useva od raznih štetočina. Sveti Trifun je zaštitnik i slava vinogradara i gostioničara, a njegov dan po tradiciji - prvi dan proleća.



Veliki broj verovanja vezanih uz ovog sveca je dokaz koliko se u njega nade polaže. Istorijski posmatrano, Trifun (III vek) je život proveo kao guščar, a rođen je u veoma siromašnoj porodici iz sela Kampsada u Frigiji, današnjoj Turskoj. Taj podatak o siromaštvu se u svim spisima posebno naglašava kao da neizbežno treba da naglasi priču o vinarstvu i poljoprivredi kao privrednim granama tipa „hleb sa sedam kora”.

TRIVUNDANSKE SVEČANOSTI
Po pravilu se pre izlaska sunca požuri u vinograd, polije vinom loza, pa makazama ili specijalnom vinogradarskom čakijom oreže makar jedan čokot. Slava ne bi bila slava da se ponegde i ručak ne iznese u vinograd, a u skladu sa humanističkim duhom Svetoga Trifuna za sto se pozovu i slučajni prolaznici i sirotinja, pa se zajednički lomi slavski kolač.

Legenda o Trifunu veli „o velikoj blagodati Božjoj, da je mogao isceljivati bolesti i na ljudima i na stoci, i izgoniti zle duhove”. O tome se nadaleko pričalo, pa su vesti stigle do rimskog imperatora Gordijana III, čija je kćer patila od teškog mentalnog poremećaja kome nijedan lekar grada Rima nije znao leka. I ko zna šta bi sve bilo sa nesrećnom devojkom da zli duh iz nje nije progovorio i saopštio da ga iz tele devojke može isterati samo Trifun! Gordijan je, naravno, naredio da se dovedu svi Trifuni iz carstva.



Ne zna se koliko je njih bezuspešno pokušavalo da pomogne opsednutoj imperatorovoj ćerki, ali je na kraju pred nju došao i onaj pravi Trifun i doneo isceljenje. Bogato nagrađen, na putu do kuće sve što je dobio razdelio je sirotinji i nastavio sa skromnim životom i poslom guščara, sve više posvećen hrišćanskoj misli kojoj predstoje teški dani sa novim carem Dekijeom. Taj progonitelj hrišćana baca Trifuna u najdublju tamnicu i na najveće muke. Kako mučenje nije dalo rezultata, Trifun konačno, prema zapisima Svetog vladike Nikolaja, biva posečen mačem 250. godine.

SLATKI POLJUBAC BERMETA
Muški i ženski princip udruženi u čaši! Da, to je bermet. Ima li onda šta prigodnije za Dan zaljubljenih?
Kao što je decenijama bio zaboravljen, pa otkriven, tako bermet i dan-danas širi nekakav neobičan oreol oko sebe, auru obožavanja i omalovažavanja. Pili su ga na Titaniku, bio je obavezan sastojak poslovnih i diplomatskih skupova XIX veka, te gospodske svakodnevnice.



Nazivali su ga i „karlovačkim prevrtljivcem” i „prevaranstkim vinom”, jer ume da zavara, sladak kao sok, s bukeom vrhunskog crvenog vina, softan od prvog gutljaja, omamljujući posle trećeg...
I na kraju kontradiktornost: zbog slasti koju nosi svrstava se u ženskasta vinca, al' je ipak najomiljeniji među vrhunskim poznavaocima i ljubiteljima vina – muškarcima!
Zbog svega toga, a i zbog još toliko toga, svima vama zaljubljenima preporučujemo da Dan zaljubljenih zasladite nekim kvalitetnim ovdašnjim bermetom.

Naravno, postoje i druge verzije legende, poput one o velikom grešniku Trifunu koji je ubio 100 ljudi, poslednjeg, srećom, s dobrim razlogom pa mu je sve oprošteno! Ili teorija da je Gordijanovu kći izlečio veštim rukama, lepim i melodičnim glasom kao i peharima dobrog vina kojima je, uz poljupce, ispunio njeno ranjeno srce. A da je isceliteljevom tragičnom kraju doprineo sam imperator Gordijan, gord, tašt i protivan bajci o bitangi i princezi.



I zato 14. februar može biti svašta, ali je sigurno da predstavlja Dan kad započinje ljubav sa Prirodom. Upravo su tako stari Rimljani shvatali ovaj praznik buđenja proleća i slavili ga kao Dan boga Fauna, zaštitinika pastira. A kad ovog Svetog Trifuna krene sitna kiša, radujte se, biće šljiva! Ili neće. Al nek' bude poljubaca.

1. Tonga je jedina monarhija na Pacifiku.

2. Transsibirska železnica prelazi preko 3901 mosta.

3. Filipinski arhipelag sastoji se od 7107 otoka.

4. Reč Allahu Akbar na Iranskoj se zastavi ponavlja 22 puta.

5. Sedam najvećih država sveta (Rusija, Kanada, Kina, SAD, Australija, Brazil i Argentina) zauzimaju polovinu svetske teritorije.

6. Samo šest država u Evropi graniči se sa samo jednom državom - Portugal, Irska, San Marino, Danska, Vatikan i Monako.

7. Erupcija vulkana Parikutin u Meksiku trajala je čak devet godina. Za to vreme vulkan je izrastao na visinu od 2774 metara.

8. Na središnjem trgu kanadskog grada Glendon stoji njegov simbol - knedla visoka 9 metara i teška 2700 kilograma.

9. Londonska verzija Wall Streeta zove se Lombard Street.

10. U državi Togo, ako muškarac da kompliment ženi mora je i oženiti.

11. Pet okruga grada New Yorka su: Bronx, Brooklyn, Queens, Staten Island i Manhattan.

12. Najveća pustinja u Evropi smeštena je između reke Volge i Urala.

13. Japan ima više od 3900 ostrva.

14. Delta reke Ganges najveća je delta od svih reka na svetu.

15. U SAD-u postoje tri Perua i devet Pariza.

16. Manje od jedan posto Karipskih ostrva je naseljeno.

17. Od 25 najviših vrhova na svetu, 19 se nalazi na Himalajima.

18. Najhladniji glavni grad na svetu je Ulan Bator u Mongoliji.

19. Čak 336 reka se uliva u Bajkalsko jezero.

20. Poslednja erupcija vulkana Fuji u Japanu bila je davne 1707. godine.

21. Najveće luke sveta su: Rotterdam, Singapur, Kobe, New York i New Orleans.

22. Nauru je jedina država na svetu koja nema službeni glavni grad.

23. Kuba je jedino ostrvo u Karibima koji ima železnicu.

24. Prvi glavni grad Rusije bio je Ladoga.

25. U Japanu postoji čak 17 aktivnih vulkana.

Znate li koja zemlja ima najviše piramida? Ili ...

1. Sudan ima više piramida od Egipta
Pri pomenu piramida prva asocijacija su Egiptat i faraoni, ali malo jepoznato da ova zemlja ima manje tih drevnih građevina od svog južnogsuseda Sudana. Tamo se, naime, nalaze najmanje 223 piamide, koje su smeštene oko gradova Al Kuru, Nuri, Gebel, Barkal i Mere. U proseku suvisoke između 20 i metara i veoma strme, za razliku od egipatskih.

2. Levom stranom se vozi u više od 50 zemalja
Na pomen vožnje levom stranom puta prva asocijacija svima je VelikaBritanija. Posle kaćeg razmišljanja, na pamet nam padaju i druge zemlje ukojima se vozi "krivom stranom", poput Australije, Novog Zelanda, Indije... Ali, u svetu se levom stranom vozi u više od 50 država. Upitanju su, mahom, bivše engleske kolonije, u kojima je nakonosamostaljenja ostala ova navika.

3. Država u kojoj ima više konja nego ljudi
Mongolski konji su autohtona rasa ove azijske zemlje, a pretpostavlja se da su ostali nepromenjeni još od vremena čuvenog osvajača Džingis Kana. Interesantno je da su ovi konji ne samo primarno prevozno sredstvo mahom
nomadskog stanovništva Mongolije, već i najbrojnija vrsta. Njih, naime, ima više od tri miliona, dok Mongolija broji svega 2,75 miliona stanovnika.

4. Zemlja u kojoj se priča najviše jezika
Papua Nova Gvineja apsolutni je svetski šampion po broju jezika koji se u toj zemlji govore. Tamo je, naime, u upotrebi više od 750 jezika! Najzastupljeniji su motu i takozvani "pidžin" engleski, odnosno lokalnamešavina engleskog i kineskog.

5. Aljaska ima peščane dine
Pri pomenu peščanih dina, prva asocijacija su nepregledna prostranstva Sahare. Ali, manje je poznato da dina ima i na Aljasci. Najpoznatija je Velika peščana dina Kobuk, koja se nalazi oko 60 kilometara iznad arktičkog kruga, gde temperature leti dosežu čak do 37 stepeni Celzijusa! Na tom prostoru postoje tri klastera peščanih dina - Veliki i Mali Kobuk i Hant river, koji zauzimaju oko 65 kvardatnih kilometara.

6. Čudne irske vetrenjače
Vetrenjače širom sveta okreću se suprotno od smera kazaljke na satu. Ali,ne i u Irskoj... U ovoj zemlji one se rotiraju u kontra smeru.

7. Londonski most usred Arizone
Logika nalaže da se, kada kažemo "londonski most", prvo i jedino pretpostavi da je u pitanju most koji se nalazi u prestonici Velike Britanije. Ali, jedan takav most postoji i u Arizoni, SAD. Naime, most koji je tridesetih godina 19. veka premošćavao reku Temzu u Londonu, 1968. je prodat za tadašnjih 2.460.000 dolara izvesnom Roberu Mekalohu Starijem, koji ga je prebacio u Lejk Havasu Siti u Arizoni. Svih 10.246 blokova mosta prevezeni su i ponovo postavljeni preko lagune jezera Havasu, te je most ponovo otvoren 1971. godine.

8. Najizolovaniji grad na svetu
Australijski grad Pert smatra se najizolovanijim gradom na svetu. Čak 200 kilometara oko Perta prostire se pustinja, kroz koju se morate probiti ako želite da se domognete drugog grada.

9. Snaga reke Amazon
Reka Amazon u Atlanski okean ubacuje ogormnu količinu vode, zbog čega se čak i na više od 100 kilometara od njenog ušća, na pučini, usred okeana može pronaći slatka voda.

10. Najduža pruga na svetu
Čuvena transsibirska železnica najduža je na svetu. Njom se, od Moskve do Vladiviostoka, putuje čak sedam dana, a dugačka je celih 9.000 kilometara.

11. Izgubili smo četiri petine šuma
Samo oko 22 odsto originalnih šuma, koje su nekada postojale na Zemlji, danas prekriva našu planetu. Zapadna Evropa ostala je bez 94 odsto, Afrika 92, Okeanija 78, Severna Amerika 66 i Južna Amerika 54 procenta šuma. Oko 45 odsto svetskih tropskih šuma, koje su nekada pokrivale 1,4 milijarde hektara, nestalo je u poslenjih nekoliko decenija.

12. Najkraći interkontinentalni komercijalni let
Najkraći interkontinentalni komercijalni, od svega 55 kilometara, povezuje Gibraltar (Evropa) i Tanžir (Afrika). Let traje celih 20 minuta.

13. Najširi most na svetu
Prema "Ginisovoj knjizi rekorda", most u sidnejskoj luci najžiri je na svetu. On ima čak 16 kolovoznih traka, po osam na dva nivoa, koji su široki 49 metara.

14. Najveći kompleks palata
Zabranjeni grad u Pekingu najveći je kompleks palata na svetu. Tokom skoro 500 godina tu su boravili carevi sa porodicama i poslugom, a zabranjeni grad je predstavljao i ceremonijalni i politički centar kineske vlade. Građen je od 1406. do 1420. godine, sadrži 980 objetaka sa 8.707 soba i zauzima površinu od 720.000 kvadratnih metara.

Zabavne činjenice o proleću




Ukoliko stojite na ekvatoru prvog dana proleća, videćete sunce koje Vam prolazi tačno iznad glave. Ovo važi samo za dva dana godine; prvi dan proleća i prvi dan jeseni.
Popularno prolećno cveće pored visibaba su lale, zumbuli, narcisi, irisi, bele rade (margarete), đurđevak i ljiljani.
Takođe među prve cvetove spada i maslačak. Maslačak vodi poreklo iz Azije, ali sada mu dom predstavlja praktično ceo svet. Koristi se kao hrana i lek, a seme je izuzetno važna hrana za mnoge sitnije ptice.
Životinje koje vezujemo za proleće su: bubamare, pčele, leptiri, žabe, laste, crvendaći, zečevi, jeleni, lisice, medvedi…
Predeo duž Kalifornije i Oregona između Harbor-Brukings Oregona i reke Smit koja pripada Kaliforniji se zove „Uskršnjom prestonicom sveta za ljiljane“, jer proizvodi 95 procenata svih stabljika na svetu gajenih u saksijama za uskršnje tržište ljiljana koje predstavlja više od 11 miliona takvih sadnica svake godine.
Pilići svih vrsta ptica uče da pevaju u proleće. Na svet dolaze sa sposobnošću pevanja, ali moraju da nauče određene melodije svoje vrste. Smatra se da ih uče u prvih deset do šezdeset dana svog života, a počinju da ih pevaju tek idućeg proleća kada su starosti od oko tri stotine dana.
22. mart predstavlja svetski dan šuma i tokom njega sve zemlje sveta se trude da tradicionalno organizuju pošumljavanje različitim vrstama drveća.
Prolećno „ludilo“ (nemir) je stvarno! Najčešće se javlja kada iznenadnu toplu čaroliju prekine duži, hladniji period. Kada temperatura raste, dolazi do dilatacije tj. širenja krvnih sudova kako bi krv efikasno bila preneta do površine tela i time došlo do povećanog hlađenja organizma. Neki ljudi zbog ovog dešavanja osećaju kao da imaju više energije.
Prolećno spremanje je čest pratioc prethodnog dešavanja. Sa toplijim vremenom prozori i vrata mogu biti otvoreni radi bolje ventilacije doma tokom brisanja prašine ili zbog pranja i usisavanja podova. Smatra se da prolećno spremanje datira iz doba antičke Persije, kada su Persijanci čistili svoje domove za Novu godinu; to su zvali „Khoneh Tekouni“ što bi u slobodnom prevodu značilo „pretresanje kuće“. Drugo moguće poreklo ovog globalno rasprostranjenog običaja leži u jevrejskoj tradiciji, gde se čišćenjem doma ljudi spremaju za Pashu.
Smaragdi predstavljaju proleće, ponovno rađanje, nadu, mir i spokojstvo.
„Junske neveste“ više nisu toliko česta pojava koliko su nekada bile u određenim delovima sveta. Istorijski gledano za većinu sveta jun je bio vrlo popularan mesec za venčanja. I sama reč jun vodi poreklo od latinske reči Juno – ime rimske boginje braka. Međutim, danas statistike pokazuju da se sve više parova venčava tokom letnjih i jesenjih meseci.
Poplave su takođe deo proleća i svakako manje prijatan delić; nastaju zbog topljenja snega na planinama, gde su ujedno i izvorišta reka, kao i zbog prolećnih kiša.
Još jedan manje prijatan deo proleća za određene delove sveta su i uragani – njihova sezona počinje sa prolećem.
Od sezonskih alergija širom sveta pati više stotina miliona ljudi. Uzročnici su polen trava, drveća, buđi i grinje.
Buve! Postaju aktivinije kako je vreme toplije i istovremeno i Vaš ljubimac postaje zainteresovaniji za izlazak napolje. Stoga se pobrinite da tokom proleća, najbolje još tokom ranog, obezbedite njemu, a time i sebi adekvatnu zaštitu.
Životinje se bude iz hibernacije i viđaju se sve češće. One koje su bile u dubokom zimskom snu su: veverice, ježevi, medvedi, šišmiši, ali i neke vrste ptica.
Ptice se vraćaju u severne krajeve iz toplijih južnih, osnivaju svoje porodice i gnezde se. Na svetu postoji oko dve hiljade vrsta koje pripadaju dalekosežnim selicama, od ukupno desetak hiljada vrsta ptica.
Leptiri sakupljaju prve nektare sa prolećnog cveća, a i pčele se bude iz zimskog sna. Do kraja proleća stiže i prvi med.
Uskrs se slavi nedeljom koja dolazi prateći puni mesec. To bi bilo blizu prvoj nedelji posle prvog punog meseca nakon prolećne ravnodnevnice. Tako se slavi između 7. aprila i 6. maja.
Ne zaboravite da nam se proleće završava 20./21. juna, stoga uživajte u njemu što je više moguće.

Гагариново писмо жени и ћеркама пре него што је полетео у космос, за случај да се не врати


Здраво, моје миле, вољене Ваљочка, Леночка и Галочка! Решио сам да вам напишем писмо како бих поделио с вама радост и срећу која ми је запала данас. Данас је владина комисија одлучила да ја будем тај кога ће првог послати у космос. Знаш, драга Ваљуша, колико бих желео да и ви будете заједно са мном. Обичном човеку поверен је тако велики државни задатак - да изведе први пут у космос!

Може ли се сањати о нечем већем? Ово је - историја, ово је - нова ера! Морам да кренем за један дан. Ви ћете се у то време бавити својим пословима. Веома велики задатак је на мојим плећима. Волео бих да пре него кренем мало будем с вама, да с тобом попричам. Али ви сте далеко. Ипак, увек осећам као да сте поред мене.

Ја у потпуности верујем у технику. Верујем да неће заказати. Али деси се да човек док хода и по равном падне и сломи врат. Нешто би и овде могло да се догоди. Али ја у то не верујем. Ипак, ако се нешто догоди, онда вас молим, и пре свега тебе, Ваљуша, да не будете тужне. На крају крајева, такав је живот и никоме се не може гарантовати да га сутра неће прегазити аутомобил. Молим те, чувај наше девојке, воли их као што их ја волим. Нека одрастајући, молим те, не постану неке лепотице, неке мамине ћерке, већ одговорни људи који се неће плашити животних невоља. Одгајај их да израсту у људе достојне новог друштва - комунизма. Држава ће вам у томе помоћи. А свој лични живот уреди онако како ти савест налаже, како ти се учини нужним. Никакву обавезу ти не намећем нити на то имам право.

Испаде писмо превише тужно. Надам се да ово писмо никада нећеш видети, а мене ће бити срамота пред собом због ове пролазне слабости. Али, ако ми се нешто догоди, мораш све до краја знати.

До сада сам живео поштено, искрено, на корист људи, макар она и не била велика. Једном сам у детињству прочитао речи В. П. Чкалова: „Ако будеш, онда буди први". И ево, ја се трудим да будем, и трудићу се до краја. Желим, Ваљочка, да овај лет посветим људима новог друштва, комунизма, у који већ улазимо, наше велике Отаџбине, наше науке.

Надам се да ћемо за неколико дана поново бити заједно, и да ћемо бити срећни.

Ваљочка, молим те, не заборави моје родитеље, ако будеш у прилици, нађи им се при руци. Поздрави их пуно од мене и нека ми опросте што о овоме ништа нису знали, али није ни требало да знају.

Ето, изгледа да је то све. Збогом, моје најдраже.

Грлим вас и љубим јако.

С поздравом,
ваш тата и Јура.

10. 04. 61.

Tradicija farbanja jaja datira još od davnina, a prema nekim izvorima iz paganskog perioda. S vremenom se dosta izmijenila, ali katolici i pravoslavci koji slave Uskrs/Vaskrs i poštuju običaje i danas farbaju jaja na tradicionalan način.



Običaji se mogu pratiti do ranog kršćanstva u Mezopotamiji odakle se, prema zapisima, širilo prema Rusiji i Sibiru preko pravoslavaca, a kasnije i u Evropu putem katolika i protestanata. Pretpostavlja se da su kršćani ovaj običaj preuzeli od Egipćana iz period prije dinastija. Veže se za ritual proljeća u antičkom vremenu.

U Africi su pronađena izrezbarena jaja noja stara 60.000 godina. U preddinastijskom periodu Egipta i rani kulturama Mezopotamije i Krete jaja su bila povezana sa smrću i ponovnim rođenjem, a zlatna i srebrna jaja noja su bila stavljana u grobove Sumeraca i Egipćana prije 5.000 godina.

Kršćani farbaju jaja u čast krvi Isusove i time slave njegovu žrtvu. U zapisu iz 1610. godine Rimljani su jeli ova jaja za Uskrs uz janjetinju, hljeb i drugu hranu koju uzgoje sami. Sva hrana je nošena na blagosiljanje.

Farbanje jaja povezuje se i s proslavom okončanja velikog posta. Ranije je tradicija bila da se jaja skupljaju od početka posta. S obzirom da nije bilo frižidera i da nisu mogla dugo stajati, domaćice bi ih skuhale i tako čuvale do Uskrsa.



Kada je u pitanju bojenje jaja, postoje različiti načini. Nekada davno, kada nije bilo boja, domaćice su ih farbale tako što su jaja kuhale s korom od luka i hrasta ili ljuskom od oraha, te u soku od cvekle.

Šare su pravile umotavajući vunu u oguljinu od luka. Najpopularniji oblik – list pravi se tako što se list stavi na jaje i omota najlon čarapom, a potom se kuha u boji. Nakon što se skuha, list se ukloni. Ista metoda koristi se i za druge šare.

U Ukrajini je poznata metoda bojenja voskom. Boje su pripremali od osušenih biljki, korijena, borovnice, kore ili insekata. Žutu boju dobijali su od cvijeta, a zlatnu od luka. Crvenu boju dobijali su od kampehovog drveta, tamno zelenu i ljubičastu od kore sjemenki suncokreta pomiješanih sa borovnicom. Crna boja dobijala se od ljuske oraha.

Danas su metode raznolike. Za oblike se koriste gumice koje stavite na jaja pa ih kuhate u boji ili na njih nalijepite ljepljivu traku koju ste prethodno izrezali u željenom obliku. Ukoliko želite dekorativna jaja, onda uvijek možete koristi bezbojni lijepak i na njega nanijeti šljokice, mrvice, čokoladu i sl.

Možete koristiti i jestivu tečnu boju, a za neke oblike možete koristiti i bjelance kao ljepilo.

Kako god ih ukrasili, bitan savjet je da, ukoliko ih farbate u vodi, stavite i kap sirćeta kako jaja ne bi pucala.



Prirodne boje

Žuta– cvjetovi kamilice, maslačka, kurkuma u prahu, list breze, kora limuna ili narandže

Narandžasta – crvena aleva paprika, ljuske crnog luka

Crvena – sok od cvekle iz konzerve, smrznute maline, borovnice, kupine, ljuske crvenog luka, brusnice

Smeđa – list i ljuska oraha, list hmelja, kora drveta šljive, ljuske crnog luka, jaka crna kafa ili crni čaj

Plava – sok od borovnice, listovi crvenog kupusa

Zelena – listovi špinata, kopriva

Bordo – sušeni cvjetovi kantariona
(izvor, hayat.ba)