Svašta-nešta

First topic message reminder :

Zašto je Njujork  Velika jabuka, a ...


1. Njujork – Velika jabuka

Iako se smatralo da je ovaj nadimak stariji, nedavna istraživanja pokazala su da je za “Veliku jabuku” zaslužan književnik Edvard Martin, koji je današnji nadimak grada spomenuo u knjizi ‘The Wayfarer of New York’. On je pisao da građani drugih gradova Njujorčane smatraju bahatim i pohlepnim, nazivajući ih između ostalog, velikim trulim jabukama.

Njujork je uprkos tome danas jedan od najpopularnijih turističkih gradova na svetu.

2. London – Stari dim

London je oduvek bio zadimljeno mesto, ali je veliki smog iz 1952. u potpunosti opravdao ovaj naziv. Tokom pet uzastopnih dana zagadio je vazduh u tolikoj meri da je ubio više od četiri hiljade ljudi!

3. Pariz – Grad ljubavi

Pariz je bio prvi evropski grad koji je počeo da koristi javnu rasvetu, a zbog raskošno osvetljene Ajfelove kule, često se naziva i gradom svetlosti. Naravno, ceo grad je idealan za provođenje vremena sa partnerom, a čak se i za francuski jezik kaže da je u pitanju jezik ljubavi.

4. Singapur – Lavlji grad

Reč ‘Singapur’ se s engleskog prevodi doslovno kao ‘Lavlji grad’. Osnivač grada, ser Stemford Refls, objasnio je da je ovo ime odabrao nakon što je ugledao ‘merlion’ (mešanca lava i sirene). Legenda je zanimljiva, iako ovde nikad nije bilo ni lavova ni sirena.

5. Amsterdam – Venecija severa

Glavni grad Holandije preseca više od 100 kilometara kanala. S obzirom na tu činjenicu, Amsterdam se često upoređuje s najslavnijim gradom s kanalima, Venecijom. Iako im je to jedina zajednička stvar, za nadimak je očigledno bilo dovoljno.

6. Filadelfija – Grad bratske ljubavi

Osnivač grada, Vilijam Pen, želeo je da osnuje mesto gde će svi moći da žive u ljubavi i slozi. Stoga je spojio dve reči na starom grčkom – ‘philos’, što znači ‘ljubav’ i ‘adelphos’, što prevodimo kao ‘brat’. Tako je Filadelfija postala i ostala grad bratske ljubavi.

7. Jerusalim – Sveti grad

Ovde posebno objašnjenje verovatno nije ni potrebno. Jerusalim ima veliko značenje i svetost za sve tri velike monoteističke religije: hrišćanstvo, judaizam i islam. Neka od najsvetijih (hodočasničkih) mesta sve tri religije mogu se naći upravo u ovom gradu, a zajednička im je Hramska gora.

8. Mumbaj – Grad snova

Mumbaj je ovo ime zaslužio jer je najbogatiji grad Indije, pa ne čudi što mnogi u njega stižu u potrazi za boljim poslom i životom. Neki pokušavaju da uspeju na sve moguće načine, a ovde je smešten i Bolivud.

9. Las Vegas – Grad greha

Grad nastao usred pustinje Nevade i danas je najpoznatiji po velikom broju kockarnica gde retko ko zarađuje, a većina gubi novac. Ovde je moguće pronaći sve poroke, tako da Las Vegas savršeno opravdava svoj nadimak.

Sveti Trifun



Proleće je vesnik ljubavi. Nije slučajno odabran 14. februar kao datum kada ćete izjaviti ili obnoviti ljubavne zavete. Ali je pravi čas i da se krene u vinograd jer dok se legendarna mečka Božana već prevrće spremna da potraži svoju senku, ubrzano se uspostavljaju strujanja koja će učiniti da priroda bukne u punom sjaju i lepoti. Možda ne greše Kinezi što početak svoje Nove godine vezuju baš za ovaj period! Uostalom, sigurno ne znate da se njihov kalendar zove - poljoprivredni kalendar!



Dan vinara ili Dan zaljubljenih? Teško je odlučiti, ali lako reći: 14. februar praznik je sreće, lepote i emocija materijalizovanih kroz cveće, vino i iskaze ljubavi. Čak dva sveca, Trifun i Valentin, brinu da ovaj datum ne sklizne u zaborav i da se u vaskolikom hrišćanskom svetu radosno proslavi.

O Svetom Valentinu iz drevnog Rima, koji je navodno živeo u III veku, postoji veoma malo podataka, pa se čak pretpostavlja da se radi o „kolektivnom telu”, tačnije skupu više mučenika istovetnog imena.



Što se svetog Trifuna tiče, istorija je mnogo jasnija.

Kaže se: „Jadan onaj vinar koji na slavu prvi put u svoj vinograd zađe”. Sa nekoliko kila viška nabačenih tokom mnogobrojnih zimskih svetkovina, vinari praćeni sveštenikom hukčući i brekčući, kao po kazni, dolaze u vinograd predosečajući da sledi još jedna neizvesna vinogradarska godina u kojoj druge garancije osim da će biti puno teškog rada i žuljeva - nema! I započinje rezidba uz blagoslov, molitvu i pesmu, koja se tokom dana pretvara u pravo slavlje. Kliče se Orezaču, Zarezanu, Zarezojlu, Svetome Tripunu, Trivunu, Trifunu, zaštitiniku od grada i poplave, čuvaru čokota i useva od raznih štetočina. Sveti Trifun je zaštitnik i slava vinogradara i gostioničara, a njegov dan po tradiciji - prvi dan proleća.



Veliki broj verovanja vezanih uz ovog sveca je dokaz koliko se u njega nade polaže. Istorijski posmatrano, Trifun (III vek) je život proveo kao guščar, a rođen je u veoma siromašnoj porodici iz sela Kampsada u Frigiji, današnjoj Turskoj. Taj podatak o siromaštvu se u svim spisima posebno naglašava kao da neizbežno treba da naglasi priču o vinarstvu i poljoprivredi kao privrednim granama tipa „hleb sa sedam kora”.

TRIVUNDANSKE SVEČANOSTI
Po pravilu se pre izlaska sunca požuri u vinograd, polije vinom loza, pa makazama ili specijalnom vinogradarskom čakijom oreže makar jedan čokot. Slava ne bi bila slava da se ponegde i ručak ne iznese u vinograd, a u skladu sa humanističkim duhom Svetoga Trifuna za sto se pozovu i slučajni prolaznici i sirotinja, pa se zajednički lomi slavski kolač.

Legenda o Trifunu veli „o velikoj blagodati Božjoj, da je mogao isceljivati bolesti i na ljudima i na stoci, i izgoniti zle duhove”. O tome se nadaleko pričalo, pa su vesti stigle do rimskog imperatora Gordijana III, čija je kćer patila od teškog mentalnog poremećaja kome nijedan lekar grada Rima nije znao leka. I ko zna šta bi sve bilo sa nesrećnom devojkom da zli duh iz nje nije progovorio i saopštio da ga iz tele devojke može isterati samo Trifun! Gordijan je, naravno, naredio da se dovedu svi Trifuni iz carstva.



Ne zna se koliko je njih bezuspešno pokušavalo da pomogne opsednutoj imperatorovoj ćerki, ali je na kraju pred nju došao i onaj pravi Trifun i doneo isceljenje. Bogato nagrađen, na putu do kuće sve što je dobio razdelio je sirotinji i nastavio sa skromnim životom i poslom guščara, sve više posvećen hrišćanskoj misli kojoj predstoje teški dani sa novim carem Dekijeom. Taj progonitelj hrišćana baca Trifuna u najdublju tamnicu i na najveće muke. Kako mučenje nije dalo rezultata, Trifun konačno, prema zapisima Svetog vladike Nikolaja, biva posečen mačem 250. godine.

SLATKI POLJUBAC BERMETA
Muški i ženski princip udruženi u čaši! Da, to je bermet. Ima li onda šta prigodnije za Dan zaljubljenih?
Kao što je decenijama bio zaboravljen, pa otkriven, tako bermet i dan-danas širi nekakav neobičan oreol oko sebe, auru obožavanja i omalovažavanja. Pili su ga na Titaniku, bio je obavezan sastojak poslovnih i diplomatskih skupova XIX veka, te gospodske svakodnevnice.



Nazivali su ga i „karlovačkim prevrtljivcem” i „prevaranstkim vinom”, jer ume da zavara, sladak kao sok, s bukeom vrhunskog crvenog vina, softan od prvog gutljaja, omamljujući posle trećeg...
I na kraju kontradiktornost: zbog slasti koju nosi svrstava se u ženskasta vinca, al' je ipak najomiljeniji među vrhunskim poznavaocima i ljubiteljima vina – muškarcima!
Zbog svega toga, a i zbog još toliko toga, svima vama zaljubljenima preporučujemo da Dan zaljubljenih zasladite nekim kvalitetnim ovdašnjim bermetom.

Naravno, postoje i druge verzije legende, poput one o velikom grešniku Trifunu koji je ubio 100 ljudi, poslednjeg, srećom, s dobrim razlogom pa mu je sve oprošteno! Ili teorija da je Gordijanovu kći izlečio veštim rukama, lepim i melodičnim glasom kao i peharima dobrog vina kojima je, uz poljupce, ispunio njeno ranjeno srce. A da je isceliteljevom tragičnom kraju doprineo sam imperator Gordijan, gord, tašt i protivan bajci o bitangi i princezi.



I zato 14. februar može biti svašta, ali je sigurno da predstavlja Dan kad započinje ljubav sa Prirodom. Upravo su tako stari Rimljani shvatali ovaj praznik buđenja proleća i slavili ga kao Dan boga Fauna, zaštitinika pastira. A kad ovog Svetog Trifuna krene sitna kiša, radujte se, biće šljiva! Ili neće. Al nek' bude poljubaca.

1. Tonga je jedina monarhija na Pacifiku.

2. Transsibirska železnica prelazi preko 3901 mosta.

3. Filipinski arhipelag sastoji se od 7107 otoka.

4. Reč Allahu Akbar na Iranskoj se zastavi ponavlja 22 puta.

5. Sedam najvećih država sveta (Rusija, Kanada, Kina, SAD, Australija, Brazil i Argentina) zauzimaju polovinu svetske teritorije.

6. Samo šest država u Evropi graniči se sa samo jednom državom - Portugal, Irska, San Marino, Danska, Vatikan i Monako.

7. Erupcija vulkana Parikutin u Meksiku trajala je čak devet godina. Za to vreme vulkan je izrastao na visinu od 2774 metara.

8. Na središnjem trgu kanadskog grada Glendon stoji njegov simbol - knedla visoka 9 metara i teška 2700 kilograma.

9. Londonska verzija Wall Streeta zove se Lombard Street.

10. U državi Togo, ako muškarac da kompliment ženi mora je i oženiti.

11. Pet okruga grada New Yorka su: Bronx, Brooklyn, Queens, Staten Island i Manhattan.

12. Najveća pustinja u Evropi smeštena je između reke Volge i Urala.

13. Japan ima više od 3900 ostrva.

14. Delta reke Ganges najveća je delta od svih reka na svetu.

15. U SAD-u postoje tri Perua i devet Pariza.

16. Manje od jedan posto Karipskih ostrva je naseljeno.

17. Od 25 najviših vrhova na svetu, 19 se nalazi na Himalajima.

18. Najhladniji glavni grad na svetu je Ulan Bator u Mongoliji.

19. Čak 336 reka se uliva u Bajkalsko jezero.

20. Poslednja erupcija vulkana Fuji u Japanu bila je davne 1707. godine.

21. Najveće luke sveta su: Rotterdam, Singapur, Kobe, New York i New Orleans.

22. Nauru je jedina država na svetu koja nema službeni glavni grad.

23. Kuba je jedino ostrvo u Karibima koji ima železnicu.

24. Prvi glavni grad Rusije bio je Ladoga.

25. U Japanu postoji čak 17 aktivnih vulkana.

Znate li koja zemlja ima najviše piramida? Ili ...

1. Sudan ima više piramida od Egipta
Pri pomenu piramida prva asocijacija su Egiptat i faraoni, ali malo jepoznato da ova zemlja ima manje tih drevnih građevina od svog južnogsuseda Sudana. Tamo se, naime, nalaze najmanje 223 piamide, koje su smeštene oko gradova Al Kuru, Nuri, Gebel, Barkal i Mere. U proseku suvisoke između 20 i metara i veoma strme, za razliku od egipatskih.

2. Levom stranom se vozi u više od 50 zemalja
Na pomen vožnje levom stranom puta prva asocijacija svima je VelikaBritanija. Posle kaćeg razmišljanja, na pamet nam padaju i druge zemlje ukojima se vozi "krivom stranom", poput Australije, Novog Zelanda, Indije... Ali, u svetu se levom stranom vozi u više od 50 država. Upitanju su, mahom, bivše engleske kolonije, u kojima je nakonosamostaljenja ostala ova navika.

3. Država u kojoj ima više konja nego ljudi
Mongolski konji su autohtona rasa ove azijske zemlje, a pretpostavlja se da su ostali nepromenjeni još od vremena čuvenog osvajača Džingis Kana. Interesantno je da su ovi konji ne samo primarno prevozno sredstvo mahom
nomadskog stanovništva Mongolije, već i najbrojnija vrsta. Njih, naime, ima više od tri miliona, dok Mongolija broji svega 2,75 miliona stanovnika.

4. Zemlja u kojoj se priča najviše jezika
Papua Nova Gvineja apsolutni je svetski šampion po broju jezika koji se u toj zemlji govore. Tamo je, naime, u upotrebi više od 750 jezika! Najzastupljeniji su motu i takozvani "pidžin" engleski, odnosno lokalnamešavina engleskog i kineskog.

5. Aljaska ima peščane dine
Pri pomenu peščanih dina, prva asocijacija su nepregledna prostranstva Sahare. Ali, manje je poznato da dina ima i na Aljasci. Najpoznatija je Velika peščana dina Kobuk, koja se nalazi oko 60 kilometara iznad arktičkog kruga, gde temperature leti dosežu čak do 37 stepeni Celzijusa! Na tom prostoru postoje tri klastera peščanih dina - Veliki i Mali Kobuk i Hant river, koji zauzimaju oko 65 kvardatnih kilometara.

6. Čudne irske vetrenjače
Vetrenjače širom sveta okreću se suprotno od smera kazaljke na satu. Ali,ne i u Irskoj... U ovoj zemlji one se rotiraju u kontra smeru.

7. Londonski most usred Arizone
Logika nalaže da se, kada kažemo "londonski most", prvo i jedino pretpostavi da je u pitanju most koji se nalazi u prestonici Velike Britanije. Ali, jedan takav most postoji i u Arizoni, SAD. Naime, most koji je tridesetih godina 19. veka premošćavao reku Temzu u Londonu, 1968. je prodat za tadašnjih 2.460.000 dolara izvesnom Roberu Mekalohu Starijem, koji ga je prebacio u Lejk Havasu Siti u Arizoni. Svih 10.246 blokova mosta prevezeni su i ponovo postavljeni preko lagune jezera Havasu, te je most ponovo otvoren 1971. godine.

8. Najizolovaniji grad na svetu
Australijski grad Pert smatra se najizolovanijim gradom na svetu. Čak 200 kilometara oko Perta prostire se pustinja, kroz koju se morate probiti ako želite da se domognete drugog grada.

9. Snaga reke Amazon
Reka Amazon u Atlanski okean ubacuje ogormnu količinu vode, zbog čega se čak i na više od 100 kilometara od njenog ušća, na pučini, usred okeana može pronaći slatka voda.

10. Najduža pruga na svetu
Čuvena transsibirska železnica najduža je na svetu. Njom se, od Moskve do Vladiviostoka, putuje čak sedam dana, a dugačka je celih 9.000 kilometara.

11. Izgubili smo četiri petine šuma
Samo oko 22 odsto originalnih šuma, koje su nekada postojale na Zemlji, danas prekriva našu planetu. Zapadna Evropa ostala je bez 94 odsto, Afrika 92, Okeanija 78, Severna Amerika 66 i Južna Amerika 54 procenta šuma. Oko 45 odsto svetskih tropskih šuma, koje su nekada pokrivale 1,4 milijarde hektara, nestalo je u poslenjih nekoliko decenija.

12. Najkraći interkontinentalni komercijalni let
Najkraći interkontinentalni komercijalni, od svega 55 kilometara, povezuje Gibraltar (Evropa) i Tanžir (Afrika). Let traje celih 20 minuta.

13. Najširi most na svetu
Prema "Ginisovoj knjizi rekorda", most u sidnejskoj luci najžiri je na svetu. On ima čak 16 kolovoznih traka, po osam na dva nivoa, koji su široki 49 metara.

14. Najveći kompleks palata
Zabranjeni grad u Pekingu najveći je kompleks palata na svetu. Tokom skoro 500 godina tu su boravili carevi sa porodicama i poslugom, a zabranjeni grad je predstavljao i ceremonijalni i politički centar kineske vlade. Građen je od 1406. do 1420. godine, sadrži 980 objetaka sa 8.707 soba i zauzima površinu od 720.000 kvadratnih metara.

Zabavne činjenice o proleću




Ukoliko stojite na ekvatoru prvog dana proleća, videćete sunce koje Vam prolazi tačno iznad glave. Ovo važi samo za dva dana godine; prvi dan proleća i prvi dan jeseni.
Popularno prolećno cveće pored visibaba su lale, zumbuli, narcisi, irisi, bele rade (margarete), đurđevak i ljiljani.
Takođe među prve cvetove spada i maslačak. Maslačak vodi poreklo iz Azije, ali sada mu dom predstavlja praktično ceo svet. Koristi se kao hrana i lek, a seme je izuzetno važna hrana za mnoge sitnije ptice.
Životinje koje vezujemo za proleće su: bubamare, pčele, leptiri, žabe, laste, crvendaći, zečevi, jeleni, lisice, medvedi…
Predeo duž Kalifornije i Oregona između Harbor-Brukings Oregona i reke Smit koja pripada Kaliforniji se zove „Uskršnjom prestonicom sveta za ljiljane“, jer proizvodi 95 procenata svih stabljika na svetu gajenih u saksijama za uskršnje tržište ljiljana koje predstavlja više od 11 miliona takvih sadnica svake godine.
Pilići svih vrsta ptica uče da pevaju u proleće. Na svet dolaze sa sposobnošću pevanja, ali moraju da nauče određene melodije svoje vrste. Smatra se da ih uče u prvih deset do šezdeset dana svog života, a počinju da ih pevaju tek idućeg proleća kada su starosti od oko tri stotine dana.
22. mart predstavlja svetski dan šuma i tokom njega sve zemlje sveta se trude da tradicionalno organizuju pošumljavanje različitim vrstama drveća.
Prolećno „ludilo“ (nemir) je stvarno! Najčešće se javlja kada iznenadnu toplu čaroliju prekine duži, hladniji period. Kada temperatura raste, dolazi do dilatacije tj. širenja krvnih sudova kako bi krv efikasno bila preneta do površine tela i time došlo do povećanog hlađenja organizma. Neki ljudi zbog ovog dešavanja osećaju kao da imaju više energije.
Prolećno spremanje je čest pratioc prethodnog dešavanja. Sa toplijim vremenom prozori i vrata mogu biti otvoreni radi bolje ventilacije doma tokom brisanja prašine ili zbog pranja i usisavanja podova. Smatra se da prolećno spremanje datira iz doba antičke Persije, kada su Persijanci čistili svoje domove za Novu godinu; to su zvali „Khoneh Tekouni“ što bi u slobodnom prevodu značilo „pretresanje kuće“. Drugo moguće poreklo ovog globalno rasprostranjenog običaja leži u jevrejskoj tradiciji, gde se čišćenjem doma ljudi spremaju za Pashu.
Smaragdi predstavljaju proleće, ponovno rađanje, nadu, mir i spokojstvo.
„Junske neveste“ više nisu toliko česta pojava koliko su nekada bile u određenim delovima sveta. Istorijski gledano za većinu sveta jun je bio vrlo popularan mesec za venčanja. I sama reč jun vodi poreklo od latinske reči Juno – ime rimske boginje braka. Međutim, danas statistike pokazuju da se sve više parova venčava tokom letnjih i jesenjih meseci.
Poplave su takođe deo proleća i svakako manje prijatan delić; nastaju zbog topljenja snega na planinama, gde su ujedno i izvorišta reka, kao i zbog prolećnih kiša.
Još jedan manje prijatan deo proleća za određene delove sveta su i uragani – njihova sezona počinje sa prolećem.
Od sezonskih alergija širom sveta pati više stotina miliona ljudi. Uzročnici su polen trava, drveća, buđi i grinje.
Buve! Postaju aktivinije kako je vreme toplije i istovremeno i Vaš ljubimac postaje zainteresovaniji za izlazak napolje. Stoga se pobrinite da tokom proleća, najbolje još tokom ranog, obezbedite njemu, a time i sebi adekvatnu zaštitu.
Životinje se bude iz hibernacije i viđaju se sve češće. One koje su bile u dubokom zimskom snu su: veverice, ježevi, medvedi, šišmiši, ali i neke vrste ptica.
Ptice se vraćaju u severne krajeve iz toplijih južnih, osnivaju svoje porodice i gnezde se. Na svetu postoji oko dve hiljade vrsta koje pripadaju dalekosežnim selicama, od ukupno desetak hiljada vrsta ptica.
Leptiri sakupljaju prve nektare sa prolećnog cveća, a i pčele se bude iz zimskog sna. Do kraja proleća stiže i prvi med.
Uskrs se slavi nedeljom koja dolazi prateći puni mesec. To bi bilo blizu prvoj nedelji posle prvog punog meseca nakon prolećne ravnodnevnice. Tako se slavi između 7. aprila i 6. maja.
Ne zaboravite da nam se proleće završava 20./21. juna, stoga uživajte u njemu što je više moguće.

Гагариново писмо жени и ћеркама пре него што је полетео у космос, за случај да се не врати


Здраво, моје миле, вољене Ваљочка, Леночка и Галочка! Решио сам да вам напишем писмо како бих поделио с вама радост и срећу која ми је запала данас. Данас је владина комисија одлучила да ја будем тај кога ће првог послати у космос. Знаш, драга Ваљуша, колико бих желео да и ви будете заједно са мном. Обичном човеку поверен је тако велики државни задатак - да изведе први пут у космос!

Може ли се сањати о нечем већем? Ово је - историја, ово је - нова ера! Морам да кренем за један дан. Ви ћете се у то време бавити својим пословима. Веома велики задатак је на мојим плећима. Волео бих да пре него кренем мало будем с вама, да с тобом попричам. Али ви сте далеко. Ипак, увек осећам као да сте поред мене.

Ја у потпуности верујем у технику. Верујем да неће заказати. Али деси се да човек док хода и по равном падне и сломи врат. Нешто би и овде могло да се догоди. Али ја у то не верујем. Ипак, ако се нешто догоди, онда вас молим, и пре свега тебе, Ваљуша, да не будете тужне. На крају крајева, такав је живот и никоме се не може гарантовати да га сутра неће прегазити аутомобил. Молим те, чувај наше девојке, воли их као што их ја волим. Нека одрастајући, молим те, не постану неке лепотице, неке мамине ћерке, већ одговорни људи који се неће плашити животних невоља. Одгајај их да израсту у људе достојне новог друштва - комунизма. Држава ће вам у томе помоћи. А свој лични живот уреди онако како ти савест налаже, како ти се учини нужним. Никакву обавезу ти не намећем нити на то имам право.

Испаде писмо превише тужно. Надам се да ово писмо никада нећеш видети, а мене ће бити срамота пред собом због ове пролазне слабости. Али, ако ми се нешто догоди, мораш све до краја знати.

До сада сам живео поштено, искрено, на корист људи, макар она и не била велика. Једном сам у детињству прочитао речи В. П. Чкалова: „Ако будеш, онда буди први". И ево, ја се трудим да будем, и трудићу се до краја. Желим, Ваљочка, да овај лет посветим људима новог друштва, комунизма, у који већ улазимо, наше велике Отаџбине, наше науке.

Надам се да ћемо за неколико дана поново бити заједно, и да ћемо бити срећни.

Ваљочка, молим те, не заборави моје родитеље, ако будеш у прилици, нађи им се при руци. Поздрави их пуно од мене и нека ми опросте што о овоме ништа нису знали, али није ни требало да знају.

Ето, изгледа да је то све. Збогом, моје најдраже.

Грлим вас и љубим јако.

С поздравом,
ваш тата и Јура.

10. 04. 61.

Tradicija farbanja jaja datira još od davnina, a prema nekim izvorima iz paganskog perioda. S vremenom se dosta izmijenila, ali katolici i pravoslavci koji slave Uskrs/Vaskrs i poštuju običaje i danas farbaju jaja na tradicionalan način.



Običaji se mogu pratiti do ranog kršćanstva u Mezopotamiji odakle se, prema zapisima, širilo prema Rusiji i Sibiru preko pravoslavaca, a kasnije i u Evropu putem katolika i protestanata. Pretpostavlja se da su kršćani ovaj običaj preuzeli od Egipćana iz period prije dinastija. Veže se za ritual proljeća u antičkom vremenu.

U Africi su pronađena izrezbarena jaja noja stara 60.000 godina. U preddinastijskom periodu Egipta i rani kulturama Mezopotamije i Krete jaja su bila povezana sa smrću i ponovnim rođenjem, a zlatna i srebrna jaja noja su bila stavljana u grobove Sumeraca i Egipćana prije 5.000 godina.

Kršćani farbaju jaja u čast krvi Isusove i time slave njegovu žrtvu. U zapisu iz 1610. godine Rimljani su jeli ova jaja za Uskrs uz janjetinju, hljeb i drugu hranu koju uzgoje sami. Sva hrana je nošena na blagosiljanje.

Farbanje jaja povezuje se i s proslavom okončanja velikog posta. Ranije je tradicija bila da se jaja skupljaju od početka posta. S obzirom da nije bilo frižidera i da nisu mogla dugo stajati, domaćice bi ih skuhale i tako čuvale do Uskrsa.



Kada je u pitanju bojenje jaja, postoje različiti načini. Nekada davno, kada nije bilo boja, domaćice su ih farbale tako što su jaja kuhale s korom od luka i hrasta ili ljuskom od oraha, te u soku od cvekle.

Šare su pravile umotavajući vunu u oguljinu od luka. Najpopularniji oblik – list pravi se tako što se list stavi na jaje i omota najlon čarapom, a potom se kuha u boji. Nakon što se skuha, list se ukloni. Ista metoda koristi se i za druge šare.

U Ukrajini je poznata metoda bojenja voskom. Boje su pripremali od osušenih biljki, korijena, borovnice, kore ili insekata. Žutu boju dobijali su od cvijeta, a zlatnu od luka. Crvenu boju dobijali su od kampehovog drveta, tamno zelenu i ljubičastu od kore sjemenki suncokreta pomiješanih sa borovnicom. Crna boja dobijala se od ljuske oraha.

Danas su metode raznolike. Za oblike se koriste gumice koje stavite na jaja pa ih kuhate u boji ili na njih nalijepite ljepljivu traku koju ste prethodno izrezali u željenom obliku. Ukoliko želite dekorativna jaja, onda uvijek možete koristi bezbojni lijepak i na njega nanijeti šljokice, mrvice, čokoladu i sl.

Možete koristiti i jestivu tečnu boju, a za neke oblike možete koristiti i bjelance kao ljepilo.

Kako god ih ukrasili, bitan savjet je da, ukoliko ih farbate u vodi, stavite i kap sirćeta kako jaja ne bi pucala.



Prirodne boje

Žuta– cvjetovi kamilice, maslačka, kurkuma u prahu, list breze, kora limuna ili narandže

Narandžasta – crvena aleva paprika, ljuske crnog luka

Crvena – sok od cvekle iz konzerve, smrznute maline, borovnice, kupine, ljuske crvenog luka, brusnice

Smeđa – list i ljuska oraha, list hmelja, kora drveta šljive, ljuske crnog luka, jaka crna kafa ili crni čaj

Plava – sok od borovnice, listovi crvenog kupusa

Zelena – listovi špinata, kopriva

Bordo – sušeni cvjetovi kantariona
(izvor, hayat.ba)

kako se ljudi širom planete pozdravljaju...

Od poljupca u obraz kod nas pa i u Ukrajini, do naklona u Japanu

Francuska: Poljubac u svaki obraz
Uobičajeno pozdravljanje u Francuskoj je poljubac u obraz. Obično su u pitanju dva poljupca, po jedan u svaki obraz, ali broj poljubaca može da varira u zavisnosti od regije Francuske u kojoj se nalazite.

Japan: Naklon
U Japanu je poželjan način pozdravljanja naklon, naročito u poslovnom svetu.

Argentina: Poljubac u desni obraz
U Argentini prilikom pozdravljanja sa drugom osobom,lagano naslonite svoj obraz na desni obraz osobe koju pozdravljate i ovlaž je poljubite.

Filipini: Zglob uz čelo
Kada se pozdravljate sa starijim osobama, pristojno je da uzmete njihovu ruku i zglob uz svoje čelo kao znak poštovanja.

Rusija: Jak stisak ruke
U Rusiji, jak stisak ruke je standardan način muškog pozdrava u javnosti.

Tibet: Plaženje
Ova tradicija datira još iz devetog veka i odnosi se na tibetanskog kralja Lang Darmu koji je bio poznat po zlim metodama i crnom jeziku.

Indija: "Namaste"
Ovaj pozdrav se ispoljava spajanjem šaka u položaj za molitvu i blagim naklonom uz reči “Namaste”.

Ukrajina: Poljubac tri puta
Kao i kod nas, i u Ukrajini se ljudi pozdravljaju tako što se poljube tri puta u obraz. Naizmenično, levo, desno, levo.

Tajland: "Wai"
Spojite prste obe ruke i spustite glavu tako da vam spojeni palčevi dodiruju bradu, a vrhovi prstiju čelo.

Grenland: "Kunik"
Ova vrsta pozdrava se koristi obično sa osobom sa kojom ste bliski. Izvodi se tako što nos i gornju usnu postavite na obraz ili čelo osobe koju pozdravljate i tada udahnete vazduh.

Novi Zeland: "Hongi" (dodirivanje nosevima)
Ovaj tradicionalni pozdrav Maora izvodi se naslanjanjem nosa i čela na nos i čelo druge osobe. (izvor, Business Insider)

Видовдан – словенски, хришћански и национални празник Срба

У народу се због Косовског боја задржао обичај да се на Видовдан, један од наших највећих празника, не игра и не пева, али су опстали обреди и магијске радње из прехришћанских времена.

У народној религији Видовдан прати велики број веровања и магијских радњи које се и данас практикују.

„У селима око Понишавља, 27. јуна се бере биљка видочица која се остави да преноћи у води и онда се ујутру том водом умива“, објашњава етнолог.

Не само у Србији, већ на целом Балкану, за Видовдан су везни одређени ритуали и обичаји.

„Карактеристично је за овај празник и то да су се у Црној Гори и Херцеговини сакупљали момци и девојке увече и прескакали ватре, стављали венце на главу. Такође, у Босни, девојке су брале црвено цвеће и стављале под главу надајући се да ће на тај начин за Видовдан да усну свог вереника или будућег момка“, додаје Репеџић.

Божур симбол Видовдана

Осим видове траве, симбол овог празника је и црвени божур.

„Оно што знамо из косовског мита јесте да је божур настао управо после Косовске битке када је из крви настао цвет“, подсећа етнолог.

Божур је драгоцени цвет за традицију многих народа.
Бог светлости и обиља, али и рата

Бог Вид је бог светлости и обиља, али и рата, а постојао је и Видов храм, како је записао Хелмонд, на острву Риген, у коме су на дан бога Вида, који пада на крају жетве, „из свих словенских крајева приношене жртве“.

Ово божанство, чији кип су хришћани срушили и спалили не би ли уништили пагански култ, спомиње у исто време, у 12. веку, и католички свештеник и секретар данског краља Сакс Граматикус, називајући га Свантовитус.

Лаза Костић, велики српски песник, у Јадранском Прометеју види Вида, „прехришћанску херојску светлост“, која се после примања хришћанства поново вратила камену, паганству, и тако сјединила у вечну и непобедиву светлост кремена, а представља извор непобедиве светлосне хероике и надахњује Србе за борбу против угњетача.

„У Eнгеској су веровали да божур лечи 20 болести, па чак и беснило и ујед змије. Такође, за божур знамо и из грчке митологије. Aфродита je била љубоморна на једну нимфу, која кад год угледа Аполона, она поцрвени, онда ју је Афродита претворила у божур“, наводи Петар Репеџић.

Блог Етнолог за радознале

Приче о божуру, Видовдану, великим празницима и обичајима скоро свакодневно на друштвеним мрежама и блогу поставља етнолог Александар Репеџић. Садржај необичан за друштвене мреже, после само неколико месеци од покретања, привукао је пажњу великог броја пратилаца.

„Блог Етнолог настао је прошле године, сасвим случајно, након великих разговора са пријатељима шта би то они желели да виде и да чују. Циљ блога је да упозна ширу публику, пре свега на Балкану, са богатом нематеријалном културном баштином, богатом културом, традицијом, обичајима“, напомиње Репеџић.

Текстови о Шумској мајци, дрекавцима, Дубочким краљицама, змајевима, инспирисале су и младу уметницу Анђелу Ђермановић, па су њени цртежи и радови постали илустрација тих текстова на блогу и профилу.

„Најчешће се ослањамо на интуицију, тако што Александар одабере из моје архиве рад који му највише одговара, а потом га ја визуелно приказујем само на основу наслова, водећи се сопственим искуствима и асоцијацијама. И обично дође до савршеног поклапања мог доживљаја и саме садржине текста“, објашњава уметница.

Објаве коментаришу пратиоци из свих земаља региона, јер су многе појаве и веровања слични, па не чуди што су се многи сложили да је од свих митолошких бића најопаснији зли дух под називом Бес.

(извор, ртс)

Zašto je Pandora otvorila kutiju?



Tim naučnika sa Univerziteta Viskonsin-Medison i Čikaga želeo je da utvrdi da li je "Pandorin efekat", metafore za ljudsku radoznalost bez obzira na moguće posledice, karakterističan za većinu ljudi...

Prema drevnom grčkom mitu, kada je Prometej ukrao vatru od bogova i dao je ljudima, Zevs ga je okovao, a zatim ljudima poslao neobičnu devojku ‒ Pandoru i posudu koja je bila njen miraz.
Prometejev brat, titan Epimetej, zaljubio se i oženio Pandorom; plašeći se Zevsove osvete, upozorio ju je da kutiju nikako ne otvara. Međutim, žensku radoznalost nemoguće je obuzdati. Pandora je kutiju otvorila, a iz nje se po svetu rasula sva beda i nevolja - na dnu kutije, ostala je samo nada.
Pandora je postala metafora za ljudsku radoznalost, koja je tako jaka da zanemaruje opasnost od onoga što se može otkriti, čak i kad to otkriće predstavlja nešto strašno i zlokobno.

Prvi eksperiment

Naučnici sa Univerziteta Viskonsin-Medison i Univerziteta u Čikagu, sproveli su niz eksperimenata i pokušali da daju odgovor na pitanje da li je "Pandora efekat" - karakterističan za većinu ljudi

U jednom eksperimentu učestvovala su 54 studenta. Na stolu je bilo ukupno dvadeset olovaka ‒ pet je bilo obeleženo crvenom, pet zelenom, a deset olovaka žutom bojom.

Istraživač je studente obavestio da crvene olovke u sebi imaju bateriju koja, kada se pritisne dugme na olovci, proizvodi blagi elektrošok i prouzrokuje bol u ruci. Zelene olovke bile su bez električnog naboja, a žute olovke nudile su neizvestan ishod ‒ samo neke od njih su imale bateriju u sebi i klikom proizvodile struju i bol.

Eksperiment je pokazao da su studenti retko uzimali crvene i zelene olovke; najčešće su pritiskali dugme na žutim olovkama, želeći da saznaju da li će ih udariti struja.

"Kao što je radoznalost naterala Pandoru da otvori kutiju sa nevoljama - tako i ljudi ne mogu da odole znatiželji i pokušavaju da saznaju očigledno neprijatne stvari. Verujemo da radoznalost proizilazi iz straha od nepoznatog", kaže autor studije Boven Ruan.

Drugi eksperiment

Sledeći eksperiment potvrdio je rezultate prvog. Ispitanici su na ekranu kompjutera videli 48 ikona (simbola). Nakon što su "kliknuli" na ikonu sa natpisom "ekseri", čuo se zvuk koji nastaje kada se zagrebe noktom po tabli. Klikom na ikonu "voda" učesnici eksperimenta mogli su da uživaju u zvuku tekuće vode.

Postojala je i treća vrsta ikona koja je "krila" neprijatan zvuk "eksera" ili prijatan žubor "vode".

Ponovo je većina ispitanika izabrala ikone sa nepredvidljivim ishodom.

Ono što je zanimljivo ‒ studenti koji nisu otvarali treću vrstu ikona bili su mnogo srećniji posle eksperimenta nego "ljubitelji nepoznatog".

Istraživanje otkriva potencijalno perverznu stranu radoznalosti, što je posebno značajno za naše doba ‒ doba informacija i društva koje odlikuje visok stepen radoznalosti.

Kako autori studije objašnjavaju, često ne možemo odoleti želji da saznamo neprijatnu informaciju. Iako se smatra da je ljudsko dobro ‒ radoznalost često može biti i ljudsko prokletstvo.
(izor,nationalgeographic.rs)

Zašto nedelja ima 7 dana?

Najstarije civilizacije koje su imale sedam dana u nedelji bile su vavilonska i stara jevrejska, dok su Rimljani imali nedelju sa osam dana.

Vreme su Vavilonci određivali uz pomoć lunarnih meseci, a svaki od njih se sastojao od nekoliko različitih ciklusa. Oko prvog dana pojavljuju se obrisi polumeseca, a oko sedmoh dana može se videzi polumesec i tako redom. Zbog ovoga se veruje i da su usvojili i sedam dana kao vremensku odrednicu, mada nema puno dokaza o ovim tvrdnjama.

S obzirom na to da se mesečeve mene ne odvijaju uvek po tačno utvrđenom rasporedu, Vavilonci su uklapali i sedmice sa ovim promenama. Tri uzastopne nedelje traju po sedam dana, dok bi četvrta trajala osam ili devet dana.

U Vavilonu je sedmi dan bio sveti dan, a sličnu tradiciju imaju i Jevreji. Vavilonci su verovali da je taj dan nesrećan, kao i Jevreji, ali razlozi za ovo verovanje im se razlikuju. Tog dana su uvođene različite restrikcije, kako bi se izbegla nesreća koju nosi sedmi dan. Posledna nedelja u mesecu jeste dan kada se odmara i moli, verovali su Vavilonci.

Jevreji su, takođe, imali sveti sedmi dan – Sabat, a ova reč u prevodu znači dan odmora. Za razliku od Vavilonaca, Jevreji veruju da je sedam dana u nedelji pravilo koje je poteklo od Boga.

U periodu Republike, Rimljani su koristili osmodnevnu koncepciju, a osmi dan je bio predviđen za kupovinu, pa su se tog dana ljudi snabdevali namirnicama za narednu nedelju. Međutim, Rimljani su već tokom narednog veka uveli julijanski kalendar, a osmi dan je počeo da nestaje.

Ova promena je ipak tekla postepeno, pa su tako u jednom periodu postojali Rimljani koji su imali sedmodnevnu, dok su drugi imali nedelju od osam dana. Zvanično je svima nedelja počela da traje sedam dana od 321. godine, kada je Konstantin odlučio da je nedelja duga sedam dana – za sve.

(Izvor: Nacionalna geografija)

HOĆE LI NEKO OVOM NARODU DA OBJASNI ŠTA SE DOGAĐA SA EPIDEMIJOM KOVIDA?


Moja унукa која је ђак осмог разреда од јуче позитивна на Корону. Као и стотине и стотине наше деце - ништа није крива. Није ишла на сплавове и у кафиће, ни на масовне свечане филмске премијере, ни на концерте силиконских естрадних звезди, ни у дупке пуне спортске хале, ни на једно рођенданско славље својих другарица…ИШЛА ЈЕ САМО У ШКОЛУ, и повремено шетала свог ЛОКИЈА по крају у којем живимо…И све то - са маском на лицу…
Дивим се херојима у српском здравству који се лавовски боре са КОВИДОМ, ценим огромне напоре државе која је обезбедила вакцине, знам да ни живот, ни рад ни економија немогу да стану, али морам јавно да се запитам: ХОЋЕ ЛИ НЕКО ОВОМ НАРОДУ ДА ОБЈАСНИ ШТА СЕ ДОГАЂА СА ЕПИДЕМИЈОМ КОВИДА И СА ЗДРАВЉЕМ ПОПУЛАЦИЈЕ?
Да ли морамо толико сумануто и неразумно да угрожавамо животе наших најмађих и читавих породица којима невини дечаци и девојчице са ђачким ранцима на леђима - у куће доносе Корону?Како је могуће да су септембра 2020 након само 300 заражених у целој земљи затворене све школе испред којих је патролирала полиција - да би данас са преко 7.000 инфицираних дневно фингирали нормалност, да би кулирали и набијали децу у разреде са преко 30 ученика?
Откуд толика зачуђујућа ноншаланција? Да ли се сећа госпођа Кисић шта је причала пре годину дана? Шта то зна уважени др Кон што ми не треба да знамо? Који је то мидел? Шведски, турски, тунгузијски…? Питам јавно господина Кона и екипу у Кризном штабу коју је пандемија прославила и ставила у медијски рам са највећим звездама наше јавне и медијске сцене - шта се догађа?
Откуд тако драстична промена у вођењу мера за спречавање пандемије? Можемо ли макар да сачувамо најмлађе који су будућност народа, који сваке године у демографском понору остаје без једног Алексинца и преко 30.000 становникс?
Да ово питам Министра просвете годподина Ружића са којим иначе имам коректан лични контакт - не вреди ми. Јер се он разуме у КОРОНУ као ја у космонсутику. Да не кажем оно српско поређење које ми је на памети…

Дакле и због тога - господо политичари ОСТАВ!!!
Струка - НАПРЕД!!! Док не буде касно…

Радош Бајић

Lučindan bolesni ozdravljaju, dobre želje se ispunjavaju!
Sveti Luka je zaštitnik lekara i zdravstvenih ustanova, pa bi naročito trebalo da mu se mole bolesni



Pravoslavna crkva i njeni vernici 31. oktobra proslavljaju praznik posvećen Svetom apostolu Luki, poznatiji i kao Lučindan. Apostol i pisac jednog od četiri jevanđelja rođen je u Antiohiji u 1.veku. Smatra se jednim od prvih Hristovih učenika koji je širio hrišćansko učenje, i to nakon smrti apostola Pavla. Sveti Luka se smatra osnivačem hrišćanskog ikonopisa, jer je lično naslikao tri ikone Bogorodice. Veruje se da su te ikone najsličnije pravom izgledu Hristove majke. Takođe, tvorac ikona apostola Petra i Pavla takođe je Sveti Luka. Preminuo je u 84. godini u Tebi u Grčkoj, kada su ga progonitelji hrišćana obesili na drvo masline zbog njegovog propovedanja. Njegove mošti čuvaju se u Carigradu i veruje se da su čudotvorne. Svako ko se iskreno moli Svetom Luki, naročito ko se pokloni moštima, iskrena i dobra želja biće mu ispunjena. Sveti Luka je zaštitnik lekara i zdravstvenih ustanova, pa bi naročito trebalo da mu se mole bolesni. Običaji na ovaj veliki praznik razlikuju se od mesta do mesta. U Bosni je ovo radosni dan za čobane, koji tada ne rade, već prave veliko veselje i puštaju ovnove da se pare sa ovcama. Takođe, na ovaj dan oni obavezno jedu cicvaru. U Srbiji se na ovaj dan poštuje običaj opasivanja torova koncem, kako vukovi ne bi davili stoku, jer se zbog izreke "Ide Luka, evo vuka" veruje da je došlo vreme prave zime i da će vukovi uskoro početi da izlaze iz šume.Takođe, veruje se i da je na pragu sneg, pa je tako nastala izreka "Sveti Luka, sneg do kuka". U južnoj Srbiji postoji običaj da se prvom gostu koji uđe u kuću gata kakva će godina i zima biti pred nama. Mnogi Srbi slave Svetog Luku kao krsnu slavu. Iako je u crkvenom kalendaru obeležen crnim slovom, na ovaj dan ne bi trebalo raditi nikakve teže poslove.

Molitva Svetom Luki



O, Sveti Luka, Bogom izabrani i Majkom Božijom blagosloveni, propovedniče po svoj vaseljeni Evanđelja Hristovog, mučeniče i apostole, pomoćniče svima koji te molitveno prizivaju, pomozi i nama, nepotrebnim slugama Gospodnjim. Jer mi se zbog naših mnogih pregrešenja nalazimo u tami i seni smrtnoj i udaljeni smo od Boga bezmerno daleko. A zbog stida koji osećamo zbog toga, i nemajući smelosti da Ga sami zamolimo za oproštaj, prizivamo tebe, veliki svetitelju Božji, kao onoga koji u Njegovoj neizmernoj svetlosti prebivaš, da Ga umesto nas moliš da se smiluje na nas.

Umoli Ga, Sveti Luka, da se ponovo u nama rodi strah Gospodnji, strah koji rađa ljubav, a greh odgoni. Jer mi smo toliko navikli da grešimo svakoga dana i časa, pa i u snu, kao da smo zaboravili reči Gospodnje: "Stražite, jer ne znate časa kada ću Ja doći". Kao da nas svakog trena ne može pozvati iz ovog privremenog života u večni. Taj strah, taj osećaj, tu premudrost, kako kaže Psalmopevac David, probudi u nama, Sveti Luka. I neka se onda, tvojim molitvama, u nama rode suze pokajanja. Suze koje će sve zakutke naše duše da očiste od greha koji se nataložio na njoj. Jer mi, po svom bezosećaju i duhovnoj obnevidelosti, ne možemo ni da plačemo nad svojim mrtvacem, nad samima sobom, a tako mnogo suza, potoke suza, trebalo bi da prolijemo za bezbrojne grehe koje učinismo.

Pomozi nam, neukima i nerazumnima da razumemo Pismo koje si i ti pisao, jer onaj ko ga istinski razume, ko istinski shvati reči njegove, taj beži od greha kao od ognja, i svim silama teži da se približi Bogu. Jer taj shvata da je greh smrt, a Bog život. Pomozi nam zato, Sveti Luka, da se, to shvativši, očistimo od greha, i pređemo iz smrti u život. Da nam Bog bude sve u svemu. Da od sada uvek budemo u Njegovoj blizini. Neka nam, kao tebi i Kleopi kada ste išli za Emaus srce i duša stalno trepere od Njegovog prisustva. Tada će mir vladati u nama, nebeski mir, koji će nam utvrditi nadu na Carstvo Nebesko, i tom radošću ćemo dobiti snagu da strele lukavoga koje svakoga časa lete ka nama, lako odagnamo od sebe.

A sa tom nadom će ljubav Božija koja je u nama da nas pripremi za put ka Večnoj Otadžbini, gde su sve Sile Nebeske, svi Sveti, i Majka Božija pred njima, čiji si ti blagi lik u ikoni, toboj naslikanoj, ovekovečio. Neka nam oči srca našeg neprestano gledaju tu lepotu, i njome se naslađuju, kako bi se već ovde zacarilo u nama Carstvo Nebesko, u koje neka se tvojim molitvama, Sveti Luka, i preselimo kada nas Gospod jednom pozove, pa da onda večno slavimo Boga u Svetoj Trojici: Bespočetnog Oca, Jedinorodnog Sina i Svesvetog Duha, kroz svu večnost beskonačnih vekova. Amin.

31. oktobra slavimo i Svetog Petra Cetinjskog.

(izvor, stil kurir rs)

Halloween, noć veštica – priče iz davnih vremena
Kako je nastao praznik Noć veštica

Noć veštica je uslovno rečeno praznik, marketinški forsiran događaj, koji se polako širi i ovim našim prostorima.




Priča nas vodi u davno zaboravljena vremena do davno zaboravljenog naroda.Ovu priču pričamo prema motivima iz keltske i irske tradicije.Nekada davno, pre 4-5000 godina postojao je jedan narod, sada poznat kao Protoindoevropljani (kakav grozan, iskonstruisan naziv).aj narod je naravno imao svoje ime, ali ono je zaboravljeno. Bio je to veliki narod, živeo je na velikom prostoru u centralnoj Aziji, govorio jednim jezikom, imao svoju kulturu, božanstva.

Nešto se strašno desilo!

Da li je napravio kulu koja je dodirnula nebesa, ili je bio neki drugi razlog u pitanju, tek narod je napustio svoju pra-domovinu, podelio se, otišao u raznim pravcima, zaboravio, uglavnom, svoj jedinstveni jezik i tako je počelo ono doba, koje mi zovemo istorijskim.



Vatra, simbol, božanstvo
Jedno od sećanja, koje je preživelo i dobilo bitku sa vremenom, je da je taj narod obožavao vatru.Vatra se smatrala darom bogova i postojale su četiri važne svetkovine u godini, kada se uz vatru odavala počast bogovima.
Da se prisetimo, i danas ćemo zapaliti sveću i plamenom pokušati da projektujemo i prenesemo svoju ljubav u više sfere.
Teško da ćemo naći religiju u kojoj vatra, u nekom svom kontrolisanom obliku ne izražava počast božanskoj uzvišenosti.
Jedan od naroda, koji je obožavao vatru i praktikovao slavljenje takvih festivala su bili Kelti.Pre nego što su se naselili na britanskim ostrvima, bilo ih je po čitavoj Evropi, kao što je pre njih u čitavoj Evropi živeo narod po imenu TUATHA DE DANAAN ili u prevodu narod boginje Danu.

Priča o boginji Danu
Boginja Danu je bila majka svih bogova i boginja – Demetra u grčkoj mitologiji,  Dana, boginja svih tekućih voda, po kojoj su ime dobile reke Dunav, Don, Dnjepar, starosrpska reč dan.



Ovaj narod je, po predanju, bio narod vila i čarobnjaka, narod koji su bogovi izbacili sa nebesa, zato što su naučili božansku magiju. Da bi se naselili na zemlji, morali su da pobede zli narod Formorijana, polu ljude a pola čudovišta.

TUATHA DE DANAAN, narod boginje Danu
Ta epska, odlučna bitka, kada je narod boginje Danu pobedio, odigrala se na dan kada leto prestaje, kada se povlači i ustupa mesto zimi, “summer’s end” ili Samhain .

Tolkin i legende
Tako je narod TUATHA DE DANAAN živeo u miru neko vreme na britanskim ostrvima, primio pridošlice, tj. Kelte.

Zajednički su, svaki narod iz svojih razloga slavili iste praznike, festivale, a jedan od njih je i Samhain, kraj leta.



Ali – točak vremena se neumitno okreće i vreme je došlo da narod boginje Danu napusti ovu našu dimenziju postanja i ode svojim putem, preko mora, na neka druga ostrva, gde vreme kao kategorija ne postoji, gde je klima uvek ista da odu na Tir na nOg, Land of the Young – zvuči poznato, malo je Tolkin pozmajmio ovu legendu, kada je vilenjake poslao na put.

(izvor, amarilisonline. com)

Neobični iskazi ljubavi iz čitavog sveta

Katanac ljubavi u Francuskoj

Ovaj ritual odigrava se na jednom mostu u Parizu. Parovi donose katance i brave sa svojim urezanim imenima ili inicijalima. Oni se zatim zakače za most, a ključevi se bace u reku. Na taj način će njihova ljubav biti večna.

Simbolična svinja u Nemačkoj

U nekim drugim zemljama muškarc bi verovatno dobio šamar od žene ukoliko bi joj poklonio nešto u obliku svinje. To nije slučaj u Nemačkoj, gde se smatra da ovaj gest donosi sreću, te se daruju čokolade i igračke u obliku simpatične svinje.

Trčanje sa teretom u Finskoj

U julu svake godine u Finskoj se organizuje neobična aktivnost. U pitanju je takmičenje sa trčanjem i drugim preprekama, gde muževi sve vreme nose svoje supruge na leđima. Pobednik dobija nagradu u vidu piva čija se količina ravna sa kilažom njegove supruge.

Drvene kašike u Velikoj Britaniji

Nekada davno, tačnije 1660. godine, muškarci u Velsu poklanjali su svojim izabranicama drvene kašike. Poenta je bila da ih sami što lepše izrezbare od jednog komada drveta. Danas se pri prošnji i veridbi poklanjaju već unapred izrezbarene kašičice.

Lanč paketi u Japanu

Postoji jedan običaj u Japanu, gde žene svojim muževima prave prelepo dizajniran ručak, upakovan u tradicionalnu bento kutiju. Često na poslu nastaje ljubomora kada se primeti da je nečija bento kutija lepša, jer što bolje izgleda – to je ljubav veća.

14. dan u Južnoj Koreji

Ako mislite da je jedan dan proslave Dana zaljubljenih stresan, zamislite kako je u Južnoj Koreji. Tamo se svaki 14. dan obeležava svakog meseca. Postoji poseban dan za singl ljude, poseban za ljubljenje, poseban za grljenje, a 14. april namenjen je onima koji nisu dobili poklone. Oni se tom prilikom oblače u crninu.

Oslikavanje ruku u Indiji

Mehndi je oslikavanje šaka i dlanova uz pomoć kane, što je česta pojava u Indiji. Onaj koji oslikava dodaje i ime mladoženje na ruke buduće mlade. Ako pri ispiranju ime bude vidljivo, to znači da će brak biti dobar.

Ljubavne poruke u Južnoj Africi

U kulturi Zulu plemena devojke pokazuju svoju naklonost prema suprotnom polu uz pomoć nečega što se zove ucus. U pitanju su nanizane šarene perle, gde svaka boja predstavlja neko osećanje. Na primer, crvena predstavlja bes, a žuta požudu. Ponekad muškarci ne mogu da dešifruju ovakve poruke, pa traže pomoć od svojih sestara.

Muško takmičenje lepote u Nigeru

Republika Niger je zemlja u Zapadnoj Africi, gde pleme Wodaabe obavlja neobičan ritual. Naime, kako bi zadobili žensko srce muškarci se izlažu nekoj vrsti takmičenja lepote. Oslikanih lica, oni igraju i pevaju, pokušavajući tako da impresioniraju suprotni pol, naročito svojim osmesima.

Kitov zub na Fidžiju

Ukoliko želite da pridobijete naklonost budućeg tasta, sve što treba da učinite jeste da mu poklonite ispoliran kitov zub koji se zove tabua. To će ga sigurno ohrabriti da dozvoli venčanje. Inače, na Fidžiju kitov zub se daruje kao poklon i u drugim važnim prilikama,
(izvor, City Magazine)

Evo zbog čega zapravo Dan zaljubljenih “pada” istog dana kada i Sveti Trifun

Svakog 14. februara ista priča... Jedni samo Svetog Trifuna priznaju za "srpskog"... Drugima je Sveti Valentin "baš kul" i interesantan... Trećima je jedino bitno da se danas dobro provedu. Najviše profitiraju trgovci i ugostitelji kojima nije mnogo trebalo pa da romantiku spoje sa dobrim vinom i pronađu način da na današnji praznik dobro zarade. Ipak, o svetiteljima zbog kojih je nastala čitava prepirka, kao i o tome kako je došlo do toga da dan zaljubljenih i praznik vina "padnu" u isti dan, većina zapravo malo zna.

(izvor, Dnevno.rs)



U ovaj dan, 14. februar, “zgurala” su se dva svetitelja – jedan koji kod Srba ima veoma dugu tradiciju i poštuje se vekovima; i drugi, noviji koji je posredstvom medija postao globalni fenomen i van hrišćanskih zemalja. Može li Sveti Trifun da se zaljubi, a Sveti Valentin da se napije? Prvo, reč je o dva potuno različita sveca koje poštuju i pravoslavna i katolička crkva!  Sveti Trifun kao zaštitnik vinogradara i vinara, nikako ne može biti zamena za Svetog Valentina, kao ni obrnuto. Katolička crkva proslavlja Svetog Trifuna, ali 10. novembra. Sa druge strane, pravoslavna crkva Svetog Valentina seća se 12. avgusta. Ipak, tada na Dan zaljubljenih niko ni ne pomisli, zato što je Valentinovo 14. februara postalo globalan fenomen. Sveti Trifun je živeo u 3. veku nove ere u Maloj Aziji. Legenda kaže da je imao čudotvorni dar lečenja i da je njime uspeo da “od zlog duha” izleči ćerku rimskog cara Gordija. Bogate carske darove razdelio je siromašnima i do kraja života živeo kao skromni čuvar gusaka. U vreme velikog progona odbio je da se odrekne Hrista zbog čega je ubijen 250. godine na današnji dan.

Negde u to vreme živeo je i Sveti Valentin. On je život posvetio tajnom venčavanju vojnika, kojima je bilo zabranjeno zasnivanje porodice, sa njihovim izabranicama. Zbog ove pomoći zaljubljenim parovima, Valentinu je 269. godine odsečena glava. Legenda kaže da je, pre smrti, Valentin poslao oproštajno pismo slepoj tamničarevoj ćerki za dobrotu koju mu je pokazala dok je bio u tamnici. Devojka je kada je primila pismo progledala.  I tako su muškarci svojim ‘draganama’ počeli da šalju poruke, a ljubav je dobila svoj zvanični dan. Sveti Valentin je postao pokrovitelj zaljubljenih u 14. veku i to prvo u Engleskoj i Francuskoj. Postoje mišljenja da je dan ovog svetitelja zapravo zamenio kult boginje Junone, koja je slavljena istog dana i bila u starom Rimu zaštitnica porodice i braka, zbog čega se tada ženama poklanjalo cveće. Sa druge strane, Sveti Trifun se vekovima slavi na prostorima Srbije. Zapisi o ovome pronalaze se još u 16. veku. Njega slave mnogi esnafi, a u prvom redu gostioničari i vinogradari jer je reč o “zaštitniku vina i vinove loze”. Kažu, dobre kafedžije tog dana besplatno toče vino gostima. Postoji verovanje, da će godina biti rodna ako na Trifundan pada sneg ili kiša. Ako je vreme lepo, čeka nas sušna godina. Posle ovog dana zima polako počinje da popušta – to Sv. Trifun na svoj praznik pobode u zemlju ugarak i sneg počne da se topi. I šta danas slaviti? Zahvaljujući Holivudu i dobrom marketingu, Dan zaljubljenih postao je globalni fenomen, a poklanjanje bombonjera, srca i drugih prigodnih poklona voljenoj osobi vremenom je zahvatilo i Srbiju. Ipak, ima i onih koji još uvek za praznik “priznaju” samo Svetog Trifuna. U koju god grupu da spadate, – Zagrlite nekog koga volite… Otvorite bocu nekog dobrog vina… I uživajte u životu!

PJESMA “ĐURĐEVDAN” NASTALA JE U VOZU ZA JASENOVAC



Širila se od usta do usta u vagonu smrti, a sasvim spontano je nastala!

Đurđevdansko jutro 1942. godine bilo je pogubno za sarajevske Srbe koji su bili zatočeni u logorima i zatvorima u tom gradu. Na putu za logor smrti, vagoni su odjekivali riječima koje svi znamo.

Uprkos smrti, strahu i razaranju, upravo u ovim najtežim trenucima, nastala je čuvena srpska pjesma „Đurđevdan“.– 6. maja, na Đurđevdan, otvaraju se vrata ćelije u zatvoru Beledija i ustaša još sa vrata kaže: „Ajte Srbi, Đurđevdanski uranak'“, živo se sjećao toga jutra profesor doktor Žarko Vidović (1921 – 2016), preživjeli svjedok koji je sa još 3.000 Srba i muslimana koji su podržavali Srbe bio zatočen u sarajevskim kazamatima.

Srbi su pokupljeni iz zatvora i dovedeni do Vijećnice, gradske kuće u Sarajevu gdje su ih čekali vozovi smrti koji će ih odvesti u Jasenovac.

Na vagonima je pisalo: 7 konja ili 40 vojnika, a nas su smeštali po 200 ljudi u jedan vagon, tako da u njima nije bilo mesta ni za stajanje, a kamoli za sedenje. Nije bilo ni dovoljno vazduha, a o vodi i hrani i da ne govorimo – svjedoči Žarko Vidović.

Na tom putu Srbe su osim straha i neizvesnosti pratila i pitanja: Kuda nas vode i gdje ćemo završiti?

U tim vozovima smrti koji su išli za Jasenovac, u jednom trenutku rodila se pjesma „Đurđevdan“ koja se najprije zaorila iz grla jednog mladića, člana Kulturno-umjetničkog društva „Sloga“ iz Sarajeva, a onda se ta pjesma lančano počela širiti od usta do usta, od vagona do vagona.

Ustaški odgovor na tu pjesmu vrlo brzo je stigao. Svi prozori na vagonima su zatvoreni, tako da u njima gotovo da nije bilo više vazduha pa su mnogi Srbi ugušeni i prije nego što su stigli do Slavonskog Broda gdje su presijedali u druge vagone koji su put ka Jasenovcu nastavili prugom širokog kolosijeka.

Pjesma „Đurđevdan“, koju je prije gotovo tri decenije obradio Goran Bregović je pjesma tuge i bola, nastala u ljudskoj nemoći i očaju, ali i ponosu i prkosu sarajevskih Srba koji su vozovima smrti na Đurđevdan 1942. godine transportovani za Jasenovac, odakle se vratio tek svaki deseti Srbin od njih 3.000 koliko ih je odvedeno tog 6. maja iz Sarajeva za Jasenovac.

Kad je istorija stanovala kod Kolarca



Tradicionalne gradske kafane povlače se pred savremenim kafićima. Već u šest sati ujutru počinjalo radno vreme, služili škembiće, crevca i papke u saftu za doručak

NAJPOZNATIJA beogradska ulica posvećena knezu Mihailu ostala je sa samo jednom autentičnom srpskom kafanom koja turistima nudi jela domaće kuhinje. "Kolarac" je ostao poseban i po tome što spada u jednu od pet istaknutih firmi u "Knezu" čiji natpis je ostao sačuvan u ćiriličnom pismu.

Ostale reklame ili pozivi kupcima da kroče unutar radnje iz koje ih pozivaju atraktivno dekorisani izlozi, najčešće nisu ni ispisani na srpskom, a ponajmanje na ćiriličnom pismu.

U drugim evropskim prestonicama, poput Pariza ili Praga, pa čak i Sofije, turistima je ponuđeno da osete starinski šmek starog dela prestonice, jedino se Beograđani nekako povlače pred "čarolijama tranzicije". Upravo tako sećamo vas na kafanu koju je, prvo, osnovao Ilija Milosavljević Kolarac na Pozorišnom trgu, a današnjem Trgu republike, a zatim je ova ugledna kafana u Knez Mihailovoj ponela to ime.

- Prvi "Kolarac" bio je dijagonalno preko puta Doma omladine i to je bilo elitno mesto gde su, s kraja 19. veka bili priređivani balovi, a gosti su bili oficiri i visoki činovnici - podseća nas današnji menadžer ove kafane Mirjana Pantelić. - Ta zgrada izgrađena je 1858. godine, a pominju je i kao pivnicu, hotel i kafanu. Glavna sala bila je dekorisana slikama heroja iz Prvog i Drugog srpskog ustanka. Početkom 20. veka tu se nalazila i prva pošta u Beogradu. Nažalost, ova kafana uništena je u aprilskom bombardovanju 1941. godine.

Krajem tridesetih godina osnovan je današnji "Kolarac" i to kao menza za radnike Mitićeve robne kuće, a potom je bila pivnica, pa na kraju kafana u pravom smislu te reči.

- Bio bi greh pred Bogom da ovo mesto ne sačuvamo u ovom, izvornom obliku - dodaje Pantelić. - "Kolarac" je poslednja varoška kafana najpoznatije beogradske ulice. A njena istorija je veoma burna. Tu su se skupljali akademici tokom decenija, teže je nabrojati one glumce koji nisu nikad bili u "Kolarcu" nego one koji su ovde bili stalni gosti.

Čujemo imena samih legendi: Pavla Vuisića, LJubiše Samardžića, sećaju se Gidre Bojanića i njegove duple votke, Petra Kralja koji je imao svoju "stazu slonova" na kojoj je obilazio pet kafana i svakodnevno je prolazio ovuda... Dragan Nikolić i Voja Brajović su takođe bili redovni gosti, a Drago Čuma je ostao čuven gost po jednom neobičnom gestu.

- Kada uđem u "Kolarac" priželjkujem miris domaćih vanilica uz kafu - govorio je. - Tako je Čuma bio rodonačelnik ideje da u ovoj kafani gosta čekaju uvek ovi sitni kolači.

Od šest ujutru!

DANAS deluje nestvarno da je ova kafana nekada bila otvarana u šest sati ujutru. Direktor ugostiteljstva preduzeća "Varoš kapija" Boško Kuzmanović podseća da su od šezdesetih do osamdesetih godina prošlog veka u Knez Mihailovoj stolovala najveća jugoslovenska preduzeća.

- Svi ondašnji trgovci dolazili bi na doručak već posle šest sati ujutru - pamti Kuzmanović. - U komšiluku su nam bile najveće firme: "Ateks", "Beteks", "Srbijateks", komisioni, "Rudnap", "Tranšped"... Već za doručak služili bismo restovanu džigericu, papke u saftu, škembiće, crevca... a mnogi bi uz prvu kafu i ratluk na šanku "načeli" i prvi dnevni vinjak. Prodavali smo po 10-15 litara vinjaka dnevno.

Posle se znalo - šefovi nisu ni sedeli u kancelarijama, već pre u kafani. Tamo su sklapani važni poslovi, a ovde su dovodili najbitnije klijente.

U to vreme znalo se da u ovoj kafani nema muzike, već da ovde gosti dolaze na dobar obrok. Posle bi se znalo: ko želi da sluša dobar orkestar, obavezno bi odlazio u restoran "Park" ili "Gradski podrum". Tamo bi nastavljali do duboko u noć.

ŠEST DECENIJA POVERENJA

U "KOLARAC" su decenijama dolazili studenti okolnih fakulteta, od Filozofskog do Filološkog. Decenijama kasnije vraćaju se studenti iz svih krajeva nekadašnje Jugoslavije kako bi se prisetili mladalačkih dana.

VEČE POSLE KONCERTA

GRADSKA elita koja je posećivala koncerte u sali Kolarčevog narodnog univerziteta, po pravilu posle predstave dolazi u ovu kafanu. To je još jedna gradska tradicija koja traje decenijama.

PRVI BIOSKOPI

U PRVOBITNOM "Kolarcu", na Pozorišnom trgu, bile su održavane i projekcije filmova, a predstave su bile potpuno drugačije nego danas.

U to vreme publika je sedela za kafanskim stolovima, a za vreme projekcije između gostiju su se "šunjali" konobari i donosili piće i jelo.

ŽARDINJERE I AUTOMOBILI

SAOBRAĆAJ u Knez Mihailovoj trajao je do sedamdesetih, kada su automobili bili deo svakodnevice u ovoj ulici. Stoga su tri žardinjere bile postavljene ispred bašte "Kolarca" kako bi sprečile vozače da ne ugroze goste koji bi sedeli ispred kafane.
(izvor, novosti.rs)

Zašto su putevi u Kataru plave boje




Zbog visokih temperatura u Kataru je nekada život nepodnošljiv. U Dohi su zato odlučili da primene inovativne tehnologije. Jedna od njih je i plavi asfalt, odnosno 1 mm debeli premaz plave boje koji omogućava da se smanji temperatura površine za do 20 stepeni, izveštava Qataraliving. I tako su u pilot projektu, prefarbali crni asfalt. Prvih 200 metara korišteno je kao svojevrsni eksperiment u kojem su senzori tokom 18 meseci pratili promenu temperature. Temperatura je s maksimalnih 69 stepeni pala za više od 10 stepeni na plavom asfaltu.

U gradu su probali i sa drugim bojama, zelenom, crvenom, ljubičastom, ali plava je dala najbolje rezultate.
(izvor, CityMagazine)

Istorija čestitke za Novu godinu i Božić

Novogodišnje čestitke nekada nisu bile dostupne svima

Prve čestitke za Novu godinu i Božić pojavile su se u Engleskoj kako bi se ohrabrili obični ljudi da u što većem broju koriste poštanske usluge koje su tada bile u začetku.

Čestitke su imale šarenu sliku u sredini koja je obično prikazivala srećnu i nasmejanu porodicu kako uživa za raskošnom prazničnom trpezom. Tekst na čestitkama je bio jednostavan i jasan, a koristi se često i danas: “Srećni novogodišnji i božićni praznici“…

Prva čestitka

Prva čestitka je napravljena davne 1843. Godine, po motivima Džona Kalkota Horslija, a distribuirao ih je ser Henri Kol. Klasična prodaja novogodišnjih čestitki započela je par godina kasnije. Tiraž ove čestitke bio je oko 1.000 komada, a danas je sačuvano samo njih 12.

Čestitke i za obične ljude…

Slanje čestitki za praznike vrlo brzo je postalo sasvim uobičajeno, a njihovo slanje je koštalo 1 peni. “Penny Post“ je omogućio da se sa pojavom železnice veća količina pošte mogla slati dalje i brže nego što je bio slučaj sa poštanskim kočijama do tada. U stvari, Pošta je ponudila da prepolovi cene poštanske dostave, ukoliko je čestitka poslana u sopstvenom omotu ili bez pečata.

To je aktivno podsticano i 1870. štampanje čestitiki je bilo veoma popularno, a cena poštarine prepolovljena i iznosila je pola penija, tako da je ove čestitke slalo sve više i više običnih ljudi u Velikoj Britaniji.

U SAD na ideju novogodišnje i božićne čestitke su došli mnogo ranije, ali su one bile veoma skupe, a samim tim nisu bile ni dostupne velikom broju ljudi. Ali, već od 1875. godine, masovna štampa i smanjena cena poštarine su slanje ovih čestitki učinili sve popularnijim u SAD-u, a istovremeno i praktičnim i dostupnim svima.

Praznični motivi tokom vremena

Novogodišnje čestitke se šalju kao pozdrav dragim osobama uz najbolje želje za predstojeće praznike i narednu godinu. Tokom vremena, čestitke su menjale svoj izgled. Na njima je načešće prikazana jelka, sneg, zelene šume, Deda-mraz, sanke, irvasi i slično.

U poslednje vreme, sve je popularnije slanje potpuno personalizovanih čestitki, gde se poruka sa najlepšim željama stavlja ispod fotografije članova porodice.

Oni koji su malo talentovaniji i veštiji, često prave i ručno rađene čestitke, koje su istovremeno i unikati, a savršen su poklon za drage ljude.

Danas je slanje čestitki za novogodišnje praznike tradicija koja polako izumire. Nažalost…

Najstariju božićnu čestitku izradio je 1843. godine Englez Džon Harstli, na molbu zemljaka Henrija Kola. U centralnom delu čestitke, na kojoj je ispisana klasična poruka „Merry Christmas”, nalazi se porodica srednje klase, koja siromašnima s jedne strane deli odeću, a s druge hranu. Motiv je milosrđe – suštinska poruka Božića. Na kasnijim božićnim čestitkama najčešći motiv je Hristovo rođenje u Vitlejemu, s Bogorodicom, pravednim Josifom, zvezdama i mudracima.

Kao božićno drvo jelka se pojavljuje u Nemačkoj krajem 18. veka, a ostatak Evrope je prihvata od 1848. godine. Simbolizuje dugovečnost i nepromenjivu sreću, hrastov badnjak je snaga života i trajanja, a tu su i imela, božinovina, venac od zimzelena sa zaštitničkom ulogom. Veoma često se sreće detelina sa četiri lista u kombinaciji s drugim motivima, kao i ružičasto prase, koje je uvek simbol plodnosti i blagostanja.

– Patuljci su simbol tajnih snaga, crvena pečurka s belim tufnama – muhara simbol je sreće, baš kao i anđeli. Deda Mraz se razvija od 1860. u Americi, 1930. godine stiže u Evropu, a evoluciju svog izgleda, kakav danas poznajemo, završava 1931. godine reklamom za „koka-kolu” .

Tekstovi koji prate čestitke, bez obzira na to da li su na srpskom, mađarskom, nemačkom, italijanskom, francuskom, ruskom, rumunskom… pokazuju nežan odnos, pun ljubavi bliskih, bez obzira na to što je to još uvek bilo patrijarhalno društvo. Ovo je posebno vidljivo kod takozvanih ljubavnih čestitki, koje se završavaju sa „rukoljubom” ili „pozdravite visokopoštovanu mamu”.
(izvor, riznicazlatnihideja.wordpress.com)

Lopta širom kugle kroz istoriju




Prvi pisani dokumenti o igri loptom potiču iz vremena dinastije Hou, koja je vladala do 225. godine p.n.e. Ti dokumenti čuvaju priču o igri Cun-Kih što bi slobodno prevedeno značilo „gurati nogom kuglu“.

Ovu igru na prostoru pravougaonog oblika sa dve pobođene trske kao stative, igrali su samo kineski vojnici. Lopta je bila jajastog oblika, punjena perjem i krznom. Između 32 i šeste godine p.n.e. prema zapisima cara Šeng Ti-a, zbog velike popularnosti igre i narodu je bilo dozvoljeno da u slobodno vreme nesmetano šutira loptu.

Ova igra dopala se i Japancima koji su je u sedmom veku preneli na svoja ostrva. Tamo su je u slobodno vreme igrali carski vojnici na velikim svetkovinama pred carem i vlastelom.

Grčki izvori takođe govore o igri loptom. Narod ih je zvao Episkiros i Epikonis. Bile su to kombinacije današnjeg fudbala i rukometa, tako da postoje mišljenja da je to u stvari preteča današnjeg američkog fudbala.

Igra Harpastum igrala se u arenama starog Rima i bila je veoma grub način takmičenja čuvenih legionara. Nju u svojim zapisima, pominje i rimski filozof Seneka.

U Evropi se loptom igralo od XII do XIV veka na narodnim svetkovinama uz blagoslov svih onih koji su propisivali tadašnji način života. Bilo je to vreme kada su mnoge stvari zabranjivane, srećom, igra loptom nije. Međutim, 1349. godine u Engleskoj, odlukom kralja Edvarda III, igra loptom je zabranjena, a sličnu odliku dvadesetak godina kasnije doneo je i francuski kralj Karlo V. On je svojim podanicima zabranio „loptanje“, jer je po njegovom mišljenju ova igra toliko okupirala narod da ga je odvraćala od korisnih stvari.

U Firenci, kolevci renesanse, od XIV do XVI igrala se neka vrsta fudbala koja se zvala Firentinski kalčo. Počela je kao igra na slobodnom prostoru, da bi se ubrzo preselila u ograđena dvorišta sa tribinama za gledaoce. Fudbal na Apeninima i danas nazivaju „kalčo“.

Sa prostora Severne Amerike ostao nam je zapis iz 1634. godine i u njemu piše da su Indijanci iz Masačusetsa bosonogi šutirali loptu po prostranim prerijama, kao i da su takve igre trajale od izlaska pa sve do zalaska sunca.

Početak XIX veka u Engleskoj je bio karakterističan za individualne sportove, mačevanje, gimnastiku itd. Onda je u školi Ragbi 1823. student Vilijem Veb Elis, zgrabio rukama loptu i potrčao prema suprotnom kraju terena. Njegovi drugari su tražili da im loptu vrati što je on učinio, ali nogom. Bio je to precizan šut, koji je zadivio sve, pa su ga zamolili da ponovi. Ponovljeni šut nogom na određeno mesto je oduševio studente, tako da su i oni počeli da se dodaju nogama. Prve stative su bili razboji na sportskom terenu, a onda je sve išlo samo od sebe.

U početku loptu su šutirale samo školske ekipe, a 1855. godine osniva se prvi fudbalski klub u svetu, Šefild. Dve godine kasnije osniva se Halam, a 1859. Blekhit. Osmog septembra 1863. dogovorena su opšta pravila fudbalske igre i tada je fudbal odvojen od ragbija. Pošto su utvrđena pravila igre, studenti Kembridža, Oksforda, Ragbija, Haroua su sve više šutirali loptu. Na inicijativu igrača Kembridža, 1. decembra 1863. u Londonu je zvanično osnovana fudbalska organizacija, što je prvi fudbalski savez u svetu.

Posle uvođenja preciznog organizacionog reda i pravila igranja, osnivaju se novi klubovi, Forest Barns, Kristal Palas, koji se danas takmiči u Čempionšipu (druga liga) i Kilburn. Na ostrvu su svi igrali fudbal, pa su ubrzo osnovani i savezi Škotske, Irske i Velsa, a 1872. održana je prva međunarodna utakmica između Engleske i Škotske. Trinaest godina kasnije u Engleskoj je priznat profesionalizam, a 1888. osnovana je prva profesionalna liga sa 12 klubova po dvostrukom bod sistemu.

Godine 1893. osniva se Savez fudbalskih sudija koji je uvodio nova pravila a zadržavao ona koja su izdržala proveru u praksi. Početkom XX veka u celoj Evropi se šutirala lopta, a 24. maja 1904. godine stvorena je Međunarodna fudbalska organizacija, FIFA, sa sedištem u Cirihu.

Fudbalska igra počela je i na obnovljenim Olimpijskim igrama. Na drugoj olimpijadi u Parizu 1900. godine igrale su reprezentacije Francuske i Engleske, čiju reprezentaciju je potpuno činio univerzitetski klub Iton Park (0:4). Na Olimpijadi u Sent Luisu, četiri godine kasnije, održana je utakmica između Kanade i SAD (4:0), a na četvrtoj Olimpijadi 1908. u Londonu fudbal je ušao u službeni deo programa igara. Tri godine kasnije članstvo FIFA dobile su prekookeanske zemlje: SAD, Argentina i Čile, a 1917. godine održano je prvo Južnoameričko prvenstvo. Posle prvog svetskog rata FIFA obnavlja svoju aktivnost, pokušavajući da stvori Svetsko prvenstvo, što uspeva 1930. godine. Urugvaj, Montevideo, Moša i Tirke su danas već svima poznati.

(izvor,InretFon)

APRILI-LI-LI Da li ste znali da je ovaj dan ŠALE povezan sa BIBLIJOM, ali i da ne traje ceo dan?


Kako je nastao Dan šale i kakva je njegova istorija? - Ono što je još zanimljivije je činjenica da ne postoji tačno definisan odgovor na postavljeno pitanje, postoje samo teorije. Evo i pet najzanimljivijih činjenica o ovom veselom prazniku.

Bibilija

Poreklo ovog međunarodno priznatog dana datira još od biblijskih dana. Ova teorija ističe da se praznik šale slavi od kada je Noje, prvi put pustio golubicu da proveri da li se voda od velike poplave povukla. Da je to bio prvi april potvrđeno je i u Hebrejskoj Bibliji, kao i u 71. suri Kurana.

Još jedna teorija govori da je Isus poslat od strane Pontija Pilata do Iroda i nazad baš na ovaj dan. Ovaj put je često nazivan i kao uzaludan posao, odnosno kao smicalica. Pa se upravo zbog toga smatra da se taj dan od tada računa kao Dan šale.

Rim

Šale koje su se odvijale 1. aprila takođe datiraju iz vremena drevnog Rima. Smatra se da su Rimljani i Kelti praznovali festival šala u vreme prolećne ravnodnevnice koja se događa blizu Dana šale.

Takođe, postoji i drevni rimski mit koji govori o bogu Plutonu i njegovoj otmici Proserpine, boginje žita i žetve. Proserpinina majka je mogla samo da čuje glas svoje ćerke i uzalud je za njom tragala po ogromnim prostranstvima podzemnog sveta. Ovo se takođe, kao i kod slučaja Isusa, smatralo uzaludnim poslom.

Prelazak sa Julijanskog na Gregorijanski kalendar

Rimljani i Hindusi su slavili Novu godinu odmah nakon prolećne ravnodnevnice, koja je 20. ili 21. marta. U srednjem veku, veći deo Evrope je slavio 25. mart, praznik Blagovesti, kao početak praznovanja Nove godine. Slavlje bi trajalo nedelju dana, sve do 1. aprila. Papa Grgur XIII je 1582. godine naredio poštovanje gregorijanskog kalendara, po kome se Nova godina proslavlja 1. januara.

Pošto narod nikada nije bio sklon prihvatanju novih pravila u svakodnevnom životu, mnogi su odbili da se povinuju kalendaru pape Grgura i nastavili da slave Novu godinu oko 1. aprila. Oni koji su prihvatili novi kalendar, tog dana su zbijali šale na račun „neobaveštenih“, ismevajući njihova zastarela slavlja, piše Najžena.

Britanska kultura

Jedna od teorija vezana je za britanskog kralja iz XIII veka. Naime, ovaj kralj bi svaki put kojim bi prošao, proglašavao javnim dobrom. Jednom je, 1. aprila, planirao da prođe kroz deo grada Notingemšira. Kada su čuli planove kralja, građani su odlučili da mu ne dozvole da uđe u grad. Kralj je zbog toga poslao vojsku, kako bi kaznio neposlušne građane, ali kada je vojska stigla, ceo grad se upustio u budalaste aktivnosti, kao što je davljenje ribe na suvom. Kada je čuo kako su se ponašali stanovnici ovog grada, kralj je proglasio grad suviše glupim za kaznu.

Završava se u 12 časova

Iako je jedan od najpopularnijih međunarodnik praznika, malo ljudi zna da je vreme za smicalice i šale dozvoljeno samo do dvanaest u podne.
(izvor, prva rs)