Svašta-nešta

First topic message reminder :

Zašto je Njujork  Velika jabuka, a ...


1. Njujork – Velika jabuka

Iako se smatralo da je ovaj nadimak stariji, nedavna istraživanja pokazala su da je za “Veliku jabuku” zaslužan književnik Edvard Martin, koji je današnji nadimak grada spomenuo u knjizi ‘The Wayfarer of New York’. On je pisao da građani drugih gradova Njujorčane smatraju bahatim i pohlepnim, nazivajući ih između ostalog, velikim trulim jabukama.

Njujork je uprkos tome danas jedan od najpopularnijih turističkih gradova na svetu.

2. London – Stari dim

London je oduvek bio zadimljeno mesto, ali je veliki smog iz 1952. u potpunosti opravdao ovaj naziv. Tokom pet uzastopnih dana zagadio je vazduh u tolikoj meri da je ubio više od četiri hiljade ljudi!

3. Pariz – Grad ljubavi

Pariz je bio prvi evropski grad koji je počeo da koristi javnu rasvetu, a zbog raskošno osvetljene Ajfelove kule, često se naziva i gradom svetlosti. Naravno, ceo grad je idealan za provođenje vremena sa partnerom, a čak se i za francuski jezik kaže da je u pitanju jezik ljubavi.

4. Singapur – Lavlji grad

Reč ‘Singapur’ se s engleskog prevodi doslovno kao ‘Lavlji grad’. Osnivač grada, ser Stemford Refls, objasnio je da je ovo ime odabrao nakon što je ugledao ‘merlion’ (mešanca lava i sirene). Legenda je zanimljiva, iako ovde nikad nije bilo ni lavova ni sirena.

5. Amsterdam – Venecija severa

Glavni grad Holandije preseca više od 100 kilometara kanala. S obzirom na tu činjenicu, Amsterdam se često upoređuje s najslavnijim gradom s kanalima, Venecijom. Iako im je to jedina zajednička stvar, za nadimak je očigledno bilo dovoljno.

6. Filadelfija – Grad bratske ljubavi

Osnivač grada, Vilijam Pen, želeo je da osnuje mesto gde će svi moći da žive u ljubavi i slozi. Stoga je spojio dve reči na starom grčkom – ‘philos’, što znači ‘ljubav’ i ‘adelphos’, što prevodimo kao ‘brat’. Tako je Filadelfija postala i ostala grad bratske ljubavi.

7. Jerusalim – Sveti grad

Ovde posebno objašnjenje verovatno nije ni potrebno. Jerusalim ima veliko značenje i svetost za sve tri velike monoteističke religije: hrišćanstvo, judaizam i islam. Neka od najsvetijih (hodočasničkih) mesta sve tri religije mogu se naći upravo u ovom gradu, a zajednička im je Hramska gora.

8. Mumbaj – Grad snova

Mumbaj je ovo ime zaslužio jer je najbogatiji grad Indije, pa ne čudi što mnogi u njega stižu u potrazi za boljim poslom i životom. Neki pokušavaju da uspeju na sve moguće načine, a ovde je smešten i Bolivud.

9. Las Vegas – Grad greha

Grad nastao usred pustinje Nevade i danas je najpoznatiji po velikom broju kockarnica gde retko ko zarađuje, a većina gubi novac. Ovde je moguće pronaći sve poroke, tako da Las Vegas savršeno opravdava svoj nadimak.

PJESMA “ĐURĐEVDAN” NASTALA JE U VOZU ZA JASENOVAC



Širila se od usta do usta u vagonu smrti, a sasvim spontano je nastala!

Đurđevdansko jutro 1942. godine bilo je pogubno za sarajevske Srbe koji su bili zatočeni u logorima i zatvorima u tom gradu. Na putu za logor smrti, vagoni su odjekivali riječima koje svi znamo.

Uprkos smrti, strahu i razaranju, upravo u ovim najtežim trenucima, nastala je čuvena srpska pjesma „Đurđevdan“.– 6. maja, na Đurđevdan, otvaraju se vrata ćelije u zatvoru Beledija i ustaša još sa vrata kaže: „Ajte Srbi, Đurđevdanski uranak'“, živo se sjećao toga jutra profesor doktor Žarko Vidović (1921 – 2016), preživjeli svjedok koji je sa još 3.000 Srba i muslimana koji su podržavali Srbe bio zatočen u sarajevskim kazamatima.

Srbi su pokupljeni iz zatvora i dovedeni do Vijećnice, gradske kuće u Sarajevu gdje su ih čekali vozovi smrti koji će ih odvesti u Jasenovac.

Na vagonima je pisalo: 7 konja ili 40 vojnika, a nas su smeštali po 200 ljudi u jedan vagon, tako da u njima nije bilo mesta ni za stajanje, a kamoli za sedenje. Nije bilo ni dovoljno vazduha, a o vodi i hrani i da ne govorimo – svjedoči Žarko Vidović.

Na tom putu Srbe su osim straha i neizvesnosti pratila i pitanja: Kuda nas vode i gdje ćemo završiti?

U tim vozovima smrti koji su išli za Jasenovac, u jednom trenutku rodila se pjesma „Đurđevdan“ koja se najprije zaorila iz grla jednog mladića, člana Kulturno-umjetničkog društva „Sloga“ iz Sarajeva, a onda se ta pjesma lančano počela širiti od usta do usta, od vagona do vagona.

Ustaški odgovor na tu pjesmu vrlo brzo je stigao. Svi prozori na vagonima su zatvoreni, tako da u njima gotovo da nije bilo više vazduha pa su mnogi Srbi ugušeni i prije nego što su stigli do Slavonskog Broda gdje su presijedali u druge vagone koji su put ka Jasenovcu nastavili prugom širokog kolosijeka.

Pjesma „Đurđevdan“, koju je prije gotovo tri decenije obradio Goran Bregović je pjesma tuge i bola, nastala u ljudskoj nemoći i očaju, ali i ponosu i prkosu sarajevskih Srba koji su vozovima smrti na Đurđevdan 1942. godine transportovani za Jasenovac, odakle se vratio tek svaki deseti Srbin od njih 3.000 koliko ih je odvedeno tog 6. maja iz Sarajeva za Jasenovac.

Kad je istorija stanovala kod Kolarca



Tradicionalne gradske kafane povlače se pred savremenim kafićima. Već u šest sati ujutru počinjalo radno vreme, služili škembiće, crevca i papke u saftu za doručak

NAJPOZNATIJA beogradska ulica posvećena knezu Mihailu ostala je sa samo jednom autentičnom srpskom kafanom koja turistima nudi jela domaće kuhinje. "Kolarac" je ostao poseban i po tome što spada u jednu od pet istaknutih firmi u "Knezu" čiji natpis je ostao sačuvan u ćiriličnom pismu.

Ostale reklame ili pozivi kupcima da kroče unutar radnje iz koje ih pozivaju atraktivno dekorisani izlozi, najčešće nisu ni ispisani na srpskom, a ponajmanje na ćiriličnom pismu.

U drugim evropskim prestonicama, poput Pariza ili Praga, pa čak i Sofije, turistima je ponuđeno da osete starinski šmek starog dela prestonice, jedino se Beograđani nekako povlače pred "čarolijama tranzicije". Upravo tako sećamo vas na kafanu koju je, prvo, osnovao Ilija Milosavljević Kolarac na Pozorišnom trgu, a današnjem Trgu republike, a zatim je ova ugledna kafana u Knez Mihailovoj ponela to ime.

- Prvi "Kolarac" bio je dijagonalno preko puta Doma omladine i to je bilo elitno mesto gde su, s kraja 19. veka bili priređivani balovi, a gosti su bili oficiri i visoki činovnici - podseća nas današnji menadžer ove kafane Mirjana Pantelić. - Ta zgrada izgrađena je 1858. godine, a pominju je i kao pivnicu, hotel i kafanu. Glavna sala bila je dekorisana slikama heroja iz Prvog i Drugog srpskog ustanka. Početkom 20. veka tu se nalazila i prva pošta u Beogradu. Nažalost, ova kafana uništena je u aprilskom bombardovanju 1941. godine.

Krajem tridesetih godina osnovan je današnji "Kolarac" i to kao menza za radnike Mitićeve robne kuće, a potom je bila pivnica, pa na kraju kafana u pravom smislu te reči.

- Bio bi greh pred Bogom da ovo mesto ne sačuvamo u ovom, izvornom obliku - dodaje Pantelić. - "Kolarac" je poslednja varoška kafana najpoznatije beogradske ulice. A njena istorija je veoma burna. Tu su se skupljali akademici tokom decenija, teže je nabrojati one glumce koji nisu nikad bili u "Kolarcu" nego one koji su ovde bili stalni gosti.

Čujemo imena samih legendi: Pavla Vuisića, LJubiše Samardžića, sećaju se Gidre Bojanića i njegove duple votke, Petra Kralja koji je imao svoju "stazu slonova" na kojoj je obilazio pet kafana i svakodnevno je prolazio ovuda... Dragan Nikolić i Voja Brajović su takođe bili redovni gosti, a Drago Čuma je ostao čuven gost po jednom neobičnom gestu.

- Kada uđem u "Kolarac" priželjkujem miris domaćih vanilica uz kafu - govorio je. - Tako je Čuma bio rodonačelnik ideje da u ovoj kafani gosta čekaju uvek ovi sitni kolači.

Od šest ujutru!

DANAS deluje nestvarno da je ova kafana nekada bila otvarana u šest sati ujutru. Direktor ugostiteljstva preduzeća "Varoš kapija" Boško Kuzmanović podseća da su od šezdesetih do osamdesetih godina prošlog veka u Knez Mihailovoj stolovala najveća jugoslovenska preduzeća.

- Svi ondašnji trgovci dolazili bi na doručak već posle šest sati ujutru - pamti Kuzmanović. - U komšiluku su nam bile najveće firme: "Ateks", "Beteks", "Srbijateks", komisioni, "Rudnap", "Tranšped"... Već za doručak služili bismo restovanu džigericu, papke u saftu, škembiće, crevca... a mnogi bi uz prvu kafu i ratluk na šanku "načeli" i prvi dnevni vinjak. Prodavali smo po 10-15 litara vinjaka dnevno.

Posle se znalo - šefovi nisu ni sedeli u kancelarijama, već pre u kafani. Tamo su sklapani važni poslovi, a ovde su dovodili najbitnije klijente.

U to vreme znalo se da u ovoj kafani nema muzike, već da ovde gosti dolaze na dobar obrok. Posle bi se znalo: ko želi da sluša dobar orkestar, obavezno bi odlazio u restoran "Park" ili "Gradski podrum". Tamo bi nastavljali do duboko u noć.

ŠEST DECENIJA POVERENJA

U "KOLARAC" su decenijama dolazili studenti okolnih fakulteta, od Filozofskog do Filološkog. Decenijama kasnije vraćaju se studenti iz svih krajeva nekadašnje Jugoslavije kako bi se prisetili mladalačkih dana.

VEČE POSLE KONCERTA

GRADSKA elita koja je posećivala koncerte u sali Kolarčevog narodnog univerziteta, po pravilu posle predstave dolazi u ovu kafanu. To je još jedna gradska tradicija koja traje decenijama.

PRVI BIOSKOPI

U PRVOBITNOM "Kolarcu", na Pozorišnom trgu, bile su održavane i projekcije filmova, a predstave su bile potpuno drugačije nego danas.

U to vreme publika je sedela za kafanskim stolovima, a za vreme projekcije između gostiju su se "šunjali" konobari i donosili piće i jelo.

ŽARDINJERE I AUTOMOBILI

SAOBRAĆAJ u Knez Mihailovoj trajao je do sedamdesetih, kada su automobili bili deo svakodnevice u ovoj ulici. Stoga su tri žardinjere bile postavljene ispred bašte "Kolarca" kako bi sprečile vozače da ne ugroze goste koji bi sedeli ispred kafane.
(izvor, novosti.rs)

Zašto su putevi u Kataru plave boje




Zbog visokih temperatura u Kataru je nekada život nepodnošljiv. U Dohi su zato odlučili da primene inovativne tehnologije. Jedna od njih je i plavi asfalt, odnosno 1 mm debeli premaz plave boje koji omogućava da se smanji temperatura površine za do 20 stepeni, izveštava Qataraliving. I tako su u pilot projektu, prefarbali crni asfalt. Prvih 200 metara korišteno je kao svojevrsni eksperiment u kojem su senzori tokom 18 meseci pratili promenu temperature. Temperatura je s maksimalnih 69 stepeni pala za više od 10 stepeni na plavom asfaltu.

U gradu su probali i sa drugim bojama, zelenom, crvenom, ljubičastom, ali plava je dala najbolje rezultate.
(izvor, CityMagazine)

Istorija čestitke za Novu godinu i Božić

Novogodišnje čestitke nekada nisu bile dostupne svima

Prve čestitke za Novu godinu i Božić pojavile su se u Engleskoj kako bi se ohrabrili obični ljudi da u što većem broju koriste poštanske usluge koje su tada bile u začetku.

Čestitke su imale šarenu sliku u sredini koja je obično prikazivala srećnu i nasmejanu porodicu kako uživa za raskošnom prazničnom trpezom. Tekst na čestitkama je bio jednostavan i jasan, a koristi se često i danas: “Srećni novogodišnji i božićni praznici“…

Prva čestitka

Prva čestitka je napravljena davne 1843. Godine, po motivima Džona Kalkota Horslija, a distribuirao ih je ser Henri Kol. Klasična prodaja novogodišnjih čestitki započela je par godina kasnije. Tiraž ove čestitke bio je oko 1.000 komada, a danas je sačuvano samo njih 12.

Čestitke i za obične ljude…

Slanje čestitki za praznike vrlo brzo je postalo sasvim uobičajeno, a njihovo slanje je koštalo 1 peni. “Penny Post“ je omogućio da se sa pojavom železnice veća količina pošte mogla slati dalje i brže nego što je bio slučaj sa poštanskim kočijama do tada. U stvari, Pošta je ponudila da prepolovi cene poštanske dostave, ukoliko je čestitka poslana u sopstvenom omotu ili bez pečata.

To je aktivno podsticano i 1870. štampanje čestitiki je bilo veoma popularno, a cena poštarine prepolovljena i iznosila je pola penija, tako da je ove čestitke slalo sve više i više običnih ljudi u Velikoj Britaniji.

U SAD na ideju novogodišnje i božićne čestitke su došli mnogo ranije, ali su one bile veoma skupe, a samim tim nisu bile ni dostupne velikom broju ljudi. Ali, već od 1875. godine, masovna štampa i smanjena cena poštarine su slanje ovih čestitki učinili sve popularnijim u SAD-u, a istovremeno i praktičnim i dostupnim svima.

Praznični motivi tokom vremena

Novogodišnje čestitke se šalju kao pozdrav dragim osobama uz najbolje želje za predstojeće praznike i narednu godinu. Tokom vremena, čestitke su menjale svoj izgled. Na njima je načešće prikazana jelka, sneg, zelene šume, Deda-mraz, sanke, irvasi i slično.

U poslednje vreme, sve je popularnije slanje potpuno personalizovanih čestitki, gde se poruka sa najlepšim željama stavlja ispod fotografije članova porodice.

Oni koji su malo talentovaniji i veštiji, često prave i ručno rađene čestitke, koje su istovremeno i unikati, a savršen su poklon za drage ljude.

Danas je slanje čestitki za novogodišnje praznike tradicija koja polako izumire. Nažalost…

Najstariju božićnu čestitku izradio je 1843. godine Englez Džon Harstli, na molbu zemljaka Henrija Kola. U centralnom delu čestitke, na kojoj je ispisana klasična poruka „Merry Christmas”, nalazi se porodica srednje klase, koja siromašnima s jedne strane deli odeću, a s druge hranu. Motiv je milosrđe – suštinska poruka Božića. Na kasnijim božićnim čestitkama najčešći motiv je Hristovo rođenje u Vitlejemu, s Bogorodicom, pravednim Josifom, zvezdama i mudracima.

Kao božićno drvo jelka se pojavljuje u Nemačkoj krajem 18. veka, a ostatak Evrope je prihvata od 1848. godine. Simbolizuje dugovečnost i nepromenjivu sreću, hrastov badnjak je snaga života i trajanja, a tu su i imela, božinovina, venac od zimzelena sa zaštitničkom ulogom. Veoma često se sreće detelina sa četiri lista u kombinaciji s drugim motivima, kao i ružičasto prase, koje je uvek simbol plodnosti i blagostanja.

– Patuljci su simbol tajnih snaga, crvena pečurka s belim tufnama – muhara simbol je sreće, baš kao i anđeli. Deda Mraz se razvija od 1860. u Americi, 1930. godine stiže u Evropu, a evoluciju svog izgleda, kakav danas poznajemo, završava 1931. godine reklamom za „koka-kolu” .

Tekstovi koji prate čestitke, bez obzira na to da li su na srpskom, mađarskom, nemačkom, italijanskom, francuskom, ruskom, rumunskom… pokazuju nežan odnos, pun ljubavi bliskih, bez obzira na to što je to još uvek bilo patrijarhalno društvo. Ovo je posebno vidljivo kod takozvanih ljubavnih čestitki, koje se završavaju sa „rukoljubom” ili „pozdravite visokopoštovanu mamu”.
(izvor, riznicazlatnihideja.wordpress.com)

APRILI-LI-LI Da li ste znali da je ovaj dan ŠALE povezan sa BIBLIJOM, ali i da ne traje ceo dan?


Kako je nastao Dan šale i kakva je njegova istorija? - Ono što je još zanimljivije je činjenica da ne postoji tačno definisan odgovor na postavljeno pitanje, postoje samo teorije. Evo i pet najzanimljivijih činjenica o ovom veselom prazniku.

Bibilija

Poreklo ovog međunarodno priznatog dana datira još od biblijskih dana. Ova teorija ističe da se praznik šale slavi od kada je Noje, prvi put pustio golubicu da proveri da li se voda od velike poplave povukla. Da je to bio prvi april potvrđeno je i u Hebrejskoj Bibliji, kao i u 71. suri Kurana.

Još jedna teorija govori da je Isus poslat od strane Pontija Pilata do Iroda i nazad baš na ovaj dan. Ovaj put je često nazivan i kao uzaludan posao, odnosno kao smicalica. Pa se upravo zbog toga smatra da se taj dan od tada računa kao Dan šale.

Rim

Šale koje su se odvijale 1. aprila takođe datiraju iz vremena drevnog Rima. Smatra se da su Rimljani i Kelti praznovali festival šala u vreme prolećne ravnodnevnice koja se događa blizu Dana šale.

Takođe, postoji i drevni rimski mit koji govori o bogu Plutonu i njegovoj otmici Proserpine, boginje žita i žetve. Proserpinina majka je mogla samo da čuje glas svoje ćerke i uzalud je za njom tragala po ogromnim prostranstvima podzemnog sveta. Ovo se takođe, kao i kod slučaja Isusa, smatralo uzaludnim poslom.

Prelazak sa Julijanskog na Gregorijanski kalendar

Rimljani i Hindusi su slavili Novu godinu odmah nakon prolećne ravnodnevnice, koja je 20. ili 21. marta. U srednjem veku, veći deo Evrope je slavio 25. mart, praznik Blagovesti, kao početak praznovanja Nove godine. Slavlje bi trajalo nedelju dana, sve do 1. aprila. Papa Grgur XIII je 1582. godine naredio poštovanje gregorijanskog kalendara, po kome se Nova godina proslavlja 1. januara.

Pošto narod nikada nije bio sklon prihvatanju novih pravila u svakodnevnom životu, mnogi su odbili da se povinuju kalendaru pape Grgura i nastavili da slave Novu godinu oko 1. aprila. Oni koji su prihvatili novi kalendar, tog dana su zbijali šale na račun „neobaveštenih“, ismevajući njihova zastarela slavlja, piše Najžena.

Britanska kultura

Jedna od teorija vezana je za britanskog kralja iz XIII veka. Naime, ovaj kralj bi svaki put kojim bi prošao, proglašavao javnim dobrom. Jednom je, 1. aprila, planirao da prođe kroz deo grada Notingemšira. Kada su čuli planove kralja, građani su odlučili da mu ne dozvole da uđe u grad. Kralj je zbog toga poslao vojsku, kako bi kaznio neposlušne građane, ali kada je vojska stigla, ceo grad se upustio u budalaste aktivnosti, kao što je davljenje ribe na suvom. Kada je čuo kako su se ponašali stanovnici ovog grada, kralj je proglasio grad suviše glupim za kaznu.

Završava se u 12 časova

Iako je jedan od najpopularnijih međunarodnik praznika, malo ljudi zna da je vreme za smicalice i šale dozvoljeno samo do dvanaest u podne.
(izvor, prva rs)

LOWCHEN ($3,000 I VIŠE)

Lowchen prevedeno sa nemačkog jezika znači mali lav, i na prvi pogled, ova rasa nema ništa neobično u sebi. Oni liče na maltezere i druge popularne manje rase pasa, iako rastu malo više od njih. Mogu biti teški i do 10 kg, što je uglavnom slučaj sa mužjacima. Uprkos svom ne tako neobičnom izgledu, čistokrvni pripadnici Lowchen rase se veoma teško nalaze. Samo nekoliko stotina štenadi ove vrste registrovano je u zvaničnim kinološkim društvima širom sveta, što se ponavlja iz godine u godinu. Oni inače potiču iz srednjovekovne Francuske i Nemačke, vrlo su druželjubivi i razigrani psi koji uživaju u društvu ljudi. Ova vrsta je više namenjena kao društvo ljudima nego za neki ozbiljniji rad sa njima. Najsrećniji su tokom svoje igre sa ljudima, a posebno decom. Njihovo krzno u poslednje vreme često je oblikovano kao lavlja griva. Ova “frizura” se dostiže veoma lako – kratkim šišanjem zadnjeg dela tela, uključujući noge, deo repa i kukove, pri čemu ostatak tela održava svoju punu dužinu dlake.

AKITA (OKO $4,500)

Od svih ovih rasa na našoj listi, Akita je verovatno najpoznatija – uglavnom zahvaljujući holivudskim ostvarenjima poput Hachiko: priča jednog psa. Ovaj pas potiče iz severnog dela Japana, pri čemu se ova rasa zapravo račva na dve strane – postoji japanska Akita odnosno Akita Inu i američka Akita, koja je poznata pod imenom Akita. Obe vrste su veoma skupe, pri čemu se čistokrvni psi prodaju po veoma visokim cenama, posebno izvan Japana. Akite imaju izgled, krzno i temperament sličan ostalim Spirtz rasama, u koje spada i Sibirski Haski. To su veoma teški psi, naviknuti na niske temperature, sa masivnim glavama i debelim duplim krznom. Japanske Akite su nešto manje u odnosu na američke, dok obe vrste imaju manje više iste karateristike temperamenta – teritorijalnost, rezervisanost prema strancima i zaštitnički stav prema svojoj ljudskoj porodici. Ova rasa psa pomalo podseća i na mačke – na primer, oni se sami čiste odmah posle jela, a često čiste i druge pripadnike svoje vrste, pa čak i svog vlasnika.

SAMOJED ($4,000-$10,000)

Samojedi su psi koje je odgojilo Samojedsko nomadsko pleme, koje živi u Sibiru. Oni su istorijski poznati kao psi čuvari irvasa. Oni su uzgajani i sa ciljem vuče sanki, baš kao i Sibirski Haski i druge slične vrste koje potiču sa hladnijih podneblja. Iako oni tehnički gledano nisu naročito veliki, oni su snažni i veoma takmičarski nastrojeni. Njihove osobine kontrolisanja i vođenja stada, po čemu su najbolja vrsta psa sa tačke gledišta mnogih stručnjaka, mogu se izgubiti u gradskim sredinama, ali njihovo prijateljsko ponašanje lako će osvojiti vaše srce. Morate znati da Samojedi vole da kopaju rupe kada im je dosadno. Iako laju na strance koji prolaze blizu njih, oni su ipak previše prijateljski nastrojeni da budu psi čuvari, tako da je život unutar kuće ili stana najbolje rešenje za njih. Zanimljivost koja se vezuje za ovu rasu pasa je činjenica da njihova dlaka ima antialergijske osobine. U nekim delovima sveta, dlaka koja njima otpadne se skuplja i koristi se kao alternativa vuni za pravljenje rukavica i šalova.

PERUVIAN INCA ORCHID (DO $3,000)

Ova vrsta psa je verovatno jedna od najčudnijih na svetu. Ovi psi skoro da nemaju dlake na telu, sem na nekim nasumičnim delovima na šapama i vrhu glave. Njihova koža je obično slon sive boje. Varijacije u boji bakra ili čokolade su takođe moguće, kao i činjenica da su im šape ponekad prekrivene tufnama. Oni su dostupni u tri različite veličine, pri čemu najmanja ima oko 5 kg, a najveća oko 30 kg. Iako pas bez dlake možda deluje kao idealno rešenje za mnoge,

AZAWAKH ($3,000 I VIŠE)

Atawakh je jedna od nekoliko afričkih rasa koje se mogu kupiti u SAD i Kanadi. Oni potiču od nomadskih plemena, a obično su korišćeni kao psi čuvari ili lovački psi. Zbog činjenice da psi ove rase mogu trčati veoma brzo, najviše su korišćeni kao lovački psi, posebno u lovu na zečeve i gazele. Hrabrost je jedna od njihovih glavnih osobina, te možete biti sigurni da će ovaj pas lako najuriti bilo kog predatora bilo koje veličine kako bi zaštitio svoj čopor, čiji je deo i čovek. Oni su uglavnom mršavi i visoki psi, dok je njihova mišićna struktura veoma vidljiva. Čak i kada su dobro uhranjeni, oni i dalje deluju prilično mršavo. Obično su braon ili peščane boje, veoma su aktivni i potrebno im je mnogo kretanja i vlasnik kome će pružiti neizmernu ljubav koja će biti uzvraćena.

ROTVAJLER (DO $6,000)

Rotvajleri su prvobitno uzgajani kao psi za vuču. Zapravo do 19.veka, oni su primarno korišćeni za vuču kolica do pijace, posebno mesarskih kolica koja su bila ispunjena teškim teretom. Stoga su dobili nadimak mesarski psi. Ova vrsta je korišćena za čuvanje stada i zaštitu. Snažni, izdrživi i veoma inteligentni, Rotvajleri mogu težiti i do 70 kg. Oni su neustrašivi i svog vlasnika će zaštititi od svake pretnje koja se pojavi. Veoma su teritorijalno nastrojeni, tako da se sa njima na socijalizaciji mora raditi od najmlađih dana, kako bi se izbeglo opasno ponašanje. Ovi psi imaju reputaciju kao agresivni i nasilni psi, posebno zahvaljujući Holivudu, ali ipak mogu biti odgajeni kao savršeni prijatelj jedne porodice.

ČEHOSLOVAČKI VUČJAK (NEPOZNATA VREDNOST)

Prva stvar koju morate znati o ovoj rasi je činjenica da zbog kupovine jednog od njih verovatno morate otići u Češku Republiku. Ova vrsta je praktično u potpunosti nepoznata van svog prirodnog podneblja, na kom postoji od 1955.godine. Poznati i pod imenom Čehoslovački vučji pas, ova rasa je kreirana mešanjem karpatskih vukova i čistokrvnih nemačkih ovčara. Rezultat tog mešanja je pas koji izgleda kao vuk i koji ima veoma živahnu, hrabru i aktivnu narav. Baš kao i vukovi, ova rasa je veoma društvena i voli da se kreće u čoporu – bilo da je to u pratnji drugih životinja ili ljudske porodice. Oni imaju jak lovački instinkt, koji rana socijalizacija može ublažiti sasvim dovoljno da se oni dobro slažu sa drugim životinjama. Inače, inteligencija je jedna od vrlina ove rase. Čehoslovački vučjak je pas koji je stručnjak za govor tela i veoma retko laje.

10  ISTORIJSKIH ČINJENICA O SRBIJI

1. Karlo Veliki je u 9. veku izdao jasnu naredbu: Ako Česi napadnu njegovo Franačko carstvo da se digne trećina vojske. Ali ako napadnu Lužički Srbi, da se digne cela vojska.

2. Prvi satelitski prenos video signala između Evrope i Amerike realizovan je 1962. godine. Među prvim slikama koji su predstavljali pozdrav Evropljana Americi bio je naš Beli Anđeo iz Mileševe.

3. U Skadarliji je tridesetih godina prošlog veka profesor Velike škole Đorđe P. Jovanović pronašao lobanju “Beogradskog neandertalca”. Prvi “Beograđanin” je dakle živeo pre dalekih 40 – 70.000 godina.

4. Rimski bunar na Kalemegdanu zapravo nije rimski nego austrijski i zidan je od 1717. do 1731. godine, a dubok je 51 metar. Kao i cela tvrđava bio je pravo tehnološko čudo za to vreme.

5. Mošti Svetog Save nisu spaljene na Vračaru nego na Tašmajdanu, otprilike tamo gde se danas nalazi restoran „Poslednja šansa“ a koji je u to doba nazivan Čupina umka.

6. Vuk Karadžić je 1861. godine imenovan počasnim građaninom Zagreba, a Povelja je iz poštovanja prema srpskom velikanu napisana na našoj ćirilici!

7. Beogradsku mumiju je 1888. godine Hadži Pavle Riđički poklonio Narodnom muzeju u Beogradu. Mumifikovane ostatke egipatskog sveštenika Nesmina, stare 2.300 godina je Riđički kupio na svom putovanju u Egiptu. Nije ukradena ili oteta!

8. U Prvom svetskom ratu, Srbija je bila okupirana, vlada izmeštena a kralj u izbeglištvu, ali vrednost srpskog dinara je sve vreme ostala stabilna a kurs nepromenjen – 88 franaka za 100 dinara.

9. Srpski monah Lazar Svetogorac je napravio prvi javni sat čak 200 godina pre nego što su Švajcaraci osnovali prvi časovničarski esnaf.

10. Srbija je prva zemlja koja je u Evropi posle Francuske ukinula feudalizam. Sretenski ustav iz 1835. godine je bio toliko liberalan da je Austrija tražila njegovo hitno ukidanje a ruski ambasador ga je pogrdno nazvao “francuskim semenom na Balkanu”.