Svašta-nešta

First topic message reminder :

Zašto je Njujork  Velika jabuka, a ...


1. Njujork – Velika jabuka

Iako se smatralo da je ovaj nadimak stariji, nedavna istraživanja pokazala su da je za “Veliku jabuku” zaslužan književnik Edvard Martin, koji je današnji nadimak grada spomenuo u knjizi ‘The Wayfarer of New York’. On je pisao da građani drugih gradova Njujorčane smatraju bahatim i pohlepnim, nazivajući ih između ostalog, velikim trulim jabukama.

Njujork je uprkos tome danas jedan od najpopularnijih turističkih gradova na svetu.

2. London – Stari dim

London je oduvek bio zadimljeno mesto, ali je veliki smog iz 1952. u potpunosti opravdao ovaj naziv. Tokom pet uzastopnih dana zagadio je vazduh u tolikoj meri da je ubio više od četiri hiljade ljudi!

3. Pariz – Grad ljubavi

Pariz je bio prvi evropski grad koji je počeo da koristi javnu rasvetu, a zbog raskošno osvetljene Ajfelove kule, često se naziva i gradom svetlosti. Naravno, ceo grad je idealan za provođenje vremena sa partnerom, a čak se i za francuski jezik kaže da je u pitanju jezik ljubavi.

4. Singapur – Lavlji grad

Reč ‘Singapur’ se s engleskog prevodi doslovno kao ‘Lavlji grad’. Osnivač grada, ser Stemford Refls, objasnio je da je ovo ime odabrao nakon što je ugledao ‘merlion’ (mešanca lava i sirene). Legenda je zanimljiva, iako ovde nikad nije bilo ni lavova ni sirena.

5. Amsterdam – Venecija severa

Glavni grad Holandije preseca više od 100 kilometara kanala. S obzirom na tu činjenicu, Amsterdam se često upoređuje s najslavnijim gradom s kanalima, Venecijom. Iako im je to jedina zajednička stvar, za nadimak je očigledno bilo dovoljno.

6. Filadelfija – Grad bratske ljubavi

Osnivač grada, Vilijam Pen, želeo je da osnuje mesto gde će svi moći da žive u ljubavi i slozi. Stoga je spojio dve reči na starom grčkom – ‘philos’, što znači ‘ljubav’ i ‘adelphos’, što prevodimo kao ‘brat’. Tako je Filadelfija postala i ostala grad bratske ljubavi.

7. Jerusalim – Sveti grad

Ovde posebno objašnjenje verovatno nije ni potrebno. Jerusalim ima veliko značenje i svetost za sve tri velike monoteističke religije: hrišćanstvo, judaizam i islam. Neka od najsvetijih (hodočasničkih) mesta sve tri religije mogu se naći upravo u ovom gradu, a zajednička im je Hramska gora.

8. Mumbaj – Grad snova

Mumbaj je ovo ime zaslužio jer je najbogatiji grad Indije, pa ne čudi što mnogi u njega stižu u potrazi za boljim poslom i životom. Neki pokušavaju da uspeju na sve moguće načine, a ovde je smešten i Bolivud.

9. Las Vegas – Grad greha

Grad nastao usred pustinje Nevade i danas je najpoznatiji po velikom broju kockarnica gde retko ko zarađuje, a većina gubi novac. Ovde je moguće pronaći sve poroke, tako da Las Vegas savršeno opravdava svoj nadimak.

Kad je istorija stanovala kod Kolarca



Tradicionalne gradske kafane povlače se pred savremenim kafićima. Već u šest sati ujutru počinjalo radno vreme, služili škembiće, crevca i papke u saftu za doručak

NAJPOZNATIJA beogradska ulica posvećena knezu Mihailu ostala je sa samo jednom autentičnom srpskom kafanom koja turistima nudi jela domaće kuhinje. "Kolarac" je ostao poseban i po tome što spada u jednu od pet istaknutih firmi u "Knezu" čiji natpis je ostao sačuvan u ćiriličnom pismu.

Ostale reklame ili pozivi kupcima da kroče unutar radnje iz koje ih pozivaju atraktivno dekorisani izlozi, najčešće nisu ni ispisani na srpskom, a ponajmanje na ćiriličnom pismu.

U drugim evropskim prestonicama, poput Pariza ili Praga, pa čak i Sofije, turistima je ponuđeno da osete starinski šmek starog dela prestonice, jedino se Beograđani nekako povlače pred "čarolijama tranzicije". Upravo tako sećamo vas na kafanu koju je, prvo, osnovao Ilija Milosavljević Kolarac na Pozorišnom trgu, a današnjem Trgu republike, a zatim je ova ugledna kafana u Knez Mihailovoj ponela to ime.

- Prvi "Kolarac" bio je dijagonalno preko puta Doma omladine i to je bilo elitno mesto gde su, s kraja 19. veka bili priređivani balovi, a gosti su bili oficiri i visoki činovnici - podseća nas današnji menadžer ove kafane Mirjana Pantelić. - Ta zgrada izgrađena je 1858. godine, a pominju je i kao pivnicu, hotel i kafanu. Glavna sala bila je dekorisana slikama heroja iz Prvog i Drugog srpskog ustanka. Početkom 20. veka tu se nalazila i prva pošta u Beogradu. Nažalost, ova kafana uništena je u aprilskom bombardovanju 1941. godine.

Krajem tridesetih godina osnovan je današnji "Kolarac" i to kao menza za radnike Mitićeve robne kuće, a potom je bila pivnica, pa na kraju kafana u pravom smislu te reči.

- Bio bi greh pred Bogom da ovo mesto ne sačuvamo u ovom, izvornom obliku - dodaje Pantelić. - "Kolarac" je poslednja varoška kafana najpoznatije beogradske ulice. A njena istorija je veoma burna. Tu su se skupljali akademici tokom decenija, teže je nabrojati one glumce koji nisu nikad bili u "Kolarcu" nego one koji su ovde bili stalni gosti.

Čujemo imena samih legendi: Pavla Vuisića, LJubiše Samardžića, sećaju se Gidre Bojanića i njegove duple votke, Petra Kralja koji je imao svoju "stazu slonova" na kojoj je obilazio pet kafana i svakodnevno je prolazio ovuda... Dragan Nikolić i Voja Brajović su takođe bili redovni gosti, a Drago Čuma je ostao čuven gost po jednom neobičnom gestu.

- Kada uđem u "Kolarac" priželjkujem miris domaćih vanilica uz kafu - govorio je. - Tako je Čuma bio rodonačelnik ideje da u ovoj kafani gosta čekaju uvek ovi sitni kolači.

Od šest ujutru!

DANAS deluje nestvarno da je ova kafana nekada bila otvarana u šest sati ujutru. Direktor ugostiteljstva preduzeća "Varoš kapija" Boško Kuzmanović podseća da su od šezdesetih do osamdesetih godina prošlog veka u Knez Mihailovoj stolovala najveća jugoslovenska preduzeća.

- Svi ondašnji trgovci dolazili bi na doručak već posle šest sati ujutru - pamti Kuzmanović. - U komšiluku su nam bile najveće firme: "Ateks", "Beteks", "Srbijateks", komisioni, "Rudnap", "Tranšped"... Već za doručak služili bismo restovanu džigericu, papke u saftu, škembiće, crevca... a mnogi bi uz prvu kafu i ratluk na šanku "načeli" i prvi dnevni vinjak. Prodavali smo po 10-15 litara vinjaka dnevno.

Posle se znalo - šefovi nisu ni sedeli u kancelarijama, već pre u kafani. Tamo su sklapani važni poslovi, a ovde su dovodili najbitnije klijente.

U to vreme znalo se da u ovoj kafani nema muzike, već da ovde gosti dolaze na dobar obrok. Posle bi se znalo: ko želi da sluša dobar orkestar, obavezno bi odlazio u restoran "Park" ili "Gradski podrum". Tamo bi nastavljali do duboko u noć.

ŠEST DECENIJA POVERENJA

U "KOLARAC" su decenijama dolazili studenti okolnih fakulteta, od Filozofskog do Filološkog. Decenijama kasnije vraćaju se studenti iz svih krajeva nekadašnje Jugoslavije kako bi se prisetili mladalačkih dana.

VEČE POSLE KONCERTA

GRADSKA elita koja je posećivala koncerte u sali Kolarčevog narodnog univerziteta, po pravilu posle predstave dolazi u ovu kafanu. To je još jedna gradska tradicija koja traje decenijama.

PRVI BIOSKOPI

U PRVOBITNOM "Kolarcu", na Pozorišnom trgu, bile su održavane i projekcije filmova, a predstave su bile potpuno drugačije nego danas.

U to vreme publika je sedela za kafanskim stolovima, a za vreme projekcije između gostiju su se "šunjali" konobari i donosili piće i jelo.

ŽARDINJERE I AUTOMOBILI

SAOBRAĆAJ u Knez Mihailovoj trajao je do sedamdesetih, kada su automobili bili deo svakodnevice u ovoj ulici. Stoga su tri žardinjere bile postavljene ispred bašte "Kolarca" kako bi sprečile vozače da ne ugroze goste koji bi sedeli ispred kafane.
(izvor, novosti.rs)

Zašto su putevi u Kataru plave boje




Zbog visokih temperatura u Kataru je nekada život nepodnošljiv. U Dohi su zato odlučili da primene inovativne tehnologije. Jedna od njih je i plavi asfalt, odnosno 1 mm debeli premaz plave boje koji omogućava da se smanji temperatura površine za do 20 stepeni, izveštava Qataraliving. I tako su u pilot projektu, prefarbali crni asfalt. Prvih 200 metara korišteno je kao svojevrsni eksperiment u kojem su senzori tokom 18 meseci pratili promenu temperature. Temperatura je s maksimalnih 69 stepeni pala za više od 10 stepeni na plavom asfaltu.

U gradu su probali i sa drugim bojama, zelenom, crvenom, ljubičastom, ali plava je dala najbolje rezultate.
(izvor, CityMagazine)

Istorija čestitke za Novu godinu i Božić

Novogodišnje čestitke nekada nisu bile dostupne svima

Prve čestitke za Novu godinu i Božić pojavile su se u Engleskoj kako bi se ohrabrili obični ljudi da u što većem broju koriste poštanske usluge koje su tada bile u začetku.

Čestitke su imale šarenu sliku u sredini koja je obično prikazivala srećnu i nasmejanu porodicu kako uživa za raskošnom prazničnom trpezom. Tekst na čestitkama je bio jednostavan i jasan, a koristi se često i danas: “Srećni novogodišnji i božićni praznici“…

Prva čestitka

Prva čestitka je napravljena davne 1843. Godine, po motivima Džona Kalkota Horslija, a distribuirao ih je ser Henri Kol. Klasična prodaja novogodišnjih čestitki započela je par godina kasnije. Tiraž ove čestitke bio je oko 1.000 komada, a danas je sačuvano samo njih 12.

Čestitke i za obične ljude…

Slanje čestitki za praznike vrlo brzo je postalo sasvim uobičajeno, a njihovo slanje je koštalo 1 peni. “Penny Post“ je omogućio da se sa pojavom železnice veća količina pošte mogla slati dalje i brže nego što je bio slučaj sa poštanskim kočijama do tada. U stvari, Pošta je ponudila da prepolovi cene poštanske dostave, ukoliko je čestitka poslana u sopstvenom omotu ili bez pečata.

To je aktivno podsticano i 1870. štampanje čestitiki je bilo veoma popularno, a cena poštarine prepolovljena i iznosila je pola penija, tako da je ove čestitke slalo sve više i više običnih ljudi u Velikoj Britaniji.

U SAD na ideju novogodišnje i božićne čestitke su došli mnogo ranije, ali su one bile veoma skupe, a samim tim nisu bile ni dostupne velikom broju ljudi. Ali, već od 1875. godine, masovna štampa i smanjena cena poštarine su slanje ovih čestitki učinili sve popularnijim u SAD-u, a istovremeno i praktičnim i dostupnim svima.

Praznični motivi tokom vremena

Novogodišnje čestitke se šalju kao pozdrav dragim osobama uz najbolje želje za predstojeće praznike i narednu godinu. Tokom vremena, čestitke su menjale svoj izgled. Na njima je načešće prikazana jelka, sneg, zelene šume, Deda-mraz, sanke, irvasi i slično.

U poslednje vreme, sve je popularnije slanje potpuno personalizovanih čestitki, gde se poruka sa najlepšim željama stavlja ispod fotografije članova porodice.

Oni koji su malo talentovaniji i veštiji, često prave i ručno rađene čestitke, koje su istovremeno i unikati, a savršen su poklon za drage ljude.

Danas je slanje čestitki za novogodišnje praznike tradicija koja polako izumire. Nažalost…

Najstariju božićnu čestitku izradio je 1843. godine Englez Džon Harstli, na molbu zemljaka Henrija Kola. U centralnom delu čestitke, na kojoj je ispisana klasična poruka „Merry Christmas”, nalazi se porodica srednje klase, koja siromašnima s jedne strane deli odeću, a s druge hranu. Motiv je milosrđe – suštinska poruka Božića. Na kasnijim božićnim čestitkama najčešći motiv je Hristovo rođenje u Vitlejemu, s Bogorodicom, pravednim Josifom, zvezdama i mudracima.

Kao božićno drvo jelka se pojavljuje u Nemačkoj krajem 18. veka, a ostatak Evrope je prihvata od 1848. godine. Simbolizuje dugovečnost i nepromenjivu sreću, hrastov badnjak je snaga života i trajanja, a tu su i imela, božinovina, venac od zimzelena sa zaštitničkom ulogom. Veoma često se sreće detelina sa četiri lista u kombinaciji s drugim motivima, kao i ružičasto prase, koje je uvek simbol plodnosti i blagostanja.

– Patuljci su simbol tajnih snaga, crvena pečurka s belim tufnama – muhara simbol je sreće, baš kao i anđeli. Deda Mraz se razvija od 1860. u Americi, 1930. godine stiže u Evropu, a evoluciju svog izgleda, kakav danas poznajemo, završava 1931. godine reklamom za „koka-kolu” .

Tekstovi koji prate čestitke, bez obzira na to da li su na srpskom, mađarskom, nemačkom, italijanskom, francuskom, ruskom, rumunskom… pokazuju nežan odnos, pun ljubavi bliskih, bez obzira na to što je to još uvek bilo patrijarhalno društvo. Ovo je posebno vidljivo kod takozvanih ljubavnih čestitki, koje se završavaju sa „rukoljubom” ili „pozdravite visokopoštovanu mamu”.
(izvor, riznicazlatnihideja.wordpress.com)

Lopta širom kugle kroz istoriju




Prvi pisani dokumenti o igri loptom potiču iz vremena dinastije Hou, koja je vladala do 225. godine p.n.e. Ti dokumenti čuvaju priču o igri Cun-Kih što bi slobodno prevedeno značilo „gurati nogom kuglu“.

Ovu igru na prostoru pravougaonog oblika sa dve pobođene trske kao stative, igrali su samo kineski vojnici. Lopta je bila jajastog oblika, punjena perjem i krznom. Između 32 i šeste godine p.n.e. prema zapisima cara Šeng Ti-a, zbog velike popularnosti igre i narodu je bilo dozvoljeno da u slobodno vreme nesmetano šutira loptu.

Ova igra dopala se i Japancima koji su je u sedmom veku preneli na svoja ostrva. Tamo su je u slobodno vreme igrali carski vojnici na velikim svetkovinama pred carem i vlastelom.

Grčki izvori takođe govore o igri loptom. Narod ih je zvao Episkiros i Epikonis. Bile su to kombinacije današnjeg fudbala i rukometa, tako da postoje mišljenja da je to u stvari preteča današnjeg američkog fudbala.

Igra Harpastum igrala se u arenama starog Rima i bila je veoma grub način takmičenja čuvenih legionara. Nju u svojim zapisima, pominje i rimski filozof Seneka.

U Evropi se loptom igralo od XII do XIV veka na narodnim svetkovinama uz blagoslov svih onih koji su propisivali tadašnji način života. Bilo je to vreme kada su mnoge stvari zabranjivane, srećom, igra loptom nije. Međutim, 1349. godine u Engleskoj, odlukom kralja Edvarda III, igra loptom je zabranjena, a sličnu odliku dvadesetak godina kasnije doneo je i francuski kralj Karlo V. On je svojim podanicima zabranio „loptanje“, jer je po njegovom mišljenju ova igra toliko okupirala narod da ga je odvraćala od korisnih stvari.

U Firenci, kolevci renesanse, od XIV do XVI igrala se neka vrsta fudbala koja se zvala Firentinski kalčo. Počela je kao igra na slobodnom prostoru, da bi se ubrzo preselila u ograđena dvorišta sa tribinama za gledaoce. Fudbal na Apeninima i danas nazivaju „kalčo“.

Sa prostora Severne Amerike ostao nam je zapis iz 1634. godine i u njemu piše da su Indijanci iz Masačusetsa bosonogi šutirali loptu po prostranim prerijama, kao i da su takve igre trajale od izlaska pa sve do zalaska sunca.

Početak XIX veka u Engleskoj je bio karakterističan za individualne sportove, mačevanje, gimnastiku itd. Onda je u školi Ragbi 1823. student Vilijem Veb Elis, zgrabio rukama loptu i potrčao prema suprotnom kraju terena. Njegovi drugari su tražili da im loptu vrati što je on učinio, ali nogom. Bio je to precizan šut, koji je zadivio sve, pa su ga zamolili da ponovi. Ponovljeni šut nogom na određeno mesto je oduševio studente, tako da su i oni počeli da se dodaju nogama. Prve stative su bili razboji na sportskom terenu, a onda je sve išlo samo od sebe.

U početku loptu su šutirale samo školske ekipe, a 1855. godine osniva se prvi fudbalski klub u svetu, Šefild. Dve godine kasnije osniva se Halam, a 1859. Blekhit. Osmog septembra 1863. dogovorena su opšta pravila fudbalske igre i tada je fudbal odvojen od ragbija. Pošto su utvrđena pravila igre, studenti Kembridža, Oksforda, Ragbija, Haroua su sve više šutirali loptu. Na inicijativu igrača Kembridža, 1. decembra 1863. u Londonu je zvanično osnovana fudbalska organizacija, što je prvi fudbalski savez u svetu.

Posle uvođenja preciznog organizacionog reda i pravila igranja, osnivaju se novi klubovi, Forest Barns, Kristal Palas, koji se danas takmiči u Čempionšipu (druga liga) i Kilburn. Na ostrvu su svi igrali fudbal, pa su ubrzo osnovani i savezi Škotske, Irske i Velsa, a 1872. održana je prva međunarodna utakmica između Engleske i Škotske. Trinaest godina kasnije u Engleskoj je priznat profesionalizam, a 1888. osnovana je prva profesionalna liga sa 12 klubova po dvostrukom bod sistemu.

Godine 1893. osniva se Savez fudbalskih sudija koji je uvodio nova pravila a zadržavao ona koja su izdržala proveru u praksi. Početkom XX veka u celoj Evropi se šutirala lopta, a 24. maja 1904. godine stvorena je Međunarodna fudbalska organizacija, FIFA, sa sedištem u Cirihu.

Fudbalska igra počela je i na obnovljenim Olimpijskim igrama. Na drugoj olimpijadi u Parizu 1900. godine igrale su reprezentacije Francuske i Engleske, čiju reprezentaciju je potpuno činio univerzitetski klub Iton Park (0:4). Na Olimpijadi u Sent Luisu, četiri godine kasnije, održana je utakmica između Kanade i SAD (4:0), a na četvrtoj Olimpijadi 1908. u Londonu fudbal je ušao u službeni deo programa igara. Tri godine kasnije članstvo FIFA dobile su prekookeanske zemlje: SAD, Argentina i Čile, a 1917. godine održano je prvo Južnoameričko prvenstvo. Posle prvog svetskog rata FIFA obnavlja svoju aktivnost, pokušavajući da stvori Svetsko prvenstvo, što uspeva 1930. godine. Urugvaj, Montevideo, Moša i Tirke su danas već svima poznati.

(izvor,InretFon)

APRILI-LI-LI Da li ste znali da je ovaj dan ŠALE povezan sa BIBLIJOM, ali i da ne traje ceo dan?


Kako je nastao Dan šale i kakva je njegova istorija? - Ono što je još zanimljivije je činjenica da ne postoji tačno definisan odgovor na postavljeno pitanje, postoje samo teorije. Evo i pet najzanimljivijih činjenica o ovom veselom prazniku.

Bibilija

Poreklo ovog međunarodno priznatog dana datira još od biblijskih dana. Ova teorija ističe da se praznik šale slavi od kada je Noje, prvi put pustio golubicu da proveri da li se voda od velike poplave povukla. Da je to bio prvi april potvrđeno je i u Hebrejskoj Bibliji, kao i u 71. suri Kurana.

Još jedna teorija govori da je Isus poslat od strane Pontija Pilata do Iroda i nazad baš na ovaj dan. Ovaj put je često nazivan i kao uzaludan posao, odnosno kao smicalica. Pa se upravo zbog toga smatra da se taj dan od tada računa kao Dan šale.

Rim

Šale koje su se odvijale 1. aprila takođe datiraju iz vremena drevnog Rima. Smatra se da su Rimljani i Kelti praznovali festival šala u vreme prolećne ravnodnevnice koja se događa blizu Dana šale.

Takođe, postoji i drevni rimski mit koji govori o bogu Plutonu i njegovoj otmici Proserpine, boginje žita i žetve. Proserpinina majka je mogla samo da čuje glas svoje ćerke i uzalud je za njom tragala po ogromnim prostranstvima podzemnog sveta. Ovo se takođe, kao i kod slučaja Isusa, smatralo uzaludnim poslom.

Prelazak sa Julijanskog na Gregorijanski kalendar

Rimljani i Hindusi su slavili Novu godinu odmah nakon prolećne ravnodnevnice, koja je 20. ili 21. marta. U srednjem veku, veći deo Evrope je slavio 25. mart, praznik Blagovesti, kao početak praznovanja Nove godine. Slavlje bi trajalo nedelju dana, sve do 1. aprila. Papa Grgur XIII je 1582. godine naredio poštovanje gregorijanskog kalendara, po kome se Nova godina proslavlja 1. januara.

Pošto narod nikada nije bio sklon prihvatanju novih pravila u svakodnevnom životu, mnogi su odbili da se povinuju kalendaru pape Grgura i nastavili da slave Novu godinu oko 1. aprila. Oni koji su prihvatili novi kalendar, tog dana su zbijali šale na račun „neobaveštenih“, ismevajući njihova zastarela slavlja, piše Najžena.

Britanska kultura

Jedna od teorija vezana je za britanskog kralja iz XIII veka. Naime, ovaj kralj bi svaki put kojim bi prošao, proglašavao javnim dobrom. Jednom je, 1. aprila, planirao da prođe kroz deo grada Notingemšira. Kada su čuli planove kralja, građani su odlučili da mu ne dozvole da uđe u grad. Kralj je zbog toga poslao vojsku, kako bi kaznio neposlušne građane, ali kada je vojska stigla, ceo grad se upustio u budalaste aktivnosti, kao što je davljenje ribe na suvom. Kada je čuo kako su se ponašali stanovnici ovog grada, kralj je proglasio grad suviše glupim za kaznu.

Završava se u 12 časova

Iako je jedan od najpopularnijih međunarodnik praznika, malo ljudi zna da je vreme za smicalice i šale dozvoljeno samo do dvanaest u podne.
(izvor, prva rs)

LOWCHEN ($3,000 I VIŠE)

Lowchen prevedeno sa nemačkog jezika znači mali lav, i na prvi pogled, ova rasa nema ništa neobično u sebi. Oni liče na maltezere i druge popularne manje rase pasa, iako rastu malo više od njih. Mogu biti teški i do 10 kg, što je uglavnom slučaj sa mužjacima. Uprkos svom ne tako neobičnom izgledu, čistokrvni pripadnici Lowchen rase se veoma teško nalaze. Samo nekoliko stotina štenadi ove vrste registrovano je u zvaničnim kinološkim društvima širom sveta, što se ponavlja iz godine u godinu. Oni inače potiču iz srednjovekovne Francuske i Nemačke, vrlo su druželjubivi i razigrani psi koji uživaju u društvu ljudi. Ova vrsta je više namenjena kao društvo ljudima nego za neki ozbiljniji rad sa njima. Najsrećniji su tokom svoje igre sa ljudima, a posebno decom. Njihovo krzno u poslednje vreme često je oblikovano kao lavlja griva. Ova “frizura” se dostiže veoma lako – kratkim šišanjem zadnjeg dela tela, uključujući noge, deo repa i kukove, pri čemu ostatak tela održava svoju punu dužinu dlake.

AKITA (OKO $4,500)

Od svih ovih rasa na našoj listi, Akita je verovatno najpoznatija – uglavnom zahvaljujući holivudskim ostvarenjima poput Hachiko: priča jednog psa. Ovaj pas potiče iz severnog dela Japana, pri čemu se ova rasa zapravo račva na dve strane – postoji japanska Akita odnosno Akita Inu i američka Akita, koja je poznata pod imenom Akita. Obe vrste su veoma skupe, pri čemu se čistokrvni psi prodaju po veoma visokim cenama, posebno izvan Japana. Akite imaju izgled, krzno i temperament sličan ostalim Spirtz rasama, u koje spada i Sibirski Haski. To su veoma teški psi, naviknuti na niske temperature, sa masivnim glavama i debelim duplim krznom. Japanske Akite su nešto manje u odnosu na američke, dok obe vrste imaju manje više iste karateristike temperamenta – teritorijalnost, rezervisanost prema strancima i zaštitnički stav prema svojoj ljudskoj porodici. Ova rasa psa pomalo podseća i na mačke – na primer, oni se sami čiste odmah posle jela, a često čiste i druge pripadnike svoje vrste, pa čak i svog vlasnika.

SAMOJED ($4,000-$10,000)

Samojedi su psi koje je odgojilo Samojedsko nomadsko pleme, koje živi u Sibiru. Oni su istorijski poznati kao psi čuvari irvasa. Oni su uzgajani i sa ciljem vuče sanki, baš kao i Sibirski Haski i druge slične vrste koje potiču sa hladnijih podneblja. Iako oni tehnički gledano nisu naročito veliki, oni su snažni i veoma takmičarski nastrojeni. Njihove osobine kontrolisanja i vođenja stada, po čemu su najbolja vrsta psa sa tačke gledišta mnogih stručnjaka, mogu se izgubiti u gradskim sredinama, ali njihovo prijateljsko ponašanje lako će osvojiti vaše srce. Morate znati da Samojedi vole da kopaju rupe kada im je dosadno. Iako laju na strance koji prolaze blizu njih, oni su ipak previše prijateljski nastrojeni da budu psi čuvari, tako da je život unutar kuće ili stana najbolje rešenje za njih. Zanimljivost koja se vezuje za ovu rasu pasa je činjenica da njihova dlaka ima antialergijske osobine. U nekim delovima sveta, dlaka koja njima otpadne se skuplja i koristi se kao alternativa vuni za pravljenje rukavica i šalova.

PERUVIAN INCA ORCHID (DO $3,000)

Ova vrsta psa je verovatno jedna od najčudnijih na svetu. Ovi psi skoro da nemaju dlake na telu, sem na nekim nasumičnim delovima na šapama i vrhu glave. Njihova koža je obično slon sive boje. Varijacije u boji bakra ili čokolade su takođe moguće, kao i činjenica da su im šape ponekad prekrivene tufnama. Oni su dostupni u tri različite veličine, pri čemu najmanja ima oko 5 kg, a najveća oko 30 kg. Iako pas bez dlake možda deluje kao idealno rešenje za mnoge,

AZAWAKH ($3,000 I VIŠE)

Atawakh je jedna od nekoliko afričkih rasa koje se mogu kupiti u SAD i Kanadi. Oni potiču od nomadskih plemena, a obično su korišćeni kao psi čuvari ili lovački psi. Zbog činjenice da psi ove rase mogu trčati veoma brzo, najviše su korišćeni kao lovački psi, posebno u lovu na zečeve i gazele. Hrabrost je jedna od njihovih glavnih osobina, te možete biti sigurni da će ovaj pas lako najuriti bilo kog predatora bilo koje veličine kako bi zaštitio svoj čopor, čiji je deo i čovek. Oni su uglavnom mršavi i visoki psi, dok je njihova mišićna struktura veoma vidljiva. Čak i kada su dobro uhranjeni, oni i dalje deluju prilično mršavo. Obično su braon ili peščane boje, veoma su aktivni i potrebno im je mnogo kretanja i vlasnik kome će pružiti neizmernu ljubav koja će biti uzvraćena.

ROTVAJLER (DO $6,000)

Rotvajleri su prvobitno uzgajani kao psi za vuču. Zapravo do 19.veka, oni su primarno korišćeni za vuču kolica do pijace, posebno mesarskih kolica koja su bila ispunjena teškim teretom. Stoga su dobili nadimak mesarski psi. Ova vrsta je korišćena za čuvanje stada i zaštitu. Snažni, izdrživi i veoma inteligentni, Rotvajleri mogu težiti i do 70 kg. Oni su neustrašivi i svog vlasnika će zaštititi od svake pretnje koja se pojavi. Veoma su teritorijalno nastrojeni, tako da se sa njima na socijalizaciji mora raditi od najmlađih dana, kako bi se izbeglo opasno ponašanje. Ovi psi imaju reputaciju kao agresivni i nasilni psi, posebno zahvaljujući Holivudu, ali ipak mogu biti odgajeni kao savršeni prijatelj jedne porodice.

ČEHOSLOVAČKI VUČJAK (NEPOZNATA VREDNOST)

Prva stvar koju morate znati o ovoj rasi je činjenica da zbog kupovine jednog od njih verovatno morate otići u Češku Republiku. Ova vrsta je praktično u potpunosti nepoznata van svog prirodnog podneblja, na kom postoji od 1955.godine. Poznati i pod imenom Čehoslovački vučji pas, ova rasa je kreirana mešanjem karpatskih vukova i čistokrvnih nemačkih ovčara. Rezultat tog mešanja je pas koji izgleda kao vuk i koji ima veoma živahnu, hrabru i aktivnu narav. Baš kao i vukovi, ova rasa je veoma društvena i voli da se kreće u čoporu – bilo da je to u pratnji drugih životinja ili ljudske porodice. Oni imaju jak lovački instinkt, koji rana socijalizacija može ublažiti sasvim dovoljno da se oni dobro slažu sa drugim životinjama. Inače, inteligencija je jedna od vrlina ove rase. Čehoslovački vučjak je pas koji je stručnjak za govor tela i veoma retko laje.

Tvorac prve prave razglednice na svetu koja je u Beču odštampana 1871. godine bio je geodetski oficir austrougarske vojske, poručnik Petar Manojlović. Nastala je u saradnji sa pesnikom Jovanom Jovanovićem Zmajem, a poslata je 19. maja iz Beča u Sombor.

Prvu srpsku seriju razglednica objavila je knjižara Velimira Valožića 1895. godine.  26. februara 1896. godine poslata je prva razglednica sa motivnom Beograda.




Zašto tako dugo ne pišeš? Da nisi bolestan? – pitanja su koja su se našla ispod slika kalemegdana, Trga republike i Starog dvora.

(izvor, beograduzivo.rs)

Ko je bila Sveta Petka
Ime Svete Petke, ili Paraskeve, je grčkog porekla i znači petak. Ova svetiteljka rođena je krajem 10. veku u Epivatu, kod grada Kalikratije u Maloj Aziji, a prema pisanju Srpske pravoslavne crkve Sveti Sava u Londonu, bila je srpskog porekla.
Njeni roditelji bili su imućni i čestiti hrišćani. Osim nje imali su i starijeg sina Jevtimija, koji se zamonašio po odobrenju i blagoslovu roditelja, a kasnije postao i episkop Maditski.
Petka je od najranijeg detinjstva bila veoma pobožna. Posle smrti roditelja, Petka je želela da se pokloni najvećim svetinjama, pa je otišla u Carigrad, gde je pet godina živela pri crkvi Pokrova Bogorodice u Iraklijskom predgrađu.

„Odatle je otišla u Palestinu, kako bi se poklonila svim mestima osvećenim Spasiteljevim životom. Po Promislu Božjem nastanila se u Jordanskoj pustinji, gde se podvizavala do duboke starosti”, navodi časopis SPC „Svetosavsko zvonce“.
(izvor, vesti-online)

10 najmanjih država na svetu

Ukupna površina 10 najmanjih država na svetu iznosi: 1.491,44 km², nešto manje od površine grada Kraljeva.

10. Grenada (344 km²)Grenada

Grenada je najjužnije ostrvo u lancu Vindvordskih ostrva. Pod njenu upravu spadaju i južna Grenadinska ostrva. Glavna ostrva su nastala od ostataka ugašenih vulkana i vredi ih videti zbog privlačnog šumskog krajolika. Tokom sušne sezone, klima je veoma prijatna, dani su topli, a noći hladne. Međutim, kad nastupi kišno doba godine, vrućina je nepodnošljiva i danju i noću.

9. Malta (316 km²)Malta

Malta geofizički čini deo severne Afrike — leži na afričkoj kontinentalnoj ploči, pravo na jug od Sicilije, istočno od Tunisa i severno od Libije — ova zemlja se geopolitički nalazi u južnoj Evropi. Republika na istoimenom ostrvu, u Sredozemnom moru. Zauzima važan geografski položaj na važnom putu ka središnjem delu Sicilije i 200 nautičkih milja od severnoafričke obale.

8. Maldivska Republika (300 km²)Maldivska Republika

Maldivi je ostrvska država koja se nalazi u Indijskom okeanu. Geografski pripada južnoj Aziji. Maldivi su grupe atola rasprostranjenih južno od indijskih Lakadiva, između ostrva Minikoj (na krajnjem severu) i arhipelaga Čagos (na jugu) i oko 700 km jugozapadno od Sri Lanke u Lakadivskom moru Indijskog okeana.

7. Sent Kits i Nevis (261 km²)Sent Kits i Nevis

Federacija Sveti Kristofer i Nevis, mala je ostrvska država koja se nalazi u Karibima, u centralnoj Americi. To je najmanja država na zapadnoj hemisferi. Pripada grupi Malih Antila. Nalazi se zapadno od Antigve i Barbude i jugoistočno od Holandskih Antila. Čine je dva ostrva, Sent Kits (ili Sveti Kristofer) i Nevis.

6. Lihtenštajn (160 km²)Lihtenštajn

Kneževina Lihtenštajn je država u zapadnoj Evropi. Graniči se sa Švajcarskom na zapadu, i Austrijom na istoku. Reljef Lihtenštajna je planinski, zbog čega je jedna od glavnih privrednih grana zimski turizam. Glavni grad Lihtenštajna je Vaduc, najveći grad je Šan a najveća opština je Trizenberg.

5. San Marino (61 km²)San Marino

Najuzvišenija Republika San Marino, ili često skraćeno kao Republika San Marino, država je u južnoj Evropi, na istočnom obodu Apenina. U potpunosti je okružen teritorijom Italije. Smešten na severoistočnoj strani Apeninskih planina, San Marino pokriva površinu od nešto više od 61 km2 (24 sq mi) i ima 33 562 stanovnika. Glavni grad je grad San Marino, a njegovo najveće naselje je Dogana. Službeni jezik San Marina je italijanski.

4. Tuvalu (26 km²)Tuvalu

Poznat i po bivšem imenu Ostrva Elis, je ostrvska država u pojasu Polinezije, u Okeaniji. Sa površinom od 26 km², Tuvalu je četvrta najmanja država na svetu, a manje stanovnika od nje ima samo Vatikan. Tuvalu se odvojio referendumom 1975. godine od Gilbertovih Ostrva, i stekao nezavisnost od Ujedinjenog Kraljevstva.

3. Nauru (21 km²)Nauru

Republika Nauru je mala ostrvska država u regionu Mikronezija, koji se nalazi u Okeaniji. Nalazi se 42 km južno od ekvatora. Sa površinom od 21,3 km², to je najmanja nezavisna republika na svetu. Zanimljivost je i to što Nauru nema zvanični glavni grad.

2. Monako (2 km²)Monako

Kneževina Monako je druga najmanja država na svetu (posle Vatikana) i najmanja država zapadne Evrope. Nalazi se na Azurnoj obali Sredozemnog mora i graniči se sa Francuskom.

1. Vatikan (0,44 km²)Vatikan

Zvanično Grad-država Vatikan, najmanja je nezavisna država na svetu i po površini i po broju stanovnika. Nalazi se u središtu Rima (Italija) i ima površinu od svega 44 hektara. U Organizaciji ujedinjenih nacija ima status zemlje posmatrača pod imenom Sveta stolica i klasifikuje se kao zemlja južne Evrope. Ovo ime nije baš najprihvatljivije, jer telo pod tim imenom funkcioniše nezavisno od državne vlasti Vatikana.

Bundeva – jesenja i zimska vitaminska bomba

Bundevu koristimo u ishrani kao slano i slatko jelo. Mogu da je jedu čak i bebe, a može da posluži i kao ukras. Bundevu zovu i „srpska banana“.



Slična lubenici po visokom sadržaju vode, narandžaste, crvene, žute i bele boje. Koristimo je u ishrani sirovu, kuvanu ili pečenu.

Osim njenog mesnatog dela i kore u ishrani se koriste i semenke koje čuvaju krvne sudove i dobre su za raspoloženje.

Crvene je boje, jede se sa korom, zovu je hokaido bundeva i odlična je namirnica za vreme posta.

„Iseče se bundeva kao poklopac. Skine se seme i onda se stavi seckana jabuka, suvo voće, koštunjavo voće, vanilin šećer, cimet. To se sve lepo sjedini i ubaci u bundavu, poklopi. Kad se ispeče, to je prava vitaminska bomba i lep specijalitet. Može da se jede hladno sa nekom kuglom sladoleda. Kada to spremate, zamiriše cela ulica“,( kaže Gordana Andrejić.)

Bilo da izaberemo narandžastu koja je dobra za čorbu, ili belu bundevu koja je slatka i dobra za pečenje, nema greške. Ukus jela sa bundevom je prijatan, a organizmu dobro dođe porcija vitamina u borbi sa jesenjim umorom.

Bundeva za zabavu, a vole je i životinje
Kod nas bundeva asocira na pitu i potaž, a u svetu na Noć veštica ili se koristi kao zanimljiv rekvizit za igru.

Veslačka regata bundeva u belgijskom gradiću Kasterleju, jedinstven je događaj. Već 15 godina, umesto u kajacima, takmičari se nadmeću sedeći ili čak čučeći u bundevama. Naravno, bundeve, najčešće one od hiljadu kilograma, prvo treba pripremiti – preseći i izdubiti, praveći tako mesta za učesnike. Prava je umetnost ući u takvo plovilo, još veća smestiti noge. Upravljati najveća. I za male i za velike učesnike posao težak, ali iznad svega zabavan.

U Danskoj, napravljena je najveća lego bundeva do sad. Široka dva i po, visoka metar i po, duboka 210 centimetara. Za njeno pravljenje bile su potrebne tri nedelje i 100.000 lego kockica.

U Diznijevom životinjskom carstvu, tematskom parku u Bej Lejku, na Floridi, blizu Orlanda, džinovskim galapagovskim kornjačama bundeve su poslužene kao desert. Prilazile su, bez oklevanja jedna po jedna, poslastici napunjenoj ukusnim travama. Kada se šest kornjača najelo, ostale su samo mrvice…

U rimskom ZOO vrtu bundevu su ponudili čak i tigrovima. Filovali su ih mesom, ali je beli tigar brzo odustao. Izazova se prihvatio žuti tigar, i u slast, pojeo i meso i bundevu.

Čini se da su najviše uživali lemuri. Pažljivo su pratili filovanje bundeve, a zatim još pažljivije vadili zrna grožđa.
(izvor, rts)

29. novembar – najvažniji praznik socijalističke Jugoslavije

Danas je 29. novembar. Do 2002. godine obeležavao se kao državni praznik – Dan Republike. Od Drugog svetskog rata, slavio se na dan kada je održano drugo zasedanje AVNOJ-a u Jajcu 1943. godine. Sećanja na ovaj praznik i zajedničku veliku državu blede, a pamte ga uglavnom samo stariji građani.

Pionirska zakletva bila je jedno od obeležja najvažnijeg praznika socijalističke Jugoslavije. Poslednji put, položili su je pioniri rođeni 1984. godine.



Praznik bratstva i jedinstva svih naroda i narodnosti   slavilo je neradno više od 22 miliona Jugoslovena.

Danas se većina sa setom seća tih dana.

Jedan od pet državnih praznika u SFRJ
U SFRJ slavilo se pet državnih praznika, a poslednji u godini bio je 29. novembar – Dan Republike. Praznovao se dva dana.

"Značio je period kada bi se ljudi posvetili porodici kao radnički dan i tada ih je to podsećalo na stvaranje jedne republike, Federativne Narodne Republike Jugoslavije", rekao je Vitomir Stanković, istoričar.

Istoričari kažu da su ovaj praznik zbog opšte euforije koja ga je pratila, slavili i oni koji nisu bili veliki ljubitelji Tita i socijalizma.

"Jugonostalgičari se sa setom sećaju tog perioda. Bio si mirniji u tom periodu i često su govorili 'Nekada si mogao mirno da spavaš u parku, a sada u park ne smeš ni da izađeš'. Mnogo manje se pričalo o nasilju nego danas, a danas je nasilja mnogo više", ocenio je Stanković.

Ovaj datum je poslednji put bio neradan 2001. godine.

Iako je od raspada zajedničke države prošlo više od tri decenije i danas će veliki broj jugonostalgičara iz svih krajeva bivše zemlje posetiti Muzej istorije Jugoslavije i položiti cveće na grob Josipa Broza Tita.

- Čirliding kao sport počeo je da se razvija 1800. u vreme kada su studenti u Americi na univerzitetskim sportskim događajima zabavljali publiku skandiranjem i navijanjem. Od tada traje upotreba znakova, zastava, megafona, pokreta ruku, partnerskih podizanja. Takođe postoji i veština „tambling“ u cilju poboljšanja performansa i efektivnosti čirliding navijača. Na startu su postojale navijačke grupe muškaraca, kasnije žena, da bi vremenom i muškarci i žene bili zajedno u timu - priča gošća naše redakcije, i nastavlja:

- Cheer sport sada ima dve divizije: čirliding i performans Cheer sa svojim disciplinama. Na Evropskom i Svetskom prvenstvu učestvuju parovi i grupe od 18 do 24 takmičara oba pola. Čirliding je aktivnost u kojoj učesnici navijaju za svoj tim, školu, grad ili državu. Uključuje sedam nivoa veština. Sadrži elemente sportske gimnastike i akrobatike, sa navijačkim pokretima, skokovima, piramidama i izbacivanjima od kojih zastaje dah posmatrača.

Prošlo je više od 30 godina od smrti čuvene glumačke legende, Pavla Vuisića. Desetog jula 1926. godine, kada je velikan našeg glumišta došao na svet, verovatno niko nije ni pomislio da je rođen umetnik koji će promeniti dotadašnji trend oživljavanja likova pred kamerama i na potpuno drugačiji, komičan i ironičan način osvajati gledaoce.



Da je uvek bio specifičan i poseban na svaki mogući način dokazuje i njegov testament koji je Pavle svojeručno napisao na jednom papiru nakon što je neki novinar greškom objavio da je glumac preminuo:

"Testament Pavla Vuisića, rođenog od majke Radmile i oca Miša, koji dana prvog novembra 1982. godine, pri čistoj svesti i zdravoga uma sastavlja ovu poruku. Mirjani, ženi mi, sve što imam za slučaj da odapnem, ostavljam, s tim da razumno rasproda ili otuđi imovinu moju, odnosno svoju, a ako ne bude u stanju da imovinom raspolaže, da to samo sud može uraditi. Mirjana, ako posle mene ostane, ima da me sahrani sa svim adetima i čestima crkve pravoslavne, sa šest popova da se pred mojim telom vide i čuju. Sahraniti me ima u grobnicu našu, govor posmrtni ili slično da se čuo nije. Ovijeh šest popova (koje za inat hoću) da sve ono što se oko groba radi, rade i šute. Šute (ćute). Neka u sebi pjevaju. Pošto mislim mreti, što bih i onako sve ovo pisao, još da vas zamolim da mi nikakav komunist ni govora, ali niti jedne reči ne progovori, jerbo ću se u grobu prevrnuti i ne samo prevrnuti, već i ustati iz groba da ga noću morim i da mu, njemu i svima, koliko ih je na svetu, je*** mater..."

Velikan srpske scene preminuo je 1. oktobra 1988. godine. u Beogradu.

Nije želeo da iko prisustvuje pogrebu osim njegove žene, a u poslednjoj verziji njegovog testamenta piše:

- Molim da se smrt objavi tri dana posle pogreba.

Želeo je da umre nečujno, da to ne bude vest. Niko da ne slavi život koji on nije voleo. Na sahrani nije bilo nikog, samo njegova Mirjana. Nije bilo umrlice, ni slike. I jedan pop kog je dovela. I nije mu rekla ko je pokojnik.

- Samo sam rekla da se zove Pavle... - navela je.

Pisaća mašina kroz istoriju




Pisaća mašina je nekada bila obavezan deo svake kancelarije.

Tok njenog razvoja trajao je 153 godine.

Poput klavira
Da li ste znali da su postojale pisaće mašine veličine klavira?

Naime, prvi pokušaj koji je poznat javnosti jeste konstruisanje mašine tokom 1714. godine u Britanskom patentnom zavodu.

Ova konstukcija je poznata pod nazivom “mašina ili postupak za unošenje slova pojedinačno ili progresivno jedno za drugim…”, ali je nepoznata informacija da li je proces do kraja izveden.

U godinama koje su usledile, napravljene su razne mašine uključujući i model veličine klavira. Međutim, nijedna od ovih sprava nije bila brža od ljudskog rukopisa.

Američki pronalazač Kristofer Latam Šols konstruisao je prvu praktičnu i upotrebljivu pisaću mašinu 1867. godine. Godinu dana kasnije, patentirao je i drugi model.

Tokom 1874. godine, Šols je u saradnji sa proizvođačima oružja Remington&Sons proizveo mašinu koja se našla na tržištu i koja je sadržala sve elemente koji su i kasnije ostali standardni.

Moderne, električne pisaće mašine ušle su u široku upotrebu od 1920-ih godina.
(izvor, edukacija.rs)