biljana

First topic message reminder :

Znate, ono što je stvarno važno, jeste da su ljudi oko vas srećni i zdravi. Sve ostalo je poput kapi kiše na pesku.



Paul Walker

KRIVA JE JESEN
Zašto je lišće postalo žuto?
-sever je, kažu, kašljao, ljuto.
Zašto su toliki pljuskovi pali?
To su se oblaci rasplakali!

Zašto se vrba još više sagla?
E, nju je pritisla najteža magla….
A zašto je cela priroda siva?
Jesen je kriva… Jesen je kriva…

Kada jesen zamiriše,
u šumi sve počne da šuška,
vredno radi svaka šapica,
svaki repić, bodlja i njuška.

Plodove šumske sakupljaju
veverice, šumske vrednice,
za zimu se pripremaju
divlje svinje i lasice.

Dok divlje zeke i jeleni,
uživaju u jeseni,
ježić i meda traže stan,
da prespavaju zimski san.

Život je more, pučina crna,
po kojoj tonu mnogi što brode.
Nije mi srce plašljiva srna.
Ja se ne bojim velike vode.

Lome me vali, nose me struje.
Oseka sreće, a tuge plima.
Šiba me nebo bičem oluje,
al’ još se ne dam i još me ima.

U jutra rana plaše me senke
minulih dana.
Sećanja mutna kao u laži,
kao u snu…

Ipak se borim, ipak se nadam,
sve manje letim, sve više padam,
i sve su jače ruke što me vuku dnu…

Možda će žena svilenog bedra,
koja me zove i pruža ruke,
uliti vetar u moja jedra,
do nove žene do nove luke.

Život je more…

Neki se rode kraj vode, plavetne,
i život im surov ritam nametne:
s neba sve i metalik BMW…
I one tanke talijanske cipele,
što lako gaze i dobro prolaze.

U leto nude nam geto, šatore,
pet zvezda za ljute okupatore.
Kinta-dve za noviji BMW…
U fond za tanke talijanske cipele,
što lako gaze i dobro prolaze.

Samo prebroje Švapce k’o deca klikere,
i samo nataknu tamne cvikere.
Miki, pa to je kao na sliki:
Orlovi rano lete na plavim markama,
a galebovi nad belim barkama kruže, to je nepravda druže…

Mene je geografski faktor omeo
da ikad vozim alfa romeo,
nervi su na rezerevi…

Neki se rode kraj vode, i to je kraj,
furešti furaju sve za zimmer frei:
nov TV i felge za BMW…
I nove tanke talijanske cipele,
što lako gaze i dobro prolaze.

Samo prebroje Švapce k’o deca klikere,
samo nataknu tamne cvikere.
Miki, to je kao na sliki:
Orlovi rano lete na plavim markama,
a galebovi nad belim barkama kruže, pa to je nepravda druže!

Ometen, dakle, pomenutim faktorom,
jurim kroz njive sportskim traktorom.
Nervi su na rezervi…

Moj život nije toj priči ni nalik,
ja imam srp i čekić metalik,
i čekova za još par vekova…
Na mom su putu mutne baruštine.
Hiljadu rupa odavde do skupštine.

Rođen sam kraj kanala za navodnjavanje,
meni je glavna stavka davanje.
Miki, a dotle na onoj sliki:
Orlovi rano lete na plavim markama,
a galebovi nad belim barkama kruže, pa to je nepravda druže…

Cipele tanke su za šminku i za jazz,
a bata nosi model stiplčez.
Nervi su na rezerevi.

Samo prebroje Švapce k’o deca klikere
i samo nataknu tamne cvikere.
Miki… kao na sliki:
Orlovi rano lete na plavim markama…
A galebovi nad belim barkama kruže…

Jednom su sadili lipu stari Nestorov, gos’n Čeda i još jedan
Bio sam novi u tom stripu komšijin mali kog su pustili da gleda
Stari Nestorov potpalivši korov tad reče mi “Ti si mlad,
Ti ćeš dospeti za taj hlad”

Jednom sam voleo zbilja mislim na ljubav pravu šašavu i silnu
Vozio hiljadu milja ko onaj ružni Francuz u prelepom filmu
Vukle me šine pod točak mašine, al’ ona me spasila
Sve je druge ugasila

Hej, sve to dođe na svoje,
Odavno pravila znam
Samo tuge se broje
Hej, opet tornjevi tuku na Svetog Luku
Jesen je kriva, uvek me rasturi siva

Jednom je prošla kraj mene sa tipom kog sam znao taman da se javim
Skrila je pogled na vreme al’ sasvim dovoljno za žur u mojoj glavi
Bezvezno zdravi i klimanje glavom i sve što već sleduje
Neka, lutko, u redu je

Hej, sve to dođe na svoje
Odavno pravila znam
Samo tuge se broje
Hej, opet tornjevi tuku na Svetog Luku
Jesen je kriva, uvek me rasturi siva

Jednom su palili lišće sa one lipe dim je leteo do neba
Na kom su, nema ih više, Stari Nestorov, gos’n Čeda i još jedan
Tko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio
Taj nije ništa uradio

I svatiće kad-tad, da ne zna šta je hlad…

Čovjek koji osjeća pozitivne emocije i misli, pozitivno i u prirodi i u ljudima, vidi samo dobro, i pamtit će samo dobro.

Blaženo jutro koje padaš
u svijetlom slapu u tu sobu,
već nema rane da mi zadaš,
počivam mrtav u svom grobu.

Možda ćeš ipak da potpiriš
pepelom iskru zapretanu —
jer evo, trome grudi širiš
čeznućem suncu, jorgovanu.

Dijeliš mi neke tihe slasti
kad o tvom žaru vidim knjige
na polici — i cijeli tmasti
vidik te sobe pune brige.

Za mene ipak nešto fali
u ovoj uzi bez raspeća,
na dragoj usni osmijeh mali,
u čaši vode kita cvijeća.

Blaženo jutro koje padaš
sa snopom svjetla u tu sobu,
već nema smrti da mi zadaš,
no vrati ljubav ovom Jobu.

Tin Ujević

Ako hoćeš da budeš jednom vredna
i da napuniš svoj krčag, –
o dođi, dođi na moje jezero.
Voda će se pripiti uz tvoje noge
i izbrbljati svoju tajnu.
Po pesku je pala svežina kiše koja ide,
oblaci se nagli pod modrim linijama drveta
kao bujna kosa nad tvojim obrvama.
Ritam tvojih stopa, koji dobro poznajem,
udara me u srce.
O dođi, dođi na moje jezero,
ako moraš da napuniš svoj krčag.
Ako hoćeš besposlena da bezbrižno sediš,
dok ti voda nosi krčag, –
o dođi, dođi na moje jezero.
Padina se zeleni i divljega je cveća
bezbrojno.
Misli će tvoje izletati iz tvojih tamnih očiju
kao ptice iz svojih gnezda.
Prevešće ti spasi na stopala.
Dođi, o dođi na moje jezero,
ako hoćeš da sediš besposlena.
Ako si sita igre pa hoćeš da zagnjuriš u vodu, –
o dođi, dođi na moje jezero.
Ostavi na obali plavi ogrtač,
plava će te voda ogrnuti i pokriti.
Talasi će se prpinjati da ti ljube vrat,
da ti na uho šapuću.
Dođi, o dođi na moje jezero,
ako hoćeš da se zagnjuriš u vodu.
Ako moraš u bezumlju da skačeš u svoju smrt, –
dođi, o dođi na moje jezero.
Jezero je moje sveže i bezdano.
Crno kao san bez snova.
U dubinama njegovim isto su dani i noći,
a pesma je ćutanje.
Dođi, o dođi na moje jezero,
ako hoćeš da utoneš u svoju smrt.

Rabindranat Tagore

Umivao se jedan dečak
svakoga dana bez prestanka,
pa su mu uši rasle, porasle,
pa mu je koža postala tanka.
– Da li mi verujete?

Majka je stalno vikala „dosta“
al’ on je hteo, on je hteo…
Umivao se svakog dana
pa se odjednom razboleo.
– Da li mi verujete?

Došao jedan lekar strog
pa kaze:
– Tako mi prsluka mog,
voda je kriva,
– zabranjujem mu da se umiva
– Da li mi verujete?

Duško Radović

Sve je pošlo naopačke
za vrapce i mačke,
kad je jesen okačila
svoje žute značke,
kad je vetar zapevao
novembarske tačke…
Pažnja! Pažnja!
Velika jesenja kupoprodaja!
Prodajemo suncobrane
– kupujemo kišobrane!
Prodajemo staro lišće
– kupujemo pahuljice!
Prodajemo trotinete
– kupujemo sanke!
Kupujemo šubare
– prodajemo mašne!
Prodaćemo sokne
– kupićemo rukavice.
Prodaćemo sejalice
– kupićemo grejalice.
Prodaćemo sladoled
– popićemo čaj.
Jer:
Sve je pošlo strmoglavce
za ptice i cveće,
kad je sunce odustalo
na krov da nam sleće.
Kao da je žuto, ljuto,
kao da nas neće!

Duško Radović

Prošla je bura, stišale se strasti,
I ljubav s njima sve je bliže kraju;
Drukčije sada tvoje oči sjaju –
U njima nema ni sile ni vlasti.

Ja čujem: naša srca biju tiše,
Tvoj stisak ruke nije onaj prvi;
Hladan, bez duše, bez vatre i krvi,
Ko da mi zbori: nema ljeta više!

Za društvo nekad ne bješe nam stalo,
O sebi samo govorismo dugo;
No danas, draga, sve je, sve je drugo:
Sada smo mudri i zborimo malo…

Prošlo je ljeto! Mutna jesen vlada.
U srcu našem nijednog slavulja;
Tu hladan vjetar svele ruže ljulja,
I mrtvo lišće po humkama pada…

Aleksa Šantić

Na raskršću me šibnu snažno,
lepota, susreta ogledala naših.
Klasična arhitektura vekova silnih.
Rukopis tog bogovečnog okteta.

Povukoh se pred plemenitim,
belim svodovima spokojstva.
U daru molitve duhovnika ostah,
pripijen u slasti nedoglednog etra.

Kleknuh, diveći se bezrečno,
pesmi krotkoj, duše prediva.
Putnik sam, prolaznik stvarni,
senama večne prošlosti odeven.

Savo Vukašinović

Ako prva odem, javiću ti
javiću ti šta biva kad se brat i sestra
i mati i prijatelj polako raziđu
i pljusak se kroz rastresitu humku sruči,
i treba li se bojati pauka savesti
i šta on među crvima i stonogama znači.

Javiću ti ima li razlike
između grumena zemlje i čoveka,
između suza i voda ponornica,
i treba li strepeti od izjednačenja
sa biljkom, kapljom i mineralom,
a i tebe to molim.

Javiću ti treba li se bojati časa
kad sve naše riznice pređu u nepoznate ruke
i da li se njihova vrednost tamo menja
i da li je život samo šahovska igra
jezgri i ćelija, a i tebe to molim.

Ako prva odem, javiću ti,
javiću ti sudbinu pesnika, srca,
i šta on u susedstvu večne ravnodušnosti znači,
i šta bude sa munjama i dugama naših ljubavi,
a i tebe to molim.

Ako prva odem, javiću ti
javiću ti šta bude iza velike oseke
koja posle smrti nastupa.
I da li postoje i tamo plime sećanja
i da li će te naneti kadgod na moje obale,
a i tebe to molim.

Desanka Maksimović

Odavno sam, sugrađani čestiti,
izmirenja zastavu belu
na srce svoje pobola.
Sve mi je sad svejedno
i ravno do mora;
sita sam i mržnja i ljubavi
i ćutanja i romora.
Za vašu borbu životnu
ja nemam svojstva.
A srce mi je, međutim, večno žedno
svega onoga čega je sito;
i umrlo bi ako bi u danu
imalo čas spokojstva.

Ni za sreću ljudsku nisam ja stvorena,
jer ne umem da živim
samo od življenja;
jer ni za šta čega ima
nemam divljenja;
jer znam da ne mogu svoj životni dug
samo snom izmiriti.
Pa ipak, mada mi ovde nije udesno,
života ja bih zadržala krug,
jer boli mene ipak čudesno
sto će me jednom nestati.

Ni srca nemam vašeg, sugrađani čestiti,
jer beskrajno volim nekoga
iza onih na vidiku atara.
Za njegov bih osmeh jedini
posla preko voda i vatara,
preko urvina i bregova,
odavde na dan i noć hoda;
pa ipak njegova
ne bih mogla biti,
niti će ljubav moja za njim
ikad drugoga roda
do pesama imati.

Desanka Maksimović

Mama mi kaže: Šašavo moje, šta se to zbiva u tvojoj glavi?

U njoj dečaci, kažem, postoje, dečaci smeđi, crni i plavi.

Mama mi kaže: Šašavo moje, zar mogu tamo svi da se slože?

Ja mami kažem: Kad već postoje, nek tu i stoje – šta se može!

Mama mi kaže: pusti priče – zbijeni tako na šta liče?

Ja rukom mahnemi uzdahnem:

Svi oni liče, svi mnogo liče na nešto lepo kao iz priče.

Na sve što čekam. Na sve što hoću. Liče na nemir i na samoću.

Mama mi kaže: Šašavo moje, pa oni, znači, ne postoje!

Postoje, kažem, kao na javi, dečaci smeđi, crni i plavi.

Šta da se radi? mama veli.

Ja kažem: ništa, već da se želi da nikad čekanje ne izbledi.

Mama me pita: a da l to vredi?

A ja se smeškam: videćeš – vredi!

Miroslav Mika Antić

Reka bi mogla da bude
okean, ako se zgrči
toliko ima u sebi
ogromne, večite vode.

Al ako ikada zapne
i umori se dok trči
umreće bez daljine,
umreće bez slobode.

Umreće u njoj vetar.
Umreće šume i žita.
Umreće bokori sunca
što se uz obalu pletu.

Zato ne sme da stane
i zato večito hita,
sa usnama od vode,
najžednija na svetu!

Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
onda će u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.

Da li si uopšte ponekad
mislio šta znači živeti?

Ako ti jave: umro sam
evo šta će biti.

Hiljadu šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.

I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti visoko…
Visoko.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava
može da bude sutra
koren breze
il’ trava?

Ako ti jave: umro sam,
ne veruj
to ne umem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.

Noću,
kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim, i živim.

Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet kreneš
Nemoj da mi nešto petljaš
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bežim bez povratka.
Nikad neću unatrag.
Šta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?
Tu je ono za čim može da se pati
Tu je ono čemu možeš srce dati.
Al’ ako se ikad vratiš
moraš znati
tu ćeš stati
I ostati.
Očima se u svet trči
Glavom rije mlako veče
Od reke se dete uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se dete uči
da zapara nebo sjajem.
I od druma da se muči
i vijuga za beskrajem.
Opasno je kao zmija
opasno je kao metak
da u tebi večno klija
i čarlija tvoj početak.
Ti za koren
nisi stvoren
Ceo svet ti je otvoren.
Ako ti se nekud žuri,
stisni srce i zažmuri.
Al’ kad pođeš – nemoj stati
Mahni rukom.
I odjuri.
Ko zna kud ćeš.
Ko zna zašto.
Ko zna šta te tamo čeka.
Ove su želje uvek belje
kad namignu iz daleka.
Opasno je kao munja
opasno je kao metak
da u tebi večno kunja
i muči se tvoj početak.
Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.
Zato leti.
Sanjaj.
Trči.
Stvaraj zoru kad je veče.
Nek’ od tebe život uči
da se peni i da teče.
Budi takvo neko čudo
što ne ume ništa malo,
pa kad kreneš – kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.
Ko zna šta te tamo čeka
u maglama iz daleka.
Al’ ako se i pozlatiš,
il’ sve teško,
gorko platiš,
uvek idi samo napred.
Nemoj nikad da se vratiš.

Ne spava niko na nebu. Niko, niko.
Ne spava niko.
Stvorovi mjeseca njuse i kruze oko koliba.
Doci ce iguani zivi da grizu ljude sto ne sanjaju
i onaj sto bezi srca razbijena srest ce na uglovima
neverovatnog krokodila mirnoga pod neznim protestom zvezda.

Ne spava niko na svetu. Niko, niko.
Ne spava niko.
Ima jedan mrtvi na udaljenom groblju
sto tri godine tuguje
zbog suhog pejsaza u kolenu;
i dete koje su pokopali jutros toliko da je plakalo
da je trebalo pozvati pse da ga zamuknu.

Nije zivot san. Bdijte! Bdijte! Bdijte!
Mi padamo po stubama da bi jeli vlaznu zemlju
ili se penjemo rubom snega s korom mrtvih dalija.
Ali nema sna ni zaborava:
meso zivo. Poljupci vezu usta
u siprazje novih vena
i onaj sto trpi, trpet ce bez prestanka
i ko se smrti boji nosit ce je na plecima.

Jednoga dana
zivet ce konji po krcmama
a pobesneli ce mravi napasti zuta nebesa
skrivena u ocima krava.

Drugoga dana videt cemo uskrsnuce osusenih leptira
i setajuci krajem spuzava sivih i sutljivih camaca
videt cemo kako blista nas prsten
i kako teku ruze naseg jezika.

Bdijte! Bdijte! Bdijte!
One koji jos cuvaju tragove pandze i pljuska,
onog decaka sto place jer nezna invenciju mosta
i onog mrtvaca sto ima jos samo glavu i cipele,
do zida treba odneti gde iguani i zmije cekaju,
gde ceka medvjedje zubalo,
gde ceka mumificirana ruka deteta
i devina koza sto se opire silovitom jezurom plavila.

Ne spava niko na nebu. Niko, niko.
Ne spava niko.
Ali ako neko zatvori oci,
bicujte ga, sinovi moji, bicujte!
Neka bude prizor otvorenih ociju
i gorkih rana upaljenih.

Ne spava niko na nebu. Niko, niko.
Vec sam rekao.
Ne spava niko.
Ali ako netko ima nocu odvise mahovine na slepoocnicama
otvorite kapke da vidi pod mesecom
lazne karte, otrov i mrtvacku glavu kazalista.

Federiko Garsija Lorka