Novembar 2024 | Pon | Uto | Sre | Čet | Pet | Sub | Ned |
---|
| | | | 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | | Kalendar |
|
Add This |
|
|
| Laza Kostić | |
| | |
Autor | Poruka |
---|
dođoška Adminka
Bedž : Broj poruka : 279479 Datum upisa : 30.03.2020
| Naslov: Laza Kostić Sre Feb 24, 2021 11:13 am | |
| Ljubav Laze Kostića i Lenke DunđerskiJedan od velikih pesnika čiju je poeziju, ali i život ispunila ljubav jeste Laza Kostić. Kako je rano ostao bez majke uvek je bio mažen i pažen od svih, omiljen lik među rodbinom, drugovima, nastavnicima… Lep i naočit momak, veliki šaljivdžija, voleo je da priča viceve i da pravi kalambure. Okolina ga je od milošte zvala Laza Maza, Lakan ili ono najčešće – naš Laza. Sve devojke tog doba bile su mahom zaljubljene u njega. O njemu su kružile samo lepe priče. Poeta koji govori sedam svetskih jezika i naslednik ujakovog imanja, bio je i te kako dobra prilika. Prvu ljubav je upoznao u pozorištu. Bila je to glumica Jovanka Kirjaković, lepotica o koju su se otimali mnogi otmeni mladići. Iako je mogla da bira, ljubav je poklonila tada devetnaestogodišenjem Lazi. U to vreme Laza je prevodio Šekspirovu tragediju “Romeo i Julija”, pa shodno tom velikom delu nadenuo je nadimke sebi i svojoj voljenoj, Romče i Julijica. Međutim, zla kob se nadnela nad dvoje mladih. Jovanka oboleva od tuberkuloze i ubrzo umire, a o tim danima tuge ispevane su pesme “Pogreb” i “Posle pogreba”. Lepi Laza je nastavio dalje sa uspomenom u srcu na prvu ljubav. Nižu se kratke romanse. Sa Pavom, bratanicom kompozitora Kornelija Stankovića, provodi divne večeri u šetnji, milovanju i zakletvama. Međutim, zbog Lazinog članka, koji nije bio po volji Pavinom ocu, devojku udaju za nekog advokata iz Vukovara, a mladi poeta utehu pronalazi u pisanju, vežbanju i usamljenim šetnjama. Usledile su avanture sa lepoticama tog vremena, ali se ni pored jedne nije skrasio. Književnik Svetislav Vinaver je o tom periodu Lazinog života zapisao sledeće: “Posle ovih mladalačkih ljubavi, Laza više nije pisao prave pesme ljubovanke. U burnom političkom životu on je prosto jurišao protiv ugnjetača srpskog naroda. Laza je putovao, posredovao, mirio, ispravljao i propagirao, agitirao, stradavao, pa nije mnogo ni mislio na ljubav i da osnuje porodicu sa stalnim ognjištem.” Bio je pesnik i profesor, nacionalni borac i desna ruka Svetozara Miletića, predsednik varoškog suda… Po muževnoj građi su ga poredili sa Petrom Velikim, a on nije propuštao priliku da vežba. Preplivavao je Dunav, trčao svakodnevno, obično je u ruci nosio buzdovan napunjen olovom i na taj način vežbao mišiće. S druge strane, njegov um je bio još britkiji. Pametan, mudar i učen, svi su voleli da slušaju njegove priče, a udavače su ga celog života jurile. Nije ni čudo što su mu odmah uz nadimak Laza Maza, dodali i onaj “večitog mladoženje”. "Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?" | |
| | | dođoška Adminka
Bedž : Broj poruka : 279479 Datum upisa : 30.03.2020
| Naslov: Re: Laza Kostić Sre Feb 24, 2021 11:28 am | |
| Jedno vreme je proveo u Crnoj Gori, zbog neslaganja sa vlastima, pa se po povratku u Novi Sad povlači u zamak porodice Dunđerski, koji mu u stvari biva svojevrsno sklonište. U dvorcu najbogatijeg čoveka u Vojvodini, Laza uživa u bogatim gozbama i prijatnim razgovorima sa mladom i lepom domaćinovom ćerkom Lenkom. Iako 29 godina stariji, Laza i Lenka pronalaze zajedničke teme i mnogo vremena provode zajedno. Laza se zaljubljuje u ovu lepu i načitanu devojku, ali zbog prevelike razlike u godinama, ne usuđuje se da je zaprosi. Srećan je što može da joj priča o svojoj bogatoj prošlosti, što mogu da razgovaraju na francuskom, idu na izlete kočijama, što može uveče u salonu kraj kamina da sluša njeno umeće na klaviru. Lenka će zauvek ostati njegova tiha patnja. Lenka Dunđerski "Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?" | |
| | | dođoška Adminka
Bedž : Broj poruka : 279479 Datum upisa : 30.03.2020
| Naslov: Re: Laza Kostić Sre Feb 24, 2021 11:36 am | |
| Da ne bi pokvario lepo prijateljstvo sa devojčinim ocem, povlači se u manastir Krušedol, ali čak ni tamo ne nalazi mir. U misli i snove mu dolazi mlada Lenka. U to vreme piše Nikoli Tesli: “Devojka koju sam vam namenio podobna je da savlada svaku ženomrzicu. Ja mislim da bi i mrtvoga oživela, ne samo mrtvoga Don Huana, nego i mrtvoga sveca… Dosad je odbila čitavu vojsku prosilaca… Dugo sam se trudio da doznam uzrok toj nemilosti, te jedva jedvice doznam šta je: njen ideal je Nikola Tesla.” Laza iz manastira odlazi u Sombor, gde ga već četvrt veka čeka najbogatija miraždžika Julka Palanački. Oduvek zaljubljena u velikog pesnika nikada se nije udavala i konačno je dočekala da je njen Laza zaprosi. Bilo joj je 46 godina kada se udala za ljubav svog života, tada pedesetčetvorogodišnjeg pesnika. Svi njeni devojački snovi su se ostvarili. Lazi je kum bio stari Dunđerski, još jedan pokušaj velikog pesnika da se na svaki mogući način odvoji od mlade i lepe Lenke koja mu je zauvek zarobila srce. Međutim, to i nije bilo neophodno. Dok su bili na svadbenom putovanju, sustigla ih je tužna vest da je zanosna Lenka Dunđerski preminula od tifusne groznice. Julka Palanački "Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?" | |
| | | dođoška Adminka
Bedž : Broj poruka : 279479 Datum upisa : 30.03.2020
| Naslov: Re: Laza Kostić Sre Feb 24, 2021 11:38 am | |
| Ostarelog somborskog poetu proganja lik lepotice Lenke. Čak i nakon deset godina od njene smrti, još uvek je tu, u njegovim mislima i srcu. Lepa i neprolazna. Pohodi ga i u snovima, što je i zapisao u svom dnevniku na francuskom jeziku: “Treći avgust 1908. Kada sam se probudio, činilo mi se da još osećam pohotljivu opekotinu njenih usana i teško bi mi bilo da shvatim da je to samo obećanje sa onoga sveta. O, ali kakvo obećanje! Nema zemaljskog blaga koje vredi tog obećanja u snu. Nijedno nepokretno imanje nije tako osigurano kao taj divni odblesak, taj nebeski pozdrav sa one strane groba.” Snovi postaju svakodnevna opsesija. Laza je opčinjen mrtvom Lenkom Dunđerski. Nestaju svi njegovi strahovi koji su nekada postojali, kada nije smeo da zatraži njenu ruku i kada ju je tako srdačno preporučivao Tesli. On je grli, naziva svojom i nikome više ne da. Upravo njoj u čast ispevao je poslednju, labudovu, pesmu “Santa Maria della Salute”. “Zar meni jadnom sva ta divota? Zar meni blago toliko sve? Zar meni starom, na dnu života, ta zlatna voćka što sad tek zre? Oh, slatka voćko tantalska roda, što nisi meni sazrela pre? Oprosti moje grešne zalute, Santa Maria della Salute. … "Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?" | |
| | | dođoška Adminka
Bedž : Broj poruka : 279479 Datum upisa : 30.03.2020
| Naslov: Re: Laza Kostić Sre Feb 24, 2021 11:39 am | |
| Dođe mi u snu. Ne kad je zove silnih mi želja navreli roj. Ona mi dođe kad njojzi gove, tajne su sile sluškinje njoj. Navek su sa njom pojave nove, zemnih milina nebeski kroj. Tako mi do nje prostire kute Santa Maria della Salute.” Laza Kostić nakon ovakvih stihova nema više šta da traži u pesništvu i životu. 1909. godine umire Julka Palanački, zadovoljna jer je ispunila svoje snove da postane žena srpskog Šekspira. 1910. u sedamdesetoj godini dušu je ispustio i čuveni poeta, miljenik naroda, lepi Laza. Iza njega su ostali stihovi i zapisi o jednom životu i ljubavi koja još uvek negde plamti istim sjajem. Možda su konačno našli mir i ljubav, daleko od svih. "Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?" | |
| | | dođoška Adminka
Bedž : Broj poruka : 279479 Datum upisa : 30.03.2020
| Naslov: Re: Laza Kostić Sre Feb 24, 2021 11:41 am | |
| Jedna od najpotresnijih i najdirljivijih ljubavnih priča za koje je Srbija čula, ona koju su imali veliki Laza Kostić i Lenka Dunđerski, sve ostavlja suznih očiju i uskomešanih osećanja. Silina i tragedija ljubavi ovde se prepliću u punom jeku, na površinu “izbacivši” sve strahove, nade, unutrašnje bitke i čežnje zaljubljenog para. Plod ove velike i dramatične romanse sa kobnim krajem je i najlepša srpska ljubavna pesma “Santa Maria della Salute”, kojom je tada već ostareli somborski poeta zapravo podigao Lenki neprolazni i veličanstven spomenik. Jelena Lenka Dunđerski bila je ćerka Lazara Dunđerskog, imućnog Srbina u Vojvodini, velikog proizvođača i trgovca žitom i Lazarevog kuma i dobrotvora. Bila je mezimica i ponos svoje bogate i ugledne porodice, a krasila ju je izuzetna lepota, plave oči, vitak stas i izuzetna pamet – govorila je nekoliko jezika, svirala klavir, putovala… Dvadesetdevet godina starijeg i već proslavljenog pesnika Lazu Kostića Lenka je prvi put srela u Čelarevu, 1891. Njoj je bila 21, a njemu 50. O tome sudbonosnom susretu Lenka je u svom dnevniku zapisala: “Danas sam ga videla prvi put. Ima gibaк, ponosit hod, prinčevsko držanje. Razbarušene je kose, uzvinutih brkova koji više odaju neki teatarski efekat, očiju оkruglih i ispupčenih, u kojima sе ogleda velika umnost i duševna dubina… * Gospodin Laza je sve dame šarmirao, a meni je udelio komplimente na pet jezika. Čini mi se da je svoje oči upirao najviše u mom pravcu. Kasnije mi je rekao da ne postoji klavirska kompozicija koja bi izrazila nezemljasko plavilo mojih očiju. Da, baš se tako izrazio i još, da će ovo letnje popodne uneti tranji nemir u njegovo srce…” Leta gospodnjeg 1891. godine Naredne četiri godine Laza i Lenka često su provodili vreme zajedno. Pesnik je po dolasku iz Cetinja često odsedao u porodičnom dvorcu Dunđerskom i Hotelu “Kraljica Jelisaveta“. “Dani mi neizmerno brzo teku u društvu sa gdinom Lazom. Tek u njemu vidim šta je život. S njim nikada ne može biti dosadno!” Na Ognjenu Mariju 1891. godine “ Zar ima godinu dana kako smo se sreli? Celo veče sam provela u društvu g. Laze, zabavljao me je, plesao sa mnom. ” O Duhovima 1892. godine Između njih se rodila ljubav, ali je Kostić, smatrajući se nedoličnim i prestarim za Lenku, odlučio da se povuče. “Kamo ona bezgranična vera u našu ljubav, u njega? Da li sam ja volela iluziju? Ali to ne može biti. Ja volim pesnika, i živog čoveka, hoću ga takvog kakav je, ništa mi njegove mane što je ispisao ne znače, one su meni vrline. Te umoran, te star, te nije za mene… Toliko sam mu puta pisala, ponavljala, ne vredi. Ali boriću se i izboriti za njega. Njemu treba pomoći. Moramo da se sastanemo. * Susreli smo se juče. Vidno propao i iscrpljen nekom duševnom borbom, razbrušeniji i nemarniji nego inače.Vodili smo ozbilje i mučne razgovore. - Udajte se, udajte gospođice Lenka, oslobodite i mene i moju patnju i čežnju. - Ali, g. Lazo, zašto se ne bih udala za vas? - Ja sam star i nedostojan Vas. Ni po čemu Vas nisam dostojan – ponavljao je. - Kad žena voli, na sve je spremna i u svojoj ljubavi i sve će da okrene za svoju sreću. Vi se nečeg bojite, g. Lazo?” Oko Božića 1893. godine Prvo je boravio u manastiru Krušedol, a zatim se, na predlog Lenkinog oca, oženio Julijanom Julčom Palanački iz Sombora. “Gotovo je sve. On se oženio! Da li je mogao da bude svirepiji? Za kuma je pozvao mog oca! Savršen zločin, bez traga. Ali zašto? Šta sam nažao učila? Zašto se oženio za bogatstvo i samo zbog toga? Čujem, nije ni lepa, ni mlada, samo miraždžika. Zar na to spade moj veliki pesnik i svi njegovi, i moji ideali? Otišla je moja sreća. Našto sada i život?” O Maloj Gospojini 1895. godine Dva meseca kasnije, dok je Laza bio na medenom mesecu sa svojom novopečenom suprugom, Lenka je iznenada umrla 8. novembra 1895. godine u Beču, na svoj 25. rođendan. “Sutra je moj dvadeset šesti rođendan. Što sam proživela za ovih pet godina? Samo patnju. Ljubav je patnja i više ne bih mogla da volim. A čemu onda život bez nje? Da, sutra mi je rođendan. Darivaću sebe i njega najskupocenijim darom: koji je večan i koji se ne zaboravlja. Bar dok on bude živ. Znaće on. Razumeće sve…” 7. novembar po starom kalendaru 1895. godine (poslednji zapis u Lenkinom dnevniku) Uprkos zvaničnoj verziji njene porodice koja kazuje da je Lenka umrla od “tifusne groznice” njen dnevnik (čija autentičnost nikada nije potvrđena) daje nagoveštaje da se devojka otrovala zbor neostvarene ljubavi. Možda bi najtačnije bilo reći da je od tuge “svisnula” kako to i sam Kostić govori u svojoj poemi. Vest o smrti nesuđene drage Laza Kostić je primio u Veneciji. Nakon toga otišao je u crkvu Gospe od Spasa – Santa Maria della Salute, da se moli i traži oproštaj. Verovatno su se još tada, u njegovoj izmučenoj duši javili prvi stihovi pesme koju će uobličiti punih 14 godina nakon Lenkine smrti i nepunu godinu pre nego što će joj se i sam pridružiti. I tako je nastala “Santa Maria della Salute” – najlepša ljubavna pesma napisana na srpskom jeziku, krik i očajnički vapaj za izgubljenom ljubavlju Laze Kostića i Lenke Dunđerski. "Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?" | |
| | | dođoška Adminka
Bedž : Broj poruka : 279479 Datum upisa : 30.03.2020
| | | | dođoška Adminka
Bedž : Broj poruka : 279479 Datum upisa : 30.03.2020
| | | | dođoška Adminka
Bedž : Broj poruka : 279479 Datum upisa : 30.03.2020
| | | | dođoška Adminka
Bedž : Broj poruka : 279479 Datum upisa : 30.03.2020
| Naslov: Re: Laza Kostić Sub Apr 17, 2021 8:25 pm | |
| Don Kihotu Kad zarede nove bede, kad se smrknu beli dani, kad potamne i poblede zraci nadom izasjani, nepogoda nevidovna kad mi slomi krila plovna, pa, dok snova ne uzletim, hoću malo zavetrine, tad se navek tebe setim, budaline Savedrine. Kad me lepo čedo mamne, te za njome svest zabludi, mrežom gustom kose pramne zakloni mi pogled ljudi, mrakom svetlim oči tamne užgu sunce mi u grudi‘, pa kad mahom sunce zađe, a s očiju mrež sađe, u oblaku mojih jada jedna mi je pavedrina: znadem kako i ti strada, budalino Savedrina! U skupštini kad se graja digne na glas mudre reči, mora da se um pritaja kad se ludost pred njim peči, u žestini okršaja vetrenjača mnoga zveči, kad je glavi drugo mesto, a trbuh se za sve brine: sećam te se vrlo često, budaline Savedrine. Kad se posle duge noći jave zraci nove zore, te pomislim sad će doći sloboda na naše gore, da će hteti, ko će moći, dići naron Bogu gore, te će biti srećan, jedan, neće biti Save, Drine, i opet se tebr sećam, budaline Savedrine. Al‘ kad vidim pametare gde s‘ klanjaju šupljoj sili; kad junake vidim stare gde ih skotska naslad gnjili, te sad ono pale žare, čem‘ su bili borci čili; da želudcu nije smetnje, mač otpašu sa bedrine: – takve slike nisu vredne budaline Savedrine. "Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?" | |
| | | dođoška Adminka
Bedž : Broj poruka : 279479 Datum upisa : 30.03.2020
| Naslov: Re: Laza Kostić Sub Apr 17, 2021 8:27 pm | |
| __________________________________ Dva se tića pobratila Dva se tića pobratila, do dva sokola, posred boja, posred mila, posred pokolja. Krila su se zagrlila probatima dva, u boj lete, rane ljute hrana im je sva. Tako tići zagrljeni preletaju svet; bela jedna golubica susrete im let. Divna beše, sjajna beše, rajski beše cvet; prevari se soko sivi, carom obuzet. Osta soko u opseni golubičinoj, dugo nije pobre vido, ne godi mu boj; Al‘ za pobru već ne beše pobratimska svest: perje mu je sagorelo, šta će neznanik? A golupče begat stade, nepoznat joj lik. Perje mu je sagorelo milujući plam: milujući u tri duše, osta soko sam! "Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?" | |
| | | dođoška Adminka
Bedž : Broj poruka : 279479 Datum upisa : 30.03.2020
| Naslov: Re: Laza Kostić Sub Apr 17, 2021 8:28 pm | |
| __________________________________ Ej, pusto more Ej, pusto more! Ej, pusti vali! Ponosni beljci, srcani zdrali! Vi mi svu moju radost preneste, I opet zato umorni neste! Koji je od vas blazeni djoga Sto j‘ odn’o morem dragana moga? Il‘ nije jedan toliko sretan? Pena vas bela sve poduzela, Svi ste ga valjda trkom preneli; Zato ste besni, konjici beli! Al‘ da vas pustim na pleca gojna Tugu kad draga izgubi vojna, Taj teret ne bi preneti pregli, Svi bi k’o janjci morem polegli, Tuga bi moja u more pala – Al‘ bi i mene sobom odzvala! "Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?" | |
| | | dođoška Adminka
Bedž : Broj poruka : 279479 Datum upisa : 30.03.2020
| Naslov: Re: Laza Kostić Ned Apr 18, 2021 1:10 pm | |
| __________________________________ Ej, ropski svete Ej, ropski svete! kuda ću pobeći s obraza tvoga, s obraza tvoga trpežljivoga? Da propadnem u zemlju od ljute sramote sa tvoje grehote? Il‘ u nebo da skačem? U nebo? Ta tu je tek najropskije blaženstvo blaženih robova, najveća samovolja – Bog! A nebo? Nebo je samo ugnuta stopa gospoda boga, njome da zgnječi samrtnog roba do poslednjeg droba. A što se diglo tako visoko, to bi da vidi, pa da uživa kako se roblje previja, kida. Ej, ropski svete, pod otim nebom! ej, zvezdice sjajne, štrecavi žuljevi na božjoj stopi! Valjda kroz vas probi cikut i vapaj mučenički, pa kroz svako tako prociknuto mesto proviru zraci božje milosti tanko, štedljivo, kao što vladari na zemlji kolajne dele, kolajne sjajne i reči lepe tebi, ropski svete! "Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?" | |
| | | dođoška Adminka
Bedž : Broj poruka : 279479 Datum upisa : 30.03.2020
| Naslov: Re: Laza Kostić Pet Apr 23, 2021 2:45 pm | |
| __________________________________ Lala Koliko volim, koliko ljubim tvog srca divotan klik, kol’ko te ljubim, toliko slutim da si mi zlokobnik. Mirisi moji tvoje su pesme, uzdasi tvoji svi, sve što si rek’o, sve što si da’n’o u grudma mojim spi. Zato ih čuvam; niko ih ne zna, ne znaš ih ni sam ti, al‘ nemoj zato da si mi tužan, nemoj mi zameriti. Kako te lala žestoko ljubi, kad bi otvorila lis‘, svu ujedanput svu milinu bi, sav bi ti dala miris. I ne bi bilo mirisa više, uveo bi ost’o lis‘, da ga raznesu vetri i kiše, večiti plač i briz. "Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?" | |
| | | dođoška Adminka
Bedž : Broj poruka : 279479 Datum upisa : 30.03.2020
| Naslov: Re: Laza Kostić Sre Maj 05, 2021 11:35 am | |
| Ljubav nema bolje dane Ljubav nema bolje dane Sve je sad i nikad više Sve što iza toga dođe Dođe samo da nju zbriše Ljubav nema bolje dane Nema sutra nema juče To je škola za ludake Koji malo teže uče Ljubav nema bolje dane Sama kreće sama stane Sama pali sama gasi Nas uništi sebe spasi… Nemoj da joj brojiš mane Ljubav nema bolje dane "Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?" | |
| | | dođoška Adminka
Bedž : Broj poruka : 279479 Datum upisa : 30.03.2020
| Naslov: Re: Laza Kostić Sub Maj 08, 2021 1:26 pm | |
| __________________________________ Među javom i međ snom Srce moje samohrano, ko te dozva u moj dom? neumorna pletisanko, što pletivo pleteš tanko među javom i med snom. Srce moje, srce ludo, sta ti misliš s pletivom? k’o pletilja ona stara, dan što plete, noć opara, među javom i med snom. Srce moje, srce kivno, ubio te živi grom! što se ne daš meni živu razabrati u pletivu među javom i med snom! "Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?" | |
| | | dođoška Adminka
Bedž : Broj poruka : 279479 Datum upisa : 30.03.2020
| Naslov: Re: Laza Kostić Sre Maj 19, 2021 5:06 pm | |
| GOSPOĐICI L. D. U SPOMENICU
Svet je svakog pun stvorenja, jednom cveća, drugom stenja, jednom žetve i košenja, drugom žela i prošenja, Tebi mladoj mladoženja. Ali koga majka rodi, te mu sudba tako godi da je vredan toj divoti? Izberi po miloj volji, al’ ostane l’ koji boli, bole nožem tog zakolji, kad mu ŽIVO srce prebi, — kuku Tebi!
U dubine morske tami mnoga kaplja tužno čami, val je zove, zrak je mami, svaka rada da se diže te da stiže suncu bliže. Al’ tek ona svetla biva što s oblaka padne siva pa je sunčev plam celiva, da se zasja i preliva na divotu sveta živa.
Tako su i prosci Tvoji: — ko da bira ko da broji? — Koga takne Tvoja ruka, oko Tvoje kog prosuka, biće vredan toga struka, toga lica, toga guka tih milina i tih muka, biće vredan, kako ne bi, — blago Tebi! Blago Tebi! Šta ću više? U tu mi se želju zbiše sve ostale želje velje, svaka radost, sve veselje. Za me nema te miline; i kad mi se magla skine zaborava i tamnine sa mladosti i davnine, to su samo pusti seni, — kuku meni!
A što kukam? — da sam i ja u tom jatu čelebija, oko Tebe što se vija, pa da me se, u toj četi, Tvoje srce samo seti kad inamo kud odleti, — tad bi bilo kuku-lele! sve bi muke na me sele. Al’ ovako, sve jednako, dok se mlađem pehar peni te mu zbori: „Žen’ se, ženi dokle ti se svet zeleni!” ja, osaman u seleni, od jeseni do jeseni pevam srcu: mirno veni! Blago meni! —
u Krušedolu, 1892.
"Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?" | |
| | | dođoška Adminka
Bedž : Broj poruka : 279479 Datum upisa : 30.03.2020
| | | | dođoška Adminka
Bedž : Broj poruka : 279479 Datum upisa : 30.03.2020
| Naslov: Re: Laza Kostić Pon Okt 04, 2021 3:03 pm | |
| МЕСТО ПРОГОВОРА МЕЂУ ЗВЕЗДАМА (Вилованка)
У по ноћи превесељке, са нетренке теревенке, загрејан се дигох дома. На улици нема света, само што по снегу шета једна мома. Одело је снежно, бело, на брежне јој пало груди, снег од једа чисто студи; узалуд му Месечина светло чело живо љуби, он шкрипуће бели зуби, гледајући како струком, како белом, меком, руком, како малом, лаком ногом, а камо ли лицем, ОКОМ, та поноћна дивна јава Месечину надасјава. Кад снег шкрипи зубма белим, а да шта ћу ја да велим, у по ноћи превесељке, са нетренке теревенке? »Госпођице, добро вече!« Жеља моја цури рече: »На тој зими, леле мени, Тако лако одевени! »Ево моје шубе црне, »да вас мало заогрне!« — Дотакнух се, загрлих је, манито ми срце бије, у жестини и заносу већ осећам бујну косу, што се по мом лицу пpocy, мириси ми обасуше свак' задисак жељне душе. Загрли ме, дах ми стесни; ал' очију поглед њез'ни' нагон узда, занос трезни; из њега ми мис'о сине: »Мајко!« — »Сине!« одзову се уста њена, а из белих из рамена поникоше бела крила: то је била — моја вила. — Лепирица као бела кад би собом цвет понела, да га виса спасе вела од земљина од увеља: тако вила поне мене у просторе васељене; те небесном лик лепиру лети с цветом по свемиру, по свеширу, по етиру.
•
Васијона пукла пуста. Већ у мени душа суста., а срце ми силно бије, у главу ми крвца лије, ал' ми вила лице мије хладом свога крила мека, и још нека блага река, нека струја из далека: свети мирис памтивека. Нада мном се звезде роје, намигују зраком бледом, згледају се чудним гледом, једна другу пита редом: »Од куд овде ово двоје?« Па познавши с бледа лика незнанога познаника опет једна другу пита: Да л' да приме из дубина хладне земље врелог сина? — Ил' то можда, нису звезде? То су, је ли, оне честе изниклице срца мога, расцветаног, широкога? А ти зраци нису зраци, грановити то су траци, што о њима мирно висе срца мога изниклице. А око те дивне круне, неокрунке, светле, пуне, прозорна се румен пружа; — То је, то је свецка ружа. Свецка ружо, васељенко, сиротанко, незеленко, саморанко, светла сенко, а камо ти твог славуја? — У то неки звук забруја. Је л' олуја? Ил' бујица огњевитих репатица, Ти небесних блудних гуја? Ни олуја, ни бујица, то је цвркут рајских тица; — ил' је разлег од песама из највишег оног храма над звездама? По тихотној васељени разлежу се звуци њени смртном уву нечувени; а у мени? — К'о тамјана плави прамак полетив са жртвеника у наручју зефирову кад се сретне на висина' с ваздусима виши сила, те се стану отимати, наваљују, ревене се, ко ће да га пре однесе, да звездану кади Ногу његовом и њином богу: — Тако мене звуци ломе у живоме срцу моме, из недара да га носе, једни маме, други просе, једни прете, други туже; — »Ој, давори, јадни слуше, »бела вило, ој давори, »од куд звуци, збори, збори!« Очима ме вила кори: »У тебе су очи, руке, »звезда има зраке, звуке; »ти су звуци, мили друже, »од славуја свецке руже, »реч начелна свију вера »први прозор неразмера, »рајски кротник дивљег звера, — »Армонија сфера«. Тако зборе вилске очи, а у мене свирка точи, свирка лепа мени тепа: »Скочи доле, скочи, скочи! »Да те носе наша крила »где је врело сваког миља. »да Ти душа свирку пије, »светлост да Ти лице мије »пламен да ти срце грије, »дивотама жиће слади, »а побратим месец млади, »да те хлади! »Не дај се од виле смести, »вештица је, зле је свести, »Бог би знао, куда. језди!!« Као смели морепловац древних прича и времена, што је, везан за катарку, у безумљу слатку, жарку, слуш'о песме од Сирена, дивних, мамних морских жена: — тако мене звуци вуку, у стоструком зборе гуку: Један вели: — Оди мени! одвешћу те светлој сени, златној звезди стар-Омира! — — Мене шаље зрак Шекспира! — — Мени свира вечна лира Пиндара, Анакреона — — и Милтона — и Бирона — — Шилep — Гета и Тењира — Данта — Таса — — Калидаса — — Тако мене звуци гоне, а за сваким речи звоне: »Не дај се од виле смести, »вештица је, зле је свести, »Бог би знао, куда језди!« — Ал' мануше бела крила, проговори моја вила: »Куда језди? —- Нашој звезди!« — Реч се ори по простори, по звезданом ведром вису, звуци били — пa и ниcy. — У тишини, по висини носи вила даље сина. Око мене звезде бледе, све се већма губе, реде, а вила ми прстом каже једну малу светлуцаљку, оку моме самртноме на дну видног домашаја. Зрака јој се муком бори, час угине, а час гори, час тињавог слика гара, час је буктац од пожара, час је бледа, модра, плава, час румена па крвава. — Бледа звездо, јадна селе, какве су те силе смеле, те си тако јадна Тужна, мученица, божј'а сужна, какав бол у теби сјаје, ко у теби вечност траје, ко се каје? — Крваво се звезда смеши, из крвавог тог смејутка неки шапат ко да јеца, чини ми се, да ме кара, да ми звезда одговара. Ал' не чујем оног звука, звонке јеке, мамна гука, што у светлиј' њених друга: Гласи мука и покаја, шапат јада, сузни бризи, неодољних уздисаја бројанички, свети низи; старе славе сетна хвала, а скорањих срамних зала осветница, — јека од гусала.
•
Иза сна се тешког прену, Мрак је. Где сам? — ал' на трему муклим тутњом одговара шеталица глухог доба, навила је кивна злоба, те се никад не одмара: Корачање мог стражара. Ал' ме љуто боли глава — после оних светлих снова, оних дивних витезова, оних слика, оних слава — ова јава! Немојте ме питат' саде, да вам причам старе јаде, старе јаде, нове наде, што их наша звезда знаде; већ пођите до јавора, побратима оног бора, што га стужи и cacyши неисказом вељих мука Косовкина бела рука, те је њему рука мала грдне јаде завештала; а кад гуслар по њим гуди, из јавора јаде буди, из тамнице јади лете да се браћа јада сете, да се сете, да их свете! — Ја вам не знам рећи вишe, до што књига ова пише, док не прође ова јава, што ми сада додијава, те се мојих снова сетим, ил' док опет — не полетим.
У пештанској тамници, 1872. "Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?" | |
| | | dođoška Adminka
Bedž : Broj poruka : 279479 Datum upisa : 30.03.2020
| Naslov: Re: Laza Kostić Pon Okt 04, 2021 3:03 pm | |
| ПОД ПРОЗОРОМ
Поглéдô сам у небо, у месец, звездице, у прозор и у тебе однета невице; млад месец метô венац, кô млада невеста, млад месец тебе гледи па венац намешта. Месече, што се лудиш? месече, што си слеп? Тај венац би тек био на мојој дики леп. — На месец сам ти пружô, а ти си ћутала, ох, душо моја, душо, јеси л' га видела?
На затворен се прозор кô на крст наслањаш, кô канда би на крсту да грехе одсањаш. да имам света вина, причестио бих те, ал' путир ми је срце, пун крви несите; по њему ти је, душо, сва душа разнета, а у њој света тајна љубавног завета. Тај путир сам ти пружô, а ти си ћутала, ох, душо моја, душо, јеси л' га видела?
И мирни месец ћути над мирних гробови', а ја га, душо, питам о нашој љубави; о твојој души, душо, о вери њезиној, а месец се осмену, у злоби вечитој; — на месец сам ти пружô, а ти си ћутала, ох, душо моја, душо, јеси л' га видела? "Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?" | |
| | | Sponsored content
| Naslov: Re: Laza Kostić | |
| |
| | | | Laza Kostić | |
|
Similar topics | |
|
| Dozvole ovog foruma: | Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
| |
| |
| |