Laza Kostić

First topic message reminder :

Ljubav Laze Kostića i Lenke Dunđerski



Jedan od velikih pesnika čiju je poeziju, ali i život ispunila ljubav jeste Laza Kostić. Kako je rano ostao bez majke uvek je bio mažen i pažen od svih, omiljen lik među rodbinom, drugovima, nastavnicima… Lep i naočit momak, veliki šaljivdžija, voleo je da priča viceve i da pravi kalambure. Okolina ga je od milošte zvala Laza Maza, Lakan ili ono najčešće – naš Laza.


Sve devojke tog doba bile su mahom zaljubljene u njega. O njemu su kružile samo lepe priče. Poeta koji govori sedam svetskih jezika i naslednik ujakovog imanja, bio je i te kako dobra prilika.
Prvu ljubav je upoznao u pozorištu. Bila je to glumica Jovanka Kirjaković, lepotica o koju su se otimali mnogi otmeni mladići. Iako je mogla da bira, ljubav je poklonila tada devetnaestogodišenjem Lazi. U to vreme Laza je prevodio Šekspirovu tragediju “Romeo i Julija”, pa shodno tom velikom delu nadenuo je nadimke sebi i svojoj voljenoj, Romče i Julijica. Međutim, zla kob se nadnela nad dvoje mladih. Jovanka oboleva od tuberkuloze i ubrzo umire, a o tim danima tuge ispevane su pesme “Pogreb” i “Posle pogreba”.
Lepi Laza je nastavio dalje sa uspomenom u srcu na prvu ljubav. Nižu se kratke romanse. Sa Pavom, bratanicom kompozitora Kornelija Stankovića, provodi divne večeri u šetnji, milovanju i zakletvama. Međutim, zbog Lazinog članka, koji nije bio po volji Pavinom ocu, devojku udaju za nekog advokata iz Vukovara, a mladi poeta utehu pronalazi u pisanju, vežbanju i usamljenim šetnjama. Usledile su avanture sa lepoticama tog vremena, ali se ni pored jedne nije skrasio.
Književnik Svetislav Vinaver je o tom periodu Lazinog života zapisao sledeće: “Posle ovih mladalačkih ljubavi, Laza više nije pisao prave pesme ljubovanke. U burnom političkom životu on je prosto jurišao protiv ugnjetača srpskog naroda. Laza je putovao, posredovao, mirio, ispravljao i propagirao, agitirao, stradavao, pa nije mnogo ni mislio na ljubav i da osnuje porodicu sa stalnim ognjištem.”
Bio je pesnik i profesor, nacionalni borac i desna ruka Svetozara Miletića, predsednik varoškog suda… Po muževnoj građi su ga poredili sa Petrom Velikim, a on nije propuštao priliku da vežba. Preplivavao je Dunav, trčao svakodnevno, obično je u ruci nosio buzdovan napunjen olovom i na taj način vežbao mišiće. S druge strane, njegov um je bio još britkiji. Pametan, mudar i učen, svi su voleli da slušaju njegove priče, a udavače su ga celog života jurile. Nije ni čudo što su mu odmah uz nadimak Laza Maza, dodali i onaj “večitog mladoženje”.

__________________________________

Ej, pusto more

Ej, pusto more! Ej, pusti vali!
Ponosni beljci, srcani zdrali!
Vi mi svu moju radost preneste,
I opet zato umorni neste!
Koji je od vas blazeni djoga
Sto j‘ odn’o morem dragana moga?
Il‘ nije jedan toliko sretan?
Pena vas bela sve poduzela,
Svi ste ga valjda trkom preneli;
Zato ste besni, konjici beli!
Al‘ da vas pustim na pleca gojna
Tugu kad draga izgubi vojna,
Taj teret ne bi preneti pregli,
Svi bi k’o janjci morem polegli,
Tuga bi moja u more pala –
Al‘ bi i mene sobom odzvala!

__________________________________

Ej, ropski svete

Ej, ropski svete!
kuda ću pobeći s obraza tvoga,
s obraza tvoga trpežljivoga?
Da propadnem u zemlju
od ljute sramote sa tvoje grehote?
Il‘ u nebo da skačem?
U nebo?
Ta tu je tek
najropskije blaženstvo
blaženih robova,
najveća samovolja –
Bog!
A nebo?
Nebo je samo
ugnuta stopa gospoda boga,
njome da zgnječi samrtnog roba
do poslednjeg droba.
A što se diglo tako visoko,
to bi da vidi, pa da uživa
kako se roblje
previja, kida.
Ej, ropski svete, pod otim nebom!
ej, zvezdice sjajne,
štrecavi žuljevi na božjoj stopi!
Valjda kroz vas probi
cikut i vapaj mučenički,
pa kroz svako tako prociknuto mesto
proviru zraci božje milosti
tanko, štedljivo, kao što vladari na zemlji
kolajne dele,
kolajne sjajne i reči lepe
tebi, ropski svete!

__________________________________

Lala

Koliko volim, koliko ljubim
tvog srca divotan klik,
kol’ko te ljubim, toliko slutim
da si mi zlokobnik.

Mirisi moji tvoje su pesme,
uzdasi tvoji svi,
sve što si rek’o, sve što si da’n’o
u grudma mojim spi.

Zato ih čuvam; niko ih ne zna,
ne znaš ih ni sam ti,
al‘ nemoj zato da si mi tužan,
nemoj mi zameriti.

Kako te lala žestoko ljubi,
kad bi otvorila lis‘,
svu ujedanput svu milinu bi,
sav bi ti dala miris.

I ne bi bilo mirisa više,
uveo bi ost’o lis‘,
da ga raznesu vetri i kiše,
večiti plač i briz.

Ljubav nema bolje dane


Ljubav nema bolje dane
Sve je sad i nikad više
Sve što iza toga dođe
Dođe samo da nju zbriše
Ljubav nema bolje dane
Nema sutra nema juče
To je škola za ludake
Koji malo teže uče
Ljubav nema bolje dane
Sama kreće sama stane
Sama pali sama gasi
Nas uništi sebe spasi…
Nemoj da joj brojiš mane
Ljubav nema bolje dane

__________________________________

Među javom i međ snom

Srce moje samohrano,
ko te dozva u moj dom?
neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i med snom.
Srce moje, srce ludo,
sta ti misliš s pletivom?
k’o pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara,
među javom i med snom.
Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i med snom!

GOSPOĐICI L. D. U SPOMENICU


Svet je svakog pun stvorenja,
jednom cveća, drugom stenja,
jednom žetve i košenja,
drugom žela i prošenja,
Tebi mladoj mladoženja.
Ali koga majka rodi,
te mu sudba tako godi
da je vredan toj divoti?
Izberi po miloj volji,
al’ ostane l’ koji boli,
bole nožem tog zakolji,
kad mu ŽIVO srce prebi, —
kuku Tebi!

U dubine morske tami
mnoga kaplja tužno čami,
val je zove, zrak je mami,
svaka rada da se diže
te da stiže suncu bliže.
Al’ tek ona svetla biva
što s oblaka padne siva
pa je sunčev plam celiva,
da se zasja i preliva
na divotu sveta živa.


Tako su i prosci Tvoji: —
ko da bira ko da broji? —
Koga takne Tvoja ruka,
oko Tvoje kog prosuka,
biće vredan toga struka,
toga lica, toga guka
tih milina i tih muka,
biće vredan, kako ne bi, —
blago Tebi!
Blago Tebi! Šta ću više?
U tu mi se želju zbiše
sve ostale želje velje,
svaka radost, sve veselje.
Za me nema te miline;
i kad mi se magla skine
zaborava i tamnine
sa mladosti i davnine,
to su samo pusti seni, —
kuku meni!


A što kukam? — da sam i ja
u tom jatu čelebija,
oko Tebe što se vija,
pa da me se, u toj četi,
Tvoje srce samo seti
kad inamo kud odleti, —
tad bi bilo kuku-lele!
sve bi muke na me sele.
Al’ ovako, sve jednako,
dok se mlađem pehar peni
te mu zbori: „Žen’ se, ženi
dokle ti se svet zeleni!”
ja, osaman u seleni,
od jeseni do jeseni
pevam srcu: mirno veni!
Blago meni! —

u Krušedolu, 1892.

МЕСТО ПРОГОВОРА
МЕЂУ ЗВЕЗДАМА
(Вилованка)

У по ноћи превесељке,
са нетренке теревенке,
загрејан се дигох дома.
На улици нема света,
само што по снегу шета
једна мома.
Одело је снежно, бело,
на брежне јој пало груди,
снег од једа чисто студи;
узалуд му Месечина
светло чело живо љуби,
он шкрипуће бели зуби,
гледајући како струком,
како белом, меком, руком,
како малом, лаком ногом,
а камо ли лицем, ОКОМ,
та поноћна дивна јава
Месечину надасјава.
Кад снег шкрипи зубма белим,
а да шта ћу ја да велим,
у по ноћи превесељке,
са нетренке теревенке?
»Госпођице, добро вече!«
Жеља моја цури рече:
»На тој зими, леле мени,
Тако лако одевени!
»Ево моје шубе црне,
»да вас мало заогрне!« —
Дотакнух се, загрлих је,
манито ми срце бије,
у жестини и заносу
већ осећам бујну косу,
што се по мом лицу пpocy,
мириси ми обасуше
свак' задисак жељне душе.
Загрли ме, дах ми стесни;
ал' очију поглед њез'ни'
нагон узда, занос трезни;
из њега ми мис'о сине:
»Мајко!« — »Сине!«
одзову се уста њена,
а из белих из рамена
поникоше бела крила:
то је била — моја вила. —
Лепирица као бела
кад би собом цвет понела,
да га виса спасе вела
од земљина од увеља:
тако вила поне мене
у просторе васељене;
те небесном лик лепиру
лети с цветом по свемиру,
по свеширу, по етиру.

•

Васијона пукла пуста.
Већ у мени душа суста.,
а срце ми силно бије,
у главу ми крвца лије,
ал' ми вила лице мије
хладом свога крила мека,
и још нека блага река,
нека струја из далека:
свети мирис памтивека.
Нада мном се звезде роје,
намигују зраком бледом,
згледају се чудним гледом,
једна другу пита редом:
»Од куд овде ово двоје?«
Па познавши с бледа лика
незнанога познаника
опет једна другу пита:
Да л' да приме из дубина
хладне земље врелог сина? —
Ил' то можда, нису звезде?
То су, је ли, оне честе
изниклице срца мога,
расцветаног, широкога?
А ти зраци нису зраци,
грановити то су траци,
што о њима мирно висе
срца мога изниклице.
А око те дивне круне,
неокрунке, светле, пуне,
прозорна се румен пружа; —
То је, то је свецка ружа.
Свецка ружо, васељенко,
сиротанко, незеленко,
саморанко, светла сенко,
а камо ти твог славуја? —
У то неки звук забруја.
Је л' олуја?
Ил' бујица
огњевитих репатица,
Ти небесних блудних гуја?
Ни олуја, ни бујица,
то је цвркут рајских тица; —
ил' је разлег од песама
из највишег оног храма
над звездама?
По тихотној васељени
разлежу се звуци њени
смртном уву нечувени;
а у мени? —
К'о тамјана плави прамак
полетив са жртвеника
у наручју зефирову
кад се сретне на висина'
с ваздусима виши сила,
те се стану отимати,
наваљују, ревене се,
ко ће да га пре однесе,
да звездану кади Ногу
његовом и њином богу: —
Тако мене звуци ломе
у живоме срцу моме,
из недара да га носе,
једни маме, други просе,
једни прете, други туже; —
»Ој, давори, јадни слуше,
»бела вило, ој давори,
»од куд звуци, збори, збори!«
Очима ме вила кори:
»У тебе су очи, руке,
»звезда има зраке, звуке;
»ти су звуци, мили друже,
»од славуја свецке руже,
»реч начелна свију вера
»први прозор неразмера,
»рајски кротник дивљег звера, —
»Армонија сфера«.
Тако зборе вилске очи,
а у мене свирка точи,
свирка лепа мени тепа:
»Скочи доле, скочи, скочи!
»Да те носе наша крила
»где је врело сваког миља.
»да Ти душа свирку пије,
»светлост да Ти лице мије
»пламен да ти срце грије,
»дивотама жиће слади,
»а побратим месец млади,
»да те хлади!
»Не дај се од виле смести,
»вештица је, зле је свести,
»Бог би знао, куда. језди!!«
Као смели морепловац
древних прича и времена,
што је, везан за катарку,
у безумљу слатку, жарку,
слуш'о песме од Сирена,
дивних, мамних морских жена: —
тако мене звуци вуку,
у стоструком зборе гуку:
Један вели: — Оди мени!
одвешћу те светлој сени,
златној звезди стар-Омира! —
— Мене шаље зрак Шекспира! —
— Мени свира вечна лира
Пиндара, Анакреона —
— и Милтона — и Бирона —
— Шилep — Гета и Тењира —
Данта — Таса —
— Калидаса — —
Тако мене звуци гоне,
а за сваким речи звоне:
»Не дај се од виле смести,
»вештица је, зле је свести,
»Бог би знао, куда језди!« —
Ал' мануше бела крила,
проговори моја вила:
»Куда језди? —- Нашој звезди!« —
Реч се ори по простори,
по звезданом ведром вису,
звуци били — пa и ниcy. —
У тишини, по висини
носи вила даље сина.
Око мене звезде бледе,
све се већма губе, реде,
а вила ми прстом каже
једну малу светлуцаљку,
оку моме самртноме
на дну видног домашаја.
Зрака јој се муком бори,
час угине, а час гори,
час тињавог слика гара,
час је буктац од пожара,
час је бледа, модра, плава,
час румена па крвава.
— Бледа звездо, јадна селе,
какве су те силе смеле,
те си тако јадна Тужна,
мученица, божј'а сужна,
какав бол у теби сјаје,
ко у теби вечност траје,
ко се каје? —
Крваво се звезда смеши,
из крвавог тог смејутка
неки шапат ко да јеца,
чини ми се, да ме кара,
да ми звезда одговара.
Ал' не чујем оног звука,
звонке јеке, мамна гука,
што у светлиј' њених друга:
Гласи мука и покаја,
шапат јада, сузни бризи,
неодољних уздисаја
бројанички, свети низи;
старе славе сетна хвала,
а скорањих срамних зала
осветница, — јека од гусала.

•

Иза сна се тешког прену,
Мрак је. Где сам? — ал' на трему
муклим тутњом одговара
шеталица глухог доба,
навила је кивна злоба,
те се никад не одмара:
Корачање мог стражара.
Ал' ме љуто боли глава —
после оних светлих снова,
оних дивних витезова,
оних слика, оних слава —
ова јава!
Немојте ме питат' саде,
да вам причам старе јаде,
старе јаде, нове наде,
што их наша звезда знаде;
већ пођите до јавора,
побратима оног бора,
што га стужи и cacyши
неисказом вељих мука
Косовкина бела рука,
те је њему рука мала
грдне јаде завештала;
а кад гуслар по њим гуди,
из јавора јаде буди,
из тамнице јади лете
да се браћа јада сете,
да се сете, да их свете! —
Ја вам не знам рећи вишe,
до што књига ова пише,
док не прође ова јава,
што ми сада додијава,
те се мојих снова сетим,
ил' док опет — не полетим.

У пештанској тамници, 1872.

ПОД ПРОЗОРОМ

Поглéдô сам у небо,
у месец, звездице,
у прозор и у тебе
однета невице;
млад месец метô венац,
кô млада невеста,
млад месец тебе гледи
па венац намешта.
Месече, што се лудиш?
месече, што си слеп?
Тај венац би тек био
на мојој дики леп. —
На месец сам ти пружô,
а ти си ћутала,
ох, душо моја, душо,
јеси л' га видела?

На затворен се прозор
кô на крст наслањаш,
кô канда би на крсту
да грехе одсањаш.
да имам света вина,
причестио бих те,
ал' путир ми је срце,
пун крви несите;
по њему ти је, душо,
сва душа разнета,
а у њој света тајна
љубавног завета.
Тај путир сам ти пружô,
а ти си ћутала,
ох, душо моја, душо,
јеси л' га видела?

И мирни месец ћути
над мирних гробови',
а ја га, душо, питам
о нашој љубави;
о твојој души, душо,
о вери њезиној,
а месец се осмену,
у злоби вечитој; —
на месец сам ти пружô,
а ти си ћутала,
ох, душо моја, душо,
јеси л' га видела?

ПОГРЕБ

Разболела се љубав
у твоме драгану,
разболела се часком
и часком издâну.

да виде како ми је
у тузи великој,
повешћу сјајан погреб
умрлој јединој.

У љубавна ћу писма
обавити је сву,
да чува тајна тајну
и клетва заклетву.

Положићу јој тело
на чудна носила,
од покиданих жица
и старих гусала.
За носили' ће ићи
родбина њена сва:
Лепота, мати њена,
и Вера, сестрица.

А крај ње ће да иду
све ситна сирочад,
скорашњих пољубаца
љубавни пород млад.

Пред носили' ће ићи
по реду попови,
у одеждама црним
са свети крстови.

Ти попови су стари,
све вечни болови,
све уздисаји црни,
ти црни попови.

Пред попови' ће бити
ђачића који ред,
да поју „свјати Боже!”
да буде погреб свет.
Ти ђачићи су песме
што за њом уздишу,
што теше душу њену
и Богу уздижу.

Стихари им се светле
на младих рамени',
а барјаци се вију
с чираци' пламени'.

Над гробом су јој дали
опело попови,
„со свјатими” се ори
над млади' гробови'.

„Со свјатими” се ори
ко припев из раја,
напослетку још ђаци
отпоју „вјечнаја”.

Поскакала је за њом
родбина њена сва;
и њојзи моји ђаци
отпоју „вјечнаја”.
Још и сад кô да чујем
то свето „вјечнаја”.
а као да ћу га слушат
животу до краја.

И синоћ баш га чујем,
већ доцкан пред зору,
а неко кô да куцну
на тамном прозору.

Заблиста месечина
са бледа покрова: —
љубавни вампир то је
и пратња његова.

ПОСЛЕ ПОГРЕБА

Сахранио сам љубав
дубоко у земљу,
де дуси и вампири
свој конак узимљу.

Прилетеше зефири,
целиваше је сви,
зефири и лепири —
ал' она мирно спи.

Прилетели су зраци
да гроб целивају,
а сиђоше облаци
да сузе ливају.

Зефири и лепири
целиваше је сви,
и зраци и облаци
ал' она мирно спи.
Још приђе један зефир,
још један божји зрак,
још један ломан лепир
и исплакан облак.

На усти' ноћни зефир,
у грудма божји зрак,
у струку ломан лепир,
у очима облак.

Приклонила је главу
и клекла над гробом,
оросила је траву
и цвеће под собом.

Под том анђелском росом,
под росом милости,
зар може покојница,
зар може још да спи?

Та како би још спила,
та како, како би? —
прекипну божја сила
и гроб се раздроби.
Прилетеше зефири,
запојаше јој сви:
„преобразил сја јеси,
о Боже милости!”

ОБЈЕСЕН

Oстарело лето болно,
опада му коса густа,
дрвље сухо и невољно,
и што оста лишћа пуста
све је вело,
невесело.

Ал' моје је срце свеже,
пролећа се њему смеше,
па када би лишће вело,
па када би само хтело
по мом срцу да полеже,
сваки листак што би пао
кô цветак би поникао.

Ал' уместо лишћа вела
једна се је ружа свела,
па је пала, па се расцветала
посред срца мога врела;
ал' од те ће руже мене
врело срце да увене.

СИНОЋ
(Одломак)

Синоћ, Дико, жељо жива,
синоћке те очекива'!
Силних жеља полетело јато
да с висине изгледује злато,
о небо се жеље приковале,
место звезда на мене су сјале,
а највећом од тих жеља клети'
придела је нојца вео бледи,
бледи вео сади-месечине,
хоће нојца комарник да гради,
да се под њим љубе двоје млади'.
Комарник је разастр'о чини,
већ одавна чека ноћи нема,
већ над шавом уморна задрема
али тебе нема!

ЉУБАВНА ГУЈА

Неисказан још оста
неисказани јад,
неисказано доста,
што боли теке сад.

И хтедох ти га рећи,
ал' реч ми застаде,
с пољупцима се твојим
на усти' састаде.

А пољубац се свија
све један до другог,
румена, зрачна змија
живота руменог.

На усти' мојих лежи,
на својој пећини,
сунча се на сунашцу,
твог ока врућини.
Ој, сунце моје јарко,
мој сјајни злотворе!
Ој, гујо сунчанарко,
мој слатки отрове!

Ал' неста среће лепе,
суначац оде мој,
сад гуја моја зебе
у ноћи студеној.

Па мора гуја пуста
да тражи врућину,
завукла се у уста,
у своју пећину.

дубоко гуја пану,
баш усред срца мог,
ту гризе грдну рану
живота грехотног.

Вије се у округу,
сећа ми слабу моћ
на љубав и на тугу,
на сунце и на ноћ.
Ал' неисказан оста
неисказани јад,
неисказано доста,
што боли теке сад.

РЕЧЕ ГОСПОД

Рече господ људем својим:
„Хоћу, децо, да вас спојим,
да вас спојим веригама,
миљем, вером и надама!

Јер ако вас спојит неће
мога раја плетицвеће,
хоће да вас обавије
клупче змије враголије!”

Прислушкујем божјем слову,
довијам се благослову,
у слушању услиша ме:
цветак један паде на ме.

Замириса око мене,
пун сам среће нечувене,
пун сам миља, пун сам вере,
а надама нема мере.
Ој, та пун сам свега трога
поред овог цвета мога,
ох, та ти си, ти си, мила,
ти си ми тај цветак била.

И сетим се божјег слова
небескога благослова,
да покажем да га штујем,
дарак његов исцелујем.

Дарак, усне састављене,
кô карике две румене,
свет нек види каквим стоји
веригама да се споји.
ГОСПОЂИЦИ Л. Д.
(Ленки Дунђерској)
У СПОМЕНИЦУ

Свет је сваког пун створења,
једном цвећа, другом стења,
једном жетве и кошења,
другом жела и прошења,
Теби младој младожења.
Али кога мајка роди,
те му судба тако годи
да је вредан тој дивоти?
Избери по милој вољи,
ал' остане л' који боли,
боле ножем тог закољи,
кад му ЖИВО срце преби, —
куку Теби!

•

У дубине морске тами
многа капља тужно чами,
вал је зове, зрак је мами,
свака рада да се диже
те да стиже сунцу ближе.
Ал' тек она светла бива
што с облака падне сива
па је сунчев плам целива,
да се засја и прелива
на дивоту света жива.
Тако су и просци Твоји: —
ко да бира ко да броји? —
Кога такне Твоја рука,
око Твоје ког просука,
биће вредан тога струка,
тога лица, тога гука,
тих милина и тих мука,
биће вредан, како не би, —
благо Теби!

•

Благо Теби! Шта ћу више?
У ту ми се жељу збише
све остале жеље веље,
свака радост, све весеље.
За ме нема те милине;
и кад ми се магла скине
заборава и тамнине
са младости и давнине,
то су само пусти сени, —
куку мени!

•

А што кукам? — да сам и ја
у том јату челебија,
око Тебе што се вија,
па да ме се, у тој чети,
Твоје срце само сети
кад инамо куд одлети, —
тад би било куку-леле!
све би муке на ме селе.
Ал' овако, све једнако,
док се млађем пехар пени
те му збори: „Жен' се, жени
докле ти се свет зелени!”
ја, осаман у селени,
од јесени до јесени
певам срцу: мирно вени!
Благо мени! —

у Крушедолу, 1892.

НА ПОНОСНОЈ ЛАЂИ

На поносној лађи,
На лађи љубави,
Пошо сам тебе наћи,
Островац убави.

Залуто сам далеко,
Ди престаје већ свет,
Од света сам и бего
И стваро га опет.

Метанишућ сам клеко
На диван оточац,
У уздисај се слего
Наметнут пољубац.
ЕЈ, РОПСКИ СВЕТЕ

ВЕЧЕ

Благо је вече, кô лице благо
седога патријара.
Карловац румен; је л' од радости,
ил' је то зрака срдитог жара?
сунце већ седа; кроз облак густи
продиру светли његови зраци,
кô зрачни, сјајни подупирачи,
што сунце држе да се не спусти.
Ал' бадава је; ено их нема,
црн им се облак сумраком свети,
а ноћ ће црна скоро однети
сунчеву славу и славу њину. —
Ој, сунце, сунце, што тако већ оде,
ала ме сећаш на сунце слободе,
на српски сабор — и на мањину...

У СРЕМУ

Убава Фрушко, дивото моја,
у теби нема врлета горостасних,
ти се не намећеш поносном небу,
не Нудиш му љубави твоје
пружајући му голе, камените руке
у разблуди силовитој;
ти се смешиш, само се смешиш.

Кад је стварао бог ову земљу,
то пуначко девојче,
створење у кога је срце огањ
а тело камен и вода,
на теби је, Фрушко, прорезао лепојци тој
чаробне усне:
ти се смешиш, само се смешиш.

Тај осмејак пусти,
кад га је видело небо први пут,
чисто га гледам де од милина
раствори груди сјајне,
де изли на тебе љубавни благослов,
најплеменитије племе раја свога,
чедо љубави, анђела страсти:
вино;
чисто га гледам де ти се хвали рајем,
де ти га нуди,
тај одузети поклон боговске ћуди
што сам у себи труне,
невиђен, неуживан и неблагословен,
де ти га нуди,
а ти се смешиш, само се смешиш.

А кад те угледа усред раја
оно старо дрво,
свију јабука прамајка,
прва светитељка, грешница прва,
отвори јој се рана
под оном једином откинутом петељком
и затресе се.
Стресоше се на тебе јабуке
и у сваку рупицу обрашчића твојих
паде по један
забрањен плод:
у сваку долину твоју паде пo један
намастир бели.
На уснама ти плодови висе
па зар је и теби забрањен плод?
— Еј! танталски роде, Фрушко танталицо!
црви га једу, аветни црви, а ти? —
а ти се смешиш, само се смешиш.

ЕЈ, НЕСРЕЋО...

E ј, несрећо земљо,
ти блудницо светска,
пунија си греха
него што си песка.

Та то нису горе,
то планине нису
што се тамо модре
у големом низу;

већ маснице то су
твога грешног тела,
бог је тебе шибô
за прецрна дела.

Летећи по свету
у мукама љутим,
маснице си гнојем
нагнојила жутим;
маснице су много
примамиле псето,
да ти лижу тело,
рањаво, проклето.

Они лижу твоје
скупоцено блато,
лижући се теше:
то је, веле, злато.

Еј, несрећо земљо,
ти блудницо светска,
пунија си греха,
него што си песка.

ЕЈ, РОПСКИ СВЕТЕ!

Eј, ропски свете!
куда ћу побећи с образа твога,
с образа твога трпежљивога?
да пропаднем у земљу
од љуте срамоте са твоје грехоте?
Ил' у небо да скачем?
У небо?
Та ту је тек
најропскије блаженство
блажених робова,
највећа самовоља —
Бог!
А небо?
Небо је само
угнута стопа господа бога,
њоме да згњечи самртног роба
до последњег дроба.
А што се дигло тако високо,
то би да види, па да ужива
како се робље
превија, кида.
Еј, ропски свете, под отим небом!
еј, звездице сјајне,
штрецави жуљеви на божој стопи!
Ваљда кроз вас проби
цикут и вапај мученички,
па кроз свако тако процикнуто место
провиру знаци божје милости
танко, штедљиво, као што владари на земљи
колајне деле,
колајне сјајне и речи лепе
теби, ропски свете!

ПРОМЕТЕЈ
На камену високом прикован,
у окову се поноси титан,
поругљивим се баца погледом
на Олимпос, на душмана му дом.
На Олимпу је пировање, част,
међ боговима њему у пропаст;
пехарима се златним куцају,
од откуцаја горе пуцају,
а човек бежи неда'нимице
у гудуре, у мрачне станице;
ал' не дршће Прометеј, не дршће титан
на камену, на станцу прикован,
већ оковима бије о стење,
о стењу пршти сужно прстење,
а из грла се ори грдан смеј,
та доста грдан да га чује Зеј!
То воле луди, воле робови,
ал' Зеј се стреса, бог над богови';
стаде му реч у грлу узану,
напитак му на усни усану,
из божје руке пехар испусти,
од пехара се море запљушти
те бурним валом гњева студена
запљускује титану колена; —
ал' не дршће Прометеј, не дршће титан,
на камену, на станцу прикован!
Из грла му се опет ори смеј,
и опет дршће силни боже Зеј!
У титанину море мисли ври,
узаврели му осећаји сви,
ал' везан је Прометеј, везан је титан,
на камену, на станцу прикован,
те не мож' сила мисли врелије
стеновито да чело прелије,
да разаспе по земљи благослов,
а у небо да дигне потоп нов,
и борбу правде, борбу поноса,
прот силе саме, прот Олимпоса!
Ал' слути Зеј грозовит потоп тај,
прислушкује му манит запљускај,
и опет стрепи неустрашив Зеј,
и опет онај титанинов смеј!
И Зеј већ Види слободан свој плен,
разнето небо, Олимп потопљен,
и себе сама милост просећа,
већ ледне вале кô да осећа, —
потресло га је, задрхтô је кроз,
у колених му чисто зимогроз!
и још титански тај подругљив смеј —
да силан роб! ох да сиромах Зеј!
У страху Зеј са стрепна колена
свог орла шиле глађу морена,
да једе роба, да му вади плућ,
нек с' онда смеје богу с' ругајућ!
И оде оро зраком пливајућ
и стаде јести титанску му плућ;
ал' чим нарасте — опет онај смеј,
ниједна реч, већ смеј и опет смеј —
да пукне силан од љутине Зеј
де њему смејом пркоси јунак,
а он још на то свој да даје зрак!
Ал' зна то јунак, знаде то титан,
зато се смеје сужан, прикован,
та зато поруга, та зато смеј,
и зато грми од љутине Зеј!

•
Од ото доба па све До сада
у сурог орла та је навада,
кад пабирчи у бојно у поле
да тражи себи плуће најбоље,
најбоља срца и најбољу крв,
на најбоље јунаке му је стрв;
на кукавице, издајице, гад,
ни самртна га не понуди глад.
Еј, поносити, врли брале мој!
обиђи ти и мало лошиј' бој!
Јер чекајући таког дечка ти,
сва пасма ће Ти глађу скапати:
толико добар јунак, роб толико лош,
не роди више ил' — не роди још.

КОЛО

Mрак се црни небом шеће,
хоће да га покрије,
под пазухо главу меће
тамбурице божије.

Бледа глава, месец бледи,
месец бледи пуначак,
свуд около сетно гледи,
свуд у колу пушта зрак.

Мрак опружа руку тамну
на кумовске сламе стог,
па укида једну сламку
са тог гумна небеског.

Буновно се сламком титра
о тамбуру, о жице,
месечево коло игра —
силне, светле ножице.
Саме виле и јунаци
арханђели небесни,
поносити, бледи зраци,
светле сенке, живи сни.

Ту су многе дике старе,
ту је многи српски тић,
до Душана цар Лазаре,
а до Марка Обилић.

Трепетљике звеком звече
уз тамбурин ударај,
по пољани буде цвеће
уз мирисан уздисај.

А на сваком цветку паја
једна мала чиста кап,
је л' то магла уздисаја,
што се слегла у ту кап?

Ил' је капља светог зноја,
што је с кола канула,
па кô крвца усред боја
на пупољак панула?
Ил' је суза од милина,
лед самоће растопљен,
што је видô са висина
соколова српски' сен?

Каква суза, какве боље,
какво цвеће — не знам баш,
само му је, знадем, поље
Косово и Сентомаш.

РАЗГОВОР
С увученом српском заставом
у мађистрату новосадском

Zаставо моја, заставо тројна,
свијено срце народа бојна,
зар већ у твојим бојама спава
црвена крвца и крвца плава?
О чему сниваш кад се не њијаш?
Је л’ те рођено копље проболо,
те од белине рођене свијаш
самртни покров на тело голо?
Заставо моја, заставо тројна,
свијено срце народа бојна,
о чему сниваш?

Да ли се сећаш векова давних,
векова давних, часова славних,
шарени лептир кад си још била,
по лепом врту српске целине
полетајући с цвета на цвет?
У сунцу славе шар ти се крила
дивно прелива,
а ти почива
на цветној ружи душанске силе
сисајућ из ње занос и свест.
Славан то беше српски лепирак
и српског врта заношљив мирак,
слава се наша далеко чула,
чула је за њу источница була,
чула је за њу, па се докраде,
под јаглуком јој лепирак паде
занесен славом од врта свог:
була му крила резати стаде
на шарен-гаће за дилбер каде
меког сараја падишиног.
да ли се сећаш још и тих дана,
те црне траге срамотних рана
срезаним крилом стидљиво скриваш?
Заставо моја, заставо тројна,
свијено срце народа бојна,
о чему сниваш?

Проблаговала с' у лаком сану
суморну зиму народног стида,
ал' већ и теби пролеће грану,
сарајске чини са тебе скида;
сунце слободе и крстов значе,
млада ће крила да ти озраче.
И ти се прену из тешке коби,
чауру ропства крилима проби,
полети сунцу и крсту свету,
ал', још у лету,
стаде те писка, стаде јаук.
Не беху то зраци сунашца златна,
То беше мрежа паука гладна,
сузама горким бељена, прана,
народа клана, поисисана,
а усред мреже крсташ паук:
у препреденој, големој мрежи,
српски лепирак — ево га лежи!
Паучином си сапет у крили',
гмизави паук по теби мили,
шеће се по твом срцу стрвену,
сиса ти плаву крв и црвену,
а ти зар живиш, зар очекиваш?
Заставо моја, заставо тројна,
свијено срце народа бојна,
о чему сниваш?
Ако још има крилатих снова
испод окова,
ох онда сањај облаке црне
што ће их врели јуже да згрне,
облаке црне, олује бесне
и муње кресне
и гром и јек;
вихар да сапон раскине мреже,
тебе у врте твоје донесе,
гром да сажеже
пауку век. —
Ил' ако не мо'ш од среће ружне
замислит, друже, топлоте јужне,
бујице лужне, вихоре кружне:
а ти бар усни северне стеге,
мећаве, цичу, сметове, снеге,
да круне прште на челу живу,
корице мрзну о сабљу криву,
ни крвав порфир да згрије крв!
а камо л' крвник у плашту сиву,
а камо л' паук, а камо л' црв!
Па нек и твоје срце прехладни,
тек да те паук не једе гладни,
тек да ми ниси стрвини стрв!

ПАРИЗУ
1867 — 1870.

Поносна главо свију градова,
камо дивоте твојих кудара,
твојих булвара и алказара,
твојих прадо-ва?

Шарена главо селенске гује,
около земље што се колута,
присојка љута по свету лута,
да сунце трује,

Лакома главо Евине змије!
Још ти се швигар огњена репа
у вечној муци вражија чепа
по паклу вије,

А ти се жељом искушитељке
машаш очајно пропала раја,
да паднеш опет са златна краја
празне петељке:

Та још ни репа ниси расплела
од умиљаја цар-нападачу,
траг му је још на скрхану мачу
луба ти врела:

А већ се старе машаш слободе,
јабуку тражиш у божју врту,
сујетом славе твоје надрту,
евински роде!

Ал' нема раја! Заман га вабе
последњим кајом синови доба,
задахом гроба задише злоба
пијаног Швабе.

Ал' није Шваба: — од једа мрска
светска се гуја у коло сави,
рођеним телом својој ће страви
главу да смрска.

Несрећна главо! — Сад си ми лена:
болом си греху зазора дала,
свака ти мука стотину зала
са душе цепа;

Свака кумбара храмове зида,
свака ти капка из боних груди
године тешке лакоме блуди
с векова скида.

Ал' онда, онда! — Ох, не сећај ме.
Не спомињи ми славе ти срамне,
позлате мамне рђе ти тамне,
невоље сјајне! —

Сва се племена стекоше света,
те ти у накит уметне косе
умења свога склопове носе,
ко челе с цвета:

Талије благе хвалисав сине,
штo му под руком и камен збори,
што шарну румен отима зори,
да ликом сине;

Па намет-племе Немице круте,
у ког и топа громовна уста,
што тамо зјапе голема, пуста,
ћуте и — слуте!

И Мисир старе шаље зидаре,
рођаци Власи тиквице носе,
сви су се стекли: или да просе,
ил' да те даре.

Сви су се слегли у грдну рпу
кô рајска живад човеку прву,
све се то клања у живом врву
цареву грбу.

Ил' оне слике злаћаних буба
зар нису царски грбови били? —
На плоду рајском трагови гњили
гујина зуба.

Под златним жигом царева грба
сви су се сагли; ал' сви баш нису:
једнога само не беше близу,
не беше Срба.

Нема под отим златним резама
ниједног знака животног врела,
ни бар уздаха јуначког мрела
рода песама.

Зар што му не даш, плеткушо стара,
да срца свога узоре свеже
слободном руком у камен реже,
ил' платном шapa? —

Не уме Србин кама да крњи,
ал' један камен урезан стоји,
Србине, брате, у груди' твоји':
тај камен црни

Црна је Гора. На том је каму
азијска гуја зубима кивним
изгризукала цртама дивним
јуначку драму.

А друга гуја, клизавиј' спона,
с друге га стране по ребрих креше,
да нову слику српскога стеше
Лаокоона.
Па тај под отим златним резама
да буде сведок животног врела,
скамењен ропац јуначког мрела
рода песама?

Никада! — Никад ласкавим вигом
нећеш домамит војана страсти,
да другар буде рајских ти сласти
под отим жигом!

Под отим жигом? — Ох, не сећај ме!
Не спомињи ми славе ти срамне,
позлате мамне рђе ти тамне,
невоље сјајне!

Под отим жигом! — Слика ми жива
тек сада срце споменом стеже,
с њоме ми свиће, с њом ми се леже, —
ноћас те снива':

Не беше Париз, ни светско гледе,
жена то беше голема, гола,
у крилу чедо скорашњег бола,
женино дете;
Женино само? Рађали су га
сви пуци света, само на челу
белегу носи очинском делу
женина друга.

Белегу носи царског недуга.
Са тог недуга вечитог жига,
— ох, ал' он мисли са суложника, —
свет му се руга.

Свет му се руга! — Громове беса
суседу првом о главу врља,
у пламен и сам очајно срља, —
плам до небеса! —

Нестаде плама. Самртна тама;
Само у руци пијаног Шваба
палило гори боја и граба,
просвета срама.

У томе жару види се жена,
по голом телу рана је силна,
на ране капље с палила кивна
ватра жежена.
У томе жару ала је лепа!
Болом је греху зазора дала,
свака јој мука стотину зала
са душе цепа.

Румен пожара сећа те стида.
Свака јој капка из боних груди
године тешке лакоме блуди
вечито вида.

МЕЂУ ЈАВОМ И МЕД СНОМ

Срце моје самохрано,
ко те дозва у мој дом?
неуморна плетисанко
што плетиво плетеш танко
међу јавом и мед сном.

Срце моје, срце лудо,
шта ти мислиш с плетивом?
кô плетиља она стара,
дан што плете, ноћ опара,
међу јавом и мед сном.

Срце моје, срце кивно,
убио те живи гром!
што се не даш мени живу
разабрати у плетиву
међу јавом и мед сном!

ДИМ

Лулу пије Селим-паша,
љуби ћилибар,
уза њ љуби кауркињу,
свако по типар.

Задимио Селим-паша
нештедимице,
на прозору дим се вије
чак до гредице.

дим на стаклу тамно пише
чудновати шар,
мрке брке, мор-доламе,
дуги џевердар.

„Погле, пашо, што се дело
на врх горама? —
Мрки брци, мрко чело,
мрка донама!”
„Ваљда, чедо, помркује
какав стари брест!”
Ал' у цури све силније
зла се буди свест.

И опет се задимио
жути ћилибар,
и опет се поновио
чудновати шар.

„Зар не видиш облак црни?
Зло је по нама!
Мрко чело, мрки брци,
мрка долама.”

Селим-паша мирно пије
жути ћилибар, —
све се гушће стаклом вије
чудновати шар.

,,Леле мени, жалосници
сад је баш одја'о!”
Тек што рече, на ложници
шкрипну врата — јао! —
Шкрипну врата на дворани
шумом, шкрипетом,
међ довраци јунак стоји
с пушком запетом.

Оклоп лула, чибук црни
цев је голема,
мрко чело, мрки брци,
мрка долама.

Задимио чибук страшни
нештедимице,
на прозору дим се вије,
чак до гредице.

Буновно се дим за димом
вије кô и пре,
на прозору слике шара
од којих се мре.

ПОСТАНАК ПЕСМЕ

Сунашца на залазу
кроз прозор пада жар,
оданде на твој адиђар,
са њега на дувар.

Разишô се у млазу,
па шара бледи зид,
плаветан као небни вид,
па румен као стид.

Запали срце моје,
из њега сину зрак,
кроз ока твога камен драг
просинуо је благ.

Па и он је у боје
разишао се цео,
још лепши шар је разапео
на листак овај бео.
И нестаће му сунца,
ал' трајаће тај цвет,
јер то је онај неповред
што песмом зове свет.

У НОЋИ

Oј љубавниче, месече!
ој, љубо, ноћице!
ој, звезде, пољупцем његовим
ужежене јој очице!

Ој ноћи! ој звезде! ој месече!
та јесте л' ви тек сан
што вас из плама жешћег свог
успаван снива дан?

Бар љубав моја така је:
— ох, ал' сте јој прикладни! —
и она је, ко ноћни сан,
из жарких никла дни.

МОЈА ДАНГУБА
(Одломак)

III
I сада Ми привиђења
разбуђују поноћ сновну,
бледи реди од образа,
ближње душе, драге сени,
оживеле успомени
изумрлих пријатеља.
Ама нису јавилици
од подоба древна доба,
не нуде се души мојој
мирисима босиочким
из давнине мученичке:
већ ми дисак загушују
јучерањим задасима
животова разилаза,
те бесамрт вида свога
споменима зачињући
самртничке ништавости,
исту судбу кô да кажу
ужаснутом посматрачу.
Небне мисли земни борци,
душиноме сваком зраку,
сваком људском жртвењаку
узастопце у поворци;
у поноћи хладне грозе
гомилина нехајања
занесеном душом носе
сановање светлиј' дана,
да просветле светску тмину;
ал' уместо севљу њи'ну
да утече светски мрак:
муњско умље како сину,
те обасја приокоље.
још су само вид'ли боље
вековити непрозрак. (...)