Ivo Andrić

First topic message reminder :

Ivo Andrić je rođen 9.oktobra 1892. u Travniku.Majka ga je još u povoju odnela u Sarajevo,gdje joj je muž službovao.Godine 1894.otac mu umire od tuberkoloze.Majka ga je odnela sestri svoga muža u Višegrad,udatoj za austrijskog žandarmerijskog narednjka sa kojim nije imala dece.Njih dvoje su prihvatili mališana i brinuli se o njemu,u svojoj kući na samoj obali Drine,koja se nalazila u neposrednoj blizini ćuprije Mehmedpaše Sokolovića.

U Višegradu Ivo Andrić pohađa osnovnu školu. U jesen 1903. godine upisuje se u Veliku gimnaziju u Sarajevu, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Stanuje s majkom koja radi kao tkalja u obližnjoj fabrici ćilima. Među gimnazijalcima zapažen je kao pripadnik nacionalističke omladine. 24. juna u Velikoj gimnaziji u Sarajevu položio je veliku maturu. Iste godine, 14. oktobra upisuje se na Mudroslovni fakultet Kraljevskog sveučilišta Franje Josipa I u Zagrebu. Dobio je stipendiju Napretka, hrvatskog kulturno-prosvetnog društva iz Sarajeva.

Sarađuje u Hrvatskoj riječi, Hrvatskom pokretu, Savremeniku - objavljuje recenzije o knjigama, zatim pesme i beleške o likovnim izložbama. U Hrvatskom pokretu objavljuje četiri Pisma iz Krakova. 28. juna 1914. saznaje od svog prijatelja Durbešića da je u Sarajevu ubijen Franc Ferdinand, prestolonaslednik a potom napušta Krakov. Vozom stiže u Zagreb, a potom na Rijeku i onda brodom dolazi u Split.

29. jula policija ga hapsi kao pripadnika nacionalno-revolucionarne omladine. 2. jula 1917. pomilovan je i odlazi u Višegrad. Početkom jeseni mobilisan je u vojsku. Godine 1918. iz štampe izlazi Andrićeva prva knjiga Ex Ponto, pesme u prozi.

Ivo Andrić je 12. januara 1923.postavljen za vicekonzula u Gracu. Zatim se seli u Grac i upisuje na Filozofski fakultet. Godine 1928. premešten je za vicekonzula u Poslanstvo u Madridu. Iz Madrida održava veze sa svojim beogradskim, zagrebačkim i sarajevskim prijateljima. Predsednik Republike Poljske 1937. godine odlikuje ga Ordenom Velikog komandira obnovljene Poljske. Godine 1953. prvi put posle II svetkog rata dolazi u Višegrad.

19. Oktobra 1961. list Borba objavljuje da je Ivo Andrić najozbiljnijij kandidat za Nobelovu nagradu za književnost. Sedam dana kasnije Ivi Andriću je dodeljena Nobelova nagrada za književnost. Skupština Kulturno-prosvetne zajednice Srbije odlučuje da se Andriću dodeli Specijalna Vukova nagrada.




Nakon što je oboleo od teškog poremećaja moždanog krvotoka, Ivo Andrić umire 13. Marta 1975. 24. Aprila u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu položena je urna Ive Andrića.
Najznačajnija djela

EX PONTO (1918)
NEMIRI (1920)
PRIPOVETKE (1924,1931,1936)
MOST NA ŽEPI (1925)
ANIKINA VREMENA (1931)
NA DRINI ĆUPRIJA (1945)
TRAVNIČKA HRONIKA (1945)
GOSPOĐICA (1947)
ZLOSTAVLJANJE (1950)
PROKLETA AVLIJA (1954)
ASKA I VUK (1960)
ŽENA NA KAMENU (1962)
JELENA, ŽENA KOJE NEMA (1962)

Važno je koliko čovjek ima od života i šta u životu načini od sebe, od svoje sredine i svoga potomstva.

Dok je covek plen svojih strasti, rob cula i igracka maste, dotle su i svaka tajna muka i gorcina razumljive i lakse, jer su zasluzene, kao prirodno nalicje nedostojna zivota. Ali kad se i docnije, kao gospodar svoje sebicnosti, sav predan radu, ziveci za druge, uvidi da je ta ista gorcina na kraju svakog puta, onda zaista covek ne zna sta da misli i nema cemu da se nada. Ostaje, ponekad, svetla nada, ne trajnija od bleska munje, da sve ovo nije prava stvarnost.

Mogao bih da ti objasnim sta znaci tvoj cup ali razmisli
da li ti se to isplati. Cim ti kazem sta je, cup ce za tebe i za
druge neminovno vredeti manje nego sada. Jer ma koliko vredeo
ne moze vredeti vise no sve, a cim kazem sta je on vise nece
biti sve ostalo sto nije, a sto sada jeste.
...

"Zene, ja ne znam kome ste vi bile blaga kisa jutarnja, ali u nas zivot ulazite kao pljusci noseni vihorima."

"Rakija mora da progovori kad bilo, kao i nevaljala zena sveti se onom koji hoce da u njoj uziva tajno, a trajno i obilno."

"I vrline jednog coveka mi primamo i cenimo potpuno samo ako nam se ukazuju u obliku koji odgovara nasim shvatanjima i sklonostima."

"Obeshrabruje nas kada gledamo kako malo mi ljudi cinimo za drugog coveka,a i to malo sto mozemo i hocemo da ucinimo vrsimo ponajcesce sa pola srca i, zacudo , uvek nekako posredno i zaobilazno .Izgleda da drukcije ne moze"

Znakovi pored puta

ŽENA NA KAMENU,prvi put je objavljena 1954. godine. Glavni lik je Marta L., operska pevačica, četrdeset osam godina. Priča počinje opisom predela, kamenite plaže na morskoj obali, potom se pripovedač, iz visine spušta do centralnog lika, žene koja opružena na kamenu, izložena suncu, u letnjoj vrelini, misli o sebi. Prostorna povlašćenost pretvara se u simboličku povlašćenost, Marta L. nalazi se u zenitu svoga života, a posle zenita, sluti više nego što bi želela da prizna, nezaustavljivo obrušavanje prema starosti. Zato se vraća, sećanjem, u detinjstvo i mladost, i mislima oživljava trenutak proseva sopstvene seksualnosti, u jednoj sceni sa skudoumnim Matijom koji posmatra igru njenih nogu dok sedi na baštenskom zidu rodne kuće. Nekoliko godina kasnije ona će odneti belu muževljevu košulju da u njoj sahrane umrlog Matiju. Zatim je usledila uspešna karijera, brakovi i razvodi, pa zrela ljubav i ona, posle svega, zatiče samu sebe, u času samospoznaje, dok leži opružena na vreloj steni i misli na Matiju, na svoj život, na roditelje i, naročito, na starost koja dolazi ma koliko joj se ona opirala. Pomisao na starost je užasava i ispunjava je u potpunosti; u užarenom letnjem danu ona ne može da se oslobodi preteškog saznanja da su najbolje godine prošle i još težeg suočavanja sa izvesnošću kraja, sa tugom lepotice koja će uskoro postati starica. Sve što čini, čini da bi ubegla od tog osećanja, svu svoju energiju troši brinući se o izgledu svoga tela i svoje odeće. I ne nalazi spokoj, osim u ponekom trenutku, kao tog letnjeg dana, dok se rve sa mišlju o smrti. Ustaje sa stene i skače u more; otuda izlaži čista i sveža, obogotvorena pripovedačkim okom, da se vrati na svoje mesto na kamenu, uzvišena u svom večnom ženstvu. Kraj priče: „Oseća se laka a velika i moćna kao svet, koji se večito menja i uvek je isti, mirna i srećna u okrilju dobrog trenutnog zatišja“.

Ovo su delovi iz Andricevog romana koji su mi se najvise dopali dok sam citala.


Ja se ljudi ne bojim,već onoga što je neljudsko u njima.

U ovom društvu podjednako patimo svi, i žene i muškarci, samo su uloge podeljene, i to otprilike ovako:
Kad mi patimo zbog žena to je gotovo redovno zbog toga što žene nisu onakve kakve bismo želeli da budu.
Kad žene pate zbog nas, to je uvek stoga što smo mi ovakvi kakvi jesmo.
Ali, što je glavno, patimo svi i mučimo se često, dugo, svirepo i besmisleno


Takav je život da čovek često mora da se stidi onoga što je
najlepše u njemu i da upravo to sakriva od sveta, pa i od onih koji su mu najbliži.


Vrednost lepote je u beskrajnoj raznolikosti vidova pod kojima nam se javlja.
U tome je i njena oplemenjujuća snaga i njena najveća draž.


Ono što je najlepše u iskrenoj i dubokoj ljubavi u kojoj je sve lepo,to je da u odnosu prema onome koga volimo ni jedna naša mana ne dolazi do izraza.
Mnogo šta što je zlo u nama iščezava a ono što je dobro utrostručuje se


U ljubavi ima mnogo bola,nereda i nepravde.Ali ljubav je tako tajanstvena stvar da i to možda samo tako izgleda pred našim površnim nesavršenim sudom.
Snaga i veličina ljubavi,koju nikada dovoljno ne poznajemmožda je tolka da se i to što nama izgleda kao bol,nekad i nepravda ispravlja i poravnava negde,na nekom višem planu koji mi ne vidimo


Nije najgore što sve prolazi nego što mi ne možemo i ne umemo da se pomirimo sa tom prostom činjenicom


Što ne boli to nije život,što ne prolazi to nije sreća.


Toliko je bilo u životu stvari kojih smo se bojali.A nije trebalo.Trebalo je živeti.


Čovek je sazdan tako da i ne može uvek govoriti istinu,sve i kad to želi.Još manje je sposoban da je stalno i u svakoj prilici brani i da se zalaže za nju.
Što je još gore,on često živi,radi ili čak gine za nešto što misli da je istina.
A vrhunac njegove tragedije je u tome što jeu njemu probuđena svest da istina postoji,
da je treba tražiti i sa njom stajati i padati a da je bez nje život lišen smisla i dostojanstva


Pobeći od bola.Pustiti se i pasti sopstvenom težinom,kao predmet,na usamljenu gomilu kamenja?Ili sam poći u susret bolu,protrčati kroz njega do kraja i izaći na drugu stranu,gde više ne boli?
Spasti se od njega,predajući mu se potpuno.Uništiti ga postavši jedno sa njim.


Velika,prava ljubav pokazaće svoju pravu snagu samo onda ako uspe da od dvoje ljubavnika,slabih ljudi,
načini stvorenja koja se ne boje ni promena,ni nesreća,ni rastanka,ni bolesti,ni života,ni smrti.


Životna snaga jednog čoveka meri se,pored ostalog,i njegovom sposobnošću zaboravljanja.


Malograđanin želi da bude obavešten.O sebi govori samo ono što smatra da je povoljno po njega i njegove poslovne i porodične interese,ali drugog zapitkuje o svemu,indirektno,nasrtljivo,policiski.
U svojoj stalnoj glavnoj,stvarno jedinoj težnji da sebe i svoje pravo održi i osigura,a zatim što je moguće više društveno podigne i obogati,on ima potrebu da sakupi što više podataka o svemu što ga okružuje,
i to naročito onih koji nisu svima poznati i koji njemu mogu da posluže u poslovanju sa ljudima.
Na drugom polu toga njegovog zainteresovanog ljubopitstva nalazi se njegovo neinteresovanje za sve što nije,ili što mu izgleda da nije u vezi sa njegovim neposrednim,ličnim i porodičnim životom.


Teško onom koji mora nekog drugog(pa ma koj taj bio) da ponizi,da bi se on sam uzdigao
ili bolje rečeno da bi imao iluziju da se uzdigao.


Mi bi smo bili potpuno srećni ili bar blizu sreće kad bi smo zaista imali sve ono
sto zavidljivi koji nas okružuju misle da imamo
i kad bi smo sve to imali onako i pod onakvim uslovima kako to njima izgleda

Ivo Andrić: Odlomak iz nezavršenog romana o Omer paši Latasu:

Je li vjera, Bogdane

Sve je to trajalo koliko traje tren oka, a kad se poslednjim naporom oslobodio toga padanja, pribrao i osetio noge pod sobom, sada opet na šarenom ćilimu seraskerove sobe, pred njim je stajao Omer-paša, još jednako sa rukama na grudima, i glasno ga (valjda već po drugi put) pitao:
- Je li vjera, Bogdane?
- Jeste... vjera - uspeo je najzad da odgovori odsutno i mehanički, kao uzetim jezikom.
- E onda, znaj da pred tobom ne stoji Omer paša, nego Mićo Latas iz Janje Gore. I kad ne vjeruješ mojim riječima, vjeruj ovom...
Omer je odvojio ruke od grudi, skinuo živo teški fes sa modrom kićankom i bacio ga teatralno na beli divan, a zatim je sastavio tri prsta desne i - prekrstio se, bez reči, oborenih očiju, skromnim, kratkim i naviklim pokretima.
Za četrdeset godina svoga života. Zimonjić je video dosta čuda i od turaka i od svojih, a u porodici, koja je glavarska, naslušao se šta je sve bivalo i šta sve može biti. Znao je dobro da se od čoveka može čovek svačem nadati, i da može dočekati i videti i ono što je mislio da se nikad videti ne može, ali ovo je bilo isuviše neverovatno.

"Ko zna od srećnih i slobodnih šta je to samoća? Ni pauka nije bilo da bar jednom ne protka moju samoću, a čovek čije sam korake čuo pred vratima bio je moj neprijatelj."

"Mi nismo atomi prašine koja se u oblacima bez cilja diže leti nad drumovima, nego sićušni delovi beskonačnog mozaika kome ja ne mogu ni naslutiti smisao, oblik ili veličinu, ali u kom sam, našao svoje mesto i stojim pobožno, kao u hramu!"

"Sve što je ikada samo taklo oči, usne i ruke moje, sve je u mojoj svesti živo i svetlo na tamnoj pozadini ove patnje. Raskoš i lepota života žive neuništivo u meni."

"Svi gromovi nalaze u meni odziva, sve tišine nalaze u meni svoje mesto i svi vetrovi svoja polja i svoje magle gudure."

Priča o kmetu Simanu

- vrijeme : krajem 19. veka

- mjesto : kraj oko Sarajeva

Godine 1876. Bosanski narod digao se na ustanak protiv Turaka u malome gradiću Nevesinju. Tu je poražena Turska vojska, a time slabi i čitavo tursko carstvo. Usporedo s tim, Austrijska vojska jača i postaje najveća politička i vojna sila u tom dijelu Evrope. Godine 1878. Austrija je okupirala Bosnu i Hercegovinu. Kmetovi su mislili da će austrijska vlast donijeti nove uvjete života međutim za kmeta nije bilo nokakove promjene, kmet je i dalje ostao kmet, a age su ostali age. Promijenilo se samo ime države i vlasti, a sve ostalo, naročito društveni položaj kmeta nije se ni u čemu poboljšao. Nastala se teška vremena i nesigurna za bosanski narod.

Jadni Nemir


Cijelo popodne sjenka na mom licu,
cijelo popodne izludjela zvona.

Ispod mog prozora su prošla
mrtvačka kola;
vidio sam desnu stranu lijesa
i na njoj pisano slovima od zlata:
"sedamdeset pet godina stara".
Poslije sam dugo mislio.
Ipak ima izvjestan red, neki:
jest bijedno živjeti i trudno
čovjeku na ovoj zemlji,
al konačno dođe svakom njegovo
dobro popodne,
kad vrijedni rođaci il gradska općina
isplate histeričnim zvonima za plač
i sahrane naših stotinu laži:
onda nam dušu - valjda - smiri Bog,
a za tijelo se pobrine crv.
Olovno popodne:
i crv pod zemljom radi
i Bog na nebu, on gradi,
al čovjek na zemlji strada;
mi zalud zidamo toranj do neba,
mi zalud skidamo Boga sa neba,
mi zalud silazimo u srce zemlji,
mi zalud gazimo crva pod zemljom,
nas čeka stalno naše popodne
i jauk zvona i Bog i crv.
Cijelo popodne sjenka na mom licu,
cijelo popodne zvone neka zvona.

1914.

U polutami i tišini
Bez snova noći, bez mira dana.
Lagano je zaboravljala
Moja duša u vjencu rana.

Al' jutros, s prvim zrakom sunca
Zacvilje spomen strašnim glasom
I krv zapišta iz svih rana:
Unijeli su mi krčag vode
I prvi put sam, sa užasom,
Na mračnoj vodi ugledao
Svoj lik, ispijen, blijed, i zao.

Potonulo


Neki glas, miris neki i jedna lijepa zvijezda ne mogu,
nocas, da dignu iz moje dubine sve shto je bilo.
Ovo mora da su mi popucali svi konci, lijepi
konci, tanani, shto vezahu mene za moje Juche.
Ne drzze konci. U dubini svojoj osjecam tegobu
mrtvog Lane i zzalost zaborava.
Od svih ruzznih noci, ovo mi dodje noc, kad
zaboravih znachenje svega.
Pa ipak mutno slutim, da sve to ima drage i tuzzne
veze sa onim, shto je potonulo.

Predeo koji stvaraju tamno zeleno plodno polje ispod grada i gole padine
brda oko njega, postalju brzo choveku blizak i prisan. Pa ipak, i oku i
duhu treba vremena da se potpuno objasni i do kraja srodi sa njim. Pod
sunchevom svetloshcu to polje, bogato vlagom i rodom, prijatno je oku
kao blagodat zemlje i delo chovekovih ruku, a ljubichasto-rumene padine,
u chijim se prevojima crvene krovovi zbijenih sela, imaju boju tkanja
na zzenskim prechagama i zarudelih jabuka na dobrom septembarskom suncu.
Sve izgleda jasno i dokuchivo.
Ali chim sunce zadje za planinske lance na drugoj strani jezera, taj
predeo menja lice, postaje odjednom nechitak i zagonetan, i potreban je
nov napor da se njegov tihi govor uhvati i razume. I kad ga potpuno
prekriju noc i tishina (a noc je ovde zaista noc i tishina prava
tishina!), ja josh dugo, u razgovoru sa njima, trazzim objashnjenja o
postanju i zzivotu svakog obradjenog parcheta zemlje i svakog kutka
ljudskih naselja.
Chudno je kako u ovom predelu tishine, po vechitom zakonu suprotnosti,
zzive bujnim zzivotom zvuk i melodija. U chamcu, daleko na jezeru, neko
mora posve tiho da peva nesto prigusheno i nerazumljivo. Do mene dopire
slutnja melodije; vishe razmishljam o njoj nego shto je chujem a ipak je
stalno u meni, i u san je ponesem, i posle budjenja je nalazim.
Ovde melodije stare i nestaju, ali ne umiru; ne radjaju se, nego vaskrsavaju.


Kraj Svetlog Ohridskog Jezera

Pola veka od Andrićeve Nobelove nagrade





Manifestacija
posvećena književniku Ivi Andriću, povodom 50 godina od kako je dobio
Nobelovu nagradu, biće održana od 14. do 16. juna u Kulturnom centru
Beograd.





Program će biti otvoren tribinom "Kako čitamo Andrića
i kako Andrić 'čita' nas: južnoslovenske / zapadnobalkanske kontroverze
u ogledalu književnosti" na kojoj ce učestvovati književnici Miljenko
Jergović, Goran Samardžić, Muharem Bazdulj, Vladimir Pištalo i Vladimir
Kecmanović.

U Kulturnom centru Beograda, 15. juna profesor na beogradskom Filološkom
fakultetu Tihomir Brajović će održati predavanje "Subverzivni Andrić:
politika kao 'prokleta avlija' književnosti".

U okviru muzičkog programa manifestacije Hor RTS-a će na čelu sa
dirigentom Mladenom Jaguštem izvesti kompoziciju Ludmile Frajt "U sumrak
pevaju devojke".

Flautista LJubiša Jovanović i pijanistkinja Bojana Dimković će izvesti
delo Ivane Stefanović "Znakovi pored puta", a sopran Jasmina Stojković,
klarinetista Jovan Anđelković, violinistkinja Eleonora Nikolić i
pijanistkinja Bojana Stanković će izvesti delo Isidore Žebeljan "
Prokleta avlija".

Sta sanjam i sta mi se dogadja "

Iza predgradja, daleko, na kraj suma,
Koje bojazljivo kruze oko grada,
Na strmoj i neplodnoj ravni,
Bez imena i lepote,
Opet te nadjoh.
Zarobljen u jedva cujnom zvuku,
Koji prolazi osamljen ovim krajem,
To si ti, smislu i zaboravu,
Svih puteva i snova.
Bez snova. Bez reci.
Same zvezde silaze
U skut zaspalu prosjaku.
To mi se opet javljas ti, u zvuku,
I ovo se cudo nece objaviti nikad,
Nego ce uvek cutke rasti u meni,
Dok me ne ispuni svega
I ne ponese
Kao najsnaznija krila.

Nije najveća budala onaj koji ne ume da čita, nego onaj koji misli da je sve ono što je pročitao istina.

Ivo Andrić, Travnička hronika

Nije najveća budala onaj koji ne ume da čita, nego onaj koji misli da je sve ono što je pročitao istina.

Ivo Andrić, Travnička hronika

Mi smo uvijek manje ili više skloni da osudimo one koji mnogo govore, naročito o stvarima koje ih se ne tiču neposredno, čak i da sa prezirom govorimo o tim ljudima kao o brbljivcima i dosadnim pričalicama. A pri tome ne mislimo da ta ljudska, toliko ljudska i tako česta mana ima i svoje dobre strane. Jer, šta bismo mi znali o tuđim dušama i mislima, o drugim ljudima, pa prema tome i o sebi, o drugim sredinama i predjelima koje nismo nikad vidjeli niti ćemo imati prilike da ih vidimo, da nema takvih ljudi koji imaju potrebu da usmeno ili pismeno kazuju ono što su vidjeli i čuli, i što su s tim u vezi doživjeli ili mislili?


Ivo Andrić

Koračam još kao da idem...(Beograd, Maj 1968)


Koračam još kao da idem
nečem u susret, gledam i mislim,
a preda mnom su sve same neminovnosti,
bez izlaza, bez odlaganja.

Kamen koji može samo
Da tone.
Zavesa koja se svega jednom spušta,
a nikad ne diže.
Priča o ptici za koju se zna jedino
Da je odletela.

Života nema, smrt ne dolazi.
Neshvatljiva, duga, nepodnošljivo duga,
Ljudska sudbina.

... Smisao i dostojanstvo puta postoje samo utoliko ukoliko umemo da ih nađemo sami u sebi ...

...ima ljudi ciji je zivot toliko dobro ispunjen


da ni svojom smrcu ne mogu da nas obeshrabre..

"U svakoj provinciji postoji jedan očajan strah od dosade On je uzrok one bezumne društvenosti, ogovaranja i očajnih terevenki..."

"Jelena, žena koje nema" nije plod mašte, već čežnje Ive Andrića za Milicom Babić, na čiju je ljubav čekao tri decenije. Kroz njegova dela prošle su mnoge žene, ali u svoj život nije bio spreman da pusti nijednu.

Tokom života je želeo da bude što bliže Milici, ali znajući da je ta ljubav zabranjena, često je bežao što dalje i slao joj pisma. Javnosti nije poznato kada su se Ivo Andrić i Milica Babić tačno upoznali, ali se to najverovatnije desilo pre nego što je čuveni pisac i tadašnji ambasador u Berlinu dao njenom suprugu Nenadu Jovanoviću posao u ambasadi.

S obzirom na to da je bio neženja, Milicu je zamolio da bude domaćica na njegovim prijemima. Prijatelji su bili od 1939, pa sve do Nenadove smrti. Andrić im je gotovo svakodnevno slao pisma i obraćao im se sa "Dragi prijatelji", a potpisivao ih je kao Mandarin, jer je to nadimak koji mu je Milica nadenula
Nakon gotovo 20 godina poznanstva, 1957. Nenad je preminuo, a pisac više nije znao kako da krije svoju naklonost prema Milici. Godinu dana kasnije njih dvoje su se venčali, a Andrić je otkrio da je "Jelena, žena koje nema" zapravo Milica.

Kada se 1961. godine pojavio na dodeli Nobelove nagrade, pratila ga je Milica u plavoj haljini s velikom crnom mašnom u kosi. Nažalost, ljubav je trajala kraće od čežnje i čekanja. Zbog teškog oblika artritisa Milica je pila lekove koji su joj oslabili srce i ono ju je izdalo 1968.
"Sada vidim – naša je sudbina da sagorimo. Uvijek sam tako osjećao svijet i sebe u njemu, iako nisam uvijek imao snage ni mogućnosti da toj istini pogledam u oči i da je mirno prihvatim. Sad, kad je sve dobro moje u jednom trenu izgorjelo, vidim jasno: sve što se na zemlji rađa i pod suncem živi ide tim putem. I tome ne treba tražiti razloga, smisla ni objašnjenja", napisao je tada Andrić.

Poput labuda, Andrić je nakon Miličinog odlaska utihnuo. Povukao se u sebe, izbegavao društvene aktivnosti, a zdravlje mu je polako popuštalo. Preminuo je 1975, a njegova urna je položena u Aleji zaslužnih građana u Beogradu, pored groba Milice Babić.

Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji od hramova. Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kom se ukrštava najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno ili zlo.
Veliki kameni mostovi, svedoci iščezlih epoha kad se drugačije živelo, mislilo i gradilo, sivi ili zarudeli od vetra i kiše, često okrzani na oštro rezanim ćoškovima, a u njihovim sastavcima i neprimetnim pukotinama raste tanka trava ili se gnezde ptice. Tanki železni mostovi, zategnuti od jedne obale do druge kao žice, što drhte i zvuče od svakog voza koji projuri; oni još kao da čekaju svoj poslednji oblik i svoje savršenstvo, a lepota njihovih linija otkriće se potpuno očima naših unuka. Drveni mostovi na ulasku u bosanske varošice čije izglodane grede poigravaju i zveče pod kopitama seoskih konja kao daščice ksilofona. I, najposle, oni sasvim mali mostići u planinama, u stvari jedno oveće drvo ili dva prikovana jedno uz drugo, prebačeni preko nekog gorskog potoka koji bi bez njih bio neprelazan. Po dva puta u godini gorska bujica odnosi, kad nadođe, ta brvna, a seljaci slepo uporni kao mravi, seku, tešu i postavljaju nova. Zato se uz te planinske potoke, u zatokama među stenama, vide često ti bivši mostovi; leže i trunu kao i ostalo drvo naplavljeno tu slučajem, ali ta zatesana brvna, osuđena na oganj ili truljenje, izdvajaju se od ostalog nanosa i podsećaju još sada na cilj kome su služila.

Svi su oni u suštini jedno i podjednako vredni naše pažnje, jer pokazuju mesto na kome je čovek naišao na zapreku i nije zastao pred njom, nego je savladao i premostio kako je mogao, prema svom shvatanju, ukusu, i prilikama kojima je bio okružen.

I kad mislim na mostove, u sećanju mi iskrsavaju ne oni preko kojih sam najviše prelazio, nego oni koji su najviše zadržali i zaneli moju pažnju i moj duh.

Pre svega, sarajevski mostovi. Na Miljacki, čije je korito kičma Sarajeva, oni su kao kameni pršljenovi. Vidim ih jasno i brojim redom. Znam im lukove, pamtim ograde. Među njima i jedan koji nosi sudbinsko ime jednog mladića, malen ali stalan, uvučen u se kao dobra i ćutljiva tvrđava koja ne zna za predaju ili izdaju. Zatim, mostovi koje sam video na putovanjima, noću iz voza, tanki i beli kao priviđenje. Kameni mostovi u Španiji, zarasli u bršljan i zamišljeni nad sopstveno slikom u tamnoj vodi. Drveni mostovi po Švajcarskoj, pokriveni krovom zbog velikih snegova, liče na dugačke ambare i iskićeni su iznutra slikama svetitelja ili čudesnih događaja, kao kapele. Fantastični mostovi u Turskoj, postavljeni otprilike, čuvani i održavani sudbinom. Rimski mostovi u južnoj Italiji, od belog kamena, sa kojih je vreme odbilo sve što se moglo odbiti, a pored kojih već stotinu godina vodi neki nov most, ali oni stoje još jednako, kao skeleti na straži.

Tako, svuda na svetu, gde god se moja misao krene ili stane, nailazi na verne i ćutljive mostove kao na večitu i večno nezasićenu ljudsku želju da se poveže, izmiri i spoji sve što iskrsne pred našim duhom, očima i nogama, da ne bude deljnja, protivnosti ni rastanka.

Tako isto u snovima i proizvoljnoj igri mašte. Slušajući najgorču i najlepšu muziku koju sam ikada čuo, odjednom mi se ukaza kameni most, presečen po polovini, a izlomljene strane prekinutog luka bolno teže jedna ka drugoj, i poslednjim naporom pokazuju jednu mogućnu liniju luka koji je nestao. To je vernost i uzvišena nepomirljivost lepote, koja pored sebe dopušta jednu jedinu mogućnost: nepostojanje.

Naposletku, sve čim se ovaj naš život kazuje – misli, napori, pogledi, osmesi, reči, uzdasi – sve to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na kojoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao. Jer, sve je prelaz, most čiji se krajevi gube u beskonačnosti, a prema kom su svi zemni mostovi samo dečije igračke, bledi simboli. A sva je naša nada s one strane.