Ivo Andrić

First topic message reminder :

Ivo Andrić je rođen 9.oktobra 1892. u Travniku.Majka ga je još u povoju odnela u Sarajevo,gdje joj je muž službovao.Godine 1894.otac mu umire od tuberkoloze.Majka ga je odnela sestri svoga muža u Višegrad,udatoj za austrijskog žandarmerijskog narednjka sa kojim nije imala dece.Njih dvoje su prihvatili mališana i brinuli se o njemu,u svojoj kući na samoj obali Drine,koja se nalazila u neposrednoj blizini ćuprije Mehmedpaše Sokolovića.

U Višegradu Ivo Andrić pohađa osnovnu školu. U jesen 1903. godine upisuje se u Veliku gimnaziju u Sarajevu, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Stanuje s majkom koja radi kao tkalja u obližnjoj fabrici ćilima. Među gimnazijalcima zapažen je kao pripadnik nacionalističke omladine. 24. juna u Velikoj gimnaziji u Sarajevu položio je veliku maturu. Iste godine, 14. oktobra upisuje se na Mudroslovni fakultet Kraljevskog sveučilišta Franje Josipa I u Zagrebu. Dobio je stipendiju Napretka, hrvatskog kulturno-prosvetnog društva iz Sarajeva.

Sarađuje u Hrvatskoj riječi, Hrvatskom pokretu, Savremeniku - objavljuje recenzije o knjigama, zatim pesme i beleške o likovnim izložbama. U Hrvatskom pokretu objavljuje četiri Pisma iz Krakova. 28. juna 1914. saznaje od svog prijatelja Durbešića da je u Sarajevu ubijen Franc Ferdinand, prestolonaslednik a potom napušta Krakov. Vozom stiže u Zagreb, a potom na Rijeku i onda brodom dolazi u Split.

29. jula policija ga hapsi kao pripadnika nacionalno-revolucionarne omladine. 2. jula 1917. pomilovan je i odlazi u Višegrad. Početkom jeseni mobilisan je u vojsku. Godine 1918. iz štampe izlazi Andrićeva prva knjiga Ex Ponto, pesme u prozi.

Ivo Andrić je 12. januara 1923.postavljen za vicekonzula u Gracu. Zatim se seli u Grac i upisuje na Filozofski fakultet. Godine 1928. premešten je za vicekonzula u Poslanstvo u Madridu. Iz Madrida održava veze sa svojim beogradskim, zagrebačkim i sarajevskim prijateljima. Predsednik Republike Poljske 1937. godine odlikuje ga Ordenom Velikog komandira obnovljene Poljske. Godine 1953. prvi put posle II svetkog rata dolazi u Višegrad.

19. Oktobra 1961. list Borba objavljuje da je Ivo Andrić najozbiljnijij kandidat za Nobelovu nagradu za književnost. Sedam dana kasnije Ivi Andriću je dodeljena Nobelova nagrada za književnost. Skupština Kulturno-prosvetne zajednice Srbije odlučuje da se Andriću dodeli Specijalna Vukova nagrada.




Nakon što je oboleo od teškog poremećaja moždanog krvotoka, Ivo Andrić umire 13. Marta 1975. 24. Aprila u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu položena je urna Ive Andrića.
Najznačajnija djela

EX PONTO (1918)
NEMIRI (1920)
PRIPOVETKE (1924,1931,1936)
MOST NA ŽEPI (1925)
ANIKINA VREMENA (1931)
NA DRINI ĆUPRIJA (1945)
TRAVNIČKA HRONIKA (1945)
GOSPOĐICA (1947)
ZLOSTAVLJANJE (1950)
PROKLETA AVLIJA (1954)
ASKA I VUK (1960)
ŽENA NA KAMENU (1962)
JELENA, ŽENA KOJE NEMA (1962)

''Šta tvoja tuga čini dok spavaš?
Budna je i čeka.
Kad izgubi strpljenje budi te.''

Postoje ljudi koji oko sebe šire radost.
Jednostavno, spontano. Gde se pojave – svane sunce. I kad odu, našim bićem odjekuju zvona njihovog smeha i njihova radost traži svoj dom u našoj duši.
Takvi su da niko pored njih ne može biti nedotaknut.

"Oni koje želimo da vidimo ne dolaze u časovima kad na njih mislimo i kad ih najviše očekujemo, a pojavljuju se u nekom trenutku kad smo mislima najdalje od njih. I našoj radosti zbog ponovnog viđenja treba tada vremena da se digne sa dna, gde je potisnuta, i pojavi se na površini."

"Zašto neka sećanja iz detinjstva tako dugo i uporno traju u nama? Kako, i kada, i zbog čega iskrsavaju na površinu naše svesti i posle toliko godina zaborava? Ne znam ko je taj ko bi mogao razmrsiti konce toga složenog procesa i dati bar približno tačne i verovatne odgovore na ta pitanja. Jer, to i nisu samo površni utisci i prolazna raspoloženja nego čitavi mali svetovi koji žive pokopani u nama, čekajući svoje vaskrsenje."

"Sva iskušenja, sva ispaštanja i sve patnje u životu mogu se meriti snagom i dužinom nesanica koje ih prate. Jer dan nije njihovo pravo područje. Dan je samo bela hartija na kojoj se sve beleži i ispisuje, a račun se plaća noću, na velikim, mračnim i vrelim poljima nesnice."

“Nikada više ne planiram. Ja samo živim ovaj život. Ponekad kako želim, ponekad kako moram. Sitnice mi boje život. Sitnice su sreća. Zato ja volim male stvari. I velike torbe. Svuda ih sa sobom nosim, jer sebi dugujem još poneku šetnju između očekivanog i neplaniranog.”

Pre ptica se budim, pre zore dižem
(a kroz sve snove prolaziš Ti);
u osvit sam naslonjen na prozor
kao da Te čekam.

"Između nas je uvek bilo tako: kad je nema, onda je nema, kao da se zaista nikad više neće pojaviti, a kad je tu - onda je prisutna tako kao da je to najprirodnija stvar na svetu i kao da će doveka i bez promene ostati tu."

"U drugoj polovini decembra meseca dani stanu naglo i sve brže da se osipaju; čovek ih troši i traći lako i nemilice kao da to nisu dani njegovog života. A onih nekoliko poslednjih dana, pred Novu godinu, prosto baci kao mrvice iz torbe. I sva pažnja i sve nade, sve to prelazi u prve dane Nove godine."

"Ja sam ponekad silazio u ponore za koje ne nalazim imena ni hrabrosti da ih opišem. I patio sam — nitko ne zna i ne sluti koliko — prije silaženja, u ponoru i po izlasku iz njega. Ne znam zašto ni čemu sva ta patnja? Kome treba ova bol za koju ne nalazim nikakva objašnjenja? I sve neka je prosto, samo da jednog dana ne ostanem zauvijek u nekom od tih ponora."

"Ko uspe da pronikne tišinu i dozove je njenim pravim imenom, taj je postigao najviše što smrtan čovek može postići. Ona nije više za njega ni hladna ni nema, ni pusta ni strašna, nego mu služi i nalazi mu se u svakoj nevolji, kao onom junaku iz narodne pesme vila, koju on uhvati za kose i posestrimi i obaveže zauvek. Ko uspe da zagreje i oživi samoću, taj je osvojio svet."

Сама чињеница да живим, дарује ме мирном радошћу.
Осећам велику ЉУБАВ за људе, за њихова дела, за срећу и несрећу, за грех и страсти и сав јад што из њих излази, за борбе и посртања, за заблуде и патње и жртве, за све што је човеково на овој планети.

Ponekad je svet ispred mene beskrajan, savršeno lep a trajan, sav u skladu sa mojim željama ili mojim odsustvom želja. A ponekad se svet ispreči preda mnom kao nedogledan mračan tesnac kroz koji mi valja proći ili tu pred njim jadno propasti, a znam dobro da proći ne mogu i da propasti ne smem.

"Izmedju nas je uvek bilo tako: kad je nema, onda je nema kao da se zaista više neće pojaviti, a kad je tu, onda je prisutna tako kao da je najprirodnija stvar na svetu i kao da će doveka i bez promene ostati tu."

"Na mahove imam punu iluziju da mi je u strahovitoj lomljavi i prolaznosti svega oko mene dato pet minuta života na belom hlebu, da slobodno i mirno, dišem i mislim. I ja koristim radosno i snažno to vreme mirnoćom biljke i ne pomišljam ni kad je počelo ni kad će završiti. A moja misao proteže tih pet minuta u beskonačnost, iznad svih pokreta, sukoba i bura i ja živim svetlim, dubokim životom misli i ne mogu ni jednom jedinom od tih trenutaka da dogledam do kraja, jer je veći od sveta i dublji od sreće."

"Veliki praznici i svečani dani mogu da pokažu koliko su nam daleki i oni koje smatramo najbližima."

Mladost je srećno doba u kome čovek počne da veruje u sebe, a još nije prestao da veruje drugima.