Sva ta ravnica

Nenad Čanak, autor ove zbirke-romana ili romana-zbirke ulazi u srpsku književnost sa jasno vođenom intelektualnom i poetičkom mišlju, sa izgrađenim stilom, sa izrazitim smislom za vizuelno...
... On Vojvodinu ne samo da poznaje i voli, on je savršeno razumeva i opisuje. Blatnjavu, razularenu, radenu, gospodsku, tragičnu... Smeštajući u svoje delo sudbine junaka koje spaja i porodično stablo, Čanak ispisuje tragične životopise svojih predaka, određujući nehotice i sudbine njihovih potomaka, koji, gle čuda, u ovim geografskim prostorima najčešće bivaju žrtve političkih i istorijskih okolnosti, a njihove tragične sudbine određene su pre fatumom nego njihovim tragičkim krivicama.

I ocu 
I sinu Milanu,
Sari, 
Nenadu, 
Ivani 
I mojoj 
vilinskoj princezi



A i čudo je to blato banatsko. Masno i lepljivo, nimalo se ne opire kada u njega staneš. Ali posle, nogu nikako da izvučeš. Izuje ti i čizmu i kaljaču i čarapa ti se svuče do pola pa moraš da skakućeš na drugoj nozi i da je nameštaš, usađen u zemlju kao strašilo. Ponekad ljudi koracima razmere komadić te zemlje pa je onda između dve colove daske nabijaju panjevima i naprave zidove, po metar debele. Pa ih pokriju trskom sa kanala ili bare i žive tu iza malih prozorčića dok ne umru. Ili dok ih neki rat ne otera ili ne pobije. Ako stignu, premažu naboj tek ugašenim krečom a kicoši (ili tek pristojni) izvuku i srebrne šare, valjkom, da se slože sa heklanim zavesama.

A posle, bez ljudi, trska propadne tamo gde je stajala slavska trpeza, ponekad se tu i podivljale mačke okote, a zidove tope kiše koje spoje zemlju i debele oblake i sve pliva i lebdi i nema ničega čvrstog da se osloniš. I sve se vrati u blato i zemlju, da se ponovo složi i ponovo razlije.
Živeo je na toj zemlji i grof Joca Jagodić. Njegova je porodica davno za neko herojstvo, izdaju ili uslugu madžarskoj kruni dobila plemićku titulu i imanje, i veliku kuću sa stubovima i crepovima, a na krovu su bili limeni ukrasi da se tavan ventilira i da uleću golubovi.
Živeo je sa svojim bratom koji je bio romantik i nikada nije gledao prema zemlji nego je iznad horizonta tražio vizije i uvek bio kao zanesen. Bilo je tu i nekih žena koje su se provlačile kroz život kao senke i za kojima nije ostajalo potomstvo, a one su iščezavale.
Jedina prava radost bio je lov. Na taj, lovni dan, i grof i brat ustajali su ranije nego obično, uzimali puške dvocevke (»Sauerove petlare«, za koje se ne pita cena) i, praćeni čoporom lajavih kerova sa obešenim ušima i uzdignutim repovima i slugama u belim košuljama i masnim pršnjacima od jagnjećeg krzna, išli u atar da pucaju na fazane.

A i čudo su ti fazani. Kada stoji petao među kokicama, negde na sred strnjike, kao da je Car. Visoko podigne glavu i paradnim korakom šepuri se oštrim mamuzama. Ali tek kad uzleti, vidi se njegova prava veličina. Svako oštro pero u krilima zaore nebo kao raonik i ostaju brazde nebeske kao tragovi široko raširenih prstiju zakopanih u kosu uspaljene ljubavnice. No, kada ga udare dramlije oštrim okom poslate iz rezbarene puške, petao se najedared skvrči u besmislenu krpu koja mlatarajući pada sa neba, da tupo udari o zemlju. I da je kerovi donesu, a posle više nije ni važno.
Jer posle se skuva fazan supa (kako je to volela da kaže ostarela služavka Mariš-neni) sve sa šafranom da bude tamno žuta i slatka, i spravi fazanska pašteta u bistrom aspiku kroz koji se kao rastinje na morskom dnu vide ukrasi od isečenih i u obliku cvetova složenih komadića paprike i šargarepe. Ali to više nema miris vazduha i oranice, no je samo još jedna nijansa na presićenim nepcima.
Grof Joca Jagodić je bio sakat u levu ruku i nije mogao da pokreće šaku. Zato je i u lovu pucao samo desnom, a levu je koristio kao podmetač, podižući je iz ramena i stavljajući je ispred sebe kao zaklon i      busiju.
A njegov brat nije mogao više da izdrži neku samo njemu znanu tugu i ubio se u svojoj sobi, oslonivši pušku sebi pod bradu. Joca ga je i našao i nije mogao ni da ga okrene svojom zdravom rukom, već je urlikao i dozivao sluge koji su dotrčali da rastave vrata i na njima iznesu njegovog jedinog brata do hrastovog stola, da ga na njega polože i upale sveće.
Posle su ga odneli do groblja i sahranili, a Joca je stiskao sebe i svoj bol i vratio se u kuću da iz nje mesecima ne izađe. Kada je prvi put izašao, bio je bled i slab, hteo je da vidi u kakvom je stanju imanje i hteo je da vidi pse. Međutim, kada su otvorili vrata od štenare, kerovi su cvileći izjurili i otrčali na groblje i nikako nisu mogli da ih vrate.

Prekrili su grob telima i zavijali i kopali. I nisu vredeli ni bičevi ni ogrlice. A Joca se, sve u visokim čizmama, vratio u kuću i zatvorio u sobu odmah pored one u kojoj mu se brat ubio (a koju su od tada držali zaključanu i u koju više niko nikada nije ulazio niti je u njoj šta dirao). Prošla je nedelja dana, i dve. Prošlo je leto, a do jeseni ljudi su već pričali kako su kerovi jedan po jedan skapavali i da je već ceo grob pokriven kerećim strvinama i kostima, i to nije niko dirao, i tako je to i ostalo.
A onda je došao sledeći rat i na imanju više niko nije živeo.
Kada je ponovo zaratilo, u selo su došli neki ljudi koji nisu imali ništa i sa pustog doma Jagodića skinuli crepove da pokriju svoje udžerice. Prozora već odavno nije bilo, a zidove su topile banatske kiše.
Ostali su samo fazani da pred nišanima perjem zaoravaju nebo. I samo nebo da mirno gleda ljude i čudi se njihovim postupcima. 

Karakaš

 Karakaš (ili Krakaš, kako su ga poneki zvali) bio je kaštel usamljen u ataru a pravljen po narudžbini nekog grofa koji je posle propao pa ga prodao doseljeniku, Nikoli, koji je poreklom bio iz Zrmanje, iz Like. Nikola je, kao bistro dete među ostalom braćom, bio izabran od strane srpskog dobrotvornog društva »Privrednik« da bude upućen na škole u Austriju pa je završio za mlinara, a kada se zamomčio, upoznao je mladu groficu Elizabetu fon Hercog na oficirskom balu na koji ga je doveo stariji brat, i njome se oženio (uprkos velikom opiranju obe familije). Preselili su se u Banat gde je ono miraza što je dobio pametno uložio, a i sam je dosta radio i napravio mnogo praktičnih stvari u mlinovima i brzo se zaimao preko mere pristojnosti.



Oko Karakaša je Nikola kupio hiljade lanaca zemlje i bio uvažen i poštovan i slušan i neomiljen spahija. Na imanju je imao stotine duša koje su ga se bojale jer nije bilo nikoga od slugu ili ukućana da barem jednom nije na svojoj koži okusio ili tešku ličku šaku ili bič. Milost niti je tražio niti je pružao, a i nije baš mnogo imao gde da nauči da možda postoje i druga rešenja osim konačnih ili druga snaga osim sile.
Po katoličkom običaju, sin prvenac poneo je njegovo ime, ali mu je po naravi bio sušta suprotnost. Odrastao uz guvernantu i majčinu nedodirljivost, naginjao je umetnosti i svirao violinu čiji su zvuci lebdeli među borovima parka kao slatka izmaglica u predvečerja (čak su i sluge usporavale kada su tuda prolazili, da oslušnu muziku mladog gospodara). Ipak, morao je da nosi visoke čizme i da sa ocem, na konju, obilazi imanje i uči se.
Jednoga dana naišli su na valov na kome su se napijali u kola pregnuti neki nepoznati konji. A vladalo je te godine mnogo bolesti i Nikola je zabranio da se na imanje pušta bilo kakva stoka ili konji, pa makar i samo da pređu. I započeo je svađu sa seljakom koji je pored kola stajao i zamahnuo je bičem. Krv mu je udarila u oči i obraze.
I podigao je pušku. Konji su se trgli, iz kukuruza je prhnulo jato jarebica, a na grudima čoveka uzdahnulo crvenilo kao kada prsnu bulke u žitu, nejasnih obrisa i mekih latica.
U zatvor je umesto sebe poslao sina. Jer, ako bi on otišao, imanje bi propalo i sve što je stvarano godinama otišlo bi u vetar. Ovako, on će platiti fiškale, on će potplatiti čuvare, koliko je samo već i do sada dao priloga za radikale, on će sina izvaditi sa robije u najkraćem vremenu, i sve će biti kao pre.
Prošlo je nešto godina i mladi gospodar se zaista vratio. Imao je bledo lice i nije mnogo govorio. Od braće se otuđio pa nije prihvatao njihove pozive za lov, nije mnogo ni svirao, a i lako se umarao. Oženio se učiteljicom, Makedonkom, pa dobio sina koji mu je za malo vratio radost, ali i to nije dugo trajalo. Umro je mlad od jektike koju je doneo sa zatvorskog poda i tanke slamarice na kojoj je spavao i samo je na samrti zakleo braću da mu otac na sahranu ne dođe. Kada je umro, kerovi su zavijali svu noć.
A Nikola je posle smrti grofičine (izgorele od španske groznice) oterao sa imanja i sinovljevu udovicu i sina jedinca i ostale sinove i ponovo se oženio i pokušao da ponovi život, a to nije moglo.
I onda je propao i prodao Karakaš i preselio se u Novi Sad. Posle opet nekog rata, Karakaš je postao sirotište i to je bilo najpoštenije. Jer u Banatu je ipak na kraju sve prolazno, a ostaju samo siročad.

Nikola



 Šta bi mu to, u stvari, došla sloboda? Da šibaš konje a oni da nikad ne posustanu? Da možeš da ideš dokle god hoćeš i da je uvek pravo i da je ravno a da ne dođeš do neke prepreke ili do kraja? Može biti da je i to. Može biti da je baš to.
Valjda zato svaki robijaš zna u dlaku kolika je njegova ćelija jer ju je onoliko puta koracima razmerio, od jednog do drugog zida. Banat se, opet, ne može koracima razmeriti, a opasan je lažnom nadom da je možda negde drugde bolje, pa ljudi ponekad poterani nevoljom krenu po njemu na svejedno koji kraj. Pa idu dok stari ne počnu da umiru a deca ne počnu da se rađaju, pa se život opet ukopa i uokviri sahranama i prvim dečijim koracima, a sećanja na stari kraj ublede kao lice jektičavog i vremenom izdahnu, i sve bude skoro isto, kao da se nikada nije ni polazilo.



Nikola je svoju ćeliju bezbroj puta prehodao, ali, još je više je puta pogledavao mesec kako u kvadrat baca bledo svetlo kroz rešetke na visokom prozoru. Mesec. Uvek isti, ponekad ugrižen, ponekad tek tanak srp, blizak dovoljno da bi mu se poveravalo, dalek taman da izneveri.
Mnogu je noć Nikola provodio gledajući u njegove šare i pokušavajući da o njih odbije pogled i spusti ga na daleku ravnicu. Da ugleda izmaglu tišinu atara koju tek ponekad zaljulja duvanje jazavca ili srndaća (a i to kao da je tu odmah pored uha, bez odjeka) a horizonta nigde, ni na jednu stranu. Nego da, tek pred praskozorje kada počne da se crvenilom krivi nebo i kada se nagne kazan zvezda da se istočava prema Bečkereku, izniknu u daljini postrojene mrtve straže bagrenja i crkveni toranj i znaš da još si na zemlji banatskoj i da te Aranđeo još nije pozvao, da te odvede.
I neko buduće plavooko dete koje se smiri kada mu zasviraš, a prsti su već odavno ogrubeli i odebljali od robijaškog rada a nisu ni takli strune, evo, već dvadeset meseci.
Sedeo je Nikola na sredini ćelije na izutim drvenim klompama napunjenim slamom, bose noge su mu se mrznule na hladnom podu, a crvene i nadute prste grejao je pod pazusima. Sedeo je u srebrnom mesečevom kvadratu (ne videći senke rešetki) da ponekad zažmuri i pruži ruke ispred i pored sebe da ništa ne dotakne i barem taj jedan trenutak zavara sebe da bi mogao tako žmureći i da ustane i da krene pipajući kao slepac i da ne dotakne nijedan zid, već da ide i ide, i da ga oblije vetar sa polenom i ogreje sunce i da čuje kako škripuće nagaženo klasje pod tabanima i da oseti kako udaraju različci o cevanice i da čuje kako zuje gundelji.
A onda bi se zagrcnuo i kašljucnuo i na dlanom pokrivenim usnama osetio vlagu i toplu sluz. Ujutro bi među prstima našao skorelu sukrvicu i govorio sebi da je to od puknute kože i iscepanih zanoktica i da će sve to proći kada se obrije, umije i okupa.
I da ovde neće još dugo ostati. 

Maksim

 

Stajao je na širokoj kamenoj ogradi mosta dok je duboko dole negde reka teglila sante. Zategao je šinjel ispod opasača a onda prešao rukom preko reda grubih vojničkih dugmadi. Da vidi jesu li sva zakopčana.
A dugmad i jesu najvažnija stvar na vojniku. Dok je službovao u Petrovaradinskoj tvrđavi mnogo puta je na smotri kažnjavao vojnike kojima dugmad nisu bila propisno zašivena ili zakopčana. On je sam u svojoj oficirskoj ćeliji često pepelom dugo glancao mesinganu dugmad golubije paradne uniforme od fine čoje i kada bi se subotom sa ostalim oficirima spuštao dugim zavojitim stepenicama do samog Petrovaradina da odu u bordel ili krčmu, njegova su dugmad naročito sijala, kao dva reda ordenja dobijenih pravo iz ruku cara Franje.

A i kada bi se napijali po krčmama i išli ulicama proznojani od mutnog vina, on nikada nije otkopčavao ni jedno dugme niti je dopuštao da mu se kičma imalo povije (da se ne bi na oficirskoj bluzi preko slučajno nedovoljno ispršenih grudi pojavio neki nabor ili prevoj koji tu ne pripada). Jer carski oficir je Car kada Car nije tu. Zato i mora da se ponaša kao Car da ne bi, slučajno se zateturavši ili bilo čime takvim, samoga Cara osramotio.
Umeo je Maksim i da lumpuje i da plaća dukatima. Umeo je da (negde trećeg dana) postroji ubledelu muziku pa da (već unezverenom) krčmaru rukom pokaže da tamburaše po visini složi, da stoje na stolicama kojima bi štalski momci odsecali noge na razne dužine, a sve dotle dok Maksim ne bi bio zadovoljan, a tamburaši po visini izravnani. A i u bordelu, dok bi se penjao uz uzane stepenice za svojom omiljenom gospođicom, nikada se nije pridržavao za drveni gelender. U njenoj sobi počinjao je da se svlači tek kada bi ona (već znajući njegove navike) ugasila fenjer, a kada je odlazio od nje, oblačio se i zakopčavao u mraku, prekidajući nežnosti naglo kao što se prekida vojnički obed posle koga se ne pije kafa i ne odmara se.
Jedne godine, oficiri Srbi su počeli da nestaju iz tvrđave. Govorilo se o premeštenjima u udaljene garnizone, govorilo se o ratu koji je počinjao, govorilo se o svačemu a niko ništa nije pouzdano znao. I Maksima su pozvali na saslušanje i pitali ga da li poznaje nekoga u Srbiji, da li poznaje nekoga u Rusiji, da li poznaje nekoga ko je Boljševik, a on nikoga nije poznavao niti je mario za sve to. Jedne noći, ipak, kada se duže nego obično zadržao sa vojskom, stigao je taman na vreme da iz mraka hodnika vidi kako stražari i oficiri tajne policije razvaljuju vrata njegove ćelije i kako preturaju po njegovim stvarima, kako pada i o pod se razbija ikonica koju je od detinjstva, od Zrmanje nosio sa sobom i kako se Aranđeo raspada na krila i odvaljenu glavu i onda više nije gledao već se okrenuo, prokleo Cara i otišao.
Velika je u njemu zaurlavala praznina izneverenog. 

Šta nije učinio što je Car od njega tražio? Zar je iko mogao da ga razlikuje od drugih oficira kada je nemačkim jezikom oštrim kao bodež komandovao u slavu Njegovu i Imperije? Zar je malo noći kao utvara lutao tvrđavom i pregledao i kontrolisao i gledao usnula lica vojnika pod svetlom fenjera, tražeći u njima nepokornost ili podmuklost da bi mogao da spreči da se Carevina iznutra podriva. Znao je svaku pušku i top dunavskog Gibraltara, i znao sav oganj koji će oni bljunuti pod njegovom komandom ako treba, ili ako Car naredi. A sve se na mah izdrobilo u trunje i iverje kao oslikana drvena pločica pod cokulama stražara i ostavilo ga bez korena i vere, kao ispražnjenog i svedenog na naučeno. Kao bol i kao grč.
Preko gospođice (koju je tajnim vezama pozvao da se sastanu na skrovitom mestu van zidina utvrđenog Petrovaradina) saznao je ime jednog od njenih kavaljera koji joj je (prema njenom pamćenju) sa žarom govorio o Rusiji, o moru slavjanstva i o pravdi među ljudima. Od nje je dobio i imena ljudi koja je znala, a koji su možda mogli pomoći na putu na koji se čvrsto rešio. Darovao je dukatom na rastanku.

Dugo je putovao i godišnja doba su se smenjivala dok nije stigao do prostranih stepa i sreo one koje je mislio da je tražio. Nisu mu (kao što bi nekad) zaparale oči njihove grube i iscepane uniforme i divlje u pogledima, nego je sva lica i sve predele trpao u svoju ispraznost i pokušavao da se ispuni, i nije mogao. Sreo je tamo i mnoge Srbe kao što je i sam bio, i komandovao im je, a njegova se srpska dobrovoljačka divizija na daleko po hrabrosti i zlu pročula. Ubijao je hladno, kako je bio naučen, a i nije ubijao kada bi mu tako naredili, a to je bilo retko.
Još jedno se leto dovuklo, tek da proviri kroz beskonačne snegove i bi mu naređeno da čuva uhvaćenu plemićku porodicu. I on je to radio, postrojio je svoje vojnike pohabane i iscepane i držali su stražu a tuga se uvlačila u njih, tuga bez borbe, bez jedinog smisla koji im je preostao. A onda su se jedne noći prolomili pucnji i urlici (ljudi urliču kada umiru isto kao i zveri, jer pogled u oči smrti skoro kod svih zdere ionako tanku skramu pristojnosti) dotrčao je i video da su se pored stražara provukle Trockijeve ubice i da su celu porodicu koju je on trebalo da sačuva, pobili.
Prevrtao je po leševima i gledao oči sa požutelim beonjačama dok nije došao do nje. Jedva čujno ali srce je još kucalo i duh još nije sasvim iščileo ispod njenih rebara. Nagnuo se i kao stotinama puta do tada nad ranjenikom, krenuo da traži ranu, kada pod grubim prstima oseti tanki saten i red malih, tkaninom presvučenih dugmadi, stidljivo zbijenih jednog do drugog, i miris. Miris koji nikada do tada nije osetio, miris mladosti i krvi i razderao je belu paučinu i video napupele devojačke grudi koje do tada nisu videle svetlo dana i gadnu zjapeću ranu iznad njih.

Isterao je vojnike iz sobe i pažljivo zamotao mlado telo u ćilim natopljen krvlju! Poneo ju je tako, u naručju, i otišao u šumu gde je načinio grub ali solidan zaklon od granja i lišća. Ostao pored nje nekoliko dana hladeći joj čelo u košulju   zamotanom mokrom mahovinom, donoseći vodu u plehanoj čuturici i ložeći vatru tako da sedim ne vidi. Njena bespomoćnost ga je obuzela, naginjao se nad nju i duvao joj u mirisave, a hladne prstiće da ih ugreje. Trljao joj je stopala, a ona je i dalje nejako ali ipak disala.
I onda je učinio ono što je mislio da nije moguće. Skinuo je svoj šinjel sa prišivenim crvenim trakama, skinuo je kapu sa velikom zvezdom i smotane ih zakopao. Podigao je besvesnu laticu, privio na grudi i krenuo. Da je odnese u Banat, na imanje svog brata, tamo gde nema ni crvenog ni belog, ni ove krvi ni ovog snega, gde se zna kada je doručak a kada večera i gde će ona moći da oživi i da preživi i da tananim prstićima namešta kosu i traje svoju, u sitnu dugmad zakopčanu, nedužnost.
Opet su se smenjivala godišnja doba a oni su putovali, i na kraju beskonačnog goblena ravnice ukazali su se stubovi Krakaša i borovi i daleki lavež lovačkih kerova. Brat ga nije toplo primio ali je pristao da se brine o njegovoj princezi i malom životu koji se u njoj putem začeo, tek kada je pred njega stavio šaku zlatnika sa Carevim likom. Pogledao je položenu na postelju, utonulu u heklane jastučnice navučene preko debelih jastuka od guščijeg perja, prislonio usne na usnulu kosu i udahnuo. 
Vratio se u diviziju. Niko nije pitao gde je bio, nikome nije ništa ni govorio, i dalje je ubijao, a i nije ubijao, ali mu je miris banatskog sumraka i njene kose obećavao da ipak ima nečega i iza dima zapaljenih sela i smrada krvi.
U Kijevu, u borbi sa Belima, našao se iznenada opkoljen na dnjeparskom mostu. Srbi su oko njega ginuli kao muve, na kraju je ostao sam. Skočio je na ogradu i pogledao u dubinu. Sante su se zbijale kao pločice oklopa na grudima Aranđelovim, a mesec bio i blizu i daleko. Dugmad na šinjelu sva zakopčana, loša, gruba i tvrda, ali sva tu, opasač zategnut, a njena mirisna koža daleko.

Mokra uniforma ga je kao kamen odvukla na dno, sante su se sklopile i valjda je, barem u poslednjem trenutku, iznad sebe video poslednju mesečinu, nežnu kao uvojak na njenom obrazu i varljivu kao odsjaj uglancanog mesinganog dugmeta. 

Laza


 Mesec ga je obasjavao, voda je bila hladna i poslednja je snaga čilela. Nije imao o šta da se osloni, niti za šta da se uhvati i kada je video siluete kako se nadvijaju nad njega, pomisli da je to kraj i da ga već priviđenja spopadaju u samrtnom času. Ali oštar šapat i dobačen opasač vratiše ga u stvarnost i on se za čas nađe mokar i go kao od majke rođen, na ivici četvrtastog otvora cisterne u koju beše upao. Ogrnuli su ga šinjelom i tako bosonogog požurili do fijakera kojim su došli, a koji je čekao odmah iza ugla, da ih hitro odveze do oficirskog kluba. Uvedoše ga na zadnji ulaz (u jednu od onih soba koja bi svašta znala da kaže kada bi umela da govori), dadoše mu njegovu u bošču uvezanu uniformu, koju su po mraku pokupili razbacanu pod prozorom kroz koji je u begu iskočio kada je čuo kako generalova sablja kucka o stepenice praćena teškim koracima, i kada je generalica odjedared ubledela i preplašeno ga pogledala kroz znojem slepljene uvojke.


Obukao se uz bockanja i šale pa su svi zajedno prešli u veliku odaju da piju viski sa belim konjem na etiketi (kao što je to vazda bio običaj u njihovoj, konjičkoj, jedinici) i da im okupljenima u krug prepriča do u detalj šta se te noći dogodilo. Ali da počne od onoga gde je juče stao kada je pričao kako je generalica namerno pred njim na balu dva puta ispuštala čipkanu maramicu da je on podigne, i kako mu je davala tajne znakove i kako je još od ranije znao da general te noći neće biti tu, jer ima neodložnog posla u Požegi. 
Lazar je uvek bio omiljen u društvu. Uvek sa osmehom, ali nikad u grohotu. Važio je za pouzdanog i solidnog druga spremnog da pomogne, sakrije begunca, a neretko i da na sebe primi tuđu kaznu ako bi se za tim ukazala potreba. I kada su noćima lumpovali, umeo je da ispriča najzanimljivije priče i da najveštije komandira muzikantima koji često, ipak, nisu umeli da odsviraju pesme koje je tražio. Pesme tužne i naročite koje je u ušima poneo iz Banata kada se u Beogradu prijavljivao u kraljevu gardu. Umeo je Lazar i da o zid udari skupljenim čaršafom sa svim servisom i escajgom, ako jelo nije bilo kako treba zgotovljeno, i mnoge flaše vina nisu dospele da budu popijene nego bi pod čizme letele ako bi on i posumnjao da je štopl popustio pa vino prokislo ili se čak samo i zamutilo.

A kada su išli da puškama gađaju, pa pravili opklade čija će ruka biti najsigurnija a oko najoštrije, on nikada nije bio taj, već je druge puštao da napregnuto nišane i sa polu   izdahnutim plućima polako povlače oroz, opalio bi brzo i tek tako da metu ne promaši i drugima za podsmeh ne posluži. No, u lovu, bio je bez premca. Pušku nije ni dizao do obraza već je (skoro i naizgled nespretno) sa polovine grudi pucao i divljač je iz trka padala, zečevi se kolutali a fazani sa neba stropoštavali, kao munjom ošinuti. Niko nije znao kako on to čini jer nikome nije rekao da je (kada se sa ocem do krvavih očiju zbog brata posvađao i iz kuće zanavek izašao) godinama u lov vodio gospodu i od toga se izdržavao. Da je pucao u isto vreme kada i debeljuškaste spahije u zelenu čoju obučene, da im odmah čestita na odličnom pogotku i ne gledajući gde je njihova sačma udarila, znajući da ko pušku kao žarač drži, ništa pogoditi i ne može. I da je on dobro znao spahije jer je i sam bio sin spahijski. Odrastao igrajući se nedužnih igara sa uniformisanim guvernantama među stubovima i borovima roditeljskog imanja, gde su visoke čizme, spahijske ili oficirske, jedine bile čiji se trag pamtio. I da je od detinjstva veverice samo u oko pogađao, da im ne kvari krzno, i da nije promašivao, jer spahijski sin nosi pušku od kad prohoda, ali ne da se nadmeće vašarski i ciganski, nego da presuđuje.
A pamtio je, gledao i u sebi zavezivao i mnoge nepravde, trudnu devojku koja je bleda vezla carski grb Komanovih na jorgančiću za novorođenče, koja je potom nestala i o kojoj se više nikada nije govorilo, brata koji mu je na rukama bez božije pravde iz usta od jektike iskrvario, gledao je generale kako ugovaraju da se za vojsku liferuje crknuto meso, gledao je kako majke podvode ćerke da bi im muževi u službi napredovali i gadio se i porodice i države i postao komunista.
Slušao je na tajnim sastancima o pravdi, o Sovjetima, o svetskoj revoluciji i verovao, jer u nešto se verovati mora, a druge vere su već bile izneverene. Kada je rat počeo a država propala, otišao je u partizane.
A rat je opet, kao i oduvek i zauvek, bio bežanje i stradanje. Jednog su dana Strelasti krstovi pobili celu svadbu i pobacali svatove mrtve u Tisu, pa je mladin šlajer ostao nedeljama zakačen za neki panj ili granu pod vodom i sporo i belo lelujao čudeći šarane u  korenju podlokanih vrba oštreći čeljusti neumitne osvete.

Kuće su ostajale bez domaćina i krovova, a manastiri koji su izdržavali vekove nestajali u satima kada odu jedni a naiđu drugi dok ne dođu treći. I onda je jednom neka užarena partizanka htela da postrelja   zarobljene oficire da borcima podeli njihove čizme, a Lazar nije dao. A i kako bi mogao, kada je jedini od svih znao koliko čizma zaista vredi. Nego je dao da se za bosonoge zarobljenike naprave drvene klompe i da se napune slamom i da se posle toga živi zamene za nešto hrane i zavoja. Kada je potom još video da se u odvojenim kazanima kuva za borce i oficire, odrekao se Partije, a ipak je ostao do Pobede.
Pobede posle koje su se opet punile septičke jame po Bačkoj kostima poklanih komšija Mađara, posle koje su dojučerašnji ratni drugovi jedni druge potkazivali i uzajamno slali na Goli otok, posle koje nije bilo ničega i sve je trebalo ponovo.
Ali za njega su verovanja bila završena. Na zid je stavio sliku gavrana na zimskom stablu koji gleda mutnu reku kako krivuda kroz golu i blatnjavu ravnicu i kojom otiču ljudi i pogledi. Išao je još ponekad u lov da u perju fazana potraži belu kafu iz rozentalove šoljice iz parka roditeljske kuće, i pecao da sa ulovljenim šaranima još koji put progovori reč o ljudskoj prirodi. 

Bog

 

A kako u stvari zamisliti Boga? Kao vatreni stub koji se diže do neba ili na oblaku sedećeg mišićavog starca što jednom rukom gladi bujnu belu bradu a drugom munjama spaljuje neverujuće po zemlji. Da li možda kao južnoameričke statue sa nareckanim krunama ili ispošćeno lice koje obliva krv sa trnovih vrnaca. Jedino valjda socijalistički Bog može da se verno zamisli, sav je nekako kockast od gvozdenih konstrukcija, betonskih paralelopipeda i kombajna. I stope su mu četvrtaste pa tonu u zemlju ili pesak, a kada ih izvuče, kao trag ostaju četvrtaste zgrade uvek iste i nemaštovite, pune vernika u istim odelima sa štancovanim saznanjem da bez tog Boga ni ovo ne bi imali. Tako je polovinom pedesetih počelo da se gradi naselje Liman u Novom Sadu.
Pred tim gigantom sve je padalo i nestajalo, i ušorene uličice prizemnih kuća iza čijih plotova su hteli na miran šor provirivali crveni mesnati zvončići, jorgovani i orasi, a ostala je samo gola zemlja i vreo pesak, temelji mrtvih kuća i betonske kocke pune doseljenih, i retki jablani kao ostaci bivših drvoreda.



Pokazalo se i šta sve može biti dečija igračka, betonsko gvožđe presečeno na šini prolaskom nekakvog voza, bakarne žice zaostale od lemljenja vodovodne cevi ili komadi karbita na koje se dečaci pomokre pa kroz rupicu na konzervi potpaljuju provrele gasove da eksplodiraju, a oni ostaju bez očiju i prstiju. Umesto šaša i rogoza, žaba i mrmoljaka, ostajala su samo isušena i ispucala prostranstva trulećeg smrada, a neki božanski baštovani su u nepregledne predele suvog i usijanog peska, na čuđenje i zgledanje, zabadali metrima dugačke gole štapove, i pričalo se da je to neka biljka koje ovde ranije nije bilo, da je to kanadska topola koja strašno brzo raste i da će za samo nekoliko godina debla biti kao čovek, a pustara će biti šuma.
I pred svim tim čudima kao da je bilo nemoguće videti blage oči gospođe Pavlas koja je sve to, ipak, odnekle gledala.
Fruškogorska ulica je podelila Liman na prvi i drugi, gde su se oni sa leve strane ulice uvek osećali pomalo kao aristokratija prema onima s desne strane mada je razmak u doseljavanju jednih od drugih bio svega nekoliko godina. Između zgrada je odrastala nova generacija dece koja su slušala gramofone, obučena u džins švercovan iz Italije, a zimi i u bundice iz Turske od prevrnutog a neošišanog ovčijeg krzna, generacija blagoslovena početkom koji joj se pruža nicanjem svih novouređenih zelenih površina, betonskih zgrada koje su sve ličile jedna na drugu, igrališta napravljenih na mestima bara i ševara trčkarajući bezbrižno između božijih stopa i blagoslovena neznanjem šta leži ispod njenih nogu. Jer tek neki santimetar ispod novozasejane  trave mogle bi se naći u brzini iščupana dugmad i polomljene naočare i čaure mnogih metaka, a možda i poneki pramen kose. 



Jer tu, baš tu je jedne ne tako davne godine gospođa Pavlas izašla iz reda i sa istom onom pristojnošću ali i distancom kakva se ima prema razvodniku u pozorištu kada se traži svoje uredno rezervisano mesto, zamolila mađarskog vojnika da joj pokaže gde se tamo napred bliže stratištu i ručnim granatama provaljenoj rupi na ledu, nalazi njen muž, jer ona bi želela da ipak bude sa njim i da ode sa njim i da li biste bili ljubazni... I vojnik ju je odveo do same obale (skakutala je za njim u tankim cipelicama, na brzinu navučenim) da bi držeći muža pod pazuho, sa sigurnošću i ponosom, kao kada se ide u crkvu nedeljom i svima se može pokazati da je u pitanju jedna solidna i čestita porodica, zakoračila na daske pružene do mitraljeza... Grotla i matice... I sticajem uvek ciničnih okolnosti tek što su gospodin i gospođa Pavlas, sada već mrtvi, gurnuti pod dunavski led, stiglo je naređenje da se sa ubijanjem prestane, i prestalo se.
Oni iz reda koji su gledali blage oči gospođe Pavlas kako se obraćaju vojniku, posle toga su se pitali da li je pogrešila ili nije.
A niko od njih nikada nije pronašao odgovor na pitanje: da li je preživeti uvek najbolji put kojim se može poći. Bog je opet prošao Limanima i ničeg više nije bilo da podseća na vreme pre njegovog dolaska, a opet tu i tamo, može se i na novim ulicama primetiti pogled kome ni smene bogova ne mogu ništa. 

Fudbal

 

Na samom početku Fruškogorske ulice, odmah sa desne strane u prizemnoj kući, bila je berberska radnja majstora Miloša Bozejca. Jedna jedina prostorija sa dve stare naslonjače sa osloncima da može glava da se zabaci, cicana firanga da odvoji ćošak što služi kao ostava za sitnice, i priče o fudbalu.
Pa se majstor zapriča sa onima što čekaju na red čitajući stare sportske novine, pa počne da preživljava jučerašnju utakmicu, pa propuštene šanse... pa mlatarajući rukama ostavi dečka što poslušno sa čaršafčićem oko vrata već sedi ispred rošavog ogledala te održi kraće ali žustro predavanje kako današnji fudbal nije kao što je nekad bio, mada ima i danas dobrih igrača, ali da nema više one duše,... eto, golmanu Vasketu se na jednoj utakmici, onomad, sasvim zaledio dres po rukama pa su morali da mu ga posle utakmice seku sa tela da ga skinu, ali nije ni jedan gol primio ... to je bio igrač ... a danas ovi novi, vuku se po terenu kao babe ... i tako. 
Majstor Bozejac je po svim zidovima, da ih ukrasi, rajsnedlama kačio slike fudbalera isečene iz novina špicastim berberskim makazama. A jedina u ramu okačena, stajala je skromna reprodukcija neke slike devet Jugovića. O tome majstor nije pričao.



Fudbal je prava tema za radnju dobrog berberina. O njemu možeš pričati sa svakim jer u fudbal se svako razume. Kako i ne bi, kad je sva ravnica od Boga dat teren za fudbal, samo ga treba obeležiti, a svako dete fudbaler, samo treba bolje pogledati. Ako sa mušterijom navijaš za isti tim, ogovaraćete druge, da su nesposobni što gube a da potplaćuju sudije ako pobeđuju. Ako navijate za različite, napadaćete svaki svoj tim za igru ispod mogućnosti, preplaćenost i nesposobno rukovodstvo. Jedino oko fudbala se ljudi mogu na miru pošteno isvađati i izgalamiti a da ni trun ni senka ne padnu na prijateljstvo i komšijsko poštovanje, zato fudbal i jeste jedna prava, naša igra.
O politici, na primer, ne valja. Ni sa Golog otoka se još nisu svi pošteno ni vratili i još se tu, okolo, kreću ista ona fenderaška lica, samo su kožne zamenili grombi kaputima, i sve se čuje i svugde dozna, a promeniti se ionako ništa ne može. Još je puna Salajka crnih marama, još se po kućama pesme pevaju u pola glasa iako je Miletić još na trgu, ali više ne njegovom, nego Slobode. A kakva je to Sloboda koja kad dođe uzima, a ne daje...
I druge teme su opasne jer dele ljude, a i one se sve na kraju opet svedu na politiku. Jer sva priča o politici i jesu podele. Na naše i njihove. Ali, ni svi njihovi nisu njihovi, niti su svi naši, naši. Ima i među njihovima naših, ali, na žalost i njihovih među našima. Pa njihovi nas vrebaju, a njihovi među našima, rovare. Pa onda treba biti oprezan, ali ne samo prema njihovima nego i prema našima, jer se nikad ne zna koji je naš, u stvari, njihov. U fudbalu su stvari jasne, naši imaju crveno bele dresove a njihovi nemaju, i ako ima njihovih međ našima, odmah se vidi i odmah se zna. Za sudije se ionako sve zna, od samog početka.
Samo je sa ponekim, i to retkim, poznatim i pouzdanim, stari majstor hteo o nečem drugom, i to samo o golubovima.



Neka je to neuhvatljiva tajna. Nigde toliko topline i života nema kao u golubarniku, u gugutu, lepetanju krilima, mirisu, u rukom napipanoj mekoti perja kicoškog gaćana ili elegantnoj    snazi visokoletača. Pa se onda o tome nikome i ne priča, već se samo sa onim ko to isto od ranije zna tek po koja reč razmeni. Golubari se među sobom i u tišini razumeju. A i golubovi se između sebe ćutke razumeju. Kada uzlete, prvo naprave krug nad uzdignutim licima zadivljenih, da prema suncu nađu pravac, pa onda, po nekoj svojoj golubijoj komandi, polete punom snagom ravnih zaveslaja. I nikada golubovi ne sleću na drvo ili telefonsku žicu već samo na kućni krov. Na krov svoje kuće. Jer golubovi su pitomi, naši, i znaju gde šta spada i znaju reda, pa sleću gde treba, baš kao što i ljudi idu trotoarom uz kuću, a drum je za kola. I stoku.
A kuću domaćinsku i sav drugi život prepoznaje i njoj teži. Pa onda na odžaku rode a pod strehom laste sviju gnezda, mačke se pribiju pa predu na suncu, tu se i deca rode i tu bude i svadbi i mirne starosti. Šta vredi mišarima, orlušinama što same i divlje krstare nebom nad Banatom, što jedini od svih bića u ravnici mogu da pogled dignu na sunce i da gledaju sjaj zvezde ne trepćući, kad žive od strvina i krepavaju od otrovanih miševa. Na kraju nikom ne trebaju, mrtvi na sred oranice, ni za supu ni za trofej. Jeste to i beda ali i narav ravnice, jer ravnica divljinu ne podnosi.
I tu uvek neko naiđe, pa se razgovor opet vrati na fudbal. Jer berberin mora dobro sa svima, i da pazi na sve, jer svima i treba. Bogati paze kosu iz besa a sirotinja jer drugo nema, pa bar time da se pokaže. A golubove, ionako, nemaju ni jedni ni drugi.
Na kraju, kad se dan završi, i kada se kosa sa poda pomete metlom od petrovačkog sirka, kada se brijači uredno slože pored kaiša, o koji se obavezno dooštre pre brijanja, majstor zaključa radnju. Pod banderom sa sijalicom od sto sveća čeka ga crn bicikli, pa on uštine nogavice drvenim štipaljkama, da mu ne upadaju u lanac i ode u sumrak.
Tako ga je jednog, ni po čemu drugačijeg sumraka, sa bicikla oborio i na mestu ubio sjajno plavi autobus Volvo, ponos novosadskog gradskog saobraćaja, na bulevaru Maršala Tita ispred novootvorene robne kuće Stoteks (ime joj je nastalo ranije po sovjetskom običaju davanja imena spajanjem prvih slogova više reči, a od naziva STOvarište TEKStila).
Kada je posle nekih godina žuti buldožer rušio kuću sa odavno ispražnjenom i zatvorenom majstorovom radnjom, na poslednjem preostalom zidu još su se videle jeftinim rajsnedlama pričvršćene požutele fotografije fudbalera koji odavno nisu nosili dresove sa slika (jer dresovi se menjaju, samo treba dočekati). Jedino je mesto za sliku sa ramom bilo prazno. 

Milan

 

Često je mislio o ocu. Ponekad ga je i sanjao i iako je lik u svakom snu bio pomalo drugačiji, Milan je uvek znao da je to njegov otac. I bio je siguran i bilo mu je toplo.
U stvari, oca se nije mogao sećati jer nije imao ni tri godine kada su ga uveli u polumračnu kapelu gde je na odru ležalo nepomično telo. Žene su bile crnim zabrađene a dim sveća i vonj ustajalosti gušio je dete još prestrašeno sinoćnjim upornim zavijanjem njegove kerice Fife u školskom dvorištu pod prozorom skromnog stana. (A nedugo posle ga je i Fifa u igri ugrizla pa su je lovačkom puškom ubili i odsečenu joj glavu poslali da se ispita na besnilo.) Majka je južnjački prenaglašeno tugovala i danima plakala da bi potom sa surovom trezvenošću sirotinje otišla kod one babe u selo da joj uradi abortus oštrim guščijim perom, jer i sa jednim detetom će teško sirota učiteljica, a sa dvoje... Trudna udovica nikome ne treba, a koliko god prosto, toliko je i tačno da se život na život nastavlja. A smrt na smrt.
Sa drugom decom seoskom igrao se Milan pored rečice Brzave i lovio vodene kornjače i belouške, tu i tamo bi mu komšinica Slovakinja poklonila neku košuljicu koju su njena deca prerasla, ali dom nije imao. Sa majkom je teško živeo, jednom je čak i sa konopca skidao, o koji se iz njoj znanog razloga okačila. Bila je soba u koju nije smeo da ulazi, a jedini ko se sa njim igrao i bavio bio je učitelj Sofron, ali on je dolazio retko, i noću.
Kad je svugde počeo rat, u selu rata baš mnogo i nije bilo. Samo su partizani srušili mostić preko Brzave pa kada su došli Nemci svi su mogli da vide kojom brzinom je njihova inženjerija napravila novi, a sama vojska je bila jaka, čista, sa okruglim kutijama za hranu i sapun, umivana svako jutro do pojasa hladnom vodom, uređena i nepobediva.



Onda su otišli, ostavljajući za sobom nekakvu papirnatu zastavu Rajha istaknutu nasred sela, koju su dečaci iscepali praćkama i koju niko nije zamenio. Samo je njihov drugar Fricika imao pravu pravcatu malu uniformu sa crvenom trakom oko rukava i svi su mu zavideli što je imao psa vučjaka koji se zvao Wolf.
Tek posle je došla Crvena armija rasterujući sve pred sobom, na licu mesta ubijajući Vlasovce i čerkeze, silujući, ginući i pljačkajući satove. Kod njih je u stanu čak jedan crvenoarmejac i prenoćio, pokazujući usput Milanu na karti gde je Kamčatka, odakle je došao. Ujutro je otišao na rasklimanim kolima (bez jednog točka zamenjenog debelom motkom) koja je vukao islužen konj, a na kojima je pisalo, kao i na svim tenkovima i svim kazanima: NA BERLIN.



Posle Rusa je došao mir, a nove vlasti su ogradile susedni Molin i od čitavog sela napravile sabirni centar u koji su dovodile i tu držale Švabe iz čitavog Banata. Kada su na kraju one koji nisu poumirali vozovima deportovali za Nemačku, deca su kroz rešetke prozora vagona menjala komadiće hleba i posudice sa vodom za fine majstorske alate, čelične metre u pljosnatim kožnim kutijama i sitno izvezene maramice. Na kraju je po naređenju i sam Molin porušen buldožerima, izoran i poravnan, da se ni mesta ne zna gde je bio. Kao da to može.
Milan je sa majkom prešao u Bečkerek gde su je poslali da bude vaspitačica u domu za ratnu siročad, pa je i on, uz njih, rastao kao siroče, i mislio o ocu. Jer otac je važan da se u njemu vidi šta bi od tebe moglo da postane, i važan je da ti kaže da si u pravu i da radiš ono što je pravo. Jer samo onda je čovek zbilja jak, kada je miran i u miru sa sobom. Bez oca, uvek postoji kolebanje u kome nema ko da presudi, sumnja koju nema ko da rastera i potreba za pohvalom koju nema ko da uputi. Otac je karika koja vezuje za sve što je bilo a i da imaš sa kim da se oprobaš, pa ako pobediš, da si stvarno pobedio.
A stric mu je rekao da je njegovog oca rođeni otac na robiju i u smrt poslao. I da je zato on sa matorom zveri prekinuo zauvek. Rekao je da zna gde mu je otac sahranjen, između koje dve grobnice, i da će ga tamo odvesti i pokazati mu. Jer grob niko ne obilazi i zarastao je i više ni oznaka nema.
Ali, nije se tako desilo. Otišao je Milan u Beograd na studije, oženio se školskom drugaricom i dobio sina, pa još jednog, pa prešao u Novi Sad da podučava đake da razlikuju trave. Očev grob nije nikada pronašao, a dedi na sahrani nije hteo da bude.



Jednom je šetao napuštenim grobljem u Novom Sadu, među velikim crnim spomenicima sa nemačkim imenima. Tada je već nosio bele košulje i odela od listera i bio uvažen, kada je na jednom spomeniku pročitao napis na nemačkom koji je govorio da nije umro onaj koga nema, već onaj koji je zaboravljen. Pa je stajao pred tim grobom sa nepoznatim imenima, pa je otkinuo stabljiku različka da je spusti na ploču crnog mermera, jer nije važno gde se cveće spušta nego na koga se tada misli.
I da se veruje da se zaista u sećanje može dozvati zvuk očeve violine.

Kal

 

Milanu je ime dala majka za uspomenu na svog brata Milana koga su u ratu ubili Bugari gurajući mu usijanu metalnu šipku u anus, pa je u najgorim mukama umirao nekoliko dana dok mu je utroba trulila a cela odaja smrdela na fekalije i spaljene iznutrice. Ubili su ga zato što nije mislio da su Bugari i Makedonci jedno te isto, a i zato što su nekoga svakako morali da ubiju. Ko god nije siguran šta mu je duboka namera, uvek mora nekoga da ubije da bi surovošću postupka sakrio svoj besmisao pred onima koji svedoče.



A deca su na periferiji Kumanova imala važan zadatak u domaćinstvima: žetvu kala. Kao i svi, i Milan je, kada su krajem leta dolazili u goste rodbini, dobijao posudicu i oštar nožić, pa je od ranog jutra do podneva išao po užarenoj ravnici i do pola zarezivao zelene kuglice, da bi posle skromnog obeda ponovo kretao od mesta sa koga je tog jutra krenuo, i sa nasmešenih usana razrezane čaure na oštricu skupljao izlučenu belu smolu, neprovidnu i mirisnu, koja je na vazduhu tamnela, tvrdnula se i koju su zvali kal. A uveče, stariji su pažljivo iz drvenih posudica strugali prikupljeno i istresali na čiste bele krpe, i kad se nakupi dovoljno, uvijali sadržaj tako da dobije oblik omanje pogače, a tako su to i zvali, pogače.
Pogače su sušili u ostavi a deca su uvek gledala kako da se uvuku u teskobnu tamnu prostoriju i u tišini udišu tajnoviti izdah kala koji se suši, i da budu mirna, i da im nije stalo do uobičajenih igara. I da teturaju kada izađu i da svako vidi drugo.
Milan je uvek, kada bi mu kal protrljao oči i hladnu ruku stavio na čelo, video neku muziku koja mu pada po koži kao zlatasti polen, pa je i spržena okolina počinjala da mu liči na masnu banatsku ravnicu. A ima i u Banatu da je neko zanesen i onda kažu da izgleda kao da je spavao u konoplji.
Milan je bio dete, i igre su bile dečije, a tuga je bila velika. Jer tuga ne gleda koliki je čovek nego koliko mu je srce. Da ga ispuni do najdaljeg kutka, onog do koga još ni Žil Vern nije uspeo da stigne. 

Klizaljke

 

Nikola je mnogo voleo klizanje. Sa drugarima je svaki slobodan trenutak provodio na ledu a vešto je igrao i hokej grubom palicom napravljenom od loše obrađenih letvica, sve uprkos naočarima koje je od detinjstva nosio. Klizaljke je na putu za zaleđeni Dunavac nosio kicoški prebačene preko ramena, jednu napred jednu nazad, vezane pertlama, a jednom se i potukao kada su neki mangupi pokušali da mu ih otmu. Pa je dobio klizaljkom po licu i zaradio gadnu ranu na obrazu, ali ga je na hirurškom prijemnom zašio doktor Perišić tako dobro da se posle skoro ništa nije videlo. Bio je odličan đak i odgovoran u svemu. Zato su mu roditelji i poveravali malog brata na čuvanje, pa ga je Nikola vodio sa sobom na klizanje i strpljivo mu na cipele navrtao sličuge gvinterice, one što mogu da se na razne dužine stopala šrafovima prilagode. Brat bi onda sa strane uglavnom celo popodne sa ukrivljenim nogama prestajao, jer mu cipele, ali baš ni malo, nisu zglobove držale, a Nikola se pred devojčurcima pokazivao i sa drugovima jurcao, a i one su njih gledale. 



Nabacio je neko, usput, da treba pripaziti i da je led malo dalje slab i da je baš tu negde onaj njihov drug prošle godine pod led propao i da su ga tek nedeljama kasnije pronašli, svog naduvenog. Ali, niko nije to baš pažljivo slušao, jer dok je čovek mlad dotle je i besmrtan, pa sa njega dah smrti sklizne kao kiša sa namašćene hartije, pa ni za pričom o smrti nema interesa. Smrt i led se uvek nekom drugom događaju, a i bratu je već bilo hladno i svako malo je piškio okvašenih nogu i plačljivo dosađivao žaleći se na bol i hladnoću, pa se moralo kući.
Gimnazija u koju je Nikola išao bila je najcenjenija u gradu, a on je uvek bio predsednik odeljenske zajednice jer je bio najbolji u svemu, i sportu i učenju, a i poreklo mu nije bilo sumnjivo, i otac i majka ispravni ljudi, komunisti od omladinskih dana. Samo su ga u horu zamolili da više ne dolazi, a i to ne zato što mu je nedostajalo glasa.
U svetu izniklom na gvozdenom zaboravu, sve je bilo jasno. I kako se oblačiti i šta govoriti, kako se ponašati i o čemu ne pričati. A nije se pričalo ni ko je koga u Petrovaradinu žicom za plast vezao pa živog spalio, ni ko je popa u Ledincima pred celim selom na palac oderao. I život je bio iznova predvidiv, kao što posle proleća ide leto tako posle gimnazije dolazi medicinski fakultet, na kome se napornim radom i vrednim učenjem, visokim prosecima i ozbiljnošću prema obavezama, stiču prava na male ekstravagancije u oblačenju ili ponašanju. Mladi doktori otkrivali su hobije, skijanja, lov, tenis, sitna nevaljalstva na dežurstvima, i svi će dobiti posao i svi će dobiti stanove i oženiće se koleginicama i vredno će raditi i družiti se između sebe, ići na kongrese i imati decu i moderno ih vaspitavati... Godine prolaze a život je cev, glatka i jasna kao cev puške lovačke, koja uvuče dete u kolevci a na kraju sanduk zakovan u zemlju ispali, i nema tu prostora ni za zastajkivanje a kamoli zaustavljanje, preispitivanje ili skretanje. I Nikola je to znao i tako je i radio.



No, kako to već biva, dok su se želje i planovi gomilali, život se potiho izvukao iz zakrečene zmijske košuljice za koju su se sada već čitave generacije grčevito držale i niko nije primetio kada su preko noći počeli da se na nedavno pravljenim teniskim terenima pokraj Dunava za vreme relaksiranih gemova i setova jasno čuju topovi koji su rušili gradove, a da se uz podlokanu obalu sve češće upliću koreni vrba i kose mrtvih. I odjednom, čitave generacije primernih omladinaca što su se pravile da se ništa ne događa, dezertirale su i bežale u Segedin i Bratislavu i tamo živele po skromnim stanovima, da se ne bi ponižavale skrivanjem po ormanima na svako zvono i bledele od koraka pred vratima i da ih ne bi vojna policija sa lisicama na rukama nosila na klanicu. Došlo je vreme u kome se nizvodno od Vukovara rečna riba nije jela.
Ali, uprkos svemu, sve te kolone begunaca nisu pristajale da njihove uglačanosti i oštrog nišana, jednostavno, više nema. Možda se nije ni moglo pristati jer bi to značilo da je sve do tada bilo laž, da su njihovi životi bili lažni, da nije bilo i da neće ni biti nagrade za njihove napore, i da je sve bilo uzalud i pionirska marama i karanfil u knjižici. 



Sneg je padao napolju a Nikola je sedeo za stolom zastrtim debelom čojom dok je krupije zašivenih džepova žnjeo sa ploče žetone, na čije brojeve kuglica nije pokazala, istim pokretima kojima je i Smrt svoje i crvene i plave žetone grabila sa slavonske ravnice. Trebalo je do fronta, bratu, doturiti bele štrikane čarape. Baka ih je naštrikala znajući da vojniku život čine suve noge i uredna stolica, bar se čarapa za života sirotinjskog naštrikala. Jer ako od metka ili mine već ne može da se sačuva, barem od zime može. A kuglica posle pokaže ili ne pokaže.
Svetlo je čilelo i Nikoli se prividelo da točak usporava i lebdi i da kuglica pokazuje njegov broj i da krupije, ali sad nekako drugačiji, suvlji, viši i bleđi, sručuje pred njega pregršti žetona i kako ih on zgrnute u čojani pokrov prepunog naručja nosi do kase. I kako prosipa na hrastovu dasku celu tu šarenu gomilu plastičnih kružića i kvadrata stavljajući povrh svega i svoja svedočanstva i diplome i medalje i crvenu knjižicu partijsku, kako devojku što unovčuje doziva i kako iza mesingane mreže nikoga nema. Kako vreme kuca u slepoočnicama, a on ostaje sam sa gomilom bezdušne plastike i obezvređenih papirića... i kako je led sve providniji i kako puca pod klizaljkama, kako kliza sam, sve teže, i kako noge upadaju, kako propada do članaka, do kolena, kako ga davi težina mokrog šala, dok mu se pred licem ređaju lica profesora i svi ga ispituju i pitaju ga stvari toliko strašne da uši pokriva da ih i ne čuje, a kamoli razume.

Viršle

 

Nikola je žarko želeo klizaljke. Ali, ne bilo koje, nego čuvene C.C.M. klizaljke o kojima je mnogo puta pričao sa drugovima, i svi su se divili njihovim osobinama i kvalitetima, iako ih niko nikada nije svojim rukama opipao niti na svojim nogama osetio. A znao je Nikola i da je mala šansa da do njih ikada i dođe jer kada bi ih, na primer, pred bakom slučajno pomenuo, ona se već na pomisao takvog rasipništva hvatala nepobedivog argumenta “znaš li ti koliko se za te pare viršli može kupiti”. Pa kada je Nikola ponekad za rođendan, ili neku drugu priliku i dobijao nešto novca od rođaka, ili roditeljskih prijatelja, uglavnom su se kupovine završavale na nečemu “pametnom” ili “što ti zaista treba” i nikada na svim onim toliko željenim stvarima kojih je bivalo samo po komisionima. A tamo su se jedni pored drugih svetlucali dokazi tamnećeg sjaja pre rata imućnih porodica i vrednog rada švercerskog. I naravno C.C.M. klizaljke.



Baka, pak, nikada nije mogla da razume bilo kakvo ulaganje u klizanje koje bi prevazilazilo trud da se uzduž, preko daščice, rastegne gvozdena žica i da se to onda priveže za cipele. I da se tako po ledu tocilja. A viršle su (zašto baš viršle?) ono o čemu je maštala po svim tužnim mestima po kojima se posle velikog rata povlačila. I sve je, nekako, u viršle preračunavala, jer to je večita osobina sirotinje da novac preračunava u ono čega je željna, a ne da o novcu kao o njemu samome, kao o iznosu ili zaradi razmišlja. 
I dukat sa likom Franje Josifa dobije se na rođenju, ili se ne dobije, a sav ostali život se broji u kilogramima brašna ili šećera, glavicama kupusa, litrama mleka. I kaput se nasledi pa se prevrne, i džemper se opara pa se nov naštrika, i cipele mnogo puta pendžetiraju i blokeji prikucaju. A Rozental serviz se u razgovoru uzgred spomene, da se ipak zna da se i u otmenost, uprkos svemu, razumemo.
A Nikola je hteo klizaljke, i to C.C.M. I pantalone koje bi ličile na one sa omota singlice koja se na svim rođendanima slušala, a ne one kod krojača Teodora Grbića šivene, u kojima se u svakoj prilici, “pristojno izgleda”. Hteo je da nosi kosu sa šiškama napred opuštenim, kako su Bitlsi nosili i smejali se kako on nikada nije, ali je uvek kod berberina šišan na meru i način na koji se jedino moglo šišati.
Da uvek pristojno izgleda i ničim se ne izdvaja i ne upada u oči i čeka da drugi uoče njegove kvalitete, da prednjači kada ih sa školom organizovano povedu na branje kukuruza. I da bude zahvalan za sve što mu je pruženo.

Nenad

 

Ne postoji, valjda, ništa na svetu što može biti tako mokro kao mokra zelena čoja. Kada se po kartaškom stolu prospe piće iz visoke čaše, prevrnute u kasnim časovima kada čula više nisu tako oštra, kada je važno nešto drugo a ne misli od tog jutra, i kada jedna misao, uvek neočekivana, pogura u uglove sve ostale misli, tečnost se prospe po gustim i nežnim dlačicama. Kroz nizove prozračnih kapi i mehurića (ponekad među bilijarskim kuglama?) vidi se površina tkanine koja se sporo kvasi i tamni. I svaki pokušaj da se hitrim potezom ruke to nekako ukloni, pogrešan je i tužan, jer prekine neumitno i dostojanstveno upijanje koje se ne može izbeći, ali koje ima neko od Tvorca predviđeno trajanje. Zamah mrtvom krpom uvek za sobom ostavi izbrljani trag razmazane vlage, nevešt i besmislen baš kao i svaki pokušaj da se prevare vreme i sudbina.
Isto se tako, bez žurbe, kvase i ramena čojane uniforme i treba nešto vremena da tkanina najzad popusti pred upornošću kiše koja u ravnici pada odasvud, pa da pokrivka postane mokra i teška, kao lepljiva zemlja pod koju se na kraju obavezno leže. Mokri šinjel upoznaje čoveka sa grobnom hladnoćom i onome ko ga nosi ubrzo i smrt postane bliska i logična, sasvim prirodan nastavak prokvašene uniforme sa nevažnim i, često, promenljivim oznakama. 
Uniforma i nije odeća, u pravom smislu te reči. Ona je više zavičaj ili čak krčma jer se ne oblači, ne svlači i ne menja, no se u njoj, sve jednoj istoj, jede, pije, smrdi, ubija i umire. I blato se na njoj osuši pa se sastruže oštrom četkom, i dugme se vojničko drvcetom prihvati kroz žičanu rupicu dok smotra ne prođe, ako nema konca da se zašije ili ako je duh poklekao.



I uvek iznova, kod Sente, udare uniforme jedne po drugima, uvek isto terane sa nekog vrha, da se sve sa sadržinom iscepaju i iskrvare u slavu i za interes nakupaca narodnih lakovernosti i preprodavaca Božijih reči. Uvek se sablje najžešće ukrste u borbi za krune tumača istine, a ne za istinu samu. (Jer sva su teranja u te borbe samo ponovno premazivanje istih fasada debelim slojevima loših boja, da se drečavošću sakrije trulež a debljinom smrad.) I uvek neko neće da u tome učestvuje, i uvek neko strada.
Tako je bilo i taj put. Rat je počinjao, teško i tromo, a generali su surovošću rušenja i besmislenošću ubijanja zamenjivali odsustvom razloga i bledilom cilja. Na noge su nazuvane čizme da ih sve sa nogama razbacuju mine, da se bez milosti gazeći komšijske leje sakriva sopstveni strah ili sram i da se pristaje na laž i pokvarenjaštvo, ili uživa u njima.



A Nenad nije mogao da pristane. Ali ne zbog neke naročite hrabrosti ili ubeđenja nego iz nemoći da se preko noći odrekne svega ceo život učenog, da se sa susedima dobro živi, da se svakome na njegovom jeziku poželi dobar dan i da se pred nepravdom ne ćuti. Otac mu je od detinjstva govorio da se najveća nevaljalstva i čine uz obećanja najviših ideala i da je put do pakla popločan dobrim namerama. A poslednjih godina premnogo se o srpstvu svugde unaokolo govorilo i na mestima gde ga nikada ranije nije bilo. Suviše branitelja na premalo napadača, suviše prevelikih reči izgovorenih od premalih ljudi, suviše državnim poslovima naglo uspaljenih žena. Nije to bilo ono srpstvo u potajno pečenom slavskom kolaču skrivano od spoljnih očiju, u porodici čuvano uz sliku kralja i krsnu slavu, svetog Aranđela. Ovo je bilo nešto drugo, prostačko i zajapureno, šansa ološu da samozvano u ime svih čini sve i ništa dobro.
Ispeo se zato Nenad na balkon senćanskog magistrata da govori okupljenim ljudima, da im kaže da ne veruju, da se ne uplaše i da ne pristanu. Da je sreća kada deca roditelje sahranjuju, a da u ratu te sreće nema. A dole, u tami slabo osvetljenog trga, kao da je proticala reka koju je skoro mogao da vidi nagnuvši se preko ograde. Reka koju su činile čojane rezervističke uniforme, uniforme vojske zemlje koje više nije bilo, sa prekrojenim šajkaškim kapama, sve mokro i spremno za smrt. I žene su bile tu, sa decom u naručju, pristojne i zabrinute. Zabrinute za svoje ljude, govoreći između sebe sa katoličkom uzdržanošću, održavajući usput i neki spontani red, zračeći sviknutost da se biva žrtvom uz sveprisutni oprez prema tome kako će sve to izgledati u sutrašnjim prepričavanjima. 
Preživelih. 
Uspeo je Nenad da ga saslušaju, uspeo je da od reke na čas postane jezero, da neka nada, varljiva kao i uvek, na čas zaiskri, i da se ljudi za trenutak zaustave pred klanicom. I dan i noć je govorio, i dan i noć su slušali i suze i uniforme su se sušile, i sve je izgledalo moguće.
A onda su ga uhapsili i poslali u rat, i njega i sve druge. Rat kao rat, bio je u ravnici, kakva je i banatska, dosadan i besmislen, krvav i blatnjav. Živeo je Nenad u tom ratu u uniformi bez oznaka, jer više ni jedna značka ni kolajna nije imala smisao, i bio je talac svog nepristajanja iz koga više nije bilo časnog izlaska.
A ima, u stvari, neki trenutak kada čovek više i ne bi da beži nego bi da sedne i sačeka sudbinu, pa kakva god da je. Da je pogleda u lice i zakrvavljene joj oči, pa da prestane stalno umiranje na komadiće, nego da na miru sklopi oči, pokrije se ravnicom i odmori.
Na kraju ipak nije poginuo. Vratio se sa sećanjima na traktorske prikolice koje su se umesto klipovima slavonskih kukuruza punile neprepoznatljivim leševima. Vratio se sa nepcem punim otužnog mirisa usirene krvi i ukusa plemenite divljači bahato izrešetane automatima (jer ko ne poštuje ljude ne poštuje ni jelene, a i tek čizme ne čine spahiju, jer nije gospodar samo da ubija nego da se sluša). 
Sanjao je korpe krvave ribe sa ispalim očima, pokupljene sa površine reke kada u dubini eksplodira ručna bomba bačena u pijanstvu, ili tek iz zabave. I mirisa prženja te iste ribe dok se ciganski kerovi cvileći i gušajući otimaju o smrskane glave i iznutrice. 
Ali slika koja ga je od tada opsedala bile su staklene oči koje su ga okruživale, i pitanje.
Da li ljudske oči promene boju kada vide što im nije namenjeno?Bilo je posle još ratova, vadio je plavookom detetu gar iz nozdrva i kuvao mu mleko na vati natopljenoj alkoholom, treskale su bombe i vatrene lopte od noći pravile dan, ali nikad više nije obukao uniformu niti obuo visoke čizme.
Od svega, samo je jednom, na obali Tise, gledajući kako voda nosi Tiski cvet, pomislio kako su ti, svi jednaki i mrtvi leptirići sa sada nakvašenim i teškim krilima, leptirići koji žive samo jedan dan u godini, jedino što traje u Banatu i što će se verovatno i dogodine ponoviti. Sve ostalo zemlja popije i ljudi zaborave jer nema ko da ih podseti, a ko će sve to i pamtiti. 

Mirko



Bleštavilo pomešano sa vazduhom udarilo je o lice kao šamar kada je grub pokret strgao tešku kapuljaču. I kapci su jedva zadržali da nesvikle oči ne spali sunce još visoko nad horizontom. I polako, polako, odelilo se nebo od zemlje i video je ispred sebe ravnicu do u beskraj, a klečao je pred njom kao pred oltarom, nigde ni crkvenog tornja ni betonskog silosa, samo pruga, prava kao iz petrogradske legende, i samo pruga, nasip od tucanika u daljini i ništa. I kao da niko nikada nije bio na tom mestu i kao da, kada bi na njemu ostao, niko ga nikada ne bi pronašao. I ne treba telo ni ukopati, već ga zemlja sama upije i, od podzemne vode razblaćena, rastvori u humus, plodnost i rodnost i sve lepo dok ne znaš od čega se sačinilo. A u uglu oka, čizma.



Na slepom oku, okrugla usta od pištolja, a iza njih glas, po prirodi službe bahat, da plaši, i u nekoj školi ili na kursu naučene reči. Reči koje govore da se od žene, sina i porodice oprosti i da će sada umreti, i šta mu je trebala ta politika. I da će sada umreti. A iz njega sve bi da krene, i suza i slina i bljuvotina, a rebra pretesna dok se na nebu kao užareni kovitlac ždrelo stvorilo da usisa i odnese i da bude kraj.
A uvek tako i uvek isto, uvek meso pred olovom, grč fazana pred ljutom sačmom, trk jelena sa raznetim srcem ili pistolj što se diže prema pognutoj glavi, masna zemlja da krv popije i čizme da zemlju ugaze. I da se ništa ne promeni.
Oteli su ga sa sred ulice dok je išao od zubara pipajući jezikom novu plombu. Ugurali na zadnje sedište, nabili grubu kapuljaču da ništa ne vidi a i da teško diše i gurnuli glavu među kolena, da izgubi orijentaciju i da nikako ne može znati kuda se vozi i kuda skreće. I vozili, dugo, i skretali i stigli.
Iznad uha je pištolj škljocnuo, a glas ništa nije rekao. Opet kapuljača i opet vožnja i neko stepenište uz koje se penje uz guranje i okretanje da se opet izgubi svest o prostoru, pa lift, pa opet, i vrata i tesan hodnik i neki stan, za socijalizma pravljen sa zelenim poderanim zastorima na prozorima, i bez kapuljače memljiv. A uvek su ista lica onih kojima država da za pravo, i upre prstom na one druge, i ima i u ekavici i u ijekavici iste lažne prisnosti, i brate i jarane i pesnica u slabinu uvek ista da zaboli i ponizi. A sve su znali i kad je i s kim razgovarao i o čemu i da mu je žena s detetom pre par dana baš šetala pored gimnazije i kako se neki nepoznati čovek ponudio da joj pomogne, da skine dete sa ograde od metalnih kopalja, da ne padne da se ne ozledi jer sin je to, i živo i, Bogu hvala, zdravo dete.



Početkom osamdesetih godina sve je izgledalo drugačije, i novi ljudi su pevali nove pesme, stresajući sa cipela prašinu davnih i tuđih ratova, a on je izučavao indijsku filozofiju pa čak je i putovao do Kalkute i Bombaja i izgledalo je da će tu i tamo zapaljeni mirisni štapić i poneka smotana cigareta sa kartonskim filterom, kao beli tamjan razgoniti siva odela i reči koje ništa ne znače. I sve je imalo budućnost i sve je iičilo na trku u kojoj si svakoga dana sve bolji jer i imaš s kim da se odmeriš. A sada, dvadeset godina kasnije, kada se laktovima neuspešno brani stomak, meki trbuh od surovog udarca, pitanje samo dođe. Da li je sve ono ranije zaista postojalo ili su nekoliko poslednjih godina jedino što je na kraju ispalo važno, a bile su najpraznije, najružnije i najogoljenije u prostačkom kreveljenju siledžija u lice svemu što se oduvek poštovalo i što se uvek i poštuje. Ali oni to nisu znali. Uzmu pušku u ruku, ne mogu da dočekaju da zapucaju. Obuju čizmu, ne mogu da se strpe do prilike da zgaze u neko lice.
Dani su prolazili. I on nije imao šta da im kaže, isto kao što nikada nije imao šta da im kaže. Vratili su mu sve iz džepova i tražili da sam sve pregleda, da se uveri da ništa ne fali, da se uveri u njihovo poštenje. I opet kapuljača i opet kola koja smrde na krv svinjske polutke ili leša koji treba skloniti. Izbacili su ga pred betonskim zidom i rekli da ide i rekli da se ne okreće.



Pošao je polako, da ne potrči, da se ne ponizi pred očekivanim metkom u potiljak, tim trkom, uvek bezuspešnim, i hodao. U zidu video je stepenice, popeo se uz njih i gledao kako gori ulica Kneza Miloša i kako   vatrogasci i policija izbezumljeno kovitlaju, jara mu je oprljila kosu i trepavice, a on je istim sporim hodom, otišao po ženu i sina da napravi plan da ih negde odvede, da ih skloni jer pakao je već bio tu.
I samo je video ravnicu kao tanku skramu nad morem kostiju.
Gde kad čizma zagazi u blato, upada u utrobu nekoga iz prošlog pakla, prošlog rata, prošle države, koga će možda, ali samo možda, jednoga dana još samo po zubima moći da prepoznaju.

Poljanica

 

Ima jedno mesto, iznad srušenih tunela u koje se ulazilo sa srušenog mosta
Slobode, odmah ispod srušene zgrade Televizije Novi Sad, sa koga se mogu videti stubovi srušenih mostova i Maršala Tita i betonskog, Žeželjevog. Blatnjava nevelika poljanica na koju se može spustiti sa puta prema Sremskoj Kamenici, sa koje se toliko toga može videti. I Tvrđava i okuka Dunava, gde je velika reka najšira na svom toku, i bela mermerna lađa Banovine, i kostur Radničkog univerziteta. To je jedino mesto u okolini gde se može doći kolima, uživati u pogledu i biti sam sa sobom.
Noću, tu se može bezbedno pobeći iz diskoteke ili kafića i uopšte iz prevelikog društva, da se nađe malo privatnosti i samoće za razgovor u dvoje ili za ljubav. I da se taj razgovor i ta ljubav i nehotice prinesu na osmeh životu kao još jedna pobeda i još jedna nada.
Na poljanici su za vreme bombardovanja bili ukopani protivavionski mitraljezi, i odatle je pucano svetlećim mecima koji su tih noći osvetljavali nebo. Ostali su od tada, u sasušenom blatu okamenjeni, tragovi teških gusenica, ali ih ipak kiše ravnaju i sama se od sebe kruni zemlja u iskopane rovove i sve su oni plići i sve se teže to poznaje u samonikloj travi i korovu. I smrt i život su tu, na poljanici. I poginuli i nerođeni, i napušteni rovovi i upotrebljeni kondomi. 



Mada je smrt jedina izvesna budućnost, život je jedina smislena sadašnjost. A to malo blata oivičeno vazduhom i putem kojim prolaze nezainteresovani, ostaće tu gde je, skromno i istinito, odmorište Aranđelu na usluzi ljudima.
Kao i sva ravnica.