Sva ta ravnica

First topic message reminder :



Nenad Čanak, autor ove zbirke-romana ili romana-zbirke ulazi u srpsku književnost sa jasno vođenom intelektualnom i poetičkom mišlju, sa izgrađenim stilom, sa izrazitim smislom za vizuelno...
... On Vojvodinu ne samo da poznaje i voli, on je savršeno razumeva i opisuje. Blatnjavu, razularenu, radenu, gospodsku, tragičnu... Smeštajući u svoje delo sudbine junaka koje spaja i porodično stablo, Čanak ispisuje tragične životopise svojih predaka, određujući nehotice i sudbine njihovih potomaka, koji, gle čuda, u ovim geografskim prostorima najčešće bivaju žrtve političkih i istorijskih okolnosti, a njihove tragične sudbine određene su pre fatumom nego njihovim tragičkim krivicama.

Од Баната према Срему
ниско облаци
ноћ се спустила
па се не види
Само моје мисли
по равници путују
ја их пошаљем
ал се враћају.

Panonski mornar
Đorđe Balašević,

Gledam Banat, Srem
I Baćku s Fruške Gore
Gledam tako, a u duši lom
Tu je nekad, kažu knjige, bilo more
Čekalo me pa presušilo
Rodjeni sam moreplovac, ko Magelan
Il' još bolje ko admiral Kuk
U ravnici usred njiva gubim elan
Nasukan u žitu morski vuk
Mog mora nema
I ne znam šta da radim
Moj stari, kaže
Da ni Dunav nije loš
Mog mora nema
Al' ja živim u nadi
Da možda ipak negde
Srešćemo se još
Život mi je zato gorak kao tonik
Tuga moja bez kraja I dna
Al' na sreću tu je mesec, svetionik
Vodi me kroz hladno more sna
O, gde baš mene
Da takvo nesto snadje…

Ljudi iz ravnice imaju neke svoje puteve. Možda baš zato što sa svakog mesta u ravnici uvek možeš krenuti na sve strane....

APRILSKA VOŽNJA KROZ VOJVODINU

Po Vojvodini se roje zelene pčele, ljubičasta zasipaju oranja, dave se u vodama Tamiša i Begeja i hvataju se o mostove i skele, grozde se poljem o šumarke i međe, uzleću s plota i točku sa paoca i kolovozu sa srebrnih leja. Nikad odjednom ne videh toliko pčela, na njive što su još sinoć bile smeđe pala su krilca crvena i bela, a iz slomljenoga u ogradi koca zeleni i modri rojevi se viju. Proturim li glavu na prolećni vetar,
lice na njemu glogom mi procveta. Po Vojvodini se roje mlade pčele, kao deteline list su im krioca, uvlače mi se u nedra, u pazuha, i zuje oko snova i oko sluha. Nigde nema više grančice gole; pružim li ruku kroz prozor, istog trena roj prolećni sa zukom na nju seda i sva olista kao prut topole; nagnem li se iz zahuktala voza, kosa mi namah postane zelena, o trepavice se nahvata zelena rosa. Po Vojvodini se rasule svetle pčele, krioca su im sitna kao u prosa; dignem li oči nebu, tamo leži neskupljen beo otkos do otkosa.

sada već davne 1770. godine prva grupa Slovaka došla je na Pazovačku pustaru i sa već tu nastaljenim srpskim porodicama formirali su Pazovu /tada samo Pazovu, tek dolaskom nemačkih porodica dobijamo perfekat "stara"/ kakvu danas poznajemo.
Za tih 250. godina sačuvali su svoj jezik, tradiciju, običaje, nošnju, kulturu.

''...jer ne znaš ti šta je Vojvodina
ako nisi prohodao
njenim severom i njenim jugom
ako nisi otplesao svoj čardaš sa tugom
sa pokislim žitom
ako nisi u njeno srce uronio
i nećeš znati nikad
ako nisi sa sobom poneo taj ukus starine
taj vetar koji te ošine preko obraza
kad mu na put staneš
pa kad zalutaš među sokake
i udari te miris zore i prvog jutarnjeg hleba
i ako ti to ne treba
i ako ti ne zafali u sumrak
pod dudom starim čaša dobrog vina
onda nemamo o čemu da pričamo
jer ne znaš ti šta je Vojvodina...''
Željko Krznarić

Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu ništa ne vraća dozive. Popiju ih daljine. Jata lete u mestu, i mogu se ubrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke. Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, i posle desetak koraka već hodaš po nebesima...
Mika.A.

Nosila je jelek svileni
Kao u pesmi narodnoj

I krstić, znak na lančiću
Da nekog čeka navodno
O, to su bili svatovi
Sve kićeni i zlaćeni

A mi smo bolje svirali
Neg' što smo bili plaćeni

Al' dobro sad...

Nosio sam šal od kašmira
I prsluk protkan tajnama

Baš od takvih su je čuvale
Tetke sa 'ladnim trajnama
K'o srna me je gledala
Žalosnom pesmom sluđena

Čije si pile, pirgavo?
Što nisi meni suđena?

'Ej, da...

Hej, pusti kose pune polena!
'Ajde, baš u inat baba-rogama!
'Opla, digni suknju iznad kolena
Znam da kriješ čardaš u tim lepim nogama!

Rekoh joj: "Beži, mani se
I traži bolje partije!
Premala je moja tambura
Da te od kiše sakrije"

Rekoh joj: "Ja sam samo tu
Da vreme brže proleti
Ja nosim čizme skitaljke
Mene je teško voleti..."

Pa da...

Hej, doleti mala senice!
Tu, na moje zlatne čivije!
Vatra šara, tvoje zenice!
Razbij nešto i zaigraj ludo, divije!