Sva ta ravnica

First topic message reminder :



Nenad Čanak, autor ove zbirke-romana ili romana-zbirke ulazi u srpsku književnost sa jasno vođenom intelektualnom i poetičkom mišlju, sa izgrađenim stilom, sa izrazitim smislom za vizuelno...
... On Vojvodinu ne samo da poznaje i voli, on je savršeno razumeva i opisuje. Blatnjavu, razularenu, radenu, gospodsku, tragičnu... Smeštajući u svoje delo sudbine junaka koje spaja i porodično stablo, Čanak ispisuje tragične životopise svojih predaka, određujući nehotice i sudbine njihovih potomaka, koji, gle čuda, u ovim geografskim prostorima najčešće bivaju žrtve političkih i istorijskih okolnosti, a njihove tragične sudbine određene su pre fatumom nego njihovim tragičkim krivicama.

Sremci

Kad Bog stvori Srem stvori i nas Sremce
Pa sad kakvi smo, takvi smo, svoji na svome.
Nismo gladni, niti žedni, ne kukamo,
Ne brukamo, ni za čim ne žalimo
Po izgledu smo jedri i rumeni,
Po naravi prgavi i brzi
U radu marljivi, u odmoru šaljivi
Ali više na tuđ račun.
Dok radi i stvara oca svog poštujemo i slušamo,
Tek kad umre onda progledamo.
Svoje žene se ne bojimo, ali bez nje
Ništa ne smemo da uradimo.
Braću i sestre volemo dok ne počnemo
Da se delimo.
Od cele familije najviše volemo teču
A najrođeniji rod nam je šurakova žena.
Jako smo pažljivi i ne volimo jedni drugima da smetamo.
Kad jedan komšija izađe na šor, onaj drugi odma ulazi u avliju.
Dosta smo pobožni. U crkvu idemo jedne godine za Božić
A druge za Uskrs. Bogu se molimo uveče u krevetu,
Krstimo se tek kad počne da grmi.
A koliko nas ima? Mnogo brate, ne bi stali ni u jednu manju državu.
Za nekoliko decenija biće nas i više, kad postanu Sremci i
Svi oni koji su kasnije stigli ovamo.

(Radivoj Prokopljević - Proka)

Mesto sa najbezobraznijim imenom u Vojvodini



Severno od Planinske, naselje kod pruge ili Pičkovac… Sve su to nazivi koji su u upotrebi kod 95 odsto stanovništva Sremske Mitrovice za deo grada čiji je pravi, oficijalni naziv naselje Braća Maletić.
Različite su teorije o poreklu imena ovog mesta u Vojvodini. Od toga da je sagrađeno na velikoj udaljenosti od centra do toga da su njegovi prvi stanovnici bili ginekolozi.



„Kažu da su ginekolozi prvi koji su u ovom naselju sagradili kuću i da je naselje dobilo naziv Pičkovac“, navodi nam prolaznica.
„Ovo je periferija grada, ovde su nekada bile njive. Tu gde stojimo je bila bašta i ovaj deo Mitrovice je preko pruge, a sad imamo podvožnjak pa smo priključeni gradu, nemamo osećaj odvojenosti od centra grada prugom“, objašnjava jedan meštanin.

Da se ne stide imena, potvrđuje nam treći sused.

„To je normalno za ovde, mi smo se uklopili u to. Nije me ni sramota da kažem kad me pitaju odakle sam, ja kažem „Normalno, iz Pičkovca“.

(izvor, prvo 2013 Blic, pa svi ostali do ove godine, mnogo ih je da ne navodim)

Đura Šefer Sremac

SREMAČKI ŠERETLUCI

(satitične i druge priče)


P O S V E T A

SENIMA SVOJIH RODITELJA
UMESTO PREDGOVORA

HUMOR – HLEB NAŠ NASUŠNI

Kada je čovek sit rada, ranog ustajanja, a kasnog leganja, ponekad sit kuće i ukućana (bože moj, dešava se, živi smo ljudi!) i, konačno, sit svega, pa i sebe sama – onda treba da se lati debele hladovine i dobroga humora, pa će mu nestati od života umora. Šalimo se, naravno, nije ovo nikakav recept o ponašanju, ali može ponekad i da upali, sve zavisi od nas samih.
Smeh je, svakako, izraz prijatnog, veselog, razdraganog raspoloženja skupljanjem mišića lica, propraćenog glasom grcavog, slatkogušećeg ushićenja, sa učestalim ponavljanjem onih nedefinisanih slogova koje u svojoj nemoći obično pišemo: „ha-ha-ha-ha-ha ...“
Čemu i kome se čovek, u stvari, smeška, smejulji, kikoće, kliberi ili keseri?...
Najgorče se smeje sebi, a onda ga ostali i ne interesuju. Lepša je ona vrsta kolektivnog smejanja, na žurkama i zabavama svakakve vrste, jer kao da jedva dočekamo da se kikoćemo i vrištimo nekontrolisano preglasno. Svakako da su prednosti smejanja u gužvi u tome što ne padamo toliko u oči ostalima (uklapamo se u psihologiju ponašanja „mase“).
Pošto nije (a ponekad i jeste!) „životinjka“ (čini nam se da se i hijena smeje!), čovek se prvo pubertetski smeška simpatiji, pa onda zasmejava svoju decu u cilju nekog nazovi „vaspitanja“, da bi im bio zanimljiv, a ispadne budalast, nespretan klovn. No, ne treba zameriti, bolje se smejati nego tući. A tek kad mu se jezik zapliće, kad popije koju više, onda ti se taj prijaško smeje, što bi rek’o naš narod, k’o lud na brašno.
Deke i bake se smeju starački, u pola glasa; ne dolikuje im pred unucima da se suviše keze, a nemaju zuba, pa mogu da im ispadnu veštački i onda je totalno propala stvar – umesto smejanja oni postaju subjekat ismevanja.
Kikoće se đavo kad u nas uđe, pa iz pakosti i obesti načini tikvana i zvekana, šašavka i bezveznjaka, a ne znamo ni kako ni zašto. Đavolska posla!
Grohotom se smejemo kad smo baš „iščašeni“ u nekoj situaciji, kad ne znamo ni kako ni zašto nam se aktivirao centar za smeh u mozgu – ali prosto se gušimo od smejanja, i fino nam i lepo, i ne želimo da takvo stanje brzo prođe. Posle toga nastaje druga faza našeg novog, nazovimo ga,
„zakasnelog smeha“ kao reakcija na onaj malopređašnji – pa se smejemo sebi što smo se tako, od srca, cerekali. To životinje zaista ne znaju – blago nama, ala smo pametni!
Međutim, odgovor na pitanje kako (zašto) nastaje smeh trebalo bi da bude vrlo jednostavan, ali nije: kada prisustvujemo nekoj sceni koju nikako nismo očekivali, onda se naš prepametni mozak buni smehom, sa svim njegovim gradacijama, od te neobičnosti. Što je situacija čudnija, to je i naša zagrcnutost smehom veća, snažnija, dovodi nas čak i do suza. Svakako da ovo nije potpun odgovor na pitanje.
Humorističko-satirična vrsta smeha ima visoku prođu na našoj svakodnevnoj političkoj sceni, ali umesto da bar malo doprinese izlečenju negativnih društvenih pojava, ovaj oporo-gorki smeh samo pokazuje (i dokazuje) koliko smo neuk i priprost narod, jer – smejemo se sopstvenim glupostima.
Bilo kako bilo, smejati se treba i tako osloboditi negativnu energiju.Posebno to lepo stoji pripadnicama nežnijeg pola, pod uslovom da imaju sve prednje zubiće, naravno,ne veštačke „konjske“.
Pa i čika doktori i bele tete doktoričice preporučuju da se treba smejati jer, vele ovi pametni umovi, smeh nam život produžava (samo, nemojte se zasmejati na pešačkom prelazu da vas neki auto ne pošalje u večna lovišta – onda ovakva teorija o dugovečnosti nikako ne drži vodu).
Mi se baš lepo raspričasmo o tako blagodejstvujuščem smehu – smeškanju i smejuljenju, kreveljenju, grohotu i kikotu, cerekanju, keserenju i kliberenju, cikotanju i cikanju, i vrisci i vrištanju... – i tako, valjda, dokazasmo da se bar u tom pogledu naše ličnosti razlikujemo od raznih živuljki i zverki, da ne krenemo sad sa pričom o dinosaurusima i zverogušterima i njihovom načinu „smejanja“ (meni se sve čini da se u Spilbergovim filmovima baš lepo kezače i cepaju od smeha ovi proždrljivci kad čereče svoje protivnike!?).

I zato – smejmo se, smejmo, od jutra do sutra, pa opet Jovo nanovo i tako lečimo naše depresije, možda produžimo za koju godinicu
življenje i životarenje. Dosta nam nerviranja u ovom ozbiljno-neozbiljnom svetu haosa i nasilja! Samo, pripazimo da ne ispadnemo poprilično tupi i glupi ako smo u svome naprasnom smejanju usamljeni u društvancetu jer ostali nisu na vreme ukapirali šta nam je toliko smešno. Obrasmo tada zelen bostan!
Setimo se još onih situacija kad gledamo neki nazovi humoristički program na našoj kvazi-duhovitoj televiziji, tipa „Grand-parade“, pa pametni kamerman prošeta preko razvaljenih vilica gledalaca da bi, valjda, dokazao koliko smo zasmešljiv (čitaj: priglup) narod. E, onda, ništa ti drugo ne preostaje nego da se valjaš po fotelji i do mile volje grohotom smeješ zagrcnuto-zasmejanim facama na ekranu, posebno kad im dopre do malog mozga da su baš oni u prvom planu na „sliki“ džinovskog monitora. Tada ti je zagarantovan provod u kućnom ambijentu, od smeha i smejurije.
A što se tiče same definicije satire, tog oštrog Juvenalovog biča kojim treba efikasno šibati po negativnim pojavama u društvu, što će reći, po pojedincima   koji nas vode u ambis kao Domanovićev dični „vođa“ – ja se ne bih ovom prilikom bavio suvoparnim teoretisanjem ; samo ću citirati jedan slikoviti rimovani aforizam neznana autora, koji se zadržao u ovoj staračkoj tikvi još iz studentskih dana sedamdesetih godina, prilikom obrade teme o satirama Radoja Domanovića:
„Glavom ovan ide na buzdovan pa ponovo, da stvar bude grđa, ide glavom da mu bude tvrđa.“
Baš sjajna metafora za satiru i njene stvaraoce.
I da zaključimo: ko se smeje, taj, valjda, o zlu ne misli (jedino ako ti se, ne daj bože, iskezi ironično u lice!). I čika Darvin je bio u pravu – postadosmo od čovekolikih majmuna jer – i oni se smeju, sigurno na neki svoj, majmunski način. Zato nas danas majmunišu – neki tamo majmunoliki, zna se već koji, da ih ne uznemiravamo prozivkom.
Ipak, trebalo bi poslušati (i primenjivati češće u životu) onu irsku poslovicu: „Imaj vremena za smeh – to je muzika duše.“ Avaj! A šta ćemo sa „nemuzikalnim“ čovekolikim bićima 21. veka!?
5.01.2011.

Priče na temu: Objedinjavanje različitosti ili kako pisac vidi tri plemena jednog naroda, ali kojeg?

BOLAN MUJO, LAJKUŠA SREMICA I DIČAN CRNOGORAC
− ’Oćemo l’ se mi ritat međ jastucima, bolan, Srem’ce moja? Ama, hanuma si mi, bilo bi reda, ovajdićeš se od mene!
− Okani me se, moj Mujo, pusti tvojih ritanja i bolnih boleština! Udario ti k’o zvonar na džinovsku klepetušu u fruškogorskom manastiru, pa nikako sići s užeta!
− Kud ću, bona, s’lazit, nisam se ni objesio!?
− Ma, vešaj se ti kod svog babe, ne kod mene! Toga ovde u Sremu nema, a jok! Kod nas se prave muškarčine vešaju samo ženi oko vrata, a ne k’o ti – uvek si nešto bolan i prebolan. Obesio si ga ti odavno.
− Kako veliš? Ja to samo ’nako, ne od zbilje.
− Vidim po tvom kratkom učkuru, ne moraš mi se pravdati, mužu moj. Što veli narodna pesma: „Imam muža kao puža... Gde je koza nogom stala, mog je malog zatrpala.“ A-ha-ha-ha!
− Okan’ se belaja, Srem’ce draga. Ne tjeraj me da vidiš tvoga boga!
− Ne daj bože, nema se šta ni videti! Takvi’ sam se ja pasulja već nagledala, ne „prebranca“ nego onog krupnijeg – „tetovca“.
− Misliš, čvrsta graha u junaka!?
− Ama, koja graha, crni Mujo!? Stiglo proleće, a tvoj „kukurekčić“, tobože prvi vesnik, još skriven džonja u žbunju. Ćuti samo i visi – sve mi nešto na visi-deku liči.
− Ne vrijeđaj ti đogata, hanumo moja! Ne mogu se ja pohvalit šumet’nom k’o ti, sva ti korovom obrasla.
− Ta, nemoj mi kasti! Kako i ne bi kad nema kosca. Nit redovno kosi, niti vodu nosi! Ne može ga čovek ni za rep ni za glavu u’vatiti!
− A šta ćeš se kog vraga, za rep vatat? Da nisi ti neka đavol’ca?
Tol’ko živim s tobom , a ne napipah ti roge.
− E, bene benaste! Otkad ti nabih rogove... ovaj, za mal’ ne reče!
− Šta veliš, crna ženo?
− Ništa, ja to onako za sebe. Samo se prisećam kako si im’o ćorak na prvoj bračnoj... znaš već. Kamol’ sreće da sam tada ja uzela stvar u svoje ruke k’o đavolica, ne bih sada za tuđim rogom čeznula.
− O čemu ti to, ženo, trabunjaš, ništa te ne razumjem.
− Kažem, kako sam ti se za novu sortu graha ’vatala, za malog
„smežuranka“...
− Ama, sjaši ti, bona, s mene! Nijesam ja s tobom ovce čuva, Srem’ce moja debeljuškasta.
− Kad sam ti debeljuškasta, što si me oženio? Dobra sam ti bila kad smo noćivali pod senikom...
− Ćut’, jadna ne bila, može nas komšija Pero čuti! Znaš da taj nikad ne spava, samo viluje po guvnu, i danju i noću.
− Kažem ti, Mujko moj, kad si ono pod senikom pečurku tražio.
− A na to misliš, đavol’ce jedna! Utubio sam ja to ovom svojom glavurdom. A jesam se, bolan, onda nažder’o pečuraka!
− Još kako, k’o brav. Posle si se natočio pive, kako veliš, leg’o lepo u seno i zahrk’o, a ja ostala jadna sama da te gledam, željna k’o nova mlada... A ti hrčeš li hrčeš k’o siti hrčak.
− Što si, bona, ostala željna, mogla si i ti malo uzet pečuraka!? A ’đe si bila, dok sam ja testeris’o sve u šesnaest, ’nako u snu? Kad se probudih – ni tebe ni ti ludi’ gljiva!
− Bolje da si na javi testerio, moj Mujo. A ja sam ti o tome sto puta govorila di sam bila dok si ti bunc’o od pive. Zvao me komšija Pera da mu poguram traktor, a nije ’teo da mu odma’ upali, sve dok ja nisam došla.
− Šta imaš ti njemu da guraš traktor? Zar u po noći, ženo!?
− Ta, bilo već sunce granulo, lepo se baš podiglo! Kako ne bih? Znaš da nema žene, a ko će mu pomoći ako neće prva komšinica. Posle sam mu nabacivala, dobacivala i prebacivala... mislim – seno.
− Crna ženo! Jes’ da nam je prvi komša, al’ on nije oženjen, znaš, nije zgodno...
− Ih, Mujaga, pa baš zato. Takvi se ne boje žena k’o ti. A-ha-ha-ha!
− E, baš si vrag, pusto žensko! Šta se Pero ima tebe bojat, nisi ga valjda vilama napala, bog s tobom!?
− Otkud bih ja to? Znaš da sam miroljubive prirode. Pustio me Pera da ga pobedim. K’o veli, komšije smo, pa nije red.
− Kako, bona, žensko da pobjedi muško!?
– Lepo, moj Mujaga. Je l’ reče ti malopre da treba poštovati prvog komšiju? Ja sam tako i činila ponudila sam mu i kafu i rakijicu... Mislim, kad smo pos’o svršili.
− Ama, šta ste svršili, jadna ne bila!? Kad si sve to postigla, ženo?
− Sve se može kad se ’oće, posebno ako je seno nekošeno, a mlado – željno kosača.Valja ga natenane razgrtati, rastresti, pa mu kolac zabiti u sred plastića, da ga neki vetar ne bi ponovo razbuc’o k’o svinja masnu torbu. Sve smo mi to lepo postigli i svršili na vreme, dok se još sunce nije pridiglo.
− E, vala, imam baš pametnu ženicu Srem’cu! A šta posle bješe?
− Ništa naročito. Opkladio se Pera da će me oboriti porebarke, ako se porvemo.
− I? Nisi ga, valjda odbila, ženo? Nemoj da se zavadimo s prvim komšijom!
− Pa, znaš, moj mužiću, prvo sam se malo nećkala: te ’oću li, te neću!? Nisam tebe pitala, a ti hrčeš. Na kraju pristadoh, pa kud puklo!
− I ko je, bolan, pobjedio?
− Niko, moj Mujo! Bilo nerešeno: čas on nadjača, pa na mene, čas ja na njega, te ga lepo složim porebarke da je sve stenj’o od muke.
− Pobogu, ženo, nisi mu valjda nešto polomila, ne daj bože!
− A jok! Takvi se junaci ne lome lako. Što ga više pritiskaš, sve je žilaviji, drčniji...
− Dobro, bona, šta si zapen’la! E, baš mi laknulo. Nemoj mi samo komšiju Peru sramotit, pusti da i on ponekad pobjedi.
Dobro, Mujo, kad ti kažeš. Poslušaću, bez brige. („O, bogo moj, bene od muža!? Ta, pustila sam ga i popustila već triput, al’ ne smem nikom kasti. I večeras sam ga pozvala da mi uradi – popravni. Javio mi da mu opet ne radi traktor. Ne mož’ bez mene da ubaci u brzinu. A što ima menjač! I nikad se ne žali da je bolan i prebolan.“).
Šta to trabunjaš sama sa sobom, ženet’no moja?
Ništa, Mujko, ništa važno. Nešto se samo preslišavam.
Malo prije si se već preslišavala! Znaš šta bi te pit’o, al’ nemoj se ljutit. A đe ti je, bolan, onaj tvoj bivši drčni Crnogorac Rade, koji ’ladovinu cuku krade, ha-ha-ha!
Pusti ti mog Rada na miru. Bio je on kršna momčina, al’ nije nam se
dalo.
A što, jadna ne bila?
Pa, onako. Tražio da mu donosim svako bogovetno veče lavor i da
mu one njegove dugačke nožurde perem, a duge gaće ni u sred leta skid’o nije.
Ta nemoj mi pričat! ’Ajd’ za gaće, ni pô jada – odrast’o čovek u ’ladnoj planini.
Kako da nije! Meni baš dosadilo. Pored moje sremske ravnice da
čuvam brdske ovčice!?
I samo zbog lavora i njegovih gaća vi se rastadoste?
Ama, nije. Još poč’o da mi govori nekakvim novim jezikom, ništa ga nisam razumela.
Kako, bre, nisi kad smo pleme jednog istog naroda!? Jesmo l’ se u Dejtonu pomirili, bolan? Ima tome već jedna i po decenija.
Ma, jesmo đavola, da sad nešto ne lanem. Al’ mene politika ne zanima, Mujo.
Đe si ono stala, bolan, sa tim tvojim Radom što besedi nekakvim stranim, reklo bi se – marsovskim jezikom!?
U pravu si, mužu moj. I dok mu prostrem krevet i ušuškam pod jorgan, pa se ja malo plaknem i polagano zavučem pored njega...
I šta bi, crna ženo, šta bi!?
... a moj Rade hrče li hrče – sve se gore tresu od Kotora do Durmitora. Fale mu još samo gusle i deseterac!
Ejvala, baš naleti na pravoga, dičnog Crnogorca. A je l’ istina ono sa stolicom što mu stoji odma’ uz ležaj?
Kako da nije, moj Mujo. Čim ustane tolika ljudina, mora jadničak da se stropošta na sedalo k’o kokoška, veli da se odmori od spavanja.
Ha-ha-ha! Onda sam ti ja još i dobar mladoženja, Srem’ce moja okrugla, pa debeljuškasta. Ista si k’o ona tvoja lepa štrudla što je uvijaš s makom i orasima.
Šta mi vredi što sam takva kad si ti večito bolan i prebolan. Kad smo već kod oraha, Mujo, ’oćemo li se malo podžilitat jastucima, kako ti veliš, nismo davno?
Šta ti je, bolan? Zar u pô bela dana!? A znaš da me i krsta nešto stežu, stra’ me ukočit se, pa šta š’ onda bez mene, jadnice moja.
Znam ja da se ti ukočiš uvek na pogrešno mesto. Odoh ja do komšije Pere da mu pripomognem. Javio mi da mu ost’o još nedovršen koji plastić sena, a ne može, jadničak, sâm da mu pribije kolčinu u sredinu i ponovo uplasti. ’Ajde uzdravlje, pa kad se otkočiš, zovi me, Mujaga moj dragi.
Dobro, ženo, srećan ti rad.Pazi samo, Pero je od tvoje sorte. Da ne bude svaka ’tica svome jatu. Sremac i Srem’ca, gotova pleten’ca. Čuvaj se. Nema više bratstva i jedinstva. A ja odoh vidjet voćnjak, sav se u behar dade, milina očima gledat! Mašala!
TREĆA NAGRADA DIOGENES 2009 – SARAJEVO