Sva ta ravnica

First topic message reminder :



Nenad Čanak, autor ove zbirke-romana ili romana-zbirke ulazi u srpsku književnost sa jasno vođenom intelektualnom i poetičkom mišlju, sa izgrađenim stilom, sa izrazitim smislom za vizuelno...
... On Vojvodinu ne samo da poznaje i voli, on je savršeno razumeva i opisuje. Blatnjavu, razularenu, radenu, gospodsku, tragičnu... Smeštajući u svoje delo sudbine junaka koje spaja i porodično stablo, Čanak ispisuje tragične životopise svojih predaka, određujući nehotice i sudbine njihovih potomaka, koji, gle čuda, u ovim geografskim prostorima najčešće bivaju žrtve političkih i istorijskih okolnosti, a njihove tragične sudbine određene su pre fatumom nego njihovim tragičkim krivicama.

Đura Šefer Sremac

SREMAČKI ŠERETLUCI
(satitične i druge priče)

DOSITEJEVA TORBICA

Krene ti tako, prijatelju moj, čuveni naš pisac, jedan od najvećih prosvetitelja, posle svetog Save, na putešestvije po nepismenim krajevima belosvetskim, od zapada do istoka Jevrope i nazad. Pogađaš, beše to čuveni Dimitrije Obradović, „u kaluđerstvu narečen Dositije“.
Kao da sad gledam kako je prebacio torbicu preko ramena (i danas su takve u modi!), a u njoj spakovao domaću ’ranu: sir, pršut, poneku glavicu luka (krompir će sâm, kasnije, preneti iz Male Azije i tako, posmrtno, spasti evropsku sirotinju raju od teške gladi). Umalo zaboravih hranu duhovnu – knjižice i rukopise. Tumarajući tako po belome svetu, u potrazi za znanjem, zaseo bi na mesec-dva, pa i pola godine, kod nekog bogatog trgovca, dobrotvora, mecene (ne donatora kao danas, koji autora iskoristi debelo, za uslugu) i decu mu učio, naravno, za konak i hranu. Domaćin bejaše silno zadovoljan što mu tako velikoumna glava, svetski čovek od nauke, dečurliju poučava u ta neprosvećena vremena. A novac bi se svakako izvukao. Znao je naš cenjeni Dositej oblikovati dušu junoša što beše „podobna mekom vosku“ i tako graditi od njih velike ljude.
A čemu ovakva prosvetiteljska (prosvetarska!) bajka od pre više od dva veka, ako nema nikakvo naravoučenije!? Ta, i deca današnja znaju da će ih učiteljica odmah majci prijaviti (u tajke nema poverenja) ako ne znaju
„šta je to pisac hteo da kaže“ u tamo nekakvoj basni o lisici i gavranu ili, ne daj bože, o ona dva glupana jarca što se sretoše na brvnu preko potoka, pa nijedan neće da popusti. Ne treba biti premudri dobri Dositije, pa utubiti koliko njemu značajno beše to dobročininstvo ljudi po belome svetu. Trebalo je knjige pečatiti (štampati) za tu istu mladež kako ne bi (s)krenula na stranputicu, a za tako komplikovan, dugotrajan (ne kao danas) štamparski posao trebaše debelih para. Da mu je spisateljski posao uspevao dokaz su
„bukvice“, da im naslove ne nabrajamo, koje se sačuvaše do današnjih dana, na „polzu“ (korist) i „prosveštenije“ potomaka kroz vekove. Nije zalud besedio: „Knjige, knjige, braćo moja, a ne zvona i praporce.“
Nažalost, još nije dorasla naša današnja torbetina za đake prvake Dositejevoj torbici, što ostade kao spomen i opomena ljudima od (ne)kulture, (ne)pismenosti, (ne)obrazovanja i da ne ređamo. Broj pismenih nepismenjaka se povećava (zar u svemirsko doba!?), a smanjuje broj učenika. Neshvatljivo kakva je to matematika sa više od jedne nepoznate. Nigde logike, samo nestašica para na svakom koraku. Eh, da nam je sad Dositejeva torbica, pa da se malo prihvatimo njegovog znanja (ne krkanja i
žderanja po promocijama – kakve neukusne reči!). Možda bi nam došlo u glavu kako (pre)živeti kad ti za knjige treba, za jednog školarca u kući, više od pola prosečne radničke platice, da ne kažemo – cela penzijica. Ako je to danas sasvim normalno, onda na kojoj strani su oni drugi, mislim naspram roditelja i jadnih školaraca sa krivim kičmama. A o velikom Vuku, ocu srpske kulture i reformatoru jezika i pravopisa – nekom drugom zgodom.

(NE)PISMENJAČKI (P)ADOVI

Kao profa književnosti sve manje se bavim humorom. Đaci me često
satiru.
Naš besmrtni Vuk sakupio je, za ceo život, jezičko blago za samo dva Srpska rječnika, od pametnih, mada nepismenih ili polupismenih guslara. Današnji političari su produktivniji: gude li gude samo praznom glavom, a izgude par tomova rečnika. Vulgarizama.
Draga gospodo srbisti, nemojte rušiti, ni za živu glavu, đake na testu samo zbog jednog slova (ups! – boda), spustite se na njihov nivo! Pismeniji su od većine televizijskih jezikoslovaca.
Doduše, nisu goluždrave spikeričice krive što su dikciju učile kod deda Pante kočijaša, a taj je znao bolje da jaše nego da piše. Bude tu divnih uzdaha, kreveljenja i prekrštanja batačića kad zumira kamera – bar neke vajde za oči, ako već uši TV-gledalaca nemaju šta da čuju. I spikeri se vrlo lepo poštapaju zagrcnutim rečenicama dok po studiju šetaju – reklamna odela. Blago TV-(bes)poslenicima, sad ostvariše i konačno zakonsko pravo da gule raju za (ne)plaćanje pretplate. Ko je to pitao široke, smršale mase da se pretplate na vazdušni prostor za slanje telećih vizija? Bolje da čovek kupi celu kilu govedine za ručak nego što bulji blagotelećim pogledom, po ceo dan i noć, u velikog brata i golišavu seku. O divljanerima sa Farme da ne trošimo reči.
A što se tiče (ne)radničkih (p)adova, odličan nam gramatičko- istorijski put razvoja radničke klase. Širom drumova stoje putokazi u budućnost, sa natpisima: radim sâm, uradio si, izrađen je, naradili smo se, prerađeni ste, doradiće...– besposlena omladina. Privatnici teraju radnika da rinta ceo bogovetni dan za sitne pare. To mu je suđeno – od dana pri(h)vatizacije, pa i ranije. Bolje poterati pretećim paragrafima političara da pročita, slovo po slovo, bar Politiku, kad se njom već bavi. Trebaće mu kad bude blejao za skupštinskom govornicom. Posle lakirane cipelice šta je sad na redu: možda gaće, od kočopernih golubova gaćanera koji nerazumljivo guču kroz svoje podebele gronike!?
Bistro veli naš narod: udruženi – čovek i magarac su pametniji. Namagarčena raja nigde u politici ne vidi čoveka, fali joj ne samo Diogenov fenjer nego cela – hidroelektrana! (Ne)priznata učena glava zbori tek posle smrti. (Ne)učena politička tintara ubira, za života, zlatne plodove svoje mudre – ćutnje.
Bolonjska predavanja (ne)znanja studentima za nas su u domenu fantastike. Studenti moraju da štrajkuju – na dosadašnjim ispitima navukli se na bajkoviti virus balkanskog hepienda. Ne mari ništa, nije nauka zec da će pobeći, a još uvek traje i lovostaj na našim neplodnim ekonomskim očerupanim dobrima.
Pobogu, (ne)cenjeni, namagarčeni glasači, ne dižite glas na poslanike, ne mogu oni delovati energičnije u ova finansijski skokovita i klizava vremena! Ta, man’te ih, i njihov mozak je u energetskoj krizi!
Kad sam bio ludo mlad, ne znadoh za jad. Sad me sustigoše starački (p)adovi. Nisu ni državni orasi što su nekad bili, ako su uopšte bitisali. Ili sve to beše fatamorgana, a opet – bilo nam lepo. Ako mi verujete. Beše suviše bajkovito da bi bilo istinito.

Čudni su ti ljudi Sremci. Uglavnom svi se rode i umiru ovde u Sremu. A opet i oni koji su otišli mislima su ovde a tamo venu i pričaju o njemu, pričaju o Sremu.

I Sremci imaju te oči koje suze koje zabole od visine, od planine. Tim očima prija samo ravnica i ona zemlja crnica. I vole te konje, vole kere najviše puline crne, bele a konje bele debele.

Čudni su to ljudi, toliko čudni da nikog ne diraju, nikom ne smetaju kao da su sad došli tu. Tihi su i ćute al znaju gadno da se naljute. A onda ne bude dobro. Imaju Sremci tu meru od sedam deci i ne treba je preliti..
(ne znam autora)

ZMAJ

Jedne se jeseni čudo dogodilo,
Srem se počeo rodom ponositi,
Suncokret rodio, žito rodilo,
Sve jedro, zrelo, treba kositi.

A Sremcima se baš nije radilo
Pa udarili u svadbe i piće,

Starima rintanje već dosadilo
A lenjost ušla u mladiće.

Zarđali srpovi sjajni,
Jer sremske ruke lete čašama,
Kose miruju, ćute kombajni,

A jesen tutnji kao šašava.

Pitaju Sremci: "Šta da se radi?"
Jedan drugoga gletkaju kradom,
Vreba ih strašna avet gladi
A niko da se pregne za radom.

Tad jedan Zmaj, snažan, bez premca, Dođe, pa reče: "SVE ĆU SRADITI, PRIZNAJTE ME SAMO ZA SREMCA, ŽELIM U SREMU KUĆU GRADITI!"

Đura Šefer Sremac

SREMAČKI ŠERETLUCI
(satitične i druge priče)


PACKE I ŠAMARI

Udarila majčica po guzi svoje drago detence, nestašno školarče
„četvrtog be“. Gotovo bez razloga. Teralo inat. Gde si ti video mladu babu i mirno dete?
S posla vraća se otac, grize cigaretu, sav narogušen. Gunđa sebi u bradu: „Bolje da nisam ni štrapacir’o na pos’o, samo cipele džabe izliz’o!“ Odmah s vrata zateče svog mezimca Pericu kako cvili k’o kuče, suze krokodilske lije. I pljus! – pade šamar majci. Tek onako, iznebuha, bez upozorenja, ijedne upitne reči. Da se zna ko je gazda u kući. „Dosta oni tamo mene muštraju, svi mi dele lekcije...“ – otac se preslišava. Majka općuta. Guta knedlu. Radi mira u kući.
U firmi, samozvanom direktoru, privatniku, niko da već jednom opali šamarčinu. Osilio se, brate, pa bije li bije, i levom i desnom – po stolu, gde sve poskakuju radničke
knjižice, spremne za otkaz.
Muškarci drhte, od besa, od nemoći, za viku i vrisku ženskinja da i ne govorimo. Ne plaše se muškarčine balkanske tog „malog Napoleona“, direktorčića. Pere pare! Doći će i njemu crni petak. Njih je strah od gladnih usta koja čekaju pred vratima kad se kući vrati, „s posla bez posla“. Kako detetu objasniti zašto je tata dobio „packe“ u njegovoj fabrici, što ga ’lebom ’rani? Kakva je to reka ljudi koju (ne)popularno zovu ŠTRAJK!?
Jeca Perica, kreće u školu, sa zakašnjenjem. Majka mu dodade plastičnu vrećicu... Stiže do vrata učionice. Pokuca – niko ne odgovara. Samo se žagor čuje. Čudno. Polako proviri kroz odškrinuta vrata: drugari jurcaju za loptom između klupa, po parketu. Perica odahnu i krenu ka svom mestu.
Posle par minuta, sva zadihana, obraza kao u bulke, ulazi učiteljica.
Odmah s vrata poče da drži nekakvu svoju „lekciju“:
Neću da čujem ni reči! Biće ćuški... i packi! Oni meni da daju otkaz! Na pet godina pred penzijom. Tišina tamo... u zadnjoj klupi! Mangupi! (Koji, matori ili mali!?)
Deca zaćutaše. Učiteljica nastavlja svoj nemušti glasni monolog: „Ne mogu oni (koji to „oni“!?) meni toliko malo platiti koliko ja mogu malo raditi...“
Otresiti „klikeraš“ Perica, večita mala sveznalica i pitalica, zausti:
Učiteljice, i moj tata je dobio otkaz... A mama nije stigla ništa da skuva. Jutros tata nije ostavio novce...
Šta je sad opet, pametnjakoviću?
Znate, učiteljice, nisam mog’o ručati. Mama mi samo tutnula u kesu parče ’leba i rekla da ga usput pojedem... I da ne zakasnim. Al’, znate , ja nisam stig’o na vreme... ’Oću l’ dobiti neopravdani?
Dobro, dobro, Perice sve je u redu danas. I ništa nije u redu... Opravdano si zakasnio, dete. Spremite, deco, čitanke. Otvorite stranicu broj...
Neko pokuca na vratima. Ulazi spremačica. Poziva nastavnicu da izađe. Žagore deca. Učiteljica odlazi bez svoje torbice, od koje se nikada ne odvaja ni minuta. Deca čuju dijalog u hodniku. „Ko me zove? Direktor? Šta još hoće!?“
Spremačica kurirka pored nje ide ćuteći. Učiteljica nastavlja razgovor sama sa sobom:„Zar na kraju karijere takav šamar... moralni! I finansijski! Direktor i ministar nam dele packe. Naprimali novih radnika, preko veze, a dece nema... Nisam ja tome kriva! Šta ih briga za nas pred penzijom!?“
Umiruje je sredovečna „tetkica“:
Nemojte tako, učiteljice... Sve će to dobro biti...
Koje crno dobro, u mojim godinama!? Što su rasterali omladinu preko granice! Ko da nam rađa decu? Zar mi, starice!?
Zabruja zvono. Odjekuje dugački hodnik... Đaci istrčavaju kao da će na trke. Učiteljica se sklanja do zida, propušta male „napasnike“. Da je ne obore – ne bi bilo prvi put. „Nigde discipline“ – gunđa poluglasno.
„Roditeljsko vaspitanje. I to mi je demokratija!“ Još jedan „šamar“ – po mozgu vaspitača!

Đura Šefer Sremac

SREMAČKI ŠERETLUCI
(satitične i druge priče)

ŠKOLSKA SLAVA

Sveti Sava Savu zamrzava. Okovana je ledom i privreda, a malo-malo pa se oklizne na poledici gospodin Dinar – poturi mu (ne)namerno nogu onaj ugursuz Evrić.
Školsku slavu obeležićemo radno i paradno. Lokalne goste ćemo dočekati uz slavski kolač, a onda, uz antivirusni školski orkestar tamburaša, nastaviti slavlje uz ribu i rumeno vince za prosvetarske živce. Nastavnice će blistati sa novoizlakiranim, tapiranim frizuricama, poklonjenim od frizerki - bivših učenica. (Ras)pušteni đaci će uskliknuti s ljubavlju zbog novog mini- raspusta, a i tetkice će biti svečano obučene, da se gosti lepše osećaju pri posluživanju. Radiće i grejanje – lokalna vlast će odvrnuti slavinu, ne štedeći plin, doduše, samo toga dana.
U polit-kuloarima se priča, u poverenju, da se ove godine neće deliti slavski pokloni kako se ne bi naljutila Nova godina što ni ona nije dala ni pet para za socijalne jelkice i viseće ukrase. A i šta će nam, odavno nam sve visi, a sve što visi, može i da otpadne. Ko će posle očistiti toliki otpad!? Pronose se i glasine, od nekih zlonamernika, da je svemu kriv Deda Mraz što usled globalnog zagrevanja nije mogao da dojezdi sa poklonima. U takve priče odavno više ni deca ne veruju.
Posle slave krenućemo u nove (pa)radne (po)bede, ako budemo imali prevoz prugama, što će zavisiiti od broja prugastih košulja posle intervencije milosrdne braće sa palicama. Niko nas ne sme tući jer ni prosvetari odavno ne primenjuju nasilje u školi – uvek pobegnu na vreme na zadnji izlaz (postavljeni su i putokazi u cilju brže evakuacije kad zagusti, a pogodno je i za bežanje đaka sa časova).
I tako će svečano biti obeležena školska slava, koja će biti odrađena od strane marljivih (pro)svet(n)ih radnika, jedne lepe, sunčane subote u aprilu-maju kad tikve (pametne) cvetaju, i kada se samovoljno povuče izmišljeni grip, zvani gospon-Profit, sa ovih divnih srbijansko-balkanskih prostora.
U cilju preventivnih mera, povećaćemo, vrlo disciplinovano (prosvetarska klapa je oduvek bila na visini vaspitnog zadatka) potrošnju belog i crnog luka, uz obavezan potpis roditelja (u cilju skidanja odgovornosti!?). I glogov kolac, u krajnjem slučaju (puj-puj, daleko bilo!) ponovo će se reinkarnirati, u čast naše slavne srednjovekovne tradicije, kao
uspešno sredstvo alternativne medecine. Ovim ubojnim sredstvom svi ćemo složno krenuti u boj na viruse. A onda će sve to da aminuje ministar.
Iskreno se nadamo da ćemo, bez ponovaca, prebobati još jednu (ne)potpunu školsku godinu i da će biti i vuk sit i ovce (prosvetarske) na broju.
Obećanje ludom radovanje – socijalni program za rasterivanje u prevremenu penziju na vidiku! Kom’ opanci, kom’ obojci – do nove školske slave.

SMEŠNA TEMA
(Priča o pisanju)

Kroz okna prozora učionice sunašce vragolasto zaviruje kao da želi saznati šta li to švrljaju po hartiji maleni đaci. Ozbiljne glavice naprežu misli ne bi li što uspešnije izatkale reči i rečenice na listovima vežbanke.Treba nasmejati budućeg čitaoca odgovorom na datu temu, a prvi će biti, svakako, sâm profesor.
„Pih, baš mi je i to neki naslov!“ – muči monolog mudrijaša Stevicu, švrću iz treće klupe do prozora. „Čemu sam se to slatko nasmejao – pojma nemam. Vidi samo Nenada kako žurno švrlja olovkom po hartiji, sve miče usnama kao u preslišavanju. Ala taj ima inspiraciju! Sav se predao poslu, a ja?“
Milice, prekini tamo u zadnjoj klupi! Ne ometaj ostale! – opominje sredovečni profesor dugih brkova i kratkih nerava, a gospođica Milica, koja od predmeta voli samo fizičko, baš mnogo ne haje zbog izrečene opomene. Ona kao da kaže: „Samo Vi pričajte, profesore, daleko je do crvenog kartona, ovo je tek žuti.“
Pusti me! Šta ti je, majmune!? Profesore, Mile se udara po ramenu!
gotovo u jednom rafalu ispaljuje uskomešane misli Nadica, kao da je hvata panika što sporo napreduje. „Kad sam ono bila u smešnoj situaciji...“, vodi ona istraživački unutrašnji monolog.
Prvo i prvo, Nadežda, ovo nije zo-o-lo-ški vrt – sriče gospodin profesor reči kao da predaje lekciju – a drugo: ne vidim da on sebe udara. No, ova gramatička duhovitost ne doprinosi umirivanju, naprotiv, ona izazva smeh i žagor većine učenika koji kao da jedva dočekaše malo oduška od napornog procesa pisanja. Kad profa ponovi upozorenje onim već klasičnim
„mir deco!“– smesta se smiri žagor, atmosfera postade ponovo radna. Čim je on prozvao Nadicu njenim pravim imenom, nemoj se više šaliti.
„Zar sam se ja ikad od srca nasmejala?“ – pita se smeđokosa lepotica Maja, na koju su neki dečaci već bacili udicu. „Pa, neću se valjda nasmejati od bubrega! Baš glupa tema!“ – mrmori poluglasno ona, a mangupčići jedva dočekali da prasnu u smeh.
Dosta, deco! – Vlada će dobiti ispisnicu ako nastavi sa brundanjem i mumlanjem – opominje glavnokomandujući dok kao stražar premerava, po ko zna koji put, zagušljivu (m)učionicu.
Profesore, ovde nešto šuška, sigurno je miš u ormanu! – gotovo pocikujućim glasom javlja se dugokosa Mirjana, iz samog budžaka.
Odeljenje ponovo u smeh, a Mirka kao da sebe hrabri: „Baš me briga za miša, ja se bojim samo uholeža i bubašvaba.“
Nastavi pisanje, ne ometaj rad! – prelistava novine razredni sudija, sa primetnom dosadom na licu. On kao da jedva čeka kraj mučnog umirivanja đaka koje „polako ali sigurno ždere živce“.
„Baš je to nepravda“ – razmišlja Jole iz prve klupe, inače strastveni navijač Zvezde. „Profa čita Sport, a mi ovde crnčimo. Ko li će pobediti, Zvezda ili Partizan.? Oni lepo igraju fudbal, a ja se preznojavam od glupe teme: Šala je uspela, te, nasmejao sam se, te, nisam bio ozbiljan, a najrađe bih zaplakao od muke.“
Kako vreme odmiče, u klupama sve manje žagorenja, zapitkivanja, došaptavanja. Dečurlija baš svojski prionula na humoristički obračun sa samim sobom : šušte listovi svezaka, škripuću hemijske olovke, miču se usne marljivih đačića. Seju deca svoja zrnca mudrosti u bele brazde prave kao strele. U svesti njihovoj lelujaju slike sveta koje treba preslikati slovima, rečima, hvatati ih u letu kao muve i materijalizovati na hartiji. Još će mnogo vode proteći Dunavom i Savom dok ove bistre glavice ne zakorače čvrstim korakom po tajanstvenoj stazi života, na kojoj vrebaju mnoge opasnosti. U ponekom trenutku inspiracije zasija i pravi biser zdravog humorističkog zapažanja, gotovo nesvesnog, kojim mladi autor nagrađuje sebe sama osmehom zadovoljstva što je tema, najzad, pogođena.
Uh, uspela sam, sva sam se preznojala! Ama, pusti me, Ana, treba još samo da formulišem zaključak, baš mi teško pada – filozofira Dušica cupkajući nogama pod stolom tražeći spasonosni oslonac koji će joj pomoći da stavi „šlag na tortu“, što bi rekla njena mama.
Zvono zabruja, zaječi dugim hodnicima, odzvanja metaliziranim zvukom preglasno, kao da neće nikad prestati.
Jupiii! – skače vrtirep Slobodanče, sav srećan što može, najzad, odahnuti od teškog pisanija, iako nije baš siguran da li će se gospodin
„srbista“ nasmejati slatko ili kiselo, kad bude prostudirao njegov „iščašeni odgovor“ na smešnu temu. „Bilo kako bilo, to je moje autorsko pravo“ – filozofira on, ipak, zadovoljan.
Stavljaj tačku na kraju rečenice! Nemoj da kuća bude bez odžaka – požuruje u metafori profesor buduće male „Nušiće“, pokušavajući ponovo da bude duhovit.
Jadna li mi moja kuća, a tek ukućani! Kako li će mi se mamica i tatica obradovati kad upecam kečigu – nadovezuje se na profesorovu opasku brbljivica Ljiljana. To je ona malecka do prozora što se ne plaši miševa ni
bezobraznih dečaka, ali strepi od ćaćinog kaiša zbog gramatičkih grešaka; sa mamom će ona lako.
Meni ne gine jedno „peglanje“ – kao da je pomiren sa sudbinom Bane. – Ala će ćale da mi „proizvede smeh“, čim bude video kekana, čvrstog k’o bandera. – Kakva bandera! – dobacuje Zlatko.
Kod mene će biti čitav televizijski toranj.
Deco, završavajte, nema više vremena. Evo, i odmor već ističe – nestrpljiv je proćelavi gospodin profesor.
Bolje ga poslušati, jer ako mu teraš inat, onda se pozdravi sa boljom ocenom. Već kupi po stolovima vežbanke... Stavlja ih u najlonsku vrećicu, valjda zbog kiše, jer radove nosi kući, na pregled.
„Dabogda se pocepala ta kesurina, pa sve popadalo u blato“ – gunđa sebi u nedra nervozna vragolanka Leposava, kojoj baš ne leži humor u pisanim sastavima.
I poslednja sveska beše spakovana. Đaci žagore ubeđujući se međusobno koliko su bili uspešni u odgovoru na temu. Već i drugo zvono para uši, novi učenici se čuju pred vratima. I oni su, tobože, žedni znanja koja će jednog dana život da im znače. Ko zna!
Vrapci na oluku oronule školske zgrade, iz austrougarskih vremena, bezbrižno dživkaju beskonačne čavrljanke. Oni baš nimalo ne haju što su đačići svakoga dana na velikim mukama jer nastavnici ih cede li cede, bez milosti, kao limun.
I prođe tako, prolete još jedan (be)smisleni pismeni zadatak (koji tako često zna da bude nepismeni). Ostaće u vežbanci tragovi mladih umova, koji će, nažalost, imati svoje trajanje samo do kraja tekuće školske godine jer će se tada naći u džinovskim kontejneru na školskom dvorištu kao nepotrebno smeće (!?). Od konačne propasti radove može spasti profesorova volja ili lična želja učenika da ih sačuvaju za uspomenu.
Da je naš gospodin profesor, na primer, zidar, iza njega bi ostale kuće i soliteri; a materijalni ostaci (i dokazi) dugogodišnjeg njegovog rada ostaće u obliku sveske, vežbanke ili beležaka, jedino ako ih, samovoljno, sačuva. Jer, dete je čovečuljak čiju je misao godinama strpljivo oblikovao da bi od njega postao pismen čovek. Žalosno je i teško tragove u vremenu, male bisere đačkih mudrosti, zauvek izbrisati. Time kao da si izbrisao dečji, i ljudski, život.
„Želim da bude što više dečjeg smeha u školi“ – zaključio je u svom zadatku mudrijaš Stevica. Objašnjenje je izrazio rečima: „...zato što je mnogo nastavnika koji su svakog dana suviše ozbiljni.“
„Gle ti male mudrice. Od ovog će sigurno postati lekar“ – pomisli, sa smeškom, gospodin profesor. Na kraju sastava on napisa reči ohrabrenja: „U pravu si – smeh je najbolji lek za čoveka.“