Sva ta ravnica

First topic message reminder :



Nenad Čanak, autor ove zbirke-romana ili romana-zbirke ulazi u srpsku književnost sa jasno vođenom intelektualnom i poetičkom mišlju, sa izgrađenim stilom, sa izrazitim smislom za vizuelno...
... On Vojvodinu ne samo da poznaje i voli, on je savršeno razumeva i opisuje. Blatnjavu, razularenu, radenu, gospodsku, tragičnu... Smeštajući u svoje delo sudbine junaka koje spaja i porodično stablo, Čanak ispisuje tragične životopise svojih predaka, određujući nehotice i sudbine njihovih potomaka, koji, gle čuda, u ovim geografskim prostorima najčešće bivaju žrtve političkih i istorijskih okolnosti, a njihove tragične sudbine određene su pre fatumom nego njihovim tragičkim krivicama.

Đura Šefer Sremac

SREMAČKI ŠERETLUCI
(satitične i druge priče)


PACKE I ŠAMARI

Udarila majčica po guzi svoje drago detence, nestašno školarče
„četvrtog be“. Gotovo bez razloga. Teralo inat. Gde si ti video mladu babu i mirno dete?
S posla vraća se otac, grize cigaretu, sav narogušen. Gunđa sebi u bradu: „Bolje da nisam ni štrapacir’o na pos’o, samo cipele džabe izliz’o!“ Odmah s vrata zateče svog mezimca Pericu kako cvili k’o kuče, suze krokodilske lije. I pljus! – pade šamar majci. Tek onako, iznebuha, bez upozorenja, ijedne upitne reči. Da se zna ko je gazda u kući. „Dosta oni tamo mene muštraju, svi mi dele lekcije...“ – otac se preslišava. Majka općuta. Guta knedlu. Radi mira u kući.
U firmi, samozvanom direktoru, privatniku, niko da već jednom opali šamarčinu. Osilio se, brate, pa bije li bije, i levom i desnom – po stolu, gde sve poskakuju radničke
knjižice, spremne za otkaz.
Muškarci drhte, od besa, od nemoći, za viku i vrisku ženskinja da i ne govorimo. Ne plaše se muškarčine balkanske tog „malog Napoleona“, direktorčića. Pere pare! Doći će i njemu crni petak. Njih je strah od gladnih usta koja čekaju pred vratima kad se kući vrati, „s posla bez posla“. Kako detetu objasniti zašto je tata dobio „packe“ u njegovoj fabrici, što ga ’lebom ’rani? Kakva je to reka ljudi koju (ne)popularno zovu ŠTRAJK!?
Jeca Perica, kreće u školu, sa zakašnjenjem. Majka mu dodade plastičnu vrećicu... Stiže do vrata učionice. Pokuca – niko ne odgovara. Samo se žagor čuje. Čudno. Polako proviri kroz odškrinuta vrata: drugari jurcaju za loptom između klupa, po parketu. Perica odahnu i krenu ka svom mestu.
Posle par minuta, sva zadihana, obraza kao u bulke, ulazi učiteljica.
Odmah s vrata poče da drži nekakvu svoju „lekciju“:
Neću da čujem ni reči! Biće ćuški... i packi! Oni meni da daju otkaz! Na pet godina pred penzijom. Tišina tamo... u zadnjoj klupi! Mangupi! (Koji, matori ili mali!?)
Deca zaćutaše. Učiteljica nastavlja svoj nemušti glasni monolog: „Ne mogu oni (koji to „oni“!?) meni toliko malo platiti koliko ja mogu malo raditi...“
Otresiti „klikeraš“ Perica, večita mala sveznalica i pitalica, zausti:
Učiteljice, i moj tata je dobio otkaz... A mama nije stigla ništa da skuva. Jutros tata nije ostavio novce...
Šta je sad opet, pametnjakoviću?
Znate, učiteljice, nisam mog’o ručati. Mama mi samo tutnula u kesu parče ’leba i rekla da ga usput pojedem... I da ne zakasnim. Al’, znate , ja nisam stig’o na vreme... ’Oću l’ dobiti neopravdani?
Dobro, dobro, Perice sve je u redu danas. I ništa nije u redu... Opravdano si zakasnio, dete. Spremite, deco, čitanke. Otvorite stranicu broj...
Neko pokuca na vratima. Ulazi spremačica. Poziva nastavnicu da izađe. Žagore deca. Učiteljica odlazi bez svoje torbice, od koje se nikada ne odvaja ni minuta. Deca čuju dijalog u hodniku. „Ko me zove? Direktor? Šta još hoće!?“
Spremačica kurirka pored nje ide ćuteći. Učiteljica nastavlja razgovor sama sa sobom:„Zar na kraju karijere takav šamar... moralni! I finansijski! Direktor i ministar nam dele packe. Naprimali novih radnika, preko veze, a dece nema... Nisam ja tome kriva! Šta ih briga za nas pred penzijom!?“
Umiruje je sredovečna „tetkica“:
Nemojte tako, učiteljice... Sve će to dobro biti...
Koje crno dobro, u mojim godinama!? Što su rasterali omladinu preko granice! Ko da nam rađa decu? Zar mi, starice!?
Zabruja zvono. Odjekuje dugački hodnik... Đaci istrčavaju kao da će na trke. Učiteljica se sklanja do zida, propušta male „napasnike“. Da je ne obore – ne bi bilo prvi put. „Nigde discipline“ – gunđa poluglasno.
„Roditeljsko vaspitanje. I to mi je demokratija!“ Još jedan „šamar“ – po mozgu vaspitača!

Đura Šefer Sremac

SREMAČKI ŠERETLUCI
(satitične i druge priče)

ŠKOLSKA SLAVA

Sveti Sava Savu zamrzava. Okovana je ledom i privreda, a malo-malo pa se oklizne na poledici gospodin Dinar – poturi mu (ne)namerno nogu onaj ugursuz Evrić.
Školsku slavu obeležićemo radno i paradno. Lokalne goste ćemo dočekati uz slavski kolač, a onda, uz antivirusni školski orkestar tamburaša, nastaviti slavlje uz ribu i rumeno vince za prosvetarske živce. Nastavnice će blistati sa novoizlakiranim, tapiranim frizuricama, poklonjenim od frizerki - bivših učenica. (Ras)pušteni đaci će uskliknuti s ljubavlju zbog novog mini- raspusta, a i tetkice će biti svečano obučene, da se gosti lepše osećaju pri posluživanju. Radiće i grejanje – lokalna vlast će odvrnuti slavinu, ne štedeći plin, doduše, samo toga dana.
U polit-kuloarima se priča, u poverenju, da se ove godine neće deliti slavski pokloni kako se ne bi naljutila Nova godina što ni ona nije dala ni pet para za socijalne jelkice i viseće ukrase. A i šta će nam, odavno nam sve visi, a sve što visi, može i da otpadne. Ko će posle očistiti toliki otpad!? Pronose se i glasine, od nekih zlonamernika, da je svemu kriv Deda Mraz što usled globalnog zagrevanja nije mogao da dojezdi sa poklonima. U takve priče odavno više ni deca ne veruju.
Posle slave krenućemo u nove (pa)radne (po)bede, ako budemo imali prevoz prugama, što će zavisiiti od broja prugastih košulja posle intervencije milosrdne braće sa palicama. Niko nas ne sme tući jer ni prosvetari odavno ne primenjuju nasilje u školi – uvek pobegnu na vreme na zadnji izlaz (postavljeni su i putokazi u cilju brže evakuacije kad zagusti, a pogodno je i za bežanje đaka sa časova).
I tako će svečano biti obeležena školska slava, koja će biti odrađena od strane marljivih (pro)svet(n)ih radnika, jedne lepe, sunčane subote u aprilu-maju kad tikve (pametne) cvetaju, i kada se samovoljno povuče izmišljeni grip, zvani gospon-Profit, sa ovih divnih srbijansko-balkanskih prostora.
U cilju preventivnih mera, povećaćemo, vrlo disciplinovano (prosvetarska klapa je oduvek bila na visini vaspitnog zadatka) potrošnju belog i crnog luka, uz obavezan potpis roditelja (u cilju skidanja odgovornosti!?). I glogov kolac, u krajnjem slučaju (puj-puj, daleko bilo!) ponovo će se reinkarnirati, u čast naše slavne srednjovekovne tradicije, kao
uspešno sredstvo alternativne medecine. Ovim ubojnim sredstvom svi ćemo složno krenuti u boj na viruse. A onda će sve to da aminuje ministar.
Iskreno se nadamo da ćemo, bez ponovaca, prebobati još jednu (ne)potpunu školsku godinu i da će biti i vuk sit i ovce (prosvetarske) na broju.
Obećanje ludom radovanje – socijalni program za rasterivanje u prevremenu penziju na vidiku! Kom’ opanci, kom’ obojci – do nove školske slave.

SMEŠNA TEMA
(Priča o pisanju)

Kroz okna prozora učionice sunašce vragolasto zaviruje kao da želi saznati šta li to švrljaju po hartiji maleni đaci. Ozbiljne glavice naprežu misli ne bi li što uspešnije izatkale reči i rečenice na listovima vežbanke.Treba nasmejati budućeg čitaoca odgovorom na datu temu, a prvi će biti, svakako, sâm profesor.
„Pih, baš mi je i to neki naslov!“ – muči monolog mudrijaša Stevicu, švrću iz treće klupe do prozora. „Čemu sam se to slatko nasmejao – pojma nemam. Vidi samo Nenada kako žurno švrlja olovkom po hartiji, sve miče usnama kao u preslišavanju. Ala taj ima inspiraciju! Sav se predao poslu, a ja?“
Milice, prekini tamo u zadnjoj klupi! Ne ometaj ostale! – opominje sredovečni profesor dugih brkova i kratkih nerava, a gospođica Milica, koja od predmeta voli samo fizičko, baš mnogo ne haje zbog izrečene opomene. Ona kao da kaže: „Samo Vi pričajte, profesore, daleko je do crvenog kartona, ovo je tek žuti.“
Pusti me! Šta ti je, majmune!? Profesore, Mile se udara po ramenu!
gotovo u jednom rafalu ispaljuje uskomešane misli Nadica, kao da je hvata panika što sporo napreduje. „Kad sam ono bila u smešnoj situaciji...“, vodi ona istraživački unutrašnji monolog.
Prvo i prvo, Nadežda, ovo nije zo-o-lo-ški vrt – sriče gospodin profesor reči kao da predaje lekciju – a drugo: ne vidim da on sebe udara. No, ova gramatička duhovitost ne doprinosi umirivanju, naprotiv, ona izazva smeh i žagor većine učenika koji kao da jedva dočekaše malo oduška od napornog procesa pisanja. Kad profa ponovi upozorenje onim već klasičnim
„mir deco!“– smesta se smiri žagor, atmosfera postade ponovo radna. Čim je on prozvao Nadicu njenim pravim imenom, nemoj se više šaliti.
„Zar sam se ja ikad od srca nasmejala?“ – pita se smeđokosa lepotica Maja, na koju su neki dečaci već bacili udicu. „Pa, neću se valjda nasmejati od bubrega! Baš glupa tema!“ – mrmori poluglasno ona, a mangupčići jedva dočekali da prasnu u smeh.
Dosta, deco! – Vlada će dobiti ispisnicu ako nastavi sa brundanjem i mumlanjem – opominje glavnokomandujući dok kao stražar premerava, po ko zna koji put, zagušljivu (m)učionicu.
Profesore, ovde nešto šuška, sigurno je miš u ormanu! – gotovo pocikujućim glasom javlja se dugokosa Mirjana, iz samog budžaka.
Odeljenje ponovo u smeh, a Mirka kao da sebe hrabri: „Baš me briga za miša, ja se bojim samo uholeža i bubašvaba.“
Nastavi pisanje, ne ometaj rad! – prelistava novine razredni sudija, sa primetnom dosadom na licu. On kao da jedva čeka kraj mučnog umirivanja đaka koje „polako ali sigurno ždere živce“.
„Baš je to nepravda“ – razmišlja Jole iz prve klupe, inače strastveni navijač Zvezde. „Profa čita Sport, a mi ovde crnčimo. Ko li će pobediti, Zvezda ili Partizan.? Oni lepo igraju fudbal, a ja se preznojavam od glupe teme: Šala je uspela, te, nasmejao sam se, te, nisam bio ozbiljan, a najrađe bih zaplakao od muke.“
Kako vreme odmiče, u klupama sve manje žagorenja, zapitkivanja, došaptavanja. Dečurlija baš svojski prionula na humoristički obračun sa samim sobom : šušte listovi svezaka, škripuću hemijske olovke, miču se usne marljivih đačića. Seju deca svoja zrnca mudrosti u bele brazde prave kao strele. U svesti njihovoj lelujaju slike sveta koje treba preslikati slovima, rečima, hvatati ih u letu kao muve i materijalizovati na hartiji. Još će mnogo vode proteći Dunavom i Savom dok ove bistre glavice ne zakorače čvrstim korakom po tajanstvenoj stazi života, na kojoj vrebaju mnoge opasnosti. U ponekom trenutku inspiracije zasija i pravi biser zdravog humorističkog zapažanja, gotovo nesvesnog, kojim mladi autor nagrađuje sebe sama osmehom zadovoljstva što je tema, najzad, pogođena.
Uh, uspela sam, sva sam se preznojala! Ama, pusti me, Ana, treba još samo da formulišem zaključak, baš mi teško pada – filozofira Dušica cupkajući nogama pod stolom tražeći spasonosni oslonac koji će joj pomoći da stavi „šlag na tortu“, što bi rekla njena mama.
Zvono zabruja, zaječi dugim hodnicima, odzvanja metaliziranim zvukom preglasno, kao da neće nikad prestati.
Jupiii! – skače vrtirep Slobodanče, sav srećan što može, najzad, odahnuti od teškog pisanija, iako nije baš siguran da li će se gospodin
„srbista“ nasmejati slatko ili kiselo, kad bude prostudirao njegov „iščašeni odgovor“ na smešnu temu. „Bilo kako bilo, to je moje autorsko pravo“ – filozofira on, ipak, zadovoljan.
Stavljaj tačku na kraju rečenice! Nemoj da kuća bude bez odžaka – požuruje u metafori profesor buduće male „Nušiće“, pokušavajući ponovo da bude duhovit.
Jadna li mi moja kuća, a tek ukućani! Kako li će mi se mamica i tatica obradovati kad upecam kečigu – nadovezuje se na profesorovu opasku brbljivica Ljiljana. To je ona malecka do prozora što se ne plaši miševa ni
bezobraznih dečaka, ali strepi od ćaćinog kaiša zbog gramatičkih grešaka; sa mamom će ona lako.
Meni ne gine jedno „peglanje“ – kao da je pomiren sa sudbinom Bane. – Ala će ćale da mi „proizvede smeh“, čim bude video kekana, čvrstog k’o bandera. – Kakva bandera! – dobacuje Zlatko.
Kod mene će biti čitav televizijski toranj.
Deco, završavajte, nema više vremena. Evo, i odmor već ističe – nestrpljiv je proćelavi gospodin profesor.
Bolje ga poslušati, jer ako mu teraš inat, onda se pozdravi sa boljom ocenom. Već kupi po stolovima vežbanke... Stavlja ih u najlonsku vrećicu, valjda zbog kiše, jer radove nosi kući, na pregled.
„Dabogda se pocepala ta kesurina, pa sve popadalo u blato“ – gunđa sebi u nedra nervozna vragolanka Leposava, kojoj baš ne leži humor u pisanim sastavima.
I poslednja sveska beše spakovana. Đaci žagore ubeđujući se međusobno koliko su bili uspešni u odgovoru na temu. Već i drugo zvono para uši, novi učenici se čuju pred vratima. I oni su, tobože, žedni znanja koja će jednog dana život da im znače. Ko zna!
Vrapci na oluku oronule školske zgrade, iz austrougarskih vremena, bezbrižno dživkaju beskonačne čavrljanke. Oni baš nimalo ne haju što su đačići svakoga dana na velikim mukama jer nastavnici ih cede li cede, bez milosti, kao limun.
I prođe tako, prolete još jedan (be)smisleni pismeni zadatak (koji tako često zna da bude nepismeni). Ostaće u vežbanci tragovi mladih umova, koji će, nažalost, imati svoje trajanje samo do kraja tekuće školske godine jer će se tada naći u džinovskim kontejneru na školskom dvorištu kao nepotrebno smeće (!?). Od konačne propasti radove može spasti profesorova volja ili lična želja učenika da ih sačuvaju za uspomenu.
Da je naš gospodin profesor, na primer, zidar, iza njega bi ostale kuće i soliteri; a materijalni ostaci (i dokazi) dugogodišnjeg njegovog rada ostaće u obliku sveske, vežbanke ili beležaka, jedino ako ih, samovoljno, sačuva. Jer, dete je čovečuljak čiju je misao godinama strpljivo oblikovao da bi od njega postao pismen čovek. Žalosno je i teško tragove u vremenu, male bisere đačkih mudrosti, zauvek izbrisati. Time kao da si izbrisao dečji, i ljudski, život.
„Želim da bude što više dečjeg smeha u školi“ – zaključio je u svom zadatku mudrijaš Stevica. Objašnjenje je izrazio rečima: „...zato što je mnogo nastavnika koji su svakog dana suviše ozbiljni.“
„Gle ti male mudrice. Od ovog će sigurno postati lekar“ – pomisli, sa smeškom, gospodin profesor. Na kraju sastava on napisa reči ohrabrenja: „U pravu si – smeh je najbolji lek za čoveka.“

Đura Šefer Sremac

SREMAČKI ŠERETLUCI
(satitične i druge priče)


MAGAREĆA KLUPA
„Kad će već jednom stići taj dan? Nikad ga dočekati! Moram reći Vladici da mi sačuva mesto, ’oću da sedimo zajedno u klupi.“
Tokom celoga leta rojiše se kao pčelice pitanja u glavici sedmogodišnjeg mališana, sa upečatljivim žvrkom na temenu. Beše to smeđokosi Đurica, nestrpljiv da krene već jednom u tu neobičnu, veliku zgradu u koju može da stane toliko puuuno dece.
Nekoliko starijih dečaka iz blatnjavog Kraljevačkog šora, sa turskom kaldrmom, u varošici R., svakodnevno je vuklo sa sobom, idući u školu, neke zavežljaje i krpene vrećice sa sveščicama i pohabanim knjigama (od starije braće i sestara). Behu to osiromašena posleratna vremena, posle onog
„velikog rata“, kako su odrasli govorili deci.
Mali Jole je nosio novu novcatu đačku torbu, na kojoj su mu drugari zavideli. On je s ponosom pričao kako mu je to tata kupio u jednom velikom gradu, „ide se preko široke reke koja se zove Dunav“.
A on? Kad će on moći da kaže: „I ja sam kren’o u školu k’o pravi
đak!... Vidite što imam lepu torbu! I šarenu olovku!“
No, vreme neosetno leti i vetrovi počeše mlatiti prve sjajne kestenove iz njihovih bodljikavih zelenih čaura kao da pozivahu: „Đačići, krećite u školu!“

* * *
Jednog plavetnog podneva majka ga je dobro okupala, u njegovom limenom koritancetu, bolje reći izribala od glave do pete, iščuđavajući se, po ko zna koji put: „Ju, ju, crno dete, opet nove kraste po nogama!... Sigurno si igrô proklete krpenjače!“ Čak mu je i kosu dobro zagladila, „kao da ga krava lizala“, i uzalud pokušavala svaku dlaku sadenuti na stranu. Beše nemoguće tako nešto učiniti, Đurica kao da je imao plast sena na glavici – kosa mu šrtčaše uvis kao bodlje u ježa i o nekakvom razdeljku nije moglo biti ni reči. Otac je večito bivao van kuće, na poslu, pa ga u školicu sama povede majka. Usput im se pridruži pričljiva komšinica, Dragica, sa svojim sinčićem Vladicom, Đuričinim vršnjakom. Njih dvojica starih pajtaša često bi obilazila komšijske voćnjake i bašte, trčkarala po obližnjem potoku ili jurcala, čitavog bogovetnog letnjeg dana, po bostanima iza poslednjih kućeraka na kraju varošice. Dečaci nisu smeli baš mnogo da se udaljavaju od svojih avlija jer su im očevi zapretili kaišem: „Ta, još su mnogo balavi, ni u
školu ne idu, mogu se izgubiti van naselja.“
Šepajući blatnjavom stazom duž kuća, gotovo se očeša štakom o
Đuricu bangavi deda Pera:
Kuda, klinci? Da nije već došlo vreme za onu gadnu zgradurinu?
Majke dečaka ne obraćaše pažnju na komšiju, zapričale se pa samo promrmljahu par reči u znak pozdrava. Deda Pera nastavi, bez ikakava povoda, svoje mudrovanje:
A šta će vam škola, balavci jedni! Lepše je kod mene na bostanu. ’Ajde vas dvojica lepo sa mnom, pa da ’vatamo zečeve i vijamo vrane po polju. U školi vas čeka ona klupa za male magarce, ako niste dobri...
Okani se dece, komšija! – ljutnu se mama Dragica odmahujući rukom ka pridošlici kako bi ih ostavio na miru.
A ima i jedan matori „uča“ sa cvikerima što bije nemirnu decu švićkavim štapom i još ih tera da njaču kao magarčići: i-aaa, i-aaa! – ruga se i osvrće oko sebe kao da je nešto izgubio dosadni deda nastavljajući govoranciju, ne misleći skoro prestati.
Ama, ne plaši nam decu, deda-Pero! Idi svojim putem, bestraga ti pijana glava!– odbrusi mu oštrim tonom Đuričina majka, bez zastajkivanja, plašeći se da ne zakasne na svečanost za prvi dan u školi.
Približavajući se drvoredu debelih kestenova, budući prvačići nazirahu, u senci raskošnih krošnji, veliku zgradu – bila je to njihova buduća
„druga kuća“, kako su im govorile majke. Kako li se samo Đurica ućutao, šćućurio kad je ušao u prostrano dvorište! Toliko puno devojčica i dečaka na okupu još ne videše njegove oči i to ga učini prilično zbunjenim, uznemirenim. Čvrsto steže šačicom majčine prste kao da se plašio da mu ona ne pobegne u ovako opasnom trenutku.
Vidi, vidi klinca! I on postao prvak! – protrča pored stisnutog Đurice debeljuškati stariji đak Ilija, deran iz komšiluka, i ćušnu ga dobronamerno, u znak pozdrava, a možda i ohrabrenja, po nakostrešenoj glavici. On htede skrenuti pažnju na sebe kao na već odomaćenog đaka u ovom velikanom dvorištu punom larme, nesnosne graje.
− Što me diraš? Nemoj da me ćuškaš! – gotovo zaplaka budući školarac i još čvršće se pripi majci uz skut.
− Šta cmizdriš kô neka devojčica! – naruga se samouvereni debeljuca.
Prvi dan, pa ga već u’vatila prpa od škole, a!? Baciće tebe vrlo brzo onaj opasni cvikeraš u „magareću klupu“ – gotovo zlurado, osvetnički istrtlja, u jednom dahu, nestaško i prhnu u gomilu svojih drugara podražavajući, kroz smeh, njakanje magarca.
Mali prvak ne shvataše kakva je to čudna povezanost između njačuće dernjave jednog pravog četvoronošca i tamo neke klupe sa magarećim imenom. Talas nekakve pretnje zapljusnu ga sve do ušiju i on još jače stegnu majčinu šaku – osećao je znoj vlastitih prstiju.

* * *
Zaklepeta zvono. Njegovo preglasno, neprijatno odzvanjanje povrati Đuricu u stvarnost i on poče primećivati kako stariji đaci pohrliše kao pčelice ka glavnom ulazu, preko široke terase, kraj čije je gvozdene zelene ograde tresao, lupao, tutnjao žutim zvonom neki čovečuljak sa bradicom.
Vidiš, to je domar škole... On će svaki dan da vas poziva kad treba da uđete u učionicu – šaputala je majka osećajući detetov strah pred gomilom bučne, nepoznate dece. Zato ga, u znak ohrabrenja, pomilova po glavi.
Učitelji i učiteljice na vreme prozreše „hajdučki prepad“ đaka na uska vrata jadne školice i počeše usmeravati mališane „u red – dva po dva“, opominjujući na ponašanje posebno one starije koji to, s negodovanjem i guranjem, teško prihvataše.
Pred koliko-toliko smirenu gomilu izađe jedan otmen, stariji, proćelav gospodin. On pozdravi decu i roditelje i poče nešto naširoko i nadugačko govoriti – Đurici se učini da to traje čitavu večnost.
Znaš, sine, taj čika sa kravatom se zove direktor, on je najvažniji u školi – obrati se ponovo šapatom majka uznemirenom sinčiću, koji je samo mislio kako da klisne kroz kapiju škole i pobegne što dalje od ove prave vašarske gužve. Nikako nije mogao podneti misao da će za koji trenutak biti uvučen, uguran u neku od onih velikih soba, učionica-mučionica, kako su mu stariji drugari objašnjavali pre par dana. „Zašto moram biti zatvoren u tim soburinama čitavo popodne, pa tako sutra i ono posle sutra?“ – nešto u njemu se bunilo, otimalo, grčilo mu stomak, ali nije imao kud.
I krenuše sva deca u svoje učionice. Čitav čopor dečurlije preplavi ulazno stepenište. Povede ih jedan učitelj. „Zar je moguće!? Pa, to je baš onaj opasni cvikeraš što ćuška i tuče decu“ – smrknu se Đurici pred očima kad ugleda svog budućeg učitelja. Pogledom poče tražiti majku u gomili, ali reka đaka potisnu ga ka ulazu i on se izgubi u metežu od dečaka i devojčica.
No, šta je – tu je. Oni otresitiji, krupniji dečaci, a bogme i poneka devojčica, dograbiše se, guranjem laktovima, sedišta u prvim redovima. Ostali, među njima i stidljivko Đurica, ostadoše sabijeni u zadnjem delu polumračne učionice – široko lišće uličnih kestenova natkriljavaše svaki
prozor. Mališani se gotovo ne videše iz visokih klupa, skamija. Ne imajući izbora, dečačić se kao goluždravo ptiče šćućuri na sedištu u samom uglu prostorije koja mu se učini, onako ispunjena glomaznim klupama, vrlo, vrlo tesna. Od teške muke i straha što mu obuzimaše grudi, on samo što ne zaplaka. Nikog poznatog u blizini, komšija Vladica je u drugoj učionici, i on beše prepušten sâm sebi, po prvi put u životu, kao Robinzon na pustom ostrvu iako ga je okruživalo jato dece.
Dobro, deco, ako ste se svi smestili, počećemo razgovor. Red je da se prvo upoznamo – trgoše Đuricu reči „strašnog“ učitelja. „Kako bi’ samo odmaglio napolje“ – ponovo se motalo u njegovoj glavi, ali beše kao prikovan za sedište; osećaše kako ga žulja ta tvrda, neudobna daska puna škrabotina.
− Danas ćete ostati ovako na svojim mestima, a sutra-prekosutra razmestiću vas po visini da bolje vidite tablu... – odzvanjaše u ušima dečaka duboki i, kako mu se činilo, preteći glas učitelja sa strašnim naočarima i debelim prosedim brčinama.
Što da buljim u praznu tablu? – i dalje se ljutio u sebi mali prvak. Ni primetio nije da je već na njega došao red pri prozivanju i kada ga učitelj upita kako se zove, on jedva prozbori grcavim glasićem svoje ime i poče se gušiti od nedostatka vazduha i bujice suza. Stari dobri „uča“ pročitao ga je kao otvoreni bukvar, prišao mu i pomilovao nežno po glavi:
Baš lepo ime Đurica. A je l’ bi znao da ga napišeš na tabli? – upita učitelj, tek onako da bi nešto rekao.
Znam – proslovi tihim glasom dečak – samo mi je visoka tabla...
Učitelj se nađe u čudu, ne nadajući se pozitivnom odgovoru. On nastavi dijalog sa mališanom listajući spisak učenika ne bi li našao podatke o njegovim roditeljima...
U poratnim godinama još ne beše zaživela, bar u manjim varošicama, takozvana „mala školica“. Ni roditelji nisu imali obavezu, po školskim propisima, da upućuju decu u predškolsko obrazovanje. Beše to pitanje ostavljeno njima na volju, posebno onim bogatijima. Znao je to dobro stari uča i tim pre nastade njegovo iznenađenje. Prema podacima o novom đaku, on nije imao saznanja da li je Đurica dete iz neke od imućnijih porodica, čak beše uveren u suprotno. A sirotinja nije imala para „za bacanje, za tamo neku predškolu“, kako govorahu roditelji.
Jesi li ti siguran da znaš napisati svoje ime? – ponovi pitanje učitelj pokušavajući da mu glas bude što mekši.
Dečak samo klimnu glavom ne shvatajući zašto taj čika-učitelj pita isto dva puta. Vide kako mu on namešta stolicu pored table, uzima kredu i pruža je ka njemu:
Dobro, Đurice, kad je tako. Ti znaš da se ne sme lagati, a posebno kad razgovaraš sa starijima. Kad si tako malen, evo, popni se na stolicu pred tablom. Sad nam lepo napiši svoje ime.
Kao u groznici, Đurica se uputi nesigurnim korakom ka crnoj ploči na zidu.On prihvati pruženu kredu, sakupi hrabrosti, pope se na stolicu i podiže pogled ka učitelju.
− Da, da, samo napiši svoje ime – sad već pomalo nestrpljiv reče učitelj. Deca se počeše nešto meškoljiti i došaptavati, posebno oni u zadnjim visokim skamijama, iz kojih su se jedva videle njihove glavice.
Đurica poče pisati. Njegova nejaka, nesigurna ručica ostavljaše beli trag krede na tabli. Posle ispisanog prvog slova Đ, koje je bilo krivudavo, već drugo i treće slovo beše mnogo sigurnije. Učitelj ne htede prekidati rad maloga đaka, samo je gladio svoj desni brk zadovoljno se smeškajući. Kad i poslednje slovo bi gotovo, učitelj reče:
Odlično, Đurice, baš fino si to napisao. A ko te je tome učio? Jesi li išao u malu školicu?
Nisam – kao krivac izusti dete.
Kako sad to! – začudi se stari uča. – Da li te je mama naučila?
Slobodno reci.
Ne, mama ne zna da piše sva slova – još tišim glasom, postiđeno, prozbori dete.
Onda je sigurno to bio tata. Ako ne cedi vino „vranac“ u kafani, a- ha-ha-ha!
− Moj tata ne pije u kafani, samo ponekad kod kuće, sa gostima. On stalno radi, nema vremena da pije „vranac“ – reče ljutito Đurica, malo sigurniji u sebe.
− Dobro, samo se šalim. A ko voli vino u tvojoj porodici?
Voli moj uja. On kaže da je vino dobro za krv, samo ne treba mnogo popiti.
− Ha-ha-ha! Dobro kažeš. Pobogu, dete, pa ko te je onda naučio celu azbuku? – sad već učitelja izdade strpljenje.
Kao krivac pred sudijom stajao je mali Đurica pred učiteljem ne shvatajući zašto se on ljuti. Uradio je ono što je od njega tražio i zašto ga sad stalno nešto zapitkuje: te mala školica, te vino „vranac“... I stalno mlatara
tim svojim velikim rukama kao da mu nešto preti. Na ponovljeno pitanje ko ga je naučio slovima, dečak jedva smognu snage i odvažnosti, pa odgovori:
Ja sam gled’o kako moje tri sestre, veće od mene, „šaraju“ na papiru ta slova, pa sam i ja onda tako...
Začu se smeh u učionici. Učitelj poče umirivati đake češkajući se po prosedoj glavi.

* * *
Tokom čitave školske godine najniži đak u odeljenju ostade da sedi u poslednjoj klupi kao nevini kažnjenik. Učiteljeve reči o premeštanju nižih učenika u prve redove behu samo prazno obećanje. Kada bi trebalo prepisati slova ili brojeve sa udaljene table, Đurica bi se propinjao na prste nogu kako bi bar malo „porastao“; tek tada bi mogao ugledati kose, prave i okrugle linije pri dnu table koje je učitelj marljivo i s lakoćom ispisivao.
Bivalo je i onih dana kada bi se stari cvikeraš prilično razbesneo na pojedine „magarce“, kako je govorio, pa i vikao stežući zube, požutele od dima cigareta. Ako đak ne bi znao lepo, pravilno napisati slovo ili brojku na tabli, namrgođeni „sudija“ uhvatio bi tog malog „osuđenika“ za uvo i odvodio, dužinom cele učionice, do poslednje klupe, u samom uglu, na izdržavanje kazne – klečanje na prljavom, masnom podu, patosu koji beše premazan prerađenim motornim uljem.
Svako magare treba da ide na svoje mesto, a to je, deco, ova
„magareća klupa“ – raspričao bi se brkati uča kao da govori o sasvim običnim stvarima (doduše, ovakve scene su zaista i nastajale gotovo svakodnevno). – Pošto nemamo klupu više – nastavljao bi on – ti ćeš, drago moje magarence, sesti ovde. ’Ajde ti, Đurice, prošetaj malo do njegovog mesta, a sutra ćemo već videti ko će biti sledeći magarac.
Šta je drugo preostajalo žgoljavom prvačiću nego da posluša naredbu. Deca bi se obično slatko nasmejala, onako od srca, ovoj šetnji dvojice drugara. Đurica bi tada bivao postiđen i pokunjen jer ga je nepažljivi
„vaspitač“ i nehotice uporedio sa dečakom lenjivcem i neznalicom. Zabolela bi ga pomisao da on, zapravo, bez krivice, svakoga dana, sedi u toj osuđeničkoj klupi „za male magarce“ i tako će sigurno tu ostati za duže vreme, ko zna do kada.
Na sreću, skamija za ponižavanje đaka nimalo nije prvačića obeshrabrila. Naprotiv, ona je stvorila u njegovom biću neki prkosni otpor koji je tokom godine prerastao u marljivost u pisanju i učenju…
I granu junsko čigravo sunce. Stiže kraj školske godine. Dečakova đačka knjižica zablista veselim peticama – ispisala ih uredna ruka prosede starine za katedrom. Ponosni prvak Đurica nije više osuđivao veliku zaboravnost svoga učitelja, koji nije ispunio, iz nepoznatog razloga, dato obećanje.

* * *
Dečak nikada saznao nije zašto ga je stari, dobri „uča“ prosto zaboravio u polumračnom uglu učionice, u džinovskoj klupi, skamiji, zvanoj
„magareća klupa“.
Knjižica i danas stoji sačuvana među knjigama, među zbirkama pesama i priča, koje je tokom dugih plodonosnih godina ispisivao, sve lepšim slovima, izmaštavao sve jasnijim, tečnijim mislima – danas odrastao čovek, pisac, a nekada preplašeni prvačić Đurica, stidljivko iz poslednje klupe u budžaku učionice.

Đura Šefer Sremac

SREMAČKI ŠERETLUCI
(satitične i druge priče)


DVA PUŽA

Na okišaloj betonskoj stazi, divovskoj za meleno biće kao što je običan livadski puž, odigrava se mala drama življenja.
Dva ljigavca, dva ljušturka, danonoćno, bez roptanja, nose i podnose svoju kućicu na leđima. Uputiše se oni u opasnu avanturu „pešačenja“ na duge staze: od procvalog ružičnjaka do carstva točirastih ladoleža.
Hiljadu i jedna prepreka preti neumornim pužićima na putu. Njihovo ljigavo klizanje stazom kojoj ne vide kraja, iz prikrajka posmatraju pas Džeki, koji bi se rado poigrao sa živim pokretnim kućicama, i lenji mačor Laki – dugo već taj prijaško vreba čudne kamiončiće bez vidljivih točkića. A i deda Luka, staro zakeralo, nešto mrzovoljno češka bradu prevrćući lulu međ zubima jer te „proklete pužonje“ zabalaviće njegovo omiljeno šetalište između redova razbuktalih ruža.
O svemu tome ništa ne znaju mali stanovnici deda-Lukinog vrta – oni samo lagano, mic-po-mic, klize li klize, uporno a gotovo neprimetno. Žure oni tako (ako u pužjem svetu uopšte postoji žurba) ne bi li stigli, bar do pogibije zmaja nebeskog, do spasonosnih cvetova belih, njihove privremene slatke ispaše i novog konačišta.
Koliko su blizu tankoj niti što njihov konačni pad u Ad znači – sporaći svesni nisu. Ali, treba putovati, a putovanje jeste trajanje. Uspeće u
svojoj nadpuževskoj nameri samo ako im pod papuču deda-Lukinu ne dospeju meke ljušturice. U njima postoji Nešto. To Nešto što migolji, pulsira, što diše, zove se – Život.
Dogodi li se da ne stignu do ladoležā koje nanjušiše svojim osetljivim, prozirnim, rogljastim antenama – kugla majčice Zemlje i dalje će besciljno leteti bezdanom svemira. Niko primetiti neće da je Planeta siromašnija za dva bespomoćna bića. Prema sudbonosnom damaru srca stvora zemaljskog – niko sažaljenja nema.
A ko li primećuje nâs, ljudske „pužiće“, u beznađu vasione!? Život je iskra, tren.

SKUPOĆA – MAJKA ŠTEDNJE

Još od rođenja prati me u stopu ta fatalna reč – skupoća.
’Oćemo li sinčiću kupiti pantalonice? – pitala bi majka oca, koji se odmah naroguši i počne trzati levim brkom čim mu spomeneš trošenje
„teško zarađenih para“, kako je imao običaj da procedi kroza zube.
Skupoća je, ženo! Okani se belaja! Imaš od starije dece, pa mu
obuci!
Kako ću, jadna, do lekara, sa muškarčićem u ženskoj odeći! –
zavapi majka!
Otac na to samo okrenu leđa i ode „da gleda svoja posla“.
Opet je poskupelo mleko, tatice! – reče majka kad stiže iz dućana.
Šta će ti tol’ko mleko!? Vama je malo cela krava muzara! – izdera se glava porodice, kao da se jadna kravica mogla pomusti samo do pola. Mi, klinci, samo se zakikotasmo na ove reči, bog zna zašto. Otac samo baci oštar pogled i – nasta tajac. Kad tatici brk zaigra, okani se kikotanja.
Matori, u kući je opet ’ladno! Porazboljevaće nam se ovi žgoljavci, a nemamo para za skupe lekove – molećivim glasom punim nade, prozborila bi sirota, dušebrižna majka.
Mani se ćorava posla! – odbrusio bi veliki tata. Prištedi malo ta drva... Skupoća te prosto tera na štednju, a ti ništa!
Moja majčica draga samo proguta knedlu zastalu u grlu, od nemoći, pa pomisli: „A za tvoje pivce za živce nema štednje? Za rođenu decu nemaš para!“ A ni da pisne. Takvih majki nema danas više...
I tako ja naučih, od najmanjih nogu, da u životu treba štedeti, kaiš stezati, ne rasipati pare nemilice. Samo mi ostade nejasno kako to ispada, po
očevim rečima, da je skupoća dobrodošla sirotinji, šta više, skupoća je
„majka štednje“!?
Pravo značenje ove očeve „duboke misli“ dugo nisam sasvim shvatao, ni posle prohujalih pet decenija. Nažalost, danas je sve više osećam, prepoznajem – sve mi seva na grbači.
Neću više o skupoći. Moram prekinuti – nemam para za lekiće: crvene pilulice, bele čaurice, pa džinovske zelene vitaminske... Evo, TV javlja:
„Hartija za pisanje i štampanje opet – poskupela…“