Anegdote i druge zenimljivosti o piscima

MALI RITUALI VELIKIH PISACA

Veliki pisci su imali niz malih rituala, navika ili zavisnosti koje su pratile njihovo stvaralaštvo. Pol Verlen je bio zavisnik od absinta, Lord Bajron od seksa, Ajn Rand od amfetamina, Čarls Dikens od opijuma, Šarl Bodler od hašiša, Ernest Hemingvej, Skot Ficdžerald, Džek Keruak, Čarls Bukovski i Vilijam Fokner od alkohola, a Dostojevski je u jednom periodu života bio kockar. Ono što spaja Balzaka, Voltera, Imanuela Kanta i Kjerkegora je neobično velika strast prema kafi.
Volter je bio jedan od najvećih zavisnika od kafe u istoriji. Konzumirao je preko 50 šoljica kafe na dan. Iako ga je doktor upozoravao da će ga njegov omiljeni napitak ubiti, Volter je umro u 84. godini života.
Balzak je pisao mahnito u naletima inspiracije koji su trajali satima, a nekada i danima. Voleo je da pojede lagan obrok popodne i da zatim spava do ponoći. Tada bi ustajao i pisao satima neprekidno ispijajući velike količine kafe. Kafu je smatrao inspiracijom i pio je čak 50 šoljica dnevno. Kada je to prestalo da mu bude dovoljno, počeo je da jede pržena zrna kafe, metod koju je opisivao kao „užasno brutalan“ i „preporučljiv samo za one ljude prepune energije, ljude sa četvrtastim šakama i nogama u obliku čunjeva“. Čini se da je Blazak ipak preterao, pošto je patio od stomačnih tekoba, facijalnih grčeva, glavobolja i visokog krvnog pritiska. Umro je od infrakta u 51. godini života.
Život Imanuela Kanta je bio ispunjen sitnim opsesijama i strogom dnevnom rutinom. Kafu je počeo da pije u poznoj starosti. U biografiji „Poslednji dani Imanuela Kanta“, Thomas de Quincey je opisao važnost kafe u dnevnom ritualu poznatog filozofa. Kant je pio šoljicu kafe odmah nakon večere. On je ovaj ritual počeo toliko da ceni, da je pravio scenu svaki put kada bi osetio da svoj omiljeni napitak neće dobiti istog momenta. Zbog toga su sluge kafu unapred pripremale, jer je svako odlaganje za Kanta bilo neizdrživo.
Seren Kjerkegor nije bio zavisnik od kafe, ali je imao vrlo neobičan ritual njenog ispijanja. „Sa zadovoljstvom bi uzimao kesu sa šećerom i sipao ga u šoljicu do samog vrha. Zatim je sipao izuzetno jaku, crnu kafu koja je polako rastapala belu piramidu“, napisao je njegov biograf Joakim Garff. Kafu bi ispijao u jednom gutljaju. Kjerkegor je imao 50 različitih šoljica za kafu. Uvek bi zamolio svoju sekretaricu da izabere jednu šoljicu, a zatim bi od nje tražio argumentovan razlog za njen izbor.

Stihovi su proveli u džepu Konstantinovog kaputa pune četiri godine, a dogodilo se čudo – Simonov se živ, zdrav i ovenčan slavom vratio kući 1943. pravo u zagrljaj svoje voljene i tek toliko da se venčaju. Do kraja rata stekao je čin pukovnika i bio postavljen na poziciju zamenika generalnog sekretara Unije sovjetskih pisaca.

Priča slavnog pisca i najpoznatije sovjetske glumice tog doba obišla je svet, a pesma o njihovoj ljubavi koja je nadjačala smrt prevedena je na čak 35 jezika. Ipak, malo ljudi zna šta se dogodilo nakon “hepi end-a”.
Tragičan kraj

Ironično, nakon svih nedaća koje su prošli, Konstantin i Valentina u braku nisu imali sreće. Stalno pod budnim okom javnosti, počele su da kruže priče da je Valentina, dok joj je suprug bio na ratištu i pisao najlepše stihove, varala Simonova i to sa “budžovanom” - generalom Rokosovskim.
Danas se zna da je afera bila izmišljena. Valentina jeste radila kao dobrovoljna medicinska sestra u bolnici u kojoj se Rokosovski oporavljao od rana sa ratišta i da, jesu se sreli nekoliko puta, ali to je bilo sve! General je u to vreme već imao ljubavnicu, doktorku u toj bolnici sa kojom je 1945. dobio i ćerku, a Valentinu više nikada nije ni video.

Ipak, brak nije preživeo tračeve. Konstantin Simonov je napustio suprugu 1957. a njen život je krenuo silaznom putanjom. Karijera joj je potpuno zamrla i postala je alkoholičarka. Jedna od najlepših žena Sovjetske Rusije umrla je sama i zaboravljena 1975. u Moskvi u 58. godini života.

Ni Konstantin nakon Valentine nije pronašao sreću. Posvetio se karijeri i jedina porodica postale su mu knjige i stihovi. Umro je 1979. godine pokušavajući da, i pored protivljenja vojske, stvori arhiv sećanja onih koji su se borili u Drugom svetskom ratu.

Konstantinova oda besmrtnoj ljubavi i zanosu preživela je do današnjih dana i danas je jedna od najpopularnijih poema ikada napisanih na ruskom jeziku.

Dodavši joj muziku pevali su je i recitovali mnogi umetnici širom sveta. Kod nas, to su učinili Rade Šerbedžija i Toma Zdravković. Neki izvori kažu da je Zdravković odlučio da izvede ovu pesmu nakon što je saznao da je bolestan. Muziku, prepev i modifikaciju teksta uradio je Milutin Popović Zahar.
(izvor,istorijski zabavnik)

Priča kaže da je Franc Kafka sreo devojčicu u parku gde je svakoga dana šetao. Pakala je. Izgubila je lutku i bila je
neutešna.Kafka se ponudio da joj pomogne u traženju lutke , pa su se dogovorili da se nađu na istom mestu sledećeg dana.S
obzirom da nije našao lutku, sastavio je pismo u lutkino ime i pročitao ga devojčici.

,, Molim te, ne žali za mnom. Krenuh na put da vidim sveta. Pisaću ti o svojim dogodovštinama.''

Bilo je ovo prvo u nizu pisama. Kada bi se sreo sa devojčiom, Kafka joj je čitao ova pažljivo osmišljena pisma o izmišljenim
avanturma voljene lutke.Devojčii je to pružalo utehu. kako je susretima došao kraj, Kafka je devojčici doneo lutku. Ona, naravno, nije
bila slična izgubljenoj. Na prikačenoj poruci pisalo je :

,, Putovanja su me izmenila...''

Mnogo godina kasnije, sada već odrasla devojka, našla je skriveno pismo u lutki.

Sažetak tog pisma bi glasio :

SVE ŠTO VOLIŠ ĆEŠ JEDNOG DANA IZGUBITI,
ALI NA KRAJU, LJUBAV ĆE SE VRATITI U NEKOM DRUGOM OBLIKU.

Максим Горки и Сергеј Јесењин сусретали су се више пута у животу. Један од њихових сусрета десио се 1922. године у Берлину. Тада је Горки замолио Јесењина да изрецитује своју познату ,,Песму о керуши''. О том сусрету записао је:

„Замолио сам га да ми изрeцитује пeсму о керуши, којој су одузeли сeдморо штeнади и бацили у рeку.
- Ако сe нистe уморили…
- Мeнe стихови нe умарају – рeчe он, и нeповeрљиво упита: Зар вам сe допада ,,Песма о керуши''?
Рeкох му да јe, по мом мишљeњу, он први у руској литeратури који пишe тако лeпо и с искрeном љубављу о животињама.
- Да, ја вeома волим животињe – рeчe Јeсeњин замишљeно и тихо… Када јe изговорио послeдњe стиховe – пале су и њене очи псеће/
као златни сјај звезда у снег – и у њeговим очима такођe заблисташe сузe.
Тад сам помислио да јe Јeсeњин нe толико човeк, колико инструмeнт, харфа, коју јe природа створила само за поeзију, да изрази бeскрајну тугу вањског свeта, љубав прeма свeму што живи на свeту и милосрђe – којe од свeга другог – заслужујe човeк“

У свом најпознатијем прозном делу, ,,Јунак нашег доба'', Љермонтов готово предвиђа дуел у коме ће изгубити живот две године касније. Био је то његов други двобој. У првом, против сина француског посланика, није желео да пуца у њега, већ је пуцао у ваздух. Тај двобој је завршен руковањем, а Љермонтов је протеран на Кавказ.

Четири године касније, уследио је нови двобој, након једног песниковог коментара на рачун његовог дугогодишњег пријатеља, мајора Николаја Мартинова. Љермонтов је покушао да избегне сукоб, али је Мартинов био чврст у својој намери. Многи биографи и истраживачи живота Љермонтова сматрају да је двобој намештен и да је као противник изабран онај који ће сигурно убити песника.

Дуел је одржан 27. јула 1841. године надомак Пјатигорска. Правила су била таква да се пуцало до три пута са одстојања од десет метара, што је значило сигурну смрт једног од дуеланата. Након секундантовог знака, нико није опалио. Тада је он узвикнуо: ,,Пуцајте, или прекидам двобој!'', на шта је Љермонтов одговорио: ,,Нећу да пуцам у ову будалу!'' Љермонтовљева дрскост разгневила је његовог противника, који је истог момента пуцао и пробио песникове груди. Истог момента је дотрчао до њега и затражио опрост, али касно - песник је већ био мртав.

За крај би ваљало напоменути да је казна за двобоје са смртних исходом била сурова - тешка дугогодишња робија у Сибиру. Из неког разлога, Мартинов је добио само три месеца затвора у тврђави и обавезу црквеног покајања. Чак и та казна му је смањена, те га је руски цар Николај I помиловао и ослободио казне.

,,Погибе песник! - роб поштења -
Паде од лажи што свет точи.
С метком сред груди и пун огорчења,
Занавек гордо склопи очи!''

Једном се, био је већ самац, вратио кући, касно. Зимска ноћ, у зградама престало парно грејање. Журио је у кревет, да се покрије и згреје. И паркет је био хладан под босим ногама... Легао и, гасећи лампу поред узглавља, угледао на тренутак слику на зиду. Било му се учинило да се мало накривила. Почео је о њој да мисли: како се накривила? (Није волео ништа накриво и аљкаво – уредник у „Просвети”!) Упалио лампу и видео: накривљена... Није му се устајало у хладноћу, али такав перфекциониста није могао да издржи, него је изашао из кревета, прешао неколико корака преко собе и наместио слику. Онда се брзо вратио, угасио лампу и покрио... И, уместо да затвори очи и потоне у сан, почео да мисли: „И мене та слика да дигне из кревета! Да ли је то могуће?” Мислио, мислио, па се наљутио и на себе и на слику, упалио лампу, устао и поново накривио слику. Тек тако се већ могло заспати.

Био је уредан, писмен, прецизан. Писао је читко, ситним округластим словима... Једном смо потписивали неку петицију. Уврх стране био је, у неколико редова, текст захтева или протеста (било је то време петиција и знатног угледа многих потписника), а ниже бројеви и имена. Обично би на врху био Патријарх Павле, или Митрополит Амфилохије, или тадашњи председник САНУ... онда, редом, имена – књижевна, уметничка, професорска... Поднесемо Раичковићу, да и он потпише. Он (уредник поезије!) прочита основни текст и каже: „Нисте добро написали – морате овде заменити ред речи. И чему ово додатно образложење? Све је јасно... Кад поправите, потписаћу, свакако... “ – Стало нам је било до његовог потписа. Урадимо све испочетка: поправимо текст, пошаљемо неког у Патријаршију, Митрополит са Цетиња долази четвртком... Академик Медаковић каже да ће у подне бити у Вуковој задужбини...''

[Из текста Драгана Лакићевића ,,Високи Стеван'', Национална ревија]

Dvoboji književnika



Nekad se držalo do časti, a da se ona obrani idealnima su se činili dvoboji koji su bili dio ponašanja rane moderne Europe koji imaju korijene u Srednjem vijeku i viteškom kodu koji je onda preselio u 18. i 19. stoljeće, osobito među vojnim časnicima. U 17. i 18. stoljeću glavna su oružja bili mačevi i rapiri, ali u 18. stoljeću u dvobojima su glavnu ulogu u obranu časti preuzeli pištolji. Dvoboji su bili popularni od 1500. do 1900. obično u zoru, u tajnosti i u prisutnosti sekundanata i naravno, liječnika.

Temeljili su se na kodeksu časti, a krajnji cilj nije bio ubojstvo protivnika već zadovoljština i povratak časti. Naravno, uvijek je postojao rizik da iz dvoboja jedan ili obojica neće izaći živi. Bilo je raznih pravila s krvavijim ishodima. Čim je pala prva kap krvi dvoboju bi završio bez obzira kako malena bila rana, no bilo je i pravila da će dvoboj završiti tek kad je protivnik onemogućen nastaviti dvoboj, ili nije smrtno ranjen. Pištoljski dueli čine se manje opasnima jer svaki je duelist imao pravo s velike udaljenosti na jedan pucanj pa su razumno mogli odlučiti da je pravda i čast zadovoljena čak i ako nitko nije ranjen. Mogli su i namjerno promašiti. Ishod je zapravo ovisio o tome koliko je netko bio ljut, usijane glave i krvožedan.

U početku su dvoboji bili praksa viših slojeva ponajviše plemića, ali ubrzo ih prihvatili sve klase, čak i žene koje su u dvoboju koristile mačeve ili pištolje. Naravno, zakon je od Srednjeg vijeka branio dvoboje, a 1215. Četvrto Luteransko vijeće zabranilo ih je, od ranog 17. stoljeća bili su ilegalni u svim zemljama koje su zakon prihvatile – ako je neki nesretnik dobio fatalnu ranu ili metak, taj je čin bio okarakteriziran kao ubojstvo bez obzira je li pokojnik bio izazvan ili je bio izazivač. No trebalo je osvanuti 19. stoljeće, ponegdje i 20. da dvoboji umru. U dvobojima su bili mnogi – i političari poput Lincolna, Jackson je bio u najmanje sto dvoboja a Alexander Hamilton je skončao u dvoboju. Tu su i četiri britanska premijera, znanstvenici poput obećavajućeg matematičara Galoisa koji je poginuo u dvoboju, a dva su se Francuza borila u balonima iznad Pariza nastojeći probušiti protivnikov balon. Dvoboj je izbjegao Mark Twain, ali ne i Puškin…

1. Miguel de Cervantes vs. Antonio de Sigura (prosinac 1568)

Nema mnogo preciznih podataka o životu pisca kojem dugujemo prvi moderni roman, ali povjesničari kažu kako je mladi Miguel de Cervantes bio pustolov koji je čeznuo za putovanjima, posebno po Italiji koja je tada bila glavni cilj svih Europljana željnih znanja, školovanja i kulture. Cervantes je 1569. otputovao u Italiju, ali moguće je da je bio manje motiviran ljubavlju prema putovanjima, a više je bježao pred zakonom. Prema vladinim evidencijama izdat je nalog za njegovo uhićenje jer je ranio Antonia de Siguru. U nalogu je određeno da se Cervantesu “odsiječe desna ruka” i da “deset godina bude u egzilu iz Madrida”. Bez obzira je li njegovo progonstvo bilo samonametnuto ili je to naložio sud, Cervantes se više od deset godina zaista nije vraćao u Španjolsku jer su dvoboji – iako su mačeve bili dio outfita – bili zabranjeni. Miguel je s arhitektom Sigurom upao u divlju svađu i izazvali su jedan drugoga na dvoboj. Kad je straža stigla na mjesto događaja pronašli su razoružanog i ranjenog Siguru. Ironično ili ne, nakon nekoliko godina skrivanja od kazne Cervantes se vratio, borio za Španjolsku i kod Lepanta izgubio ruku zbog ozljede mačem.

2. Aleksander Sergejevič Puškin vs. Georges d’Anthès

Na pištoljima je brz bio i Aleksander Puškin što ga je na kraju i došlo glave. Smrtonosan je dvoboj bio onaj s francuskim časnikom u ruskoj gardi Georgesom d’Anthèsom 27. siječnja 1837., ali je prije toga Puškin preživio sigurno 20 dvoboja, iako se misli da ih je bilo čak i više. Na dvoboj je sigurno izazvan sedam puta od čega je četiri bilo ostvarenih. Prvi dvoboj imao je sa samo 17 godina kad je izazvao svog ujaka koji mu je na plesu oteo djevojku. Srećom pomirili su se pa do dvoboja nije došlo. S pjesnikom Kondratyjem Tjelejevim imao je dvoboj 1823. , a od ostalih su izazivači odustali zahvaljujući moći uvjeravanja Puškinovih prijatelja. No D’Anthès je bio pravi gad – agresivno je progonio prelijepu Puškinovu ženu Nataliju. Kad sva upozorenja ni prijetnje nisu zaustavile upornog Francuza Puškin je morao obraniti čast svoje žene. Da stvar bude gora George d’Anthès je u siječnju 1837. oženio Natalijinu sestru Ekaterinu – možda da zaustavi sve glasnija govorkanja da ljubuje s gospođom Puškin, možda da uguši Puškinov bijes. No kako, izgleda, d’Anthès nije prestajao udvarati i zavoditi Nataliju, šogori su se našli s pištoljima u šumi Chernaya Rechka nedaleko Sankt-Peterburga. Za razliku od europskih pravila o udaljenosti od 25 do 30 koraka, ovdje su dvojica bijesnih duelista imali udaljenost od samo deset. Prvi je opalio Francuz i ranio Puškina u slezenu. Puškin je pao, ali ipak uspio opaliti pištoljem te ranio šogora u desnu ruku. D’Anthès je pobjegao, a Puškin je umro dva dana kasnije. Natalija je navodno flertala i s carem Nikolajem, pa se pričalo da je krivnja prebaćena na manje važnog časnika, no Puškina je njena glupost dovodilo do ludila. “Bila je lijepa i ništa više, samo lijepa”, rekli su kasnije, “bez duše, bez mozga, bez srca, bez talenta. Čista ljepota koja je sjekla poput mača. I sjekla je.” Kasnije će car Francuzu koji je ubio slavnog pjesnika skinuti sve činove i prognati ga iz Rusije. S njim će poći i Ekatarina, imat će četvoro djece, a ovaj će do smrti pričati kako mu je taj izgon iz Rusije onemogućio da u Francuskoj ima briljantnu političku karijeru. Puškin je bio vrsni strijelac, ali nikada nje prvi pucao u dvobojima. Samo je jednom prolio protivnikovu krv – na svom posljednjem dvoboju. Umro je s 37 godina.

3. Lav N. Tolstoj vs. Ivan Turgenjev

Nekako, između pisanja Lav Tolstoj uspio je naći vremena da se sukobi s kolegom Ivanom Turgenjevom, autorom romana “Očevi i djeca/sinovi”. Njih su dvojica imali odnos pun ljubavi i mržnje, a sve je počelo s dirljivim pismom koje je Turgenjev 1855. poslao grofu Tolstoju. Tolstoj je bio na frontu, već je objavio “Djetinjstvo” i “Dječaštvo”, a Turgenjev mu je napisao kako je sada dosta (ratovanja) jer je dokazao da nije kukavica, ali da je njegov instrument olovka, a ne sablja. Tolstoja je to dirnulo jer je jako cijenio Turgenjeva i ubrzo se pojavio na pragu njegove kuće u Sankt-Peterburgu. Zagrlili su se, a Tolstoj je kod Turgenjeva odsjeo mjesec dana. Ubrzo su shvatili da nemaju mnog zajedničkog – Turgenjev je smatrao da je Tolstoj em divlje ljubomoran em krajnje tvrdoglav, a Tolstoju je Turgenjev bio dosadan i nije mogao shvatiti da je ovaj vlastelin koji će kasnije većinu života provesti van Rusije strastveni zagovornik emancipacije kmetova koje je Tolstoj imao. Turgenjev je 1852. objavio “Lovčeve zapise”, kratke priča u kojima susreće sve vrste likova, većinom kmetove. To je bilo prvi put u povijesti ruske književnosti da su kmetovi opisani kao ljudi s osjećajima i talentima, a priče su pridonijele stvarnoj emancipaciji kmetova i gotovo su sigurno pomogle Tolstoju koji je kasnije oslobodio svoje kmetove. Kad je Tolstoj otišao obojica su, svaki u svoj dnevnik zapisali kako ih je rastanak rastužio: Tolstoj je zavolio Turgenjeva, a iako su se cijelo vrijeme svađali jako mu je bilo dosadno bez njega. Turgenjevu je jasno da nikada neće biti veliki prijatelji, ali još se uvijek mogu voljeti i biti sretni zbog uspjeha jednog i drugog.

U svibnju 1861. Tolstoj je došao kod Turgenjeva na posjed Spaskoja gdje je uvrijedio domaćina koji je imao vanbračnu kćer Paulette s jednom od obiteljskih sluškinja. Svađa je izmakla kontroli i zapjenjeni je Tolstoj izazvao Turgenjeva na dvoboj. Dvoboj je na sreću opozvan, pomirili se jesu, ali sedamnaest godina nisu kontaktirali. Turgenjev, i dalje zakleti neženja je 1883. sa svoje smrtne postelje u Francuskoj pisao Tolstoju koji je u tom trenutku ogrezao u fanatičnu religioznost: “…Prijatelju, vrati se književnosti … Oh, kako bih bio sretan kad bih mogao pomisliti da moj zahtjev utječe na tebe!! …Ne mogu hodati, ne mogu jesti, ne mogu spavati, ali što onda! …Moj prijatelju, veliki pišče ruske zemlje – usliši moj zahtjev! Koliko je sve to utjecalo na Tolstoja ne znamo, ali u književnosti je slavan dvoboj Tolstojevih junaka Pierra i Dolokova u “Ratu i miru”.

4.Mark Twain vs. Lord

Mark Twain se nikada nije borio u dvoboju, ali ima šaljivu priču o tome kako je jedan izbjegao. Kad je unaprijeđen u glavnog urednika u malim novinama “The Daily Enterprise” u Virginia Cityju, Twain je uvrijedio urednika suparničkog lista gospodina Lorda. Twain se prisjetio da je “poletio zbog neke sitnice ili onog drugog što sam rekao o njemu – sada se ne sjećam što je to bilo. Pretpostavljam da sam ga nazvao lopovom, ili kradljivcem leševa, idiotom ili tako nešto.” Gospodin Lord odgovorio mu je istom mjerom pa ga je Twain izazvao na dvoboj iako se, zapisao je “nadao da neće prihvatiti.” Ali gospodin Lord je prihvatio i Twain je odmah požalio zbog svoje odluke pogotovo kad ga je njegov prijatelj Steve Gills pokušao naučiti kako pucati i gledao kako pisac iz više pokušaja nije uspio pogoditi velika vrata staje. Na sreću po pisca, a nesreću po pticu, maleni je vrabac sletio na grm na mjestu dvoboja. Gills je uperio pištolj i metkom u glavu ubio vrapca. Lord je u blizini vježbao pucanje pa je privučen zvukom došao do Gillsa i pitao koja je bila udaljenost. Ovaj je rekao da nije daleko, svega 30ak koraka. Lord je iznenađen pitao tko je pucao, a Gills je rekao kako je to bio Twain, i da, rekao je, od pet pucnjeva četiri su ovako precizni. Lord se za pola sata povukao iz dvoboja, a Mark je sačuvao glavu. Ali, izgubio je posao.

5. Marcel Proust vs. Jean Lorrain

Prije nego je počeo pisati svoj serijal o izgubljenom i pronađenom vremenu, Proust je skoro poginuo u dvoboju s pjesnikom i piscem Jeanom Lorrainom 1897. Lorrain je naime javno optužio Prousta da ljubuje s piscem Lucienom Daudetom, sinom poznatog pisca Alphonsea. Istina, Proust je bio gay, ali nikada nije otvoreno ni javno progovarao o svojoj seksualnosti. Iako su Daudet i on bili prijatelji ne misli se da su ikada bili i ljubavnici. Proust je izazvao Lorraina na duel. Lorrain koji je bio gay poziv je prihvatio i to vrlo mirno iako je bio poznat kao astmatičar slabih živaca. Tri dana prije dvoboja bio je hladan kao špricer i potpuno smiren. Proustov prijatelj Reynaldo Hahn zabilježio je u svom dnevniku da je poštovanje vršnjaka bilo neprocjenjivo za samopouzdanje Prousta koji je zapisao kako se sjeća da je sjedeći u kućnom haljetku u mislima prije dvoboja već bio na poprištu i brinuo da dvoboj nije dogovoren prije podneva jer nije volio ustajati rano. Dvoboj je dogovoren na tradicionalnom dvobojaškom mjestu u Parizu, šumi Meudon, 5. veljače 1897. Dogovoreno je da će pucati iz pištolja na udaljenosti od 25 koraka. Dan je bio hladan i kišovit. Dvojica imućnih kicoša stali su svaki na svoj položaj i izvukli pištolje. Prvi je pucao Proust i metak je pogodio tlo kraj Lorrainove noge. Lorraine je naciljao i opalio i njegov je metak debelo promašio. Svjedoci su se složili da je time vraćena Proustova čast. Proust i Lorrain nastavili su se mrziti, ali su o dvoboju izvijestile sve novine, pa su optužbe o homoseksualizmu zauvijek utihnule.

Napisala: Sandra Veić Sukreški

"Ajnštajn je rekao Čarliju Čaplinu: "Ono što najviše cenim kod tvoje umetnosti je njena univerzalnost. Ti ne kažeš ni reč, a ceo svet te razume." "Istina je", odgovorio je Čaplin, "Ali tvoja slava je još veća. Tebe ceo svet ceni, a niko te ne razume."

Ficdžerald je pomogao Hemingveju da objavi svoja djela, ali je uskoro njihovo prijateljstvo počelo da se narušava




"Mi na svijet gledamo različitim očima. Iz tog su se razloga naši putevi razišli", rekao je Frensis Skot Ficdžerald o svom prijateljstvu sa Ernestom Hemingvejem.

Autor romana „Veliki Gatsby" i dobitnik Nobelove nagrade za književnost, upoznali su se tokom 20-tih godina XX vijeka u Parizu. Uprkos različitim životnim stilovima, mišljenjima i težnjama, dva su se pisca ubrzo sprijateljila.

Ficdžerald je pomogao Hemingveju da objavi svoja djela, ali je uskoro njihovo prijateljstvo počelo da se narušava budući da je Hemingvej postajao sve poznatiji dok je Ficdžerald, naprotiv, sve više gubio na popularnosti. Među piscima se pojavilo suparništvo koje je na kraju i uništilo njihovo prijateljstvo.

Fitcdžerald je u pismima prijateljima zapisao kako je prijateljstvo s Hemingvejem „jedna od najsjajnijih stranica mojega života, ali i dalje smatram da takvim prijateljstvima jednom dođe kraj, barem zbog svog prekomjernog usijanja. Iz tog razloga ne mislim da ću ga često sretati".

Džon R.R. Tolkin i Klajv Stejpls Luis su se prvi put sreli 1926. godine na sastanku Engleskog fakulteta u Merton Koledžu. Ispočetka su se jedan prema drugom odnosili vrlo oprezno.

U svojoj autobiografiji „Zatečen radošću" Luis objašnjava i zašto: „Od samog mog rođenja upozoravali su me (naravno, ne naglas) kako nikad ne smijem vjerovati papistima. Kada sam se upisao na odsjek engleskog, potpuno su mi jasno naznačili kako se ne smije vjerovati filolozima".

Tolkin je bio ijedno i drugo. No, uprkos tome, uskoro će dva mladića postati dobri prijatelji, a to će ostati i sljedećih dvadeset godina. U Tolkinu je Luis pronašao zanimljivog, duhovitog i obrazovanog čovjeka koji je pritom bio postojan hrišćanin.

Luis "se vratio" u krilo Crkve, iako ne u tom obliku koji bi se svidio Tolkinu, zakletom katoliku, ne pretjerano blagonaklonom prema protestantima i njihovom pogledu na svijet. Upravo su razlike u vjeroispovjesti, rastuća popularnost autora "Hronika iz Namije" te Luisovi novi prijatelji na koje je Tolkin bio ljubomoran bili neki od razloga zašto se sredinom 30-ih godina prijateljstvo između pisaca počelo hladiti.

Truman Kapote i Harper Li su imali prijateljstvo koje je trajalo cijeli život.

Truman Kapote bio je prijatelj iz djetinjstva i susjed spisateljice Harper Li, autorke romana „Ubiti pticu rugalicu". Prijateljstvo dvaju pisaca započelo je kada im je bilo šest godina i trajalo je sve do Kapoteove smrti 1984. godine.

U svojim djelima prijatelji su ne jedanput junacima svojih romana pripisivali osobine onog drugog. Tako je Kapote bio uzor za malog Dila Harisa u spomenutom romanu svoje prijateljice, a u Kapoteovom romanu „Drugi glasovi, druge sobe". Harper je poslužila kao inspiracija za lik Idabel Tompkins.

Iza Branislava Nušića ostao je sačuvan veliki broj anegdota zahvaljujući njegovim savremenicima i pre svega, njegovom zetu, Milivoju Prediću, suprugu Nušićeve ćerke Gite. On je sakupio i objavio knjigu “Nušić u pričama” koja je sve do danas ostala najbolje svedočanstvo o tome kakav je veliki srpski pisac bio.

A ovaj srpski književnik, komediograf, novinar, diplomata, fotograf-amater i začtnik retorike u Srbiji, bio je čovek britkog pera i još britkijeg jezika.

Tako, anegdota kaže, jednom prilikom je Branislav Nušić završio na sudu. Zašto? Jer je nekoj, danas zaboravljenoj, gospođi u žaru rasprave, rekao da je krava.

Komediograf je platio sudsku kaznu, ali nije odoleo - izlazeći iz sudnice, pitao je sudiju:

- Gospodine sudijo, a kada bih ja kravi rekao da je gospođa, da li bih i onda bio kaženjen?

Sudija, verovatno potpuno zabunjen, rekao mu je da ne bi.

Nušić se tada okrenuo ka tužilji i, izlazeći iz sudnice dobacio:

- Doviđenja, gospođo.

"..rado je u Skadarliji sedeo onda cenjeni pesnik i poslanik Jovan Dučić. Jednom, vidi ga njegov kolega Milan Rakić pa će ga prekoreti: "E, moj Duka, ti stalno lumpuješ sa ovom decom a bolje da ostaviš koju paricu i kupiš pod starost kućicu". "Šta će meni kućica", odgovori mu Duka. "Kad umrem imaću i ulicu."