Anegdote i druge zenimljivosti o piscima

Pisac Stevan Sremac bio je u jednom društvu u kome se poveo i razgovor o porezima. Neko je vreme slušao, a zatim se i on javio za reč:
„Mislim da bi od svih poreza najunosniji bio onaj na žensku lepotu.“
„Kako to?“, svi su želeli da čuju odgovor.
„Zato što bi ga svaka žena s oduševljenjem plaćala“, spremno im odgovori Sremac.

Jednom kad su se poznati književni kritičar Bogdan Popović i slavni komediograf  Branislav Nušić našli u istom društvu, domaćica Popoviću ponudi kafu.
– Hvala, gospođo – odgovori joj on – kad pijem kafu, ne mogu da spavam.
– Čudna stvar! Kod mene je sasvim obrnuto. Kad spavam, ja ne mogu da pijem kafu – u svom stilu prokomentarisao je Nušić.

Žil Vern je oduvek bio fasciniran morem, a sa 11 godina je pobegao od kuće i pokušao je da se ukrca na trgovački brod koji plovi za Indiju. Neposredno pre ukrcavanja, malog Žila hvata otac i kažnjava ga. Tada mu je otac rekao da je “završio sa putovanjima zauvek”. Međutim, to “zauvek” nije dugo trajalo. Kada je odrastao, urednik mu je predložio da napiše avanturističku knjigu, koja bi obuhvatila sva znanja iz moderne nauke. Žil Vern tako piše “20 000 milja pod morem” i “Put na Mesec” u kojima spominje predmete koji će početi da postoje tek vek kasnije. Reč je o podmornicama, svemirskim brodovima i helihopterima. Od honorara koje je zaradio od ovih knjiga, Žil je kupio brod sa kojim je obišao dobar deo Evrope.

Milutin Bojić je u ranim dvadesetim godinama već bio pesnik na glasu, dok je svoju dramu “Kraljeva jesen” prepremao za pozorište. Nakon toga upoznaje Radmilu Todorović, na igranci u “Građanskoj kasini”. Radmila je o njemu govorila:

“Bio je sentimentalan, neobično nežan, pažljiv i ponekad detinjski raspoložen… Zavidljivi drugovi su me savetovali: ‘Šta ćeš s Bojićem, on se druži s glumicama!’ Nisam tome obraćala pažnju, postidelo me je nešto drugo. Šetajući Kalemegdanom sretosmo Skerlića. Poznavao me je još kao devojčicu, pa s osmehom ‘pripreti’ Milutinu: ‘Ostavi ovo devojče na miru!'”

Okupacija Beograda prekinula mu je studije, odložila planove za venčanje sa Radmilom i razdvojila im puteve.

Edgar Alan Po je rano ostao bez roditelja, pa ga je usvojila porodica Alan iz Ričmonda. Ta porodica se bavila izradom nadgrobnih spomenika, pa kažu da je Edgar Alan Po na osnovu ugraviranih imena, prezimena i godinama rodjenja i smrti koja su bila ugravirana - naučio da čita, sabira i oduzima.

“Kada smo se venčali već je imao biblioteku od 2.000 knjiga. Imao bi običaj da stvara čim ustane ujutru. Sto za kojim je radio nije smeo da bude okrenut ka prozoru kako ga ništa ne bi ometalo, te je uvek ‘gledao’ ka zidu. Pre nego što bi počeo da piše obrisao bi prašinu, poređao olovke i pribor, zategnuo krevete. Nije voleo haos! Pauze bi pravio tako što bi izašao u dvoriše, plevio, snimao diktafonom najrazličitije ‘utiske’ iz okruženja koji su mu pomagali da u pisanju bude što verodostojniji. Pritom moram da primetim da je imao sjajno pamćenje!” Ovako je o Borislavu Pekiću govorila njegova supruga Ljiljana. On je imao običaj da Ljiljani čita tek napisane tekstove, tako da je tokom kreiranja pojedinih dela ona bila njegova prva čitateljka.

Poslednje godine života, Oskar Vajld je proveo u Parizu, živeći po luksuznim hotelima. Pre nego što je preminuo, zapisano je da je tražio čašu šampanjca i da je rekao: “Umirem iznad svojih mogućnosti”.

Kada je Stiven King imao ugovor sa izdavačem da objavljuje jednu knjigu godišnje, razmišljao je kako može tu klauzulu u ugovoru da zaobiđe. Dosetio se da bi mogao da piše pod pseudonimom, pa je tako napisao čitav serijal romana pod pseudonimom Ričard Bakman. Na ovaj način je ujedno i želo da proveri da li uspeh duguje talentu ili činjenici da je već izgradio ime u svetu književnosti. Odgovor je dobio nakon što je prodaja Bakmanovih romana naglo porasla - kada je otkriveno da ih je napisao upravo King.

Čarls Dikens se 1837. godine preselio u ovu kuću u centralnom Londonu. Kuća je 1925. godine pretvorena u muzej posevćen piscu i u njoj su sačuvani brojni dragoceni predmeti iz Dikensovig života. Pored navedenog, kuća je prepoznatljiva i po tome što je Čarls Dikens u njoj napisao „Olivera Tvista“.

Meri Šeli je pisala putopise, eseje i romane, ali je najveći broj ljudi pamti po romanu “Frankenštajn”. Naime, njen suprug i ona su se često družili sa umetnicima, pa je jedne večeri tokom druženja osmišljena opklada - ko se usuđuje da napiše najstrašniji i najfantastičniji roman. Nakon toga, Meri je imala košmar - sanjala je biće čije je telo sastavljeno od ostataka mrtvih ljudi. Inspirisana tim snom i opkladom napisala je roman o Frankeštajnu (originalan naslov moderni Prometej). Ovaj roman se smatra i prvim delom naučne fantastike.

Desanka Maksimović i Branko Ćopić bili su komšije! Živeli su u ulici Kralja Milana 23, u Beogradu. Brankov dom je bio na četvrtom spratu, a Desankin na spratu iznad. O svom komšiji je izjavila za “Politiku”: “Bio mi je Branko Ćopić jedan od najboljih komšija koga sam ikada imala, sadrug, sabrat, s kojim sam često zajedno putovala po školama da čitamo deci, čovek s koim sam imala isto mišljenje o književnosti, a to je vrlo važno.”

„Nikada se nemoj porediti sa živim piscima. Ne znaš da li su oni dobri ili ne. Poredi se sa onima koji su umrli i za koje znaš da su dobri. Onda kada možeš da ih prevaziđeš – tada znaš da si dobar.
A dobri pisci se uvek vraćaju, uvek su aktuelni. Sada si duplo bolji nego onda kada si mislio da si sjajan.
Sve što treba da uradiš je da pišeš iskreno i predano, i da ne misliš kakva će biti sudbina tvog dela“. Ernest Hemingvej svim budućim piscima.

Kada su jednom prilikom pitali Nil Gejmena odakle crpi inspiraciju i ideje za pisanje, pisac je odgovorio:

„Upravo ste postavili pitanje koje se ne sme postaviti piscima. Malo ste ga parafrazirali, ali ono što ste suštinski pitali jeste - odakle vam ideje. Pisci su inače užasni prema ljudima koji to pitaju. Uglavnom ih ismevamo, ali uglavnom zato što ne znamo odgovor i zato što smo prestravljeni da će ideje jednostavno nestati. Svaki pisac kojeg znam ima duhovit odgovor na to pitanje. Jedan je govorio da ih nabavlja iz prodavnice ideja. Istina je da meni inspiracija dolazi iz više mesta. Iz očaja, iz rokova... Uglavnom dok radite nešto drugo. Ipak, najviše dolaze iz sanjarenja. Na primer, svi znamo da ako vas ujede vukodlak, vi onda postanete vukodlak. To je opštepoznato. Onda vam padne na pamet šta bude kada vukodlak ugrize zlatnu ribicu? Ili šta ako zabije kandže u fotelju? Hoće li ona početi da reži? To, naravno, mora da se dešava tokom zime, zbog tragova u snegu. I eto, imate priču."

“Kada sam došao u Novi Sad ja sam jedno vreme spavao u vozu. Nisam imao gde drugo. Kao izbeglica ja sam imao tu besplatnu kartu i onda naveče sednem u voz, onaj što je iz Novog Sada kretao u devet i furam na more, do poslednje stanice. Do Bara. Nisam znao šta ću drugo raditi po noći, a ne mogu spavati u parku. A, nisam ni neki noćni čovek pa da idem po kafanama i barovima, za šta treba i para i zato ti ja fino legnem u voz i probudim se na moru”.

Ovako je govorio pesnik Duško Trifunović. Kada bi stigao do mora, kupio bi komad hleba i jednu riblju konzervu. Tada bi sve počelo da mu miriše na more. Po završetku doručka bi se umio i krenuo nazad vozom za Novi Sad. Onda bi se vratio u “Prometejevu” knjižaru u kojoj mu je prijateljica čuvala torbu sa stvarima. Ona ga je upitala: “Gde si bio?” Duško je tada odgovorio: “Bio sam kod jedne zgodne prijateljice. Kod nje sam noć proveo"