Anegdote i druge zenimljivosti o piscima

“Kada smo se venčali već je imao biblioteku od 2.000 knjiga. Imao bi običaj da stvara čim ustane ujutru. Sto za kojim je radio nije smeo da bude okrenut ka prozoru kako ga ništa ne bi ometalo, te je uvek ‘gledao’ ka zidu. Pre nego što bi počeo da piše obrisao bi prašinu, poređao olovke i pribor, zategnuo krevete. Nije voleo haos! Pauze bi pravio tako što bi izašao u dvoriše, plevio, snimao diktafonom najrazličitije ‘utiske’ iz okruženja koji su mu pomagali da u pisanju bude što verodostojniji. Pritom moram da primetim da je imao sjajno pamćenje!” Ovako je o Borislavu Pekiću govorila njegova supruga Ljiljana. On je imao običaj da Ljiljani čita tek napisane tekstove, tako da je tokom kreiranja pojedinih dela ona bila njegova prva čitateljka.

Poslednje godine života, Oskar Vajld je proveo u Parizu, živeći po luksuznim hotelima. Pre nego što je preminuo, zapisano je da je tražio čašu šampanjca i da je rekao: “Umirem iznad svojih mogućnosti”.

Kada je Stiven King imao ugovor sa izdavačem da objavljuje jednu knjigu godišnje, razmišljao je kako može tu klauzulu u ugovoru da zaobiđe. Dosetio se da bi mogao da piše pod pseudonimom, pa je tako napisao čitav serijal romana pod pseudonimom Ričard Bakman. Na ovaj način je ujedno i želo da proveri da li uspeh duguje talentu ili činjenici da je već izgradio ime u svetu književnosti. Odgovor je dobio nakon što je prodaja Bakmanovih romana naglo porasla - kada je otkriveno da ih je napisao upravo King.

Čarls Dikens se 1837. godine preselio u ovu kuću u centralnom Londonu. Kuća je 1925. godine pretvorena u muzej posevćen piscu i u njoj su sačuvani brojni dragoceni predmeti iz Dikensovig života. Pored navedenog, kuća je prepoznatljiva i po tome što je Čarls Dikens u njoj napisao „Olivera Tvista“.

Meri Šeli je pisala putopise, eseje i romane, ali je najveći broj ljudi pamti po romanu “Frankenštajn”. Naime, njen suprug i ona su se često družili sa umetnicima, pa je jedne večeri tokom druženja osmišljena opklada - ko se usuđuje da napiše najstrašniji i najfantastičniji roman. Nakon toga, Meri je imala košmar - sanjala je biće čije je telo sastavljeno od ostataka mrtvih ljudi. Inspirisana tim snom i opkladom napisala je roman o Frankeštajnu (originalan naslov moderni Prometej). Ovaj roman se smatra i prvim delom naučne fantastike.

Desanka Maksimović i Branko Ćopić bili su komšije! Živeli su u ulici Kralja Milana 23, u Beogradu. Brankov dom je bio na četvrtom spratu, a Desankin na spratu iznad. O svom komšiji je izjavila za “Politiku”: “Bio mi je Branko Ćopić jedan od najboljih komšija koga sam ikada imala, sadrug, sabrat, s kojim sam često zajedno putovala po školama da čitamo deci, čovek s koim sam imala isto mišljenje o književnosti, a to je vrlo važno.”

„Nikada se nemoj porediti sa živim piscima. Ne znaš da li su oni dobri ili ne. Poredi se sa onima koji su umrli i za koje znaš da su dobri. Onda kada možeš da ih prevaziđeš – tada znaš da si dobar.
A dobri pisci se uvek vraćaju, uvek su aktuelni. Sada si duplo bolji nego onda kada si mislio da si sjajan.
Sve što treba da uradiš je da pišeš iskreno i predano, i da ne misliš kakva će biti sudbina tvog dela“. Ernest Hemingvej svim budućim piscima.

Kada su jednom prilikom pitali Nil Gejmena odakle crpi inspiraciju i ideje za pisanje, pisac je odgovorio:

„Upravo ste postavili pitanje koje se ne sme postaviti piscima. Malo ste ga parafrazirali, ali ono što ste suštinski pitali jeste - odakle vam ideje. Pisci su inače užasni prema ljudima koji to pitaju. Uglavnom ih ismevamo, ali uglavnom zato što ne znamo odgovor i zato što smo prestravljeni da će ideje jednostavno nestati. Svaki pisac kojeg znam ima duhovit odgovor na to pitanje. Jedan je govorio da ih nabavlja iz prodavnice ideja. Istina je da meni inspiracija dolazi iz više mesta. Iz očaja, iz rokova... Uglavnom dok radite nešto drugo. Ipak, najviše dolaze iz sanjarenja. Na primer, svi znamo da ako vas ujede vukodlak, vi onda postanete vukodlak. To je opštepoznato. Onda vam padne na pamet šta bude kada vukodlak ugrize zlatnu ribicu? Ili šta ako zabije kandže u fotelju? Hoće li ona početi da reži? To, naravno, mora da se dešava tokom zime, zbog tragova u snegu. I eto, imate priču."

“Kada sam došao u Novi Sad ja sam jedno vreme spavao u vozu. Nisam imao gde drugo. Kao izbeglica ja sam imao tu besplatnu kartu i onda naveče sednem u voz, onaj što je iz Novog Sada kretao u devet i furam na more, do poslednje stanice. Do Bara. Nisam znao šta ću drugo raditi po noći, a ne mogu spavati u parku. A, nisam ni neki noćni čovek pa da idem po kafanama i barovima, za šta treba i para i zato ti ja fino legnem u voz i probudim se na moru”.

Ovako je govorio pesnik Duško Trifunović. Kada bi stigao do mora, kupio bi komad hleba i jednu riblju konzervu. Tada bi sve počelo da mu miriše na more. Po završetku doručka bi se umio i krenuo nazad vozom za Novi Sad. Onda bi se vratio u “Prometejevu” knjižaru u kojoj mu je prijateljica čuvala torbu sa stvarima. Ona ga je upitala: “Gde si bio?” Duško je tada odgovorio: “Bio sam kod jedne zgodne prijateljice. Kod nje sam noć proveo"

„Jedinstvo tvoje knjige nalazi se u jedinstvu tvog žara. Piši, ako hoćeš, kad si opijen; ali, kad ponovo čitaš šta si napisao, budi trezan. Piši uvek što je moguće jednostavnije; prvo je da čovek pred samim sobom ne stvara iluziju; čuvaj se uvek svoje vlasite popustljivosti i budi neprestano na oprezu da sam sebe ne prevariš”, zapisao je francuski pisac Andre Žid u svom Dnevniku.

Svakoga je jutra Laza Kostić praktikovao u njegovo doba popularnu „švedsku gimnastiku“ sa gvozednim đuladima i trči po periferiji Novog Sada, a onda obilan fruštuk u iznajmljenom samačkom stanu. Jednom je taman, pored ostalog, izneo na sto i dobro sušenu šarenu slaninu, kad mu navrati kum.
– Ajde, kume, prihati se i ti malo!
– Ne mogu, već sam kod kuće jeo, samo ću malo čalabrcnuti.
Međutim, uze kum jedno parče, pa drugo, treće i još odseče dobru komadešku, pa Lazi ne ostade puno, koji ne izdrži da mu ne prebaci:
– Slušaj, kume. Od sad ćeš ti kod svoje žene čalabrcnuti, a k meni dođi da jedeš.

Tin Ujević nije voleo da učestvuje u razgovorima za vreme brijanja u brijačnici.Ali brijač mu je često dosađivao forsiranim razgovorima.Jednom prilikom,brijač ga upita:“Kako hoćete da Vas obrijem?“-„Bez reči“-odgovori mu mirno Ujević.

Na primedbu novinara da delo Danila Kiša nije veliko, pisac je kazao:„Nisam pisao sabrana, već odabrana dela”.

------
– U nekom društvu u kome je bio i Radoje Domanović, govorilo se o tome kako je divna stvar kad neko zna strane jezike. neko iz društva reče:

– Koliko jezika znaš – toliko vrediš. Radoje ironično dodade:

– Ono, jest, tako je. samo ne valja kad je neko budala, pa je budala na nekoliko jezika!

1. Jednom je Nušić na konju pokušao da uđe u Ministarstvo inostranih dela, kada se odigravala demonstracija zbog okupacije Bosne i Hercegovine. Skupštinski portir molio ga je da to ne čini, a Nušić mu je u svom stilu odgovorio: More pusti, Jovo, nije ovo prvi ni poslednji konj koji ulazi u ministarstvo.

2. Jednom je, čak, na sudu završio zbog upućene uvrede nekoj gospođi, koju je nazvao kravom. Sudija mu je zbog toga odredio novčanu kaznu, Nušić ju je platio, a pre nego što su iz sudnice otišli postavio je sudiji jedno pitanje u svom maniru: – Gospodine sudijo, a kada bih ja kravi rekao da je gospođa, da li bih i onda bio kažnjen? – Naravno da ne biste bili kažnjeni u tom slučaju, odgovori mu sudija. Tada se Nušić okrenu ka ženi koja ga je tužila i reče: Doviđenja, gospođo.

3. Pričalo se, dalje, da je kao dete bio vrlo nemiran u školi, ali otresit i veoma bistar. Jednom kada su na času srpskog jezika obrađivane poslovice, Nušić je bio nestašan i nije pazio šta nastavnik govori. Za kaznu ga je profesor prozvao da kaže primer neke poslovice.
Na to mladi Nušić kao da je već imao spreman odgovor: Koliko budala pita ni sto pametnih ne mogu da mu odgovore.
Nastavnik se nađe u čudu i zamisli da li Nušić ovom poslovicom cilja na njega pa reče: Da čujem još jedan primer, Nušiću.
Pametnom je dovoljna i reč, mirno će Nušić.
Nakon što je shvatio da ga Nušić začikava pred razredom, razljućeni nastavnik ode po upravitelja škole, pa još s vrata reče: Da te čujem sada Nušiću!
Nesreća nikad ne dolazi sama, i na ovo doskoči Nušić.

4. Branislav Nušić je, kao mlad momak, bio zaljubljen u Milicu Terzibašić, lepu Beograđanku s Topčiderskog brda. Kada se Milica razbolela, Nušić je odmah zamolio svog dobrog druga lekara da je pregleda i leči. A ovaj ne samo da ju je izlečio nego ju je i zaveo. Milica i mladi lekar ubrzo su se venčali, a Nušić je strašno patio. Međutim, uskoro je dobio priliku za slatku osvetu. Pozvan je da u „Gradskoj kasini“ održi predavanje o ljubavi. U prvom redu sedeli su Milica i njen suprug, bivši Nušićev drug. Bio je to prvi piščev susret s njima nakon venčanja.
Predavanje je započeo konastatacijom: – Šta je to ljubav? To je tragična priča u kojoj izvesna gospođica voli jednog, a uda se za drugog. – rekao je Nušić, a ovo dvoje su naglo napustili gledalište.

5. Zanimljiva je i sledeća anegdota: Kada je prosio Darinku Đorđević, konzulovu ćerku, Nušić joj je postavio uslov. Ženiće se, ali da mu dozvoli da zadrži makar jedan svoj porok – kocku, piće ili žene. Pa nek bira. Mudra je tada bila mlada Darinka. Ako bi izabrala kocku, otišla bi kuća. Da izabere piće, uz kuću ode i zdravlje. Najbolje je, mislila je ona, da ga pusti da juri žene. Čim je potpisala da je saglasna s tim, venčali su se u manastiru kod Bitolja. Ipak, svoju Autobiografiju Nušić je završio rečima da posle ženidbe čovek i nema autobiografije.