Anastas Jovanović

Anastas Jovanović (1817 - 1899) bio je srpski slikar, grafičar, dvoroupravitelj kneza Mihaila i pionir litografije i fotografije u Srbiji.
Jovanović je rođen u mestu Vraca u tadašnjoj Otomanskoj Imperiji, današnja Bugarska, u kojem su Jovanovići bili jedna su od najistaknutijih srpskih porodica. Već kao dečak Jovanović prelazi u Beograd, gde će, po naprasnoj smrti oca Jovana, ostati da živi kod ujaka i da pohađa školu i uči terzijski zanat - krojenje narodnih nošnji.
Tokom tridesetih godina 19. veka, nakon Hatišerifa iz 1830, kojim knez Miloš dobija veću autonomiju, Beograd će doživeti možda i najintenzivniji i najdrastičniji period izgradnje u celoj svojoj istoriji - tokom svega nekoliko godina, u njemu će nići zgrade od ogromnog značaja: Milošev dvorac, Konak knjeginje Ljubice, Saborna crkva, Velika kasarna, zgrada Sovjeta, kao i mnoge druge zgrade državnih institucija koje će orijentalnu varošicu početi da pretvaraju u moderan evropski grad. Jedna od tih novih institucija bila je i Državna štamparija (Knjaževsko-srbska pečatnja), za koju je oprema kupljena u Sankt Peterburgu 1830, a dopremljena u Beograd 1831. Od samog početka rada štamparije, četrnaestogodišnji Anastas Jovanović se oduševljava mogućnostima moderne tipografije. Pokazavši talenat za graviranje, ali i zahvaljujući ujakovom pobratimu, pisaru kneza Miloša, a kasnije i ministru, Aleksi Simiću, primljen je da u novoosnovanoj štampariji uči za slovolivca. Kada je štamparija 1834. preseljena u Kragujevac, s njom odlazi i Jovanović. U Kragujevcu istovremeno uči i graverski zanat, počinje da pravi i pečate, radi, kako sam kaže "od jutra do sutra", tako da će već do dvadesete godine u potpunosti savladati sve tehnike svog zanata, a 1838, kada je štamparija vraćena u Beograd, skreće na sebe pažnju kneza Miloša, tako da dobija veliku čast, ali i obavezu, koja će mu odrediti dalju profesionalnu sudbinu. Naime, tada je u štampu trebalo da uđe prvi srpski bukvar, koji je napisao Dimitrije Davidović. Do tada su deca u Srbiji učila slova iz ruskih bukvara, tako da je ovo bio poduhvat od prvorazrednog državnog značaja. Bukvar je, međutim, po kneževoj naredbi, trebalo štampati kurzivnim slovima, kakvih u štampariji nije bilo. Za ovaj posao, bečki majstori su tražili dva meseca. Miloš stoga posao izrade slova poverava Državnoj štampariji i daje rok od četrnaest dana, nakon čega treba da počne štampa 40.000 primeraka novog bukvara. O ovoj situaciji, Jovanović će kasnije pisati: "Ja onda uzmem litografske formulare od slova, izrežem sebi od pleha formu krivine i visine slova i počnem da radim prvo slovo h, jer mi se to učinilo najteže i kad budem gotov posle nekoliko sati svi moji šefovi počeše vikati "Bravo, bravo". Posle je išlo lakše. Završen je posao za sedam-osam dana. Bukvar je bio na vreme pečatan i poslat na vreme Knezu u Kragujevac. Knez je bio jako zadovoljan. Kad je čuo da sam rukopisna slova ja izradio reši da me pošlje na dalje nauke u Beč."

Jovanović tako, u 21 godini, odlazi u Beč. Putovanje kočijama od Zemuna do Beča trajaće 24 dana, a njegov opis ovog puta pokazuje i tadašnji neugledni izgled predela kroz koje je prolazio: "Za tri dana od Novog Sada do Segedina ne videsmo ni jedno drvo, sve pusto, nigde uređena puta a od gostionice ni pomena. Kad bismo stigli do neke kuće, prvo bi se branili od divljih pasa, umesto kreveta spavali bismo na kukuruzovini, ali bi takvo prenoćište dobro platili."
U Beču, Jovanović se u potpunosti posvećuje učenju, tako da odlazi u školu primenjenog crtanja, a kasnije će učiti slikanje kod čuvenog slikara, profesora Karla Rala. Kada 1840. dobije narudžbinu iz Beograda da načini bakrorez Karađorđa u prirodnoj veličini, Jovanović se nalazi u dilemi. Taj posao, kako mu govori profesor, bio bi izuzetno skup i trajao bi godinu dana. Jovanović, međutim, tada nalazi mnogo jednostavnije rešenje. Litografija, postupak koji je izumljen krajem 18. veka, ali je tek u to vreme dobijao na popularnosti, pružala je Jovanoviću mogućnost da svoja dela načini mnogo brže i jeftinije u odnosu na tradicionalne metode, te da ih reprodukuje u velikom broju primeraka. Ovladava tehnikom litografije, ali tada mu pažnju zaokuplja jedan novi, još uzbudljiviji izum, kome će posvetiti veliki deo profesionalne karijere.
Iako su eksperimenti sa beleženjem svetlosti na staklu i drugim materijalima počeli skoro dvadeset godina ranije, tek 1839, nakon savladavanja velikog broja poteškoća, Francuz Luj Dager javno je obznanio pronalazak izuma koji će predstavljati preteču onoga što danas nazivamo fotografijom. Septembra 1839, Luj Dager šalje dve "dagerotipije" na poklon austrijskom caru Ferdinandu I i knezu Meternihu. Ove male slike bile su izložene u Akademiji likovnih umetnosti u Beču, tako da Jovanović postaje jedan od prvih Srba koji ima priliku da uživo ugleda snimljene prizore. Pri ovome, treba imati na umu to da je Jovanović, pored svojih neospornih talenata, svakako bio svestan i svojih ograničenja, tako da mu je ova tehnička novotarija bila više nego dobrodošla. Naime, jedan od problema sa kojima se susretao predstavljala je činjenica da nije bio dovoljno vičan slikanju portreta živih modela. Njegove litografije nastajale su na osnovu starih bakroreza, ali sebe nije smatrao dovoljno sposobnim da naslika kvalitetan portret modela koji sedi pred njim. Stoga je Jovanović, čim je otkrio izum dagerotipije, shvatio svu korist koju od njega može imati. U pravom trenutku se našao na idealnom mestu za razvoj svoje nove opsesije, pošto u Beču počinje proizvodnja prvih kamera koje se mogu primenjivati za slikanje portreta - dok je Dagerova kamera zahtevala ekspoziciju od oko 15 minuta, što je veoma otežavalo slikanje živih modela, bečki profesor matematike Jozef Pecval konstruiše prvi pravi fotografski objektiv, koji ekspoziciju skraćuje na podnošljivih 75 sekundi. Optičar Fojgtlander izrađuje kameru sa ovim objektivom i izlaže je u izlogu svoje radnje. Jovanović se opseda zamišlju da dođe do ovog predmeta svojih snova. Inače veoma racionalan i štedljiv, zadužuje se kod prijatelja Teodora Tirke za pozamašnu svotu, ne bi li došao do kamere. Jovanović ovako opisuje svoju opsesiju i konačan uspeh: “Kada sam je video, toliko sam zaželeo imati takvu jednu mašinu i samo sam na to mislio, i stanem moliti g. Tirku da mi kupi i da postepeno od moje stipendije odbije dok se ne isplati. Mašina je sa svim priborom koštala nešto manje od 100 forinti. On to zaista na moju veliku radost i učini i ja dobijem No. 3 iste mašine koje sad hiljadama optičara na celom svetu izrađuju i ima tih mašina u milijardama. Mogu dakle reči da sam u celom slovenskom svetu ja prvi koji sam počeo da se zanimam fotografijom.” Kasnija istraživanja su pokazala da je u slovenskom svetu ipak bilo fotografa i pre Jovanovića. Naime, Srbin iz Zagreba Dimitrije Novaković još 1839. od samog Luja Dagera stiče prva znanja o dagerotipiji, a na osnovu veoma šturih podataka znamo i da je jednu svoju dagerotipiju 1840. poklonio i knezu Mihailu. Ipak, Anastas Jovanović će ostati upamćen kao otac srpske fotografije, pošto se o Novakoviću ne zna praktično ništa, niti su sačuvani njegovi radovi, dok će Anastas Jovanović nakon kupovine prve kamere januara 1841. stvoriti ogromno delo, zabeležiti likove svojih znamenitih savremenika i ostaviti neizmeran uticaj na kasnije generacije srpskih fotografa.

U jesen 1841, Jovanović se vraća u Beograd, gde ga ljubazno primaju kneginja Ljubica i mladi knez Mihailo. Tako pokušava da načini dageroptipiju kneza Mihaila, “no nije baš osobito dobro ispalo jer teško je bilo onda i bilo je upravo kao neki slučaj, ako je portre osobito dobro ispalo”. Jovanović eksperimentiše sa dagerotipijom i pokušava da prenese sliku na litografije, u čemu ima polovičan uspeh, zbog nesavršenosti opreme. Naredne godine predstavljaće period u kome Jovanović, kao i drugi pioniri fotografije njegovog vremena, eksperimentišu na najrazličitije načine, pokušavajući da stvore što uspešnije dagerotipije, a kasnije i talbotipije i kalotipije, koje – za razliku od dagerotipije koja daje otisak na staklu – otisak daju na papiru, što olakšava dalju manipulaciju slikom.
Tada, međutim, nastaje problem za Jovanovića. U leto 1842, vlast se u Srbiji menja, Ustavobranitelji svrgavaju kneza Mihaila i na vlast dovode kneza Aleksandra Karađorđevića. Jovanović, kao pristalica Obrenovića, ostaje bez stipendije, tako da ponovo odlazi u Beč, gde uz finansijsku pomoć prijatelja osniva fotografsko-litografski atelje. Posvećuje se izdavanju svog dela Spomenici Srbski, koje je trebalo da prikaže istoriju Srbije u dvanaest svezaka, ali zbog slabog odziva publike obustavlja ovaj poduhvat posle četvrte sveske. U to vreme, u Beču mu se rađa sin Konstantin, kasnije čuveni arhitekta.
Početkom 1850-ih, Jovanović se u potpunosti posvećuje fotografiji i litografiji. Razlog za to je i tehničke prirode. Nakon deset godina raznih tehničkih eksperimenata, sa nepouzdanim rezultatima, početkom 1850ih počinje da se primenjuje tehnika “mokre” kolodijumske ploče. Ova tehnika daje konačno pouzdan uspeh i znatnu detaljnost izrađenih fotografija, sa mogućnošću dobijanja bogatih tonskih valera, posebno na većim površinama koje imaju ujednačenu i glatku strukturu, što konačno pruža priliku Jovanoviću da koristi fotografije kao kvalitetan predložak za izradu portreta. Jovanović tako u periodu od 1850. do 1858. godine izdaje veliki broj litografisanih portreta raznih ličnosti. Jovanović koristi postupak stvaranja fotoportreta, tako što doteruje talbotipije i fotografije, ali se pre svega posvećuje stvaranju litografija na osnovu fotografija, u čemu će pokazati izvanrednu veštinu. Galerija portreta slavnih ličnosti, pre svega Srba onog vremena, koje je Jovanović ovekovečio, veoma je dugačka. Pored kneza Mihaila, sa kojim u izgnanstvu postaje blizak prijatelj, Jovanović portretiše i druge ličnosti svog vremena, ali i neke koji već nisu bili među živima, na osnovu drugih, ranije izrađenih portreta. Stvara portrete Dositeja Obradovića, Vuka Karadžića, s kojim se u Beču sprijateljio, Petra Petrovića Njegoša, Tome Vučića Perišića, Lukijana Mušickog, Jovana Rajića, prote Mateje Zahvaljujući mnogima od tih portreta danas imamo vernu predstavu o izgledu tih istorijski značajnih ličnosti, tako da, na primer, Ljubomir Nenadović za Jovanovićev portret Njegoša kaže: "To je najbolja vladičina slika. Takav je izgledao poslednjih godina svoga života." Istovremeno, Jovanović nastavlja da se bavi tehničkim inovacijama u fotografiji, tako da stvara prve stereoskopske snimke Beča.

Nakon što se 1858. politička situacija u Srbiji ponovo promenila, tako da je vlast preuzeo knez Miloš, Jovanović 1859. ponovo dolazi Beograd. Ovog puta, neće se baviti samo slikarstvom i fotografijom, nego će uzeti i aktivno učešće u političkom životu. Zbog toga dobija i zamerku starog Miloša, koji je smatrao da se Jovanović više bavi politikom nego slikanjem. Na ovu tvrdnju je mogla uticati i procena kneza Miloša da je Anastas Jovanović daleko privrženiji knezu Mihailu nego njemu. To će se ispostaviti tačnim, pošto je, po smrti kneza Miloša i dolasku na presto kneza Mihaila, Anastas Jovanović 1861. godine postao dvoroupravitelj i, praktično Mihailov najbliži saradnik. Pored političkog uticaja, Jovanović će učestvovati u opremanju dvora, organizaciji svečanosti, ali i u privatnim poslovima kneza Mihaila. Ovu funkciju Jovanović će obavljati sve do ubistva kneza Mihaila 1868. godine. Nakon atentata, Jovanović se u potpunosti povlači iz javnog života. Iste godine se ženi Austrijankom Marijom Štenc s kojom sledeće godine dobija ćerku Katarinu, kasnije prevoditeljku, istoričarku književnosti, publicistkinju, filozofkinju, novinarku i humanitarnu radnicu, dok će 1878, u 61. godini života, dobiti i sina Jovana, koji će postati hemičar.
Anastas Jovanović ni u poznijim godinama, mada se povukao iz javnog života, ne prestaje da radi i stvara. U svojoj radionici u Kosovskoj ulici bavi se najrazličitijim poslovima. Prati novosti iz oblasti fotografije, bavi se elektrotehnikom, a interesuje se i za nauku u nastajanju – aeronautiku, tako da stvara i svoje nacrte sprava za letenje. Intelektualna radoznalost ga ne napušta ni u poznoj starosti, tako da će do smrti čitati i interesovati se za novosti iz oblasti nauke i umetnosti.
Anastas Jovanović umro je u Beogradu 1899. godine, u 82. godini života. Njegova ćerka Katarina beleži njegove poslednje reči: “Šteta, šteta! Sve je bilo tako interesantno, sve me je toliko interesovalo, a sada je sve prošlo.”
Delo Anastasa Jovanovića danas se smatra izuzetno značajnim i njegova ličnost je sa protokom vremena postajala jednim od simbola modernizacije Srbije u 19. veku. Pored pionirskog rada iz oblasti fotografije, smatra se i prvim predstavnikom romantizma u srpskom slikarstvu, najvećim grafičkim umetnikom u Srbiji 19. veka, dok njegovi portreti imaju neprocenjiv istorijski značaj, ali i veliku likovnu vrednost, ukazujući pritom na značaj povezivanja slikarstva i novog medijuma – fotografije. Veliki broj dela Anastasa Jovanovića ostao je sačuvan do danas, tako da Fond Anastasa Jovanovića u Muzeju grada Beograda čini 1575 predmeta od kojih su 723 originalna talbotipska snimka (pozitiv i negativ), preko sto fotografija, 71 stereoskopski snimak, 39 fotografija na staklu, 210 litografija, 22 akvarela, 165 crteža i mnogobrojna pisma i lični predmeti. Izložba izabranih predmeta iz Fonda Anastasa Jovanovića održana je u Konaku kneginje Ljubice tokom 2017. i 2018. Takođe, Anastas Jovanović je jedan od glavnih likova romana Bezdno, za koji je Svetlana Velmar-Janković dobila NIN-ovu nagradu. U ovom romanu, koji se bavi odnosom kneza Mihaila i njegove supruge, kneginje Julije, ulogu posrednika, posmatrača, ali i najbližeg prijatelja kneza Mihaila ima upravo njegov dvoroupravitelj, Anastas Jovanović.
Ime Anastasa Jovanovića nose ulice u Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu. U Beogradu, Ulica Anastasa Jovanovića nalazi se na Vračaru, na samoj granici sa Voždovcem.