Jovan Jovanović Zmaj

Jovan Jovanović Zmaj (Čika Jova), poznati srpski pesnik i književnik te začetnik satirično i društveno angažovanog pesništva u srpskoj književnosti. Uz Đuru Jakšića, drugi je veliki liričar srpskog romantizma. Smatra se najplodnijim srpskim pesnikom iz druge polovice 19. veka.


Jovan Jovanović Zmaj rođen je 24.11.1833. godine u Novom Sadu. Odrastao je u staroj i uglednoj porodici, a već je u ranom detinjstvu počeo da se interesuje za srpske narodne pesme koje su mu recitovali. U to je vreme čak i sam počeo da sastavlja pesmice.

Osnovnu školu pohađao u Novom Sadu, a srednju u Bratislavi. Nakon toga odlazi na studij prava u tadašnju Peštu, Beč i Prag. Studij prava je zapravo bio želja njegova oca, ali on je više bio naklonjen medicini i fizici. 1860. godine je završio studij prava, a 1870. godine je u Pešti diplomirao medicinu.

U Novom Sadu je upoznao svoju suprugu Ružu Ličanin, a ljubav i ispunjen porodični život poslužili su mu kao inspiracija za pisanje dela Đulići (tur. gül – ruža). Nekoliko godina kasnije doživeo je porodičnu tragediju, njegova supruga i deca umrli su od tuberkuloze, a on je na osnovu te tragedije napisao zbirku elegičnih pesama Đulići uveoci.

Iako je po zanimanju bio lekar, Jovan Jovanović Zmaj se 50 godina bavio uređivanjem i objavom dečjih, književnih i političkih časopisa. Za vreme studija medicine istovremeno je radio kao nadzornik zadužbine Tekelijanuma te je izdavao satirični list naziva „Zmaj“. Upravo je po tom listu i zaradio svoj nadimak.

Kao lekar je po završetku studija živeo i radio u Beču, Novom Sadu, Zagrebu, Beogradu i drugim gradovima. Bio je pripadnik Narodne stranke Svetozara Miletića i zauzimao se političko i nacionalno oslobođenje južnoslavenskih zemlja.

1880. godine pokrenuo je i uređivao časopis za decu Neven, koji je izlazio u Zagrebu i Novom Sadu. Osim toga, bio je pokretač i urednik listova Žiža, Komarac i Javor. U razdoblju od 1890 do 1898. godine bio je dramaturg beogradskog Narodnog pozorišta.

Jovan Jovanović bio je i prvi srpski dečiji pisac, a njegove se pesme, osim po umetničkoj, izdvajaju i po etičkoj vrednosti. Neke od najpoznatijih pesama koje je napisao za decu su Pačija škola, Trči zeka iz jendeka, Điha điha četri noge, Zima zima e pa šta je, Taši taši tanana i druge.

Ono po čemu je Jovanović bio posebno poznat su zbirke pesama za decu koje govore o srećnoj porodici i životnim problemima na koje je želeo da pripremi decu pomoću jednostavnih i poučnih stihova. Sveukupno je napisao preko četiri stotine dečijih pesama, a na to ga je potaknula osobna tragedija, odnosno smrt vlastite dece.

Pod uticajem nemačkih romantičara i narodnog pesništva pisao je i ljubavne pesme: Snohvatice, Đulići i Đulići uveoci.

Njegove zbirke Pevanija i Sve dojakošnje pesme su društvena, kulturna i politička hronika događaja do 1850. godine i smatraju se početkom satiričnog i društveno angažovanog pesništva u srpskoj književnosti.

U drugoj polovici 19. veka Jovan Jovanović Zmaj je vodio prepiske s hrvatskim plemićima, političarima, novinarima i biskupom Strossmayerom. Hrvati su se u to vreme borili protiv mađarske prevlasti, a on je bio mišljenja da Srbi trebaju da pomognu Hrvatima u toj borbi. Hvalio ih je zbog borbe za osamostaljenje i napora da očuvaju kulturu pa je tako i nastala pesma Šta se čuje – svojevrsna oda.

Autor je pozorišnog komada Šaran i nekoliko pripovedaka (Vidosava Branković, Naš Ljubomir i Slavujev dô). Jedno vreme je pisao i prozne radove, uglavnom kratke romane, ali ih je objavljivao pod drugim imenom. Mnoge od njegovih pesama su uglazbljene i prevedene na nekoliko jezika.

Jovanović je i sam prevodio s engleskog, mađarskog, nemačkog i ruskog jezika. Njegovi najznačajniji prevodi su oni nemačkih autora Getea i Hajna, mađarskog Aleksandra Petefija, engleskog Tenisona i ruskog Ljermontova. Takođe je preveo orijentalnu poeziju Fridriha Bodenšteta.

Umro je 3.6.1904. godine u Srijemskoj Kamenici, mestu koje se po njemu jedno vreme zvalo Zmajeva Kamenica

Ala je lep ovaj svet
JOVAN JOVANOVIĆ ZMAJ

Ala je lep
Ovaj svet,
Onde potok,
Ovde cvet,
Tamo njiva,
Ovde sad,
Eno Sunce,
Evo hlad!
Tamo Dunav,
Zlata pun,
Onde trava,
Ovde žbun,
Slavuj pesmom
Ljulja lug.
Ja ga slušam
I moj drug.

Ciculjka
JOVAN JOVANOVIĆ ZMAJ

Nije pravo, seko
samo srčeš mleko,

A sirota cica,
to joj glad golica,

I ona bi htela
tog napitka bela.

Tebi dade mati,
ti ćeš Cici dati,

Da budete siti
i Ciculjka i ti…

Čigra i deca
JOVAN JOVANOVIĆ ZMAJ

Naša čigra
lepo igra,
sitno veze,
pravo stoji,
jer se boji.

U nje nije
Božja duša,
ona samo
bič naš sluša.

Al mi deca
bolje znamo,
jer mi biča
ne trebamo,
naša duša
reči sluša.

Recite nam
to je zdravo,
ići ćemo
uvek lepo,
stajaćemo
uvek pravo.

"Ко пелин није гутао,
тај не зна шта је сладост;
ко тужан никад није био,
тај не зна шта је радост."

A ko behu oni divi
koji su te napred zvali,
koji su ti krila dali,
koji su te ojačali?
To bejahu ideali!

Kristal i led

Jednog sunčanog zimskog jutra stajalo je parče kristala na prozoru nekog naučnika, pak se sijalo da ga je divota bilo pogledati. A napolju o striji visila je jedna ledena sveća.

Uzalud se ti, kristalu, ponosiš – reći će ledena sveća -, nisi lepši od mene. Dakle, i ja sam to isto što i ti.
Izgledaš sad tako, ali nisi isto što sam ja, – odgovori kristal sasvim mirno.
Nije to da izgledam samo, već je baš tako u stvari. Eto, blistam se na suncu isto kao i ti.
Kristal je ućutao. A sunce se dizalo prema je jugu. Ljudi govorahu: “Danas je baš krasan topao dan.” Ali ta toplota ledu nije prijala; počeo se topiti, pa kad je ostao još samo jedno parčence od ledene sveće, i to pada na zemlju, u blato.

Eto, vidiš – reče tada kristal -, tako prolaze svi koji se zavaravaju spoljašnjim izgledom, pak se zato ponevide. Čim na njih sine sunce istine, sva im se lepota rastopi, lažni im se blesak ugasi.
Kristal je i dalje blistao na suncu, on se nije rastopio, jer je zaista drugog jestestva nego što je led.

Điha, Điha, Četri Noge
Điha, điha četiri noge
sve četiri krute.
Điha , điha mi idemo
na daleke pute.

Sedlo mi je od marame,
uzde od kanapa,
a bič mi je od očevog
prebijenog štapa.

Hajde rago što si lenja
zar te nije sram,
ako nećeš ti da ideš
ja ću cupkat sam.

Ćuran I Vrabac

Po dvorištu ćuran šeće,
vazdan pućka i blebeće,
glavom vije, širi rep,
misli: Bože, al' sam lep!
Sve se širi, sve se meri,
kinđuri se, kočoperi,
ali jedno
zlo ga jedi,
što ga niko,
al' baš niko,
i ne gledi;
psi prolaze,
al' ne haju,
neće da ga
ni zalaju!
Samo jedan vrabac kleti
sa tarabe dole sleti
pored ćurka naduvena
da mu natre pod nos rena!

Poče pred njim skakutati
pa mu poče cvrkutati
"Zalud, striče, duvaš, devaš,
ne izduva čega nemaš!
Lepši soko nego vrana,
lepši paun od ćurana!"

Danaske Se Tek Izleglo
Danaske se tek izleglo
pa na ljuske svoje stalo
gledaju se radoznalo
jedna drugoj ogledalo.

Pa i jedna ka i druga
cvrkućući nešto tepa
"He, ako sam i ja taka,
baš sam lepa!"

Hvališa
Hvalio se hvališa,
jedan dečko mali,
da on ume jahati
kao husar pravi.

Sto je puta pokušo
u životu svome,
jahao je na konju,
to jest drvenome.

"Sad bi smeo posesti
i Markova Šarca",
Al kad Šarca ne ima,
on će posest jarca.

A jarac je žmirkao,
pa je mirno zasto,
pustio je uzjahat
da vidi husarstvo.

Nosio je hvališu
i tamo i amo
hvališa se osvrto
da li ga gledamo.

A kad jarac poskoči

Kad Bi...
Kad bi jelen imo krila,
to bi brza ptica bila.

Kad bi lutka znala šiti,
mogla bi mi švalja biti.

Kad bi hlebac pado s neba,
svak bi imo kolko treba.

Kad bi mlekom tekla Sava,
sir bi bio za badava.

Kad bi uvek bio maj,
pećima bi bio kraj.

Kad bi Dunav bio vreo,
svak bi riblje čorbe jeo.

Kad bi... al što ne mož biti,
o tom nemoj govoriti!

Koncert
Na ovoj je slici
jedna vešta ruka
nacrtala mačke
celog komšiluka,
kako drže probu
svog krasnog mauka.

Vitlaju se čile
od krova do krova,
raskidaju sanak
zemaljskih sinova,
tu ti ima raznih
i čudnih glasova.

Tu ti ima skale,
trile svakojake,
no, sačuvaj, Bože,
harmonije take!
Ali crtač mora biti
baš đavolan pravi,
jer eno pred mačke
još i note stavi.

Tim je hteo na sliku
šalu da namota,
ko, bajagi, mačke ne bi

Lisica I Kokoška
"Pa kako ste, prijo,
moja draga koko?"
"Evo ve te, lijo,
dižem se visoko."

"A gde su vam manji,
tako mili meni?"
"Ne brin te se za nj'
dobro su skriveni."

"Htela bi videt samo
jesu l' ćudi mirne,
a mi se već znamo,
hulja ko ih dirne!"

"Ta baš zato, teto,
što se dobro znamo,
pravilo nam sveto
da se pričuvamo."

Mala Pesma
Mala deca, mala lađa, malo more,
malo jedro i katarka nad njom gore.

Malo vetra, mali vali, mala luka,
mala krma, mala muka, mala ruka.

Sve je malo, te izgleda kao šala,
kad je tako, nek i pesma bude mala.

Mali Brata
Dočepo se mali brata
očevoga sata,
a sat je od zlata
pa ima i vrata,
- ala je to lepo!

A na uvo kad ga metne,
tad se čuje neka zveka,
sat govori: tika-taka!
Brata misli: hoće mleka.
- Ala je to mudro!

Zalio ga slatkim mlekom
nekoliko puti,
brata misli: sat se najo
pa sad zato ćuti.
- Al' se razumemo!

Sad su puni obadvoje,
i satić i brata,
obadvoje sada ćute.
A kad dođe tata,
- al' će biti gužve!

Mali Jova
Mali Jova jedio se
što je tako mali,
popeo se na stolicu
pa se, visok, hvali.

Jedio se mali Jova
što nema brkova,
nagario nausnice:
"Sad sam čika Jova!"

Mali Jova silom htede
da je čovek stari,
pa metnuo preko nosa
neke naočari.

Od kudelje napravio
dugu sedu bradu,
a ogrno dedin prsluk
da ga ne poznadu.

P' onda reče: "Poč mi dajte,
vi, koji ste mali!"
A drugovi, kad videše,
svi ga ismejali.

Mali Jova pokunji se

Materina Maza
Ima dete u selu,
ime mu je Laza,
al ga zovu drukčije
materina maza.

Kada sva deca ustanu,
on i onda spava,
kad mu kažu Ustani!
Njega boli glava".

Kad ustane, ne ume
da se sam obuče,
ne sme da se umije,
ište vode vruće.

Kad ga žulji cipela,
on cipelu tuče,
tad ga ruka zaboli,
pa onda jauče.

Kad mu dadu jabuku,
on bi hteo šljiva,
kad mu pruže pogaču,
onda bi koljiva.

Kad se malo ogrebe,