Marija Jovanović

Marija Jovanović je rođena 1959. godine. Diplomirala je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Dosad je objavila romane Spletkarenje sa sopstvenom dušom (2000), Kao da se ništa nije dogodilo (2003), Idi, vreme je (2006), Dovoljan razlog (2008), Zvuci iz podmornice (2013). Za roman Spletkarenje sa sopstvenom dušom nagrađena je Ženskim perom, a Kao da se ništa nije dogodilo, Idi, vreme je i Dovoljan razlog ovenčani su nagradom Zlatni hit liber. Takođe, roman Idi, vreme je preveden je i objavljen u Mađarskoj 2010. godine, a Spletkarenje sa sopstvenom dušom u Nemačkoj 2011. godine.

Spletkarenje sa sopstvenom dušom
Sećanje nije zapečaćena konzerva koju po potrebi otvorimo i zateknemo uvek isti sadržaj; ono preobražava prošlost, upisujući mu sadašnje znanje, iskustvo i osećajnost. Zato priču o prošlom (a svaki trenutak je već prošlost; prokletstvo vremena je upravo u tome što retko uspevamo da uhvatimo i proživimo trenutak, neponovljivost i punoću sadašnjosti, bez tereta prošlosti i neizvesnosti budućnosti), dakle govor o bilo čemu, treba uzeti sasvim uslovno, kao mešavinu malo nehotičnih laži, malo stvarnog zaborava, malo dodvoravanja vlastitoj taštini, i sasvim malo iskrenosti, sve stopljeno u pitku cafe creme, u koju umesto šećera sipamo gomilu spletki.



https://mega.nz/#!p34n2Yaa!d5tfYuxM_C6yPib-hTtee8Kuz1pyQrGq2zg3wXdzFJw

Dovoljan razlog
“U ovom romanu, ostala sam u istom tematskom krugu koji me je i do sada zaokupljao. Fabula je (opet) smeštena u Beograd, i najvećim delom odvija se u neposrednoj prošlosti. Ipak, nadam se da će čitaoci prepoznati i osetiti jedan drugačiji pristup, drugačiju intonaciju, da se tako izrazim. Za mene, lično, ovaj roman ima poseban značaj. Između ostalog, jedna od tema kojom se u romanu bavim odnosi se na problem s kojim sam se godinama posredno nosila, pokušavajući da pomognem osobi koju bezmerno volim. Stoga sam bila naročito obazriva u načinu na koji sam pristupila sižejnoj građi. Kada se progovori iz samog središta bola, velika je verovatnoća da se sklizne u patetiku. Jako sam se pazila da mi se to ne dogodi. Trudila sam se da utišam emotivni ton kazivanja. Prvi put od kada pišem, bila sam zadovoljna kada sam roman završila. Ne u smislu da smatram da sam iznedrila nekakvo remek-djelo, daleko od toga, nego u smislu da sam roman napisala najbolje što ja mogu.”



https://mega.nz/#!0rh3VIIL!YQabER2V40Eo0y5TdJqbTL3DTDs8UxLvLb6pQ6YKwPg

Kao da se ništa nije dogodilo
Nova knjiga Marije Jovanović, autorke romana Spletkarenje sa sopstvenom dušom.
Četrdeset godina posle Neveninog i Sergejevog upoznavanja Stojan je kročio u njeno dvorište.Sudbina je strpljivo čekala da nekom od Sreznjevskih ponovo otkrije postojanje uporednog sveta. U kolu čudnovatosti Sofijin otac Mihajlo beše preskočen. Izbor je pao na Sofiju. Njoj se dopala uloga u predstavi u kojoj su Sreznjevski oni koji su voljeni, a pridošlice one koje ih vole. Kao da se to već nije dogodilo. I točak se zavrteo.



https://mega.nz/#!kvojQQ4B!u_12AjXOuQkFR7g9yD19knZeGuB_ZVFFhI5emm0eB2s

Idi,vreme je

Treći roman beogradske spisateljice Marije Jovanović (1959)”Idi, vreme je” sustigao je popularnost prethodna dva. U ovoj urbanoj, beogradskoj priči prepoznale su se generacije koje su sedamdesetih sazrevale uz muziku i stihove DŽonija Štulića. I bezbrižno krstarile Evropom, vraćajući se kući. DŽoni je pevao o “magazinima, propagandi, duplericama, sivim eminencijama, besprizornim usrećiteljima, plaćenim nitkovima, mutavim urlatorima zvučnih titula i nevidljivim ubicama efikasnih ruku“ ). Utom su stigle osamdesete, pa devedesete i njegova proročanstva su počela da se ostvaruju.U takvom okruženju autorka sučeljava glavne junake, pa je roman “Idi, vreme je” i porodična i društvena drama, napisana gotovo biografski, uzbudljivo i duhovito. Knjiga se čita filmskom brzinom (jer je zanimljiva) i zaista ima sve elemente dobrog scenarija. Takođe, navodi na razmišljanje o značenju stare (jevrejske?) kletve “Dabogda imao, pa nemao”.




https://mega.nz/#!0joxxKgB!NnMiy2u9koSev2ES8hV-_hd44Oa1Ld1CUW28VtSDrFg

Idi,vreme je

Operetski karakter sistema u Jugoslaviji proizlazio je iz same strukture ličnosti druga Josipa Broza Tita. Taj čovek
opskurnog porekla koji je govorio na čudnoj mešavini poljsko‐rusko‐češkog i, u manjoj meri,  srpsko‐hrvatskog  jezika (pri čemu je, redovno, brkao rodove i padeže, teško se razabirući u komplikovanoj gramatici), sujetan na svoj naočit izgled i osetljiv na svaku vrstu lepote, imao je zavidnu ljubavnu istoriju. Legalno priznate saputnice, o kojima je za Titove vladavine smelo da se govori, bile su Pelagija Belousova, Herta Has i Davorjanka‐Zdenka Paunović čijom je preranom smrću, odmah po oslobođenju, Tito bio „veoma duboko pogođen”. Nešto kasnije Maršal se  oženio  drugaricom Jovankom i tu se, što se javnosti tiče, njegova ljubavna istorija završava. Posle Brozove smrti isplivao je iz mraka misterioznosti, kojom je bio obavijen ceo njegov život, čitav spisak neprijavljenih, zatajenih dragana, sa kojima je Josip imao čak i potomstvo – od izvesne Maruse Novakove, Lize Spuner, Tereze Štacner, Ljuse Sedlovske, Ire Gligorijeve, Darije Andirelove, pa bliznakinja Nine i Svetlane Bazan, sa kojima je istovremeno bio intiman (mada bi ovu tvrdnju, kao    i ostale vezane za Broza, trebalo uzeti krajnje uslovno), Elze Gerlah, do Zuhre Badahur i Vide Kogej. Preko te duge donžuanske liste može se, makar delimično, rekonstruisati i komunističko vagabundisanje očigledno spretnog i uticajnog agenta Kominterne, što zapravo znači  –  vrhunskog  intriganta, cinkaroša i doušnika, najverovatnije i  hladnokrvnog egzekutora, koji je zahvaljujući takvim kvalitetima uspešno opstao u opasnoj, smrtonosnoj mreži Kominterne, punoj zamki, izdajstava, kleveta, farsičnih suđenja zasnovanih na sklepanim optužnicama sastavljenim po istom receptu (sve do jedne, sadržale su kvalifikaciju izdajnik i špijun za optužene), krvavih,  inkvizitorskih saslušanja u Lubjanki, streljanja ili deportovanja u sibirske logore smrti.
Pratiti njegov trag po ženskim posteljama, znači opisati širok krug po Evropi i Rusiji – od Čenkova i Plzena, do Zagreba, Kurtova, Moskve, Sankt Peterburga, Omska, Beča, Pariza i Istanbula, gde se, prema prilici i potrebama, opskrbljen izdašnim kominternovskim sredstvima i lažnim
pasošima, izdavao za inženjera, bankara, vlasnika rudnika ili uspešnog grčkog trgovca, da bi, konačno ustoličen za maršala  i predsednika poratne Jugoslavije, narodima i narodnostima svoje male, crvene kraljevine obznanio da je on, u stvari, uzoran metalski radnik, rodom iz Kumrovca koga su vihor istorije i tegobna sudbina komuniste nosili raznim stazama i bogazama, dok ga nisu ponovo spustili na tle otadžbine, e da bi podigao ustanak i stavio se na čelo NOB‐e. Narodi i  narodnosti su tu priču ćutke progutali. Kao i kasniji tobožnji portret Titove majke, koji je, po njegovom sećanju i kazivanju, nacrtao Božidar Jakac. Reprodukovan na prvim stranama čitanki, portret je, zapravo, predstavljao  samog  Broza,  doduše malo umekšanih crta lica i zabrađenog u maramu. Uprkos tome što je falsifikat bio očit, niko nije javno dovodio   u pitanje njegovu verodostojnost. Tako je Josip dobio majku i poreklo koje je opisivano u prizemno naivnim, poučnim pričama iz njegovog siromašnog detinjstva.
Trebalo je još odabrati i datum rođenja. Izbor je pao na 25. maj, jer je (uz najveći procenat verovatnoće) garantovao lepo, prijatno prolećno vreme, zgodno za grandioznu proslavu njegovog rođendana čiju je blistavu završnicu (posle izvedenog sleta), predstavljala predaja specijalnog poklona, štafete mladosti. Po zamršenom planu koji se sa ogromnom ozbiljnošću razrađivao od goda do goda, štafeta je, pre uručenja, kružila zemljom, prenošena iz ruke u ruku, da bi na metaforičan način u sebi skupila ljubav svakog člana društva prema Predsedniku. Ta metalna palica čiji je falusni oblik trebalo, valjda, da simbolizuje Maršalovu omnipotentnost, predstavljala je ujedno čestitku i naročitu vrstu Zaveta, poput onog što je Jahve sklopio sa sinovima Izrailjevim. Ako je sami Bog mogao da napravi savez sa izabranim narodom, šta je stajalo na putu Josipu da isto ne učini sa svojim?
Osim bele, maršalske uniforme, Broz je voleo i dobro skrojena odela od najkvalitetnijeg štofa, panama šešire, spektakle svih vrsta, posebno one koji su  glorifikovali  njegovu ličnost, glamur oličen u megazvezdama iz  sveta  filma koje je u Jugoslaviju dovodio i obilato gostio, muziku,
naročito operu (istini za volju, više je bio naklonjen lepuškastim divama, nego operi i baletu per se), lov, valcere i kaubojske filmove koji su mu puštani u specijalnoj sali za projekcije u Belom dvoru. Znalački je uživao u  vrhunskom  iću i piću. Pušio je tompus i kubanske cigare. Odmarao se u luksuznim vilama zidanim samo za njega, na najlepšim lokacijama širom lepe domovine, takoreći za jednokratnu upotrebu. Preferirao je letovanja na Brionima, gde je češće uvraćao, brao mandarine, malo se bavio za strugom, kao persiflažom svoje virtualne prošlosti metalskog radnika, i hranio egzotične životinje koje su slobodno šetale po prirodnom rezervatu. Na kraju kakve sedeljke, upriličene za partijsku vrhušku, preludirao bi na velikom, koncertnom, belom klaviru. Ukratko, bio je pravi bonvivan, koji najbliže partijske kamarade i saradnike nije kinjio zmijski hladnim pogledom i nepredvidljivim kapricima kao što je to činio Staljin svojim ropski pokornim Beriji, Molotovu, Jagodi ili Hruščovu. Nije ih zvao u pola noći, na sastanke sa krajnje neizvesnim ishodom, što je Hazjajin redovno praktikovao, sadistički uživajući u pomisli kako se u stanu nekog politbirovca reskim zvukom oglašava specijalni telefon, dok pozvani, sa ledenim znojem što mu curkom teče niz kičmu, hita da čuje naredbu Gospodara. Koja je mogla biti relativno bezazlena, a mogla je značiti i momentalni odlazak  u  GULAG.
Staljinu je svest o tome da ima vlast (bezgraničnu, samodržačko‐robovlasničku vlast koja mu je omogućila da, sledeći mračne hirove svoje izvitoperene, patološke ličnosti, kinji i ubija milione pokornih, u njega zaljubljenih podanika) kompenzovala i apsorbovala u sebi druge prohteve. Zato je živeo krajnje asketski, u ledenoj usamljenosti iz koje se širio pakao za druge. Oštri miris straha i krvi koji ga je okruživao, hranio je njegove vučije potrebe.
Tito je, na sreću svojih podanika i još veću radost svoje vrhuške, vlast voleo i koristio kao sredstvo za zadovoljavanje bezmernih hedonističkih poriva. Njegov otpor Staljinu, čime  je Jugoslavija izbegla sudbinu ostalih komunističkih zemalja
da postane Rusija u džepnom izdanju, bio je duboko lično motivisan. Prekaljen u borbi za opstanak koji se  do  istrebljenja vodio među komunističkim internacionalcima u predratnom SSSR‐u, sa urođenim instinktom da na vreme namiriše opasnost, znao je da će ga, osnivanjem Informbiroa, Staljin smrviti i udaviti u „bratskom” zagrljaju; svemoćni Džugašvili nije mogao da proguta Brozovu reputaciju partizanskog vođe zbog koje se držao  suviše  nezavisno; oholo, čak. Sujeta je udarila na sujetu, i Tito je izgovorio istorijsko „nе”.
Kako је Danilo to voleo da kaže, u dugom i zamršenom nizu uzročno‐posledičnih veza, to „nе” je, konsekventno, a trideset jednu godinu pošto je izrečeno, njemu i Frenkiju omogućilo da, sedamdeset devete, stave u džep bordo pasoš  sa zlatnim grbom SFRJ na koricama, i otisnu se u pohode Evropi.