Konstantin P. Kavafi(s)

Konstantin Kavafi ( 1863 – 1933) je bio grčko – egipatski pesnik iz Aleksandrije.




Pošto se njegova porodica uspešno bavila trgovinom, Kavafi je kao mladić živeo u Engleskoj i imao britansko državljanstvo.

Zbog finansijskih problema nakon očeve smrti, porodica Kavafi se vraća u Aleksandriju.

Sedam godina provedenih u stranoj zemlji bile su važne za oblikovanje Kavafijeve poezije – prve stihove je napisao na engleskom jeziku. U Engleskoj se i rađa ljubav prema delima Šekspira, Oskara Vajlda i Roberta Brauninga, što mu pomaže da stekne savršeno znanje jezika.

Do kraja svog života govorio je grčki sa engleskim akcentom i često je u korespondenciji sa svojom porodicom pisao na engleskom.

Kavafi je najpre radio kao novinar, da bi, zatim, dobio posao u egipatskom Ministarstvu javnih poslova, koje je bilo pod britanskim patronatom. Na tom radnom mestu se zadržao trideset godina.

Zanimljivo je da ovaj pesnik nikada nije imao formalno obrazovanje, osim kratkog perioda pohađanja trgovačke akademije u Aleksandriji. Kavafi se nije redovno školovao, što ga je omelo da se upusti u politiku ili novinarstvo.

Pesnik nikada nije napustio svoj grad, osim nekoliko putovanja u Francusku i Englesku. Većinu svog života proveo je sam:

,,Živeo je sam u svojoj kući u Aleksandriji i odbijao da pod bilo kojim uslovima menja način ili mesto svog življenja. Struju nikada nije uveo, a prigušena petrolejska lampa njegove sobe postala je čuvena. Glas mu je bio dubok i neobičan, pokreti odmereni i spori. Bio je osetljiv na svoju starost i svoju poeziju: ni preko dana nije izlazio da mu se ne bi videle bore, a godine je skrivao sa paranojom jedne gospođe. S druge strane, svako ko bi doveo u pitanje vrednost njegove poezije, makar bio i sasvim beznačajan, duboko bi ga povredio i on bi se danima na to žalio prijateljima“, zabeležili su hroničari Kavafijevog života.
(izvor, tvojmagazin.com)

Govorio je: „Zašto bih se selio? Ovde u blizini imam sve što mi je potrebno: bordel da zadovoljim svoje potrebe, bolnicu da održavam zdravlje, a niže niz ulicu crkvu da mi oprosti grehove i opoje me kad umrem“.



Radeći u Ministarstvu javnih poslova, uporedo je pisao poeziju. U to vreme, započinje da stvara hronološku listu svih pesama koje je napisao.

Bio je vrlo strog prema svojim pesmama – kažu da ih je godišnje pisao po sedamdesetak, da bi na kraju zadržavao svega tri – četiri, a ostale je uništavao.

Iako nije vrednovan u Grčkoj sve do svoje smrti, Kavafi je najveći grčki pesnik 20. veka i jedan od najuticajnijih i najistaknutijih svetskih pesnika.

Stvaralaštvo Konstantina Kavafija



Kavafi je počeo rano da piše pesme – i to na engleskom, francuskom i grčkom jeziku.

Na grčkom je stvarao kombinujući dva idioma ovog jezika – što je bio razlog da ga Grci odbace kao pesnika. U vremenima naglašenog nacionalnog etosa u Grčkoj, on nije bio naročito omiljen, a ni dovoljno poznat.

Svoje pesme počinje da objavljuje u periodu od 1891. do 1904, i to samo za bliske prijatelje. Odbijao je da objavi svoja dela u formi knjige, insistirajući da ona budu publikovana samo u magazinima ili novinama. Zainteresovanim čitaocima je štampao svoje pesme, a uskom krugu prijatelja ih poklanjao.

Ipak, većine tih ,,početničkih’’ pesama pesnik se odriče 1910. godine, kada počinje ozbiljnije da se bavi poezijom.

Kavafi sam svrstava svoje pesme na one koje su objavljene pre 1911. godine i one posle. Do tog datuma, odlučio ja da od preko 200 pesama koje je napisao, sačuva samo 24.

Svoje najvažnije pesme piše tek posle četrdesete godine.

Faze Kavafijeve poezije, poznate su u istoriji književnosti kao: Objavljene pesme, Neobjavljene pesme, Nezavršene pesme, Odbačene ili Skrivene pesme.

Po tematici, Kavafijeva poezija se može podeliti u tri glavne kategorije: istorijsku, filozofsku i erotsku, iako ima mnogo preklapanja između tih odrednica.

Umro je u sedamdesetoj godini, a da nikada nije sabrao svoj rad.

Govori se da je pred kraj svog života rekao da mora napisati još najmanje 25 pesama kako bi ih njegova arhiva sadržala dovoljno.

Osim nekoliko eseja, Kavafi nije pisao ništa drugo osim poezije.

Prva knjiga njegove poezije izlašla je posthumno 1935. godine, dve godine posle njegove smrti, i sadržala je 154 pesme iz centralnog dela njegovog stvaralaštva – između 1896. i 1933. godine. Ipak, na desetine pesama je ostalo nedovršeno ili u obliku skice.

U početku, Kavafijeva poezija nije privukla veliku pažnju, s obzirom na to da se njegov stil pisanja značajno razlikovao od stila važnih grčkih pesnika tog vremena. Kavafi nije pripadao nijednom od vladajućih pravaca.

Tek dve decenije kasnije, nova generacija nihilističkih pesnika naći će inspiraciju u njegovoj poeziji – tada je stekao i brojne podražavaoce.

Konstantin Kavafi je još jedan u nizu pesnika kome slava i poštovanje stižu kasno.

Danas se smatra jednim od najvećih pesnika koji je pisao na modernom grčkom jeziku.

Kavafi je pesnik tragedije, poraza, straha i razočaranja.

Glas mu zvuči prefinjeno, umorno, pesimistično, dok je atmosfera u njegovim pesmama prigušena i pomirena.

Paradoks Kavafijevog stila je da na svakom jeziku njegova poezija zadržava svoje umetničke karakteristike.

Jedinstvene emocije i neponovljiv stil učinili su da njegove pesme budu svrstane u poseban pravac nazvan ,,kavafijansko stvaralaštvo’’ i kao takve budu uvrštene u antologije širom sveta.

Kavafijev stil je imao velikog uticaja na modernu evropsku poeziju, zasenio je ostale pesnike 20. veka i svrstao ga je u najvažnije figure, ne samo u grčkoj, nego i u svetskoj poeziji.

BOG NAPUŠTA ANTONIJA
Kad se iznenada, u ponoć, začuje
nevidljiva povorka kako prolazi
sa sjajnom muzikom, sa glasovima -
svoju sudbinu koja te je izdala, svoja dela
što nisu uspela, svoje životne planove
što su svi promašili, nemoj uzaludno oplakivati.
Kao da si se godinama spremao, kao junak,
otpozdravi joj, toj Aleksandriji koja odlazi.
Pre svega, nemoj se zavaravati, ne reci da je
sve to bio samo san, da te je prevario sluh:
takve zaludne nade nemoj prihvatati.
Kao da si se godinama spremao, kao junak,
kao što priliči tebi koji si bio dostojan jednog takvog grada,
mirno priđi prozoru,
i slušaj sa ganutošću, ali ne
sa kukavičkim molbama i žaljenjem,
kao poslednje zadovoljstvo glasove,
sjajne instrumente skrivene povorke,
i otpozdravi joj, toj Aleksandriji koju gubiš.

UŽIVANJE

Radost i tamjan mog života i uspomene na sate
kad sam našao i sačuvao uživanje kakvo sam želeo.
Radost i tamjan mog života za mene koji sam sa prezirom odbio
svako zadovoljstvo obične ljubavi.

DA SE VRATE

Jedna sveća je dovoljna. Njena titrava svetlost
bolje pristaje biće prijatnije
kad Senke se vrate Senke Ljubavi.
Jedna sveća je dovoljna. U mojoj sobi večeras
nek ne bude svetlosti mnogo. U sanjarenju sasvim
i u nagoveštaju, i sa to malo svetlosti -
u sanjarenju tako viziju ću prizvati
da Senke se vrate Senke Ljubavi.

SKRIVENO

Na osnovu svega što sam činio i onoga što sam govorio
neka ne nastoje da pronađu ko sam bio.
Prepreka je stajala i promenila
moje postupke i moj način života.
Prepreka je stajala i zaustavljala me
mnogo puta da kažem ono što sam hteo.
Na osnovu mojih najneupadljivijih postupaka
i mojih koprenom najskrivenijih spisa
jedino će me na osnovu toga razumeti.
Ali možda ne zaslužuje da se iscrpljuje
tolika briga i toliki napor da me shvate.
Kasnije - u savršenijem društvu -
neko drugi stvoren poput mene
sigurno će se otkriti i slobodno raditi.

BIĆE DA JE OD ALKOHOLA

Biće da je od alkohola koji sam popio uveče
biće da mi se spavalo, umorio sam se toga dana.
Nestao je ispred mene crni drveni stub
sa antičkim kapitelom; i vrata trpezarije,
i ona crvena fotelja; i mali kauč.
Na njihovo mesto došla je jedna ulica u Marselju.
I moja duša se slobodno, bez zadrške,
tamo opet pojavila i kretala,
u obliku osećajnog i čulnog mladića -
iskvarenog mladića: da navedemo i to.
Biće da je od alkohola koji sam popio uveče
biće da mi se spavalo, umorio sam se toga dana.
Osetio sam olakšanje na duši, koja, jadnica,
stalno oseća zadršku pod teretom godina.
Osetio sam olakšanje na duši koja mi se pokazala
u jednoj simpatičnoj ulici u Marselju,
u obliku srećnog, iskvarenog mladića
koji se ničeg nije stideo, svakako.

UVEČE

I onako ne bi potrajalo dugo. Iskustvo
godina mi to pokazuje. Ali ipak nekako je naglo
Sudbina došla i zaustavila sve.
Bio je kratak taj divni život.
Ali kako moćni mirisi su bili,
kako divna postelja gde legali smo,
kakvome užitku tela predali smo.
Odjek dana punih uživanja,
odjek dana tih došao je meni
nešto žara naše zajedničke mladosti;
u ruke sam opet dohvatio pismo,
i čitao opet i opet dok nije svetlo ugaslo.
I izašao sam na balkon setno -
izašao sam da promenim misli gledajući bar
malo voljeni grad
malo pokreta na ulicama i u radnjama.

PO KRČMAMA

Po krčmama i bordelima
Bejruta se vučem. Nisam hteo da ostanem
u Aleksandriji sam. Tamid me je napustio
i otišao sa eparhovim sinom da bi dobio
palatu na Nilu i rezidenciju u gradu.
Nije nikako išlo da ja ostanem u Aleksandriji. -
Po krčmama i bordelima
Bejruta se vučem. U bednom razvratu
nedostojno provodim život. Jedino me spasava
kao trajna lepota, kao miris koji se zadržao
na mojoj puti, to što je pune dve godine
Tamid bio samo moj - taj divni mladić
samo moj, i to ne zbog kuće ili palate na Nilu.

OTIŠAO SAM

Nisam se sputao. Sve sam napustio i otišao.
U uživanja, koja su bila pola stvarna,
a pola zamišljena u mojoj glavi,
otišao sam u obasjanu noć.
I ispio sam jakog vina, kako ih
piju samo oni, smeonici pohote.

I SPUSTIO SAM SE I LEGAO NA NJIHOVE KREVETE
U kuću uživanja kad sam ušao,
nisam ostao u sali gde proslavljaju
s izvesnom pristojnošću prihvaćene ljubavi.
U sobe sam otišao tajne
i spustio se i legao na njihove krevete.
U sobe sam otišao tajne
koje su sramotne čim se pomenu.
Ali ne za mene - jer u mom slučaju
kakav bih pesnik i kakav umetnik bio?
Bolje da živim asketski. To bi bilo više u skladu
mnogo više u skladu sa mojom poezijom:
nego da uživam u toj banalnoj sali.

DALEKO
Hteo bih to sećanje da iskažem...
ali tako je ugaslo već... kao da ništa ne preostaje -
jer daleko, u godinama moje prve mladosti počiva.
Koža kao načinjena od jasmina...
Te avgustovske večeri - da li avgust beše tad?...
Oči behu, nazirem, modre; samo toga se sećam sad...
Ah da, sećam se, modre: jedna safirna modrina.

SIVO
Gledajući jedan opal sive boje
setio sam se dva divna siva oka
koja nisam video, ima tome dvadeset godina...
- - - - - - - - - - - -
Jednog čitavog meseca smo se voleli.
Zatim je otišao, čini mi se, u Smirnu,
da radi tamo, i više se nismo videli.
Biće da su poružnele - ako je živ - te sive oči;
biće da je propao taj divni lik.
Sećanje, ti mi ovo sačuvaj kakvo je bilo.
I, Sećanje, šta god možeš od ove moje ljubavi,
šta god možeš vrati mi večeras.

SEPTEMBAR 1903.
Bar da se sada zavaravam iluzijama;
da svoj prazni život ne osetim.
A bio sam toliko puta tako blizu.
A kako sam bio sapet, i kako prestrašen.
Zašto da ostanem stisnutih usana,
a moj prazan život u meni da plače
i da mi se želje odenu u crno.
Toliko puta tako blizu da budem
očima, i onim čulnim usnama,
tome sanjanom, žuđenom telu.
Toliko puta tako blizu da budem.

DECEMBAR 1903.
I ako ne mogu da govorim o svojoj ljubavi -
ako ne govorim o tvojoj kosi, o usnama, o očima;
ipak tvoje lice koje držim u duši,
zvuk tvoga glasa koji držim u mozgu,
septembarski dani koji mi izlaze u snovima,
reči i izraze mi obrazuju i oboje
na koju god temu da pređem, koju god misao da kažem.

JANUAR 1904.
Ah noći onoga januara,
dok sedim i ponovo umom stvaram
one trenutke i sretam te,
i slušam naše poslednje reči i slušam prve.
Beznadne noći onog januara,
kad odlazi vizija i ostavlja me samog.
Kako odlazi i brzo se rastače -
nestaje drveće, nestaju ulice, nestaju kuće, nestaju svetlosti;
gasi se i gubi oblik tvoj čulni.

JAČANJE
Ko žudi da ojača svoj duh
treba da napusti svako poštovanje i tolerantnost.
Neke zakone da zadrži,
ali većinom da krši
i zakone i običaje i neodgovarajuće
usmerenje da napusti.
Mnogo čemu će ga uživanje naučiti.
Razornog neće se bojati dela.
Od kuće pola treba da razruši.
Tako će se moralno razviti u mudrost.