Konstantin P. Kavafi(s)

First topic message reminder :

Konstantin Kavafi ( 1863 – 1933) je bio grčko – egipatski pesnik iz Aleksandrije.




Pošto se njegova porodica uspešno bavila trgovinom, Kavafi je kao mladić živeo u Engleskoj i imao britansko državljanstvo.

Zbog finansijskih problema nakon očeve smrti, porodica Kavafi se vraća u Aleksandriju.

Sedam godina provedenih u stranoj zemlji bile su važne za oblikovanje Kavafijeve poezije – prve stihove je napisao na engleskom jeziku. U Engleskoj se i rađa ljubav prema delima Šekspira, Oskara Vajlda i Roberta Brauninga, što mu pomaže da stekne savršeno znanje jezika.

Do kraja svog života govorio je grčki sa engleskim akcentom i često je u korespondenciji sa svojom porodicom pisao na engleskom.

Kavafi je najpre radio kao novinar, da bi, zatim, dobio posao u egipatskom Ministarstvu javnih poslova, koje je bilo pod britanskim patronatom. Na tom radnom mestu se zadržao trideset godina.

Zanimljivo je da ovaj pesnik nikada nije imao formalno obrazovanje, osim kratkog perioda pohađanja trgovačke akademije u Aleksandriji. Kavafi se nije redovno školovao, što ga je omelo da se upusti u politiku ili novinarstvo.

Pesnik nikada nije napustio svoj grad, osim nekoliko putovanja u Francusku i Englesku. Većinu svog života proveo je sam:

,,Živeo je sam u svojoj kući u Aleksandriji i odbijao da pod bilo kojim uslovima menja način ili mesto svog življenja. Struju nikada nije uveo, a prigušena petrolejska lampa njegove sobe postala je čuvena. Glas mu je bio dubok i neobičan, pokreti odmereni i spori. Bio je osetljiv na svoju starost i svoju poeziju: ni preko dana nije izlazio da mu se ne bi videle bore, a godine je skrivao sa paranojom jedne gospođe. S druge strane, svako ko bi doveo u pitanje vrednost njegove poezije, makar bio i sasvim beznačajan, duboko bi ga povredio i on bi se danima na to žalio prijateljima“, zabeležili su hroničari Kavafijevog života.
(izvor, tvojmagazin.com)

-JEDNE NOĆI-

Soba bješe prljava i bedna,
nad sumnjivom tavernom skrivena.
S prozora se uličica uska
i nečista videla. A odozdo
dopirahu glasovi radnika
koji su kartali i bančili.

I tu na istrošenom, priprostom krevetu
telo ljubavi imah, imah usne
crvene i opojne od strasti,
usne opojne od tolike strasti da i sada,
nakon mnogo leta, dok zapisujem ovo,
u samotnoj kući svojoj, opijen sam ponovo.

-DOSADA-

Jedan dosadan dan prati drugi
podjednako dosadan. Dogodiće se
iste stvari, događaće se stalno –
isti su trenuci koji stižu i koji odlaze.

Prođe mesec dana i donese drugi mesec.
Ono što dolazi, lako je pogoditi:
to je ono od juče, tegobno, mučno.
I sutra prestaje da liči na sutra.

-ČULNOST-

Radost i uteha mog života
jest sećanje na sate
u kojima uživah strasti kakve žudeh.
Radost i uteha mog života jest,
što sam izbegao,
svaki užitak iz same navike

Kad se razbude
O pesniče, nastoj da sve sačuvaš
pa i ono najneznatnije
što se od prolaznosti spasiti može-
vizije onih tvojih ljubavi!
Potajno ih upleti u reči svoje.
Pesniče nastoj da sačuvaš,
kad se u tvome razbude duhu
po noći il u blistavo podne.

-TOLIKO GLEDAH LEPOTU-

Toliko gledah lepotu
da se moja vizija izjednači s njom.
Obrisi tela. Crvene usne. I čulnost udova.
Kosa kao sa grčkih statua, uvek ljupka,
čak i nečešljana, njen pad preko bledog čela…
Likovi ljubavi, kakve ih moja poezija
žuđeše u noćima mladićstva, srećem ih tajno,
u dubini noći…

-DUŠE STARIH LJUDI-

U svojim trošnim, pohabanim telima
stane se duše starih ljudi.
Kako bolne sirote su duše
i kakav dosadan, kukavan život vode.
Kako drhte za taj život, koliko ga
vole, ove zbrkane i oprečne duše
koje se i tragično i komično nastanjuju
u svojoj staroj, otrcanoj koži.

-PROZORI-

Tamnim sobama ovim, gde dane
provodim mučne, koračam okolo
tražeći prozore. – Kada prozor
bude nađen to uteha biće. –
Al’ prozora ovde nema, ili ja ih
ne mogu pronaći. No bolje je tako.
Možda bi svetlost nova tiranija bila.
Ko zna kakve nove pokazaće stvari.

-PREKID-

Brzopleta i neiskusna stvorenja trenutka,
mi smo oni što prekidamo rad bogova…

-MARTOVSKE IDE-
Veličine i sjaja treba da se bojiš, dušo.
A častoljublje svoje ako ne možeš
da nadvladaš, da ga slediš oprezno i
uzdržano. I što više uznapreduješ,
toliko opreznija, pažljivija da budeš.

A kad budeš stigla na vrh, kao Cezar, najzad;
kad uzmeš ulogu tako čuvene ličnosti,
onda posebno pazi kada izlaziš na ulicu –
tako upadljiv moćnik sa pratnjom;
i ako se desi da ti iz gomile
priđe neki Artemidor noseći pismo,
saopštavajući žurno “Pročitaj odmah ovo,
reč je o krupnim stvarima, važnim za tebe”,
ni slučajno nemoj da se ne zaustaviš; ni slučajno
nemoj dati prednost nekom razgovoru ili poslu; ni slučajno se nemoj
zadržati s onima što te pozdravljaju i padaju ničice
(ostavi to za posle); neka pričeka još
i sam Senat, a ti se odmah upoznaj
s ozbiljnom porukom iz Artemidorova pisma.

-VRATI SE!-

O dragi osećaju, dodji jos bezbroj puta,
vrati se i zanesi me,
jer se budi uspomena na jedno telo
dok drevna čežnja struji u mojoj krvi,
jer se usne i pűt moja sećaju,
dok ruke još uvek kao da lepotu dodiruju.
O vrati se bezbroj puta te po noći
zanesi me, kad se usne i pűt moja sećaju . . .

-PRVA STEPENICA-

Jednog dana požali se Teokritu
mladi pesnik Eumen:

„Dve će godine kako pišem
a tek jednu idilu sastavih.
To jedino je završeno moje delo.
Ah, na žalost, vidim da visoko
veoma visoko je stepenište Poezije;
s ove prve stepenice
nikad neću uspeti dalje.“
„Te su reči“, Teokrit mu reče,
„neprikladne i huljenje.
Ako jesi i na prvoj stepenici
ponosan i srećan morao bi biti.
Stići dotle nije mala stvar.
Učiniti to slava je velika.
Jer i ova prva stepenica
daleko je od običnoga sveta.
Na nju da korakneš
morao bi građaninom
grada ideja da postaneš.
A teško je to, i veoma retko,
sloviti kao građanin toga grada.
Njegovi forumi Zakonodavaca puni su
koje pustolovi prevarit ne mogu.
Stići dotle nije mala stvar.
Učiniti to slava je velika.“

-UVEČE-

I onako ne bi potrajalo dugo. Iskustvo
godina mi to pokazuje. Ali ipak nekako je naglo
Sudbina došla i zaustavila sve.
Bio je kratak taj divni život.
Ali kako moćni mirisi su bili,
kako divna postelja gde legali smo,
kakvome užitku tela predali smo.
Odjek dana punih uživanja,
odjek dana tih došao je meni
nešto žara naše zajedničke mladosti;
u ruke sam opet dohvatio pismo,
i čitao opet i opet dok nije svetlo ugaslo.
I izašao sam na balkon setno –
izašao sam da promenim misli gledajući bar
malo voljeni grad
malo pokreta na ulicama i u radnjama.

-KAD SE RAZBUDE-

O pesniče, nastoj da sve sačuvaš
pa i ono najneznatnije
što se od prolaznosti spasiti može-
vizije onih tvojih ljubavi!
Potajno ih upleti u reči svoje.
Pesniče nastoj da sačuvaš,
kad se u tvome razbude duhu
po noći il u blistavo podne.