Konstantin P. Kavafi(s)

First topic message reminder :

Konstantin Kavafi ( 1863 – 1933) je bio grčko – egipatski pesnik iz Aleksandrije.




Pošto se njegova porodica uspešno bavila trgovinom, Kavafi je kao mladić živeo u Engleskoj i imao britansko državljanstvo.

Zbog finansijskih problema nakon očeve smrti, porodica Kavafi se vraća u Aleksandriju.

Sedam godina provedenih u stranoj zemlji bile su važne za oblikovanje Kavafijeve poezije – prve stihove je napisao na engleskom jeziku. U Engleskoj se i rađa ljubav prema delima Šekspira, Oskara Vajlda i Roberta Brauninga, što mu pomaže da stekne savršeno znanje jezika.

Do kraja svog života govorio je grčki sa engleskim akcentom i često je u korespondenciji sa svojom porodicom pisao na engleskom.

Kavafi je najpre radio kao novinar, da bi, zatim, dobio posao u egipatskom Ministarstvu javnih poslova, koje je bilo pod britanskim patronatom. Na tom radnom mestu se zadržao trideset godina.

Zanimljivo je da ovaj pesnik nikada nije imao formalno obrazovanje, osim kratkog perioda pohađanja trgovačke akademije u Aleksandriji. Kavafi se nije redovno školovao, što ga je omelo da se upusti u politiku ili novinarstvo.

Pesnik nikada nije napustio svoj grad, osim nekoliko putovanja u Francusku i Englesku. Većinu svog života proveo je sam:

,,Živeo je sam u svojoj kući u Aleksandriji i odbijao da pod bilo kojim uslovima menja način ili mesto svog življenja. Struju nikada nije uveo, a prigušena petrolejska lampa njegove sobe postala je čuvena. Glas mu je bio dubok i neobičan, pokreti odmereni i spori. Bio je osetljiv na svoju starost i svoju poeziju: ni preko dana nije izlazio da mu se ne bi videle bore, a godine je skrivao sa paranojom jedne gospođe. S druge strane, svako ko bi doveo u pitanje vrednost njegove poezije, makar bio i sasvim beznačajan, duboko bi ga povredio i on bi se danima na to žalio prijateljima“, zabeležili su hroničari Kavafijevog života.
(izvor, tvojmagazin.com)

PO KRČMAMA

Po krčmama i bordelima
Bejruta se vučem. Nisam hteo da ostanem
u Aleksandriji sam. Tamid me je napustio
i otišao sa eparhovim sinom da bi dobio
palatu na Nilu i rezidenciju u gradu.
Nije nikako išlo da ja ostanem u Aleksandriji. -
Po krčmama i bordelima
Bejruta se vučem. U bednom razvratu
nedostojno provodim život. Jedino me spasava
kao trajna lepota, kao miris koji se zadržao
na mojoj puti, to što je pune dve godine
Tamid bio samo moj - taj divni mladić
samo moj, i to ne zbog kuće ili palate na Nilu.

OTIŠAO SAM

Nisam se sputao. Sve sam napustio i otišao.
U uživanja, koja su bila pola stvarna,
a pola zamišljena u mojoj glavi,
otišao sam u obasjanu noć.
I ispio sam jakog vina, kako ih
piju samo oni, smeonici pohote.

I SPUSTIO SAM SE I LEGAO NA NJIHOVE KREVETE
U kuću uživanja kad sam ušao,
nisam ostao u sali gde proslavljaju
s izvesnom pristojnošću prihvaćene ljubavi.
U sobe sam otišao tajne
i spustio se i legao na njihove krevete.
U sobe sam otišao tajne
koje su sramotne čim se pomenu.
Ali ne za mene - jer u mom slučaju
kakav bih pesnik i kakav umetnik bio?
Bolje da živim asketski. To bi bilo više u skladu
mnogo više u skladu sa mojom poezijom:
nego da uživam u toj banalnoj sali.

DALEKO
Hteo bih to sećanje da iskažem...
ali tako je ugaslo već... kao da ništa ne preostaje -
jer daleko, u godinama moje prve mladosti počiva.
Koža kao načinjena od jasmina...
Te avgustovske večeri - da li avgust beše tad?...
Oči behu, nazirem, modre; samo toga se sećam sad...
Ah da, sećam se, modre: jedna safirna modrina.

SIVO
Gledajući jedan opal sive boje
setio sam se dva divna siva oka
koja nisam video, ima tome dvadeset godina...
- - - - - - - - - - - -
Jednog čitavog meseca smo se voleli.
Zatim je otišao, čini mi se, u Smirnu,
da radi tamo, i više se nismo videli.
Biće da su poružnele - ako je živ - te sive oči;
biće da je propao taj divni lik.
Sećanje, ti mi ovo sačuvaj kakvo je bilo.
I, Sećanje, šta god možeš od ove moje ljubavi,
šta god možeš vrati mi večeras.

SEPTEMBAR 1903.
Bar da se sada zavaravam iluzijama;
da svoj prazni život ne osetim.
A bio sam toliko puta tako blizu.
A kako sam bio sapet, i kako prestrašen.
Zašto da ostanem stisnutih usana,
a moj prazan život u meni da plače
i da mi se želje odenu u crno.
Toliko puta tako blizu da budem
očima, i onim čulnim usnama,
tome sanjanom, žuđenom telu.
Toliko puta tako blizu da budem.

DECEMBAR 1903.
I ako ne mogu da govorim o svojoj ljubavi -
ako ne govorim o tvojoj kosi, o usnama, o očima;
ipak tvoje lice koje držim u duši,
zvuk tvoga glasa koji držim u mozgu,
septembarski dani koji mi izlaze u snovima,
reči i izraze mi obrazuju i oboje
na koju god temu da pređem, koju god misao da kažem.

JANUAR 1904.
Ah noći onoga januara,
dok sedim i ponovo umom stvaram
one trenutke i sretam te,
i slušam naše poslednje reči i slušam prve.
Beznadne noći onog januara,
kad odlazi vizija i ostavlja me samog.
Kako odlazi i brzo se rastače -
nestaje drveće, nestaju ulice, nestaju kuće, nestaju svetlosti;
gasi se i gubi oblik tvoj čulni.

JAČANJE
Ko žudi da ojača svoj duh
treba da napusti svako poštovanje i tolerantnost.
Neke zakone da zadrži,
ali većinom da krši
i zakone i običaje i neodgovarajuće
usmerenje da napusti.
Mnogo čemu će ga uživanje naučiti.
Razornog neće se bojati dela.
Od kuće pola treba da razruši.
Tako će se moralno razviti u mudrost.

KOLIKO MOŽEŠ
I ako ne možeš svoj život da učiniš kakvim želiš,
ovo bar pokušaj da postigneš
koliko možeš: nemoj ga unižavati
sa previše dodira sa svetom,
sa previše izlazaka i razgovora.
Nemoj ga unižavati izvodeći ga,
često šetajući i izlažući ga
svakodnevnoj gluposti
veza i susreta,
da ne postane dosadan kao da je tuđ.

KAJANJE
Reci tom kajanju da se umeri,
kajanju svakako dobrom, ali opasno pristrasnom.
Nemoj se prošlošću opterećivati i mučiti toliko.
Nemoj pridavati toliku važnost sebi.
Zlo koje si učinio bilo je manje
nego što pretpostavljaš; daleko manje.
Vrlina koja ti je donela kajanje sada
i onda je bila prikrivena u tebi.
Vidi kako jedan doživljaj, koji ti se nenadno
vraća u sećanje, objašnjava
uzrok tvog čina koji ti je izgledao
nedostojan, ali sada biva opravdan.
Nemoj se u svoje pamćenje apsolutno pouzdati:
mnogo si zaboravio - razne sitnice -
koje su te dovoljno opravdavale.
I nemoj da misliš da si onoga kome je nepravda nanesena
poznavao tako dobro. Verovatno je imao darove, za koje nisi znao;
ni ogrebotine možda nisu ono
što ti misliš (ne poznajući njegov život)
da su bile strašne rane koje su mu naneo ti.
Nemoj se pouzdati u svoje slabo pamćenje.
Umeri kajanje koje je uvek
do izmišljotine pristrasno prema tebi.

GRAD
Kažeš: "Otići ću u u drugu zemlju, otići ću do drugog mora.
Naći će se neki drugi, za mene bolji grad.
Unapred je osuđen ovde i potkopan svaki moj rad.
I srce mi je - kao mrtvac - zakopano tu.
Dokle će u ovoj tmini čamiti moj um?
Kud god da okrenem oči, kud kod da pogled svinem,
vidim samo svog života crne ruševine,
jer sam prošao tolike godine, šćerdao i upropastio."
Nećeš naći drugu zemlju, nećeš naći drugog mora.
Ovaj grad će te pratiti. Po istim ćeš ulicama ići.
U istom će te susedstvu i starost tvoja stići:
i u istim ovim kućama ćeš osedeti.
Uvek ćeš u ovaj grad stizati. Za neko drugo mesto - nemoj se nadati -
nema za tebe broda, nema puta.
Kao što si svoj život šćerdao iz ovog kuta,
tako si ga na celoj kugli zemaljskoj upropastio.

Svijeće
Budući dani pred nama stoje
k'o red svijeća u sjaju,
onih malih, zlatnih i živahnih svijeća.
Za nama prošli ostaju dani
k'o žalobni niz svijeća izgorjelih;
još dime se najbliže one,
hladne, svinute i rastopljene.
Ne želim gledati u njih; njihov me rastužuje lik
i prva svjetlost njina dok sjećanje daje joj oblik.
Gledam naprijed u svijeće što sjaje.
Osvrnut se ne želim,
da u jezi spoznao ne bih
kako brzo sumorni red se duži,
kako množi brzo niz se izgorjelih.

Molitva
Jednoga je dana mornara progutalo more. –
Njegova je majka, ne sluteć, zapalila
svijeću tanku ispred Majke Božje
za povratak brz i za dobro vrijeme –
i svaki bi čas, prema vjetru, uši napinjala.
Al’ dok molila se, dok je zaklinjala,
ozbiljna i tužna ikona slušaše, znajuć dobro
da sin joj se, nikad više, povratiti neće.

Čekajući barbare
Što mi čekamo, na trgu okupljeni?
To barbari treba danas da stignu.
Zašto je u vijeću sav posao stao?
Zašto vijećnici sjede, ne donose zakone?
Zato što će danas stići barbari.
I kakve sad zakone da donose vijećnici?
Barbari, kad dođu, donosit će zakone.
Zašto je naš car ustao tako rano,
I zašto sad sjedi pred najvećim vratima grada
Na prijestolju, u grimizu, sa krunom na glavi?

Zato što će danas stići barbari.
I car sada čeka vođu njihova
Da ga dostojno primi. Spremio je za nj
Čak i povelju. U njoj mu poklanja
Titule mnoge i naslove.

Zašto su konzula dva i pretori naši danas
Izašli u skrletnim, zlatom vezenim togama?
Zašto narukvice nose s toliko ametista
I prstenje s toliko blisatvih smaragda?
Zašto danas nose dragocjena žezla
S intarzijama sjajnim od srebra i zlata?

Zato što će danas stići barbari;
A takve stvati zabljeskuju barbare.
Zašto govornici vrli ne dođu ko uvijek
Da govore drže, da kažu što imaju reći?
Zato što će danas stići barbari;
A takve stvari zabljeskuju barbare.Ž

Zašto govornici vrli ne dođu ko uvijek
Da govore drže, da kažu što imaju reći?

Zato što će danas stići barbari;
Njih gnjavi retorika i govori javni.

A sad, što znači ova nelagoda nagla i ovo
Komešanje? (Kako su se samo lica uozbiljila!)
Zašto se ulice i trgovi iznenada prazne
I zašto se vraćaju svi kućama, u misli zadubljeni?

Zato što je noć, a barbari nisu došli.
Došli su samo neki ljudi s granica
I vele da barbara više nema.

I sad, što će sad biti od nas, bez barbara?
Oni su bili kakvo-takvo rješenje.

Žudnje

Kao lijepa tijela mrtvih koja nisu ostarjela
I koja su pokopana uz suze u grobnicu sjajnu
s ružama kraj glave i jasminom kraj stopala
javljaju se žudnje davne što prošle su
A da nisu ispunile nit’ donijele
ijednu zanosnu noć ili jutrosvojim sjajem obasjano

-ONO ŠTO MOŽEŠ-

Ako baš ne možeš od svog života da učiniš
ono što hoćeš,
pokušaj bar da postigneš
ono što možeš: ne unižavaj ga
prečestim druženjem sa svetom,
silnim izlascima i razgovorima.

Ne unižavaj ga razbacivanjem,
čestim razvlačenjem i izlaganjem
svakodnevnoj gluposti
veza i susreta
da ne postane dosadan kao da je tuđ.

-ITAKA-

Kada se spremiš prema Itaci da pođeš,
treba da zaželiš da putovanje bude dugo,
pustolovina puno, puno saznanja.

Lestrigonaca, zatim Kiklopa,
razljućenog se Posejdona ne boj,
na takve nikad nećeš naići
dokle god ti je misao otmena, dokle god se fina
osećanja dotiču tvoga duha, tvoga tela.

Lestrigonce, zatim Kiklope,
Posejdona divljeg nećeš sresti
ukoliko ih u svojoj duši ne skrivaš
i ukoliko ih tvoja duša ne stavi pred tebe.

Treba da zaželiš da putovanje bude dugo.
I mnogo letnjih jutara da bude
kada ćeš – s kojom li radosti, sa zahvalnošću! –
ući u luke, prvi put viđene,
da zastaneš pred trgovinama feničkim
i da se snabdeš prekrasnim stvarima:
sedefom i koralom, ćilibarom, slonovačom,
i teškim mirisima svake vrste,
koliko god više možeš raskošnih teških mirisa;
da učiš i da učiš od mudraca.

A na umu uvek da ti Itaka bude.
Da tamo stigneš, predodređeno je tebi.
Ali uopšte nemoj da ubrzavaš putovanje.

Bolje neka godine mnoge traju
i na ostrvo da već kao starac stigneš,
obogaćen onim što si uz put stekao,
ne očekujući da ti Itaka pruži bogatstvo.

Itaka ti je dala divno putovanje.
Da nema nje, ne bi ni pošao na put.
Ali nema ništa više da ti da.

I ako je nađeš siromašnu, Itaka te nije prevarila.
Tako si mudar postao, s tolikim iskustvom,
pa ćeš razumeti već šta to Itake znače.

-ROK ZA NERONA-

Nimalo se nije uznemirio Neron
kada je dobio odgovor Delfiskog proročišta:
“Neka se čuva godine sedamdeset treće.”
Još je ostalo vremena za uživanja.
Sad mu je trideset. Sasvim je dovoljan
rok što mu je bog odredio,
da se pripremi za buduće opasnosti.

Sad će se vratiti u Rim malo umoran,
ali prijatno umoran od ovog putovanja
ispunjenog uživanjima do poslednjeg trena:
pozorišta, parkovi, stadioni …
Noći tih gradova u Ahaji …
A pre svega – slast onih obnaženih tela …

Neron tako. A u Španiji tajno
okuplja i priprema svoju vojsku Galba,
starac kome je sedamdeset tri godine.

-ZIDOVI-

Bez sažaljenja, obzira il’ stida
sagradiše oko mene debele zidove.

Sada beznadan sedim ovde.
Ne mogu misliti o drugom; izjeda me ovaj udes,
toliko poslova napolju čeka.
(Kako ih, dok zidahu, ne spazih?)

Ali od tih graditelja ne čuh nikakav zvuk.
Neprimetno, od vanjskog me odvojiše sveta.

-JEDNE NOĆI-

Soba bješe prljava i bedna,
nad sumnjivom tavernom skrivena.
S prozora se uličica uska
i nečista videla. A odozdo
dopirahu glasovi radnika
koji su kartali i bančili.

I tu na istrošenom, priprostom krevetu
telo ljubavi imah, imah usne
crvene i opojne od strasti,
usne opojne od tolike strasti da i sada,
nakon mnogo leta, dok zapisujem ovo,
u samotnoj kući svojoj, opijen sam ponovo.

-DOSADA-

Jedan dosadan dan prati drugi
podjednako dosadan. Dogodiće se
iste stvari, događaće se stalno –
isti su trenuci koji stižu i koji odlaze.

Prođe mesec dana i donese drugi mesec.
Ono što dolazi, lako je pogoditi:
to je ono od juče, tegobno, mučno.
I sutra prestaje da liči na sutra.

-ČULNOST-

Radost i uteha mog života
jest sećanje na sate
u kojima uživah strasti kakve žudeh.
Radost i uteha mog života jest,
što sam izbegao,
svaki užitak iz same navike

Kad se razbude
O pesniče, nastoj da sve sačuvaš
pa i ono najneznatnije
što se od prolaznosti spasiti može-
vizije onih tvojih ljubavi!
Potajno ih upleti u reči svoje.
Pesniče nastoj da sačuvaš,
kad se u tvome razbude duhu
po noći il u blistavo podne.

-TOLIKO GLEDAH LEPOTU-

Toliko gledah lepotu
da se moja vizija izjednači s njom.
Obrisi tela. Crvene usne. I čulnost udova.
Kosa kao sa grčkih statua, uvek ljupka,
čak i nečešljana, njen pad preko bledog čela…
Likovi ljubavi, kakve ih moja poezija
žuđeše u noćima mladićstva, srećem ih tajno,
u dubini noći…

-DUŠE STARIH LJUDI-

U svojim trošnim, pohabanim telima
stane se duše starih ljudi.
Kako bolne sirote su duše
i kakav dosadan, kukavan život vode.
Kako drhte za taj život, koliko ga
vole, ove zbrkane i oprečne duše
koje se i tragično i komično nastanjuju
u svojoj staroj, otrcanoj koži.

-PROZORI-

Tamnim sobama ovim, gde dane
provodim mučne, koračam okolo
tražeći prozore. – Kada prozor
bude nađen to uteha biće. –
Al’ prozora ovde nema, ili ja ih
ne mogu pronaći. No bolje je tako.
Možda bi svetlost nova tiranija bila.
Ko zna kakve nove pokazaće stvari.

-PREKID-

Brzopleta i neiskusna stvorenja trenutka,
mi smo oni što prekidamo rad bogova…

-MARTOVSKE IDE-
Veličine i sjaja treba da se bojiš, dušo.
A častoljublje svoje ako ne možeš
da nadvladaš, da ga slediš oprezno i
uzdržano. I što više uznapreduješ,
toliko opreznija, pažljivija da budeš.

A kad budeš stigla na vrh, kao Cezar, najzad;
kad uzmeš ulogu tako čuvene ličnosti,
onda posebno pazi kada izlaziš na ulicu –
tako upadljiv moćnik sa pratnjom;
i ako se desi da ti iz gomile
priđe neki Artemidor noseći pismo,
saopštavajući žurno “Pročitaj odmah ovo,
reč je o krupnim stvarima, važnim za tebe”,
ni slučajno nemoj da se ne zaustaviš; ni slučajno
nemoj dati prednost nekom razgovoru ili poslu; ni slučajno se nemoj
zadržati s onima što te pozdravljaju i padaju ničice
(ostavi to za posle); neka pričeka još
i sam Senat, a ti se odmah upoznaj
s ozbiljnom porukom iz Artemidorova pisma.

-VRATI SE!-

O dragi osećaju, dodji jos bezbroj puta,
vrati se i zanesi me,
jer se budi uspomena na jedno telo
dok drevna čežnja struji u mojoj krvi,
jer se usne i pűt moja sećaju,
dok ruke još uvek kao da lepotu dodiruju.
O vrati se bezbroj puta te po noći
zanesi me, kad se usne i pűt moja sećaju . . .