dođoška

Sve izgubljeno nekako nadoknadimo, samo vrijeme ne možemo vratiti.A toliko ga je potrošeno na lažne ljude, beskorisne bitke i sitne želje..."
Ivo Andrić

Svaka žena ima po jednu, pravu ljubav, za uspomenu
i dugo sjećanje, za kajanje i uzdisanje, za bolje
razumjevanje poezije i muzike...
Duško Radović

Za Danilovu generaciju nije bilo ničeg čudnog u tome da  se skokne do Trsta, bez posebnog uzbuđenja koje prati  odlazak u inostranstvo. Trst su doživljavali kao veliku, dobro snabdevenu tržnicu u kojoj se za jedan dan mogla obaviti kupovina novih ploča, stranih knjiga, časopisa i neophodnih modnih rekvizita (farmerki, mekih, kariranih flanelskih i košulja od tankog teksas‐platna, „beneton” džempera živopisnih boja, „starki”, „bruks” cipela ili poludubokih, na šnir, od jelenske kože, kakve su nosili Sajmon i Garfankl na omotu kultnog albuma „Bridge Over Troubled Water”), do kojih u Beogradu nisu mogli doći, osim  kroz  skromnu ponudu nekoliko „Komisiona”.
Polazilo se noćnim vozom u deset, sa perona broj tri,  ujutru se pio prvi espreso s mlekom u nekom od brojnih restorančića, bez jurnjave se obavljao šoping (radnje su poznavali kao svoj džep; ništa strašno ako nešto ne bi stigli    da pazare, sledeći đir se mogao napraviti već za  nedelju  dana), u pauzi se obavezno naručivala pica, torteline ili lazanje, pa bi se, takođe večernjim vozom, vraćalo  za  Beograd.
Leta sedamdeset devete Danilo i Frenki su zaobišli Trst i zašli u samo središte renesansne Italije koja ih je zarobila više od petnaest dana. Iako su time uveliko probili plan, nisu joj
mogli odoleti...
Marija Jovanović-Idi,vreme je