dođoška

Pred njima se otvorila Toskana, sa svojim blagim uzbrdicama, okupana suncem. Poljsko cveće po širokim, ustalasanim livadama i tamnozeleni kiparisi što štrče ka plavetnilu neba. Negovani vinogradi koji se uspinju uz brežuljke. Usamljene kuće i mali castelli na uzvišenjima, jedinstveni u svom skladu i naoko skromnoj, kamenoj dostojanstvenosti. Areco. Piza. Luka. Sijena. Firenca. Pjacete   sa ljupkim fontanama. Stari most, načičkan kućama. Šarene, bogate pijace. Palate sa kolonadama. Na kraju, a njima dvojici najvažnije – Đotova platna, Botičelijevo „Rađanje Venere”, Mikelanđelov „David” i „Sveta porodica”. Da su potegli na put samo da bi to videli, ne bi zažalili.
– Buon giorno, bella, bella Italia! – uzviknuo bi  Frenki  svakog jutra, otvorivši širom drvene škure na prozorima nekog od urednih pansiona.
Marija Jovanović-Idi,vreme je

Teškom mukom su se otrgli iz zagrljaja zemlje koju je, činilo im se, Bog napravio kao svoj ogledni vrt, možda po uzoru na izgubljeni raj, odlučni da se u Parizu  ne  zadrže  duže od nedelju dana. Dug put je bio pred njima. Na kraju, kao svetionik, stajao je London, prestonica evropskog rokenrola. Klubovi sa živom muzikom. Svi zamislivi, ikada objavljeni albumi u prodavnicama ploča. Prijatno su se ježili od uzbuđenja što će moći da ih satima merkaju,  slušaju,  biraju. U džepovima ranaca stajali su im spiskovi long‐plejki koje će neizostavno kupiti.