Nikolaj Petrovič Bogdanov-Beljski

Vanbračni sin nadničara, prilikom krštenja upisan je kao Bogdanov. Nakon toga je dodao prezimenu ime svog rodnog okruga. Početno obrazovanje stekao je u dvogodišnjoj školi u selu Šepotovo, a zatim – u selu Tatevo, u Tverskoj guberniji, u narodnoj školi koju je osnovao S. A. Račinski, i koji je prvi obratio pažnju na njegove umetničke sposobnosti i obezbedio mu sredstva za učenje. Tokom 1882–1883. radio je u ikonopisnoj radionici pri Trojice-Sergijevoj lavri; 1884. godine je upisao Moskovsku školu za slikarstvo, skulpturu i arhitekturu, studirao je kod V. D. Polenova, V. J. Makovskog i I. M. Prjanišnikova. 1889. godine je dobio veliku srebrnu medalju i zvanje umetnika prve klase za sliku „Budući monah“. 1890. Otputovao je u Carigrad i na Svetu Goru. Tokom 1894–1895 studirao je na CAU kod I. J. Rjepina, zatim u Parizu, u studijima F. Kormona i F. Kolarosija. Radio je u Peterburgu.
Proslavio se kao majstor žanrovske umetnosti. Najbolje radove posvetio je seoskoj deci i školi: „Nedeljno čitanje“ (1895, Državni ruski muzej), „Usmeno odgovaranje“ (1896, Državna Tretjakovska galerija), „Na vratima škole“ (1897, DRM), „Kod bolesnog učitelja“ (1897, DTG), „Sastav“ (1903), „Novajlije“ (1904), „Imendan učiteljice“ (1911). Radio je i na publicističkim temama: „Vesti iz rata“ (1905, DTG), „Novi domaćini“ (1913), „Telegram vrhovnog komandanta“ (1916). Radio je portrete aristokrata i poznatih savremenika: istoričara N. P. Barsukova (1905), pedagoga S. A. Račinskogo (1903), prof. V. I. Sergejeviča (1908), F. I. Šaljapina (1916), gr. J. P. Šeremeteve (1898), vel. kn. Dmitrija Pavloviča (1902), cara Nikolaja II (1904–1908), kn. F. F. Jusupova (1911), Carice udovice Marije Fedorovne, kn. I. I. Voroncove-Daškove.
Učestvovao je na izložbama Udruženja peredvižnika (1890–1918; bio je član od 1895), povremenim izložbama slika Moskovskog udruženja ljubitelja umetnosti (1893, 1894, 1897), Sanktpeterburškog udruženja umetnika (1894), savremenih pravaca u umetnosti (SPb., 1907), izložbama slika ruskih umetnika (M., 1915), na dobrotvornoj izložbi „Umetnici – drugovima vojnicima“ (M., 1914) i Izložbi umetničkih dela u korist invalidnih Poljaka (Pg., 1916), na mnogim izložbama u provincijama, kao i na međunarodnim izložbama u Parizu (1900) i Rimu (1911). NJegovi radovi su reprodukovani u časopisima „Niva“, „Umetnička blaga Rusije“ i „Prestonica i seosko imanje“.
1903. godine je dobio zvanje akademika, a 1914. Postao stalni član CAU. Tokom 1913–1918 bio je na čelu Udruženja A. I. Kuindži. 1919. godine je učestvovao na prvoj Državnoj otvorenoj izložbi umetničkih dela. 1921. godine je održao ličnu izložbu u Petrogradu.
U septembru 1921. godine emigrirao je u Letoniju. Živeo je u Rigi, leto je provodio na imanju Loborž, nedaleko od grada Režice (danas Rezekne) u Latgaliji. Nastavio je da slika dela posvećena deci (ciklus „Deca Latgalije“), slikao je pejzaže Letonije i portrete (predsednik Letonije Janis Čakste). Uradio je niz publicističkih dela (slika „Zaštitnik otadžbine“ koja prikazuje ruskog oficira kako prodaje novine na ulici). Bio je Kavalir (dobitnik ordena) letonskog odreda Tri zvezde (1936) i član Književno-umetničke komore.
U Rigi je održao lične izložbe u Gradskom umetničkom muzeju (decembar 1921 – januar 1922, mart–april 1925, februar 1932, 1940) i u salama „Dansing Palasa“ (1936, izložba posvećena 50. godišnjici stvaralaštva). 1933. je održao ličnu izložbu u Talinu, na čijem otvaranju je prisustvovao predsednik Republike Estonije, Konstantin Pats; januara 1935. godine održana je lična izložba u Beogradu (paviljon Cvete Zuzorić. Učestvovao je na grupnim izložbama ruskih umetnika u Parizu (Magellan, 1921; d’Alignan, 1931), NJujorku (Grand Central Palace, 1924; 1926), Pitsburgu (1925), Pragu (1928, jedno delo je uzela Nacionalna galerija u Pragu; 1930, 1935), Hradec Kralovu i Brnu (1931–1932), Kopenhagenu (1929), Amsterdamu (1930), Berlinu (1930), Beogradu (1930), u galeriji P. Loujetzky u Hagu (1938). 1935. godine je poklonio nekoliko radova Ruskom kulturno-istorijskom muzeju u Pragu. Godine 1941. učestvovao je na prvoj izložbi likovne umetnosti u sovjetskoj Letoniji, iste godine je poslao sliku “Pastir Proška” (1939) na izložbu u Moskvu. Uradio je portret M. Gorkog za Pozorište ruske drame u Rigi (1940).
1932. se oženio Nemicom Antonijom (Antoninom) Erhardt, ćerkom lokalnom proizvođača i odgajio njena dva sina iz prvog braka. Tokom Drugog svetskog rata ostao je u Rigi. U januaru–februaru 1942. godine učestvovao je na prvoj Opštoj izložbi umetnosti u Rigi, gde su njegove radove (najskuplje na izložbi) kupili komesar i Rajh komesarijat Ostlanda. U oktobru 1943. lična izložba je prikazana u okviru Jesenje izložbe u galeriji „Zinta“ u Rigi. U aprilu-maju 1944. godine je učestvovao na Izložbi slika ruskih umetnika u Muzeju umetnosti u Rigi, koju je organizovao Ruski komitet u korist evakuisanih lica.
U septembru 1944. je sa ženom otputovao na lečenje u Nemačku. 30. septembra je stigao u Danzing (Gdanjsk), odatle u Posen (Poznanj), zatim u Berlin. Umro je u bolnici nakon teške operacije tokom bombardovanja Berlina. Sahranjen je na Ruskom pravoslavnom groblju Tegel u Berlinu.
(izvor, russianartcollection.com/sr)