Pablo Neruda

First topic message reminder :

1904-1973



Pablo Neruda (12. jul 1904. - 23. septembar 1973) kome je pravo ime “Neftali Ricardo Reyes Basoalto” se rodio 20og jul. 1904, u gradu “Parral” u Cileu. Njegov otac je bio zeleznicar a njegova majka, koja je umrla kratko posle njegovog rodjenja, je bila uciteljica. Nekoliko godina kasnije njegov otac, koji se tada preselio u gradu «Temuco», se nanovo ozenio «Doña Trinidad Candia Malverde»

Poeticar je proveo njegovo djetinstvo i mladost u «Temuco», tamo se i upoznao sa Gabrijelom Mustralom, gazdaricom djevojacke srednje škole. Od trineaste godine je vec poceo saradjivati u listu «La Mañana» usred toga i u «Entusiasmo y Perseverancia»--njegova prva publikacija--i prva pjesma. U 1920 god. je postao saradnik knjizevnog lista «Selva Austral» pod nadimkom «Pablo Neruda», koje je usvojio na uspomenu od Cehoslovackog poeticara «Jan Neruda» (1834-1891). Neke pjesme koje je Neruda tada napisao su publicirane u njegovoj prvoj publikaciji knjiga «Crepusculario» (1923). Sledece godine je bila publicirana «Veinte poemas de amor y una cancion desperada» jedna od njegovih najpoznatijih i najviše prevedene poezije. Pored njegovih pisanja pjesama Neruda je studirao Francuski i pedagogiju na fakultetu u Santiago. Izmedju 1927 i 1935e godine, drzava ga je stavila na konzulatu. Zato je imao priliku da posjeti mnogo zemalja kao na primjer Burmu, Cejlon, Javu, Singapor, Buenos Aires, Barcelonu, Madrid i tako dalje. Njegove poeti?ne produckcije u tom periodu je po?etak njegove 'knjizevne pobjede'



Španski gradjanski rat i ubistvo Garcije Lorce, koji je bio najbolji drug Nerude, je njega pogodilo toliko strašno da je ucestovao u republickom pokretu. Prvo u Španiji a posle u Francuskoj, gdje je pocela njegova kolekcija pjesama «España el Corazon»(1937)

U istoj godini se on vratio u njegovoj domovini. Njegova poezija je karakterisana politickim i socijalnim predmjetima. Knjiga «España el Corazon» je prouzrokovala veliki utisak medju narodima, pogotovo zato što je bilo štampano na frontu gradjanskog rata.



U 1939e godine Neruda je bilo naredjeno da bude konzulu Španskoj emigraciji u Parizu. A kratko vrijeme posle toga konzul Meksika. U Meksiko je nanovo napisao «Canto general de Chile». Promijenio je originalne pjesme u epskoj pjesmi o citavom juznoamerickom kontinentu i njegovom narodu, prirodi i istoriskoj sudbini. Ovo knjiga, nazvano «Canto general» je publicirana iste godine. Knjiga od prilike ima 250 pjesama. Brzo posle publikacije knjiga je prevedena na mnogim jezicima. Skoro sve njegove pjesme su napravljene u teškoj situaciji kada je Neruda zivio u inostranstvu.



U 1943e godine Neruda se ponovo vratio u Cile. U 1945e godine je bio izabran da bude senator republike. I tako je isto stupio u komunisticku partiju Cilea. U vrijeme protesta protiv predsjednika «Gonzales Videla» on je morao 2 god. da zivi u podzemlju sve dok nije uspijo da pobjegne u 1949e godine. Zivio je u razlicitim Evropskim zemljama. U 1952e godine se Neruda ponovo vratio kuci. U 1954e godine je knjiga «Las Uvas y el Viento» publicirana .



Njegove dalje publikacije:

1970 «La espada encendida»

1970 «Las piedras de cielo»

1969 «Fin del mundo»

1968 «Las manos del dia»

1967 «La Barcarola»

1967 «Musical: Fulgor y muerte de Joaquin Murieta»

1966 «Arte de Pajaros»

100 ljubavnih soneta
(1959.)

38
Tvoja kuća zvoni kao voz u podne, zuje ose, pevaju tiganji,
slap nabraja činjenice rose,
tvoj osmeh rasprostire svoj triler palme.

Modro svetlo zida razgovara s kamenom, stiže kao pastir zviždeći svoj telegram
i između dve smokve zelena glasa
uzlazi Homer u svojim ćutljivim cipelama.

Jedino ovde grad nema ni glasa, ni plača, ni beskraja, ni sonata, ni usana, ni roga, čuje se jedino razgovor vodopada i lavova

i ti koja se uspinješ, pevaš, trčiš, koračaš, silaziš, sadiš, seješ, kuvaš, pribijaš, pišeš i vraćaš se,
ili si otputovala i zna se da počinje zima.

39
Zaboravih ipak da su ti ruke nahranile korenje polivajući ruže zapletene,
sve dok ne procvetaše otisci tvojih prstiju u sveopštem miru prirode.

Motika i voda kao tvoje životinje slede te žderući i ližući zemlju
i tako je kao da radeći oslobađaš plodnost, žestoku svežinu karanfila.

Ljubav i čast pčela tražim za tvoje ruke
koje u zemlji mešaju svoje prozračno pleme, čak i u mome srcu otvaraju svoje ratarstvo,

zbog toga sam, i zato, kamen izgoreli
koji odjednom, s tobom, peva jer prihvata vodu dubrava vođenu tvojim glasom.

40
Ćutnja je bila zelena i svetlo okupano, drhtao je mesec jun kao leptirica
i u južnome području, s mora i kamenja, Matilda, prešla si podne.

Bila si natovarena cvećem gvozdenim, algama koje vetar južni mori i zaboravlja još belim i raspuklim od proždiruće soli i ruke su tvoje podigle klasje peska.

Volim tvoje čiste darove, kožu nevina kamena, tvoje nokte ponuđene u suncu tvojih prstiju, usta tvoja rasipna za svu radost,

ali za moju kuću u blizini bezdana daj mi izmučeni sistem tišine, zastavu mora zaboravljenu u pesku.

41
Nevolje meseca januara kada ravnodušno podne određuje svoje jednačine na nebu, tvrdo zlato kao vino u punoj čaši
ispunja zemlju sve do azurnih granica.

Nevolje ovog vremena nalik na grožđe maleno i koje skuplja gorko zelenilo, zbunjene i skrivene suze mnogih dana,
sve dok nevreme ne objavi svoje grozdove.

Da, klice i bolovi, sve ono što drhti pokopano u praskavom svetlu januara, sazreće, izgoreti, kao što izgoreše plodovi.

Jadi će biti podeljeni: duša će poželeti udarac vetra i dom će ostati čist
sa svojim svežim hlebom na trpezi.

42
Blistavi dani zaljuljani morskom vodom, skupljeni kao unutrašnjost nekog žutog kamena čiju svetlost meda ne obori nered:
sačuvala je svoju čistoću pravougaonika.

Pucketa, da, čas je poput vatre ili pčela i zelen je zadatak da utone u listove, sve dok gore u visini lišce ne bude iskričavi svet koji se gasi i šapuće.

Žeđ vatre, pomamna gomila leta koje podiže Raj s nekim listovima,
jer zemlja mračna lica ne priznaje patnje

nego svežinu ili oganj, vodu ili hleb za sve i ništa neće smeti da razdvoji ljude,
jedino sunce ili noć, mesec ili klasje.

43
Tražim tvoj znak među ostalima, u oštroj i valovitoj reci žena, pletenice, oči tek utonule,
jasne noge što posrću ploveći u peni.

Odjednom mi se učini da spazih tvoje nokte, duguljaste, utekle, nećake neke trešnje, zatim tvoja je kosa što prolazi i čini mi se
da vidim kako u vodi tvoj lik od lomače gori.

Gledah, ali nijedna ne imade kucaj tvog srca, svetlo i mračnu glinu iz šume koju si donela, nijedna nije imala tvoje malene uši.

Ti si jasna i potpuna i jedina među svima i tako s tobom idem prelazeći i ljubeći
široki Misisipi ženstvenog ušća.

44
Znaćeš da te ne volim i da te volim, jer živeti je moguće na dva načina, reč je samo krilo tišine,
a vatra čuva polovinu zime.

Volim te da bih te počeo voleti, da bih ponovo počeo beskraj,
da te ne bih prestao voleti nikada: zato te još uvek ne volim.

Volim te i ne volim, kao da imam u svojim rukama ključeve sreće
i nesigurnu sudbinu nesrećnika.

Moja ljubav ima dva života da bi te volela.
Zato te volim kada te ne volim i zato te volim kada te volim.

45
Ne budi daleko od mene ni jedan jedini dan, jer, ne znam kako bih rekao, dan je dug
i čekaću te kao na nekoj stanici kad negde daleko usnu vozovi.

Nemoj otići ni samo na sat, jer tada, u tom satu, spoje se kapi nesanice
i možda će sav dim što trazi svoju kuću doći da ubije i moje izgubljeno srce.

Jao, neka se ne razbije tvoj lik na pesku, jao, neka ne lete tvoje veđe u odsutnosti: ljubljena, ne idi od mene ni za trenutak,

jer u tom času otići ćeš tako daleko da ću obići zemlju ispitujući
hoćeš li se vratiti ili me ostaviti da umrem.

46
Od zvezda kojima sam se divio, okupanih u rekama i različitim rosama,
odabrah jedino onu koju sam ljubio i otada spavam jedino s tamom.

Između valova jedan val, i drugi,
zeleno more, zelena studen, zelena grana, odabrah samo jedan jedini val:
val neodvojivi od tvoga tela.

Sve kapi i sve korenje,
sve zrake svetlosti dođoše,
dođoše da me vide pre ili kasnije.

Htedoh za sebe tvoju kosu,
ali od svih darova moje domovine odabrah jedino tvoje divlje srce.

47
Želim da te vidim iza sebe na grani. Malo po malo pretvorila si se u plod. Nije ti bilo teško da se uspneš iz korenja pevajući svojim slogovima soka.

I tu ćeš biti najpre mirisni cvet, u statuu poljupca pretvorena,
sve dok ti sunce i zemlja, krv i nebo ne odobre slast i milinu.

Videću na grani tvoju kosu, tvoj znak koji sazreva u lišću,
približavajući listove mojoj žeđi,

i ispuniće moja usta tvojim sokom poljubac koji je iznikao iz zemlje tvojom krvlju zaljubljenog ploda.

48
Dvoje srećnih ljubavnika samo su jedan hleb, jedna jedina kap mesečine u travi,
idući ostavljaju dve sene združene,
jedno jedino sunce prazno u nekoj postelji.

Od svih istina izabrali su dan:
ne svezaše se nitima nego mirisom i nisu razbili ni mir, ni reči.
Sreća je prozirna kula.

Vazduh i vino idu s dvoje ljubavnika, noć im poklanja svoje srećne latice, oni imaju pravo na sve karanfile.

Dvoje srećnih ljubavnika nemaju kraja ni smrti, rađaju se i umiru više puta dok žive,
imaju večnost prirode.

49
Danas je: sve juče propalo je između prstiju svetla i očiju sna, sutra će doći zelenim koracima: reku zore ne zaustavlja niko.

Ne zaustavlja niko reku tvojih ruku, ni oči tvojih snova, ljubljena.
Ti si drhtaj vremena što prolazi
između uspravnog svetla i tamnog sunca,

i nebo sklapa nad tobom svoja krila dižući te i noseći prema mojim rukama tačnom, tajnovitom milošću:

i zato pevam danu i mesecu, moru, vremenu i svim planetama,
tvome dnevnom glasu i tvojoj noćnoj puti.

100 ljubavnih soneta
(1959.)

50
Kotapos reče da tvoj osmeh pada poput sokola s nekog oporog tornja i, istina je, prelaziš lišće sveta
jednom jedinom munjom svog nebeskog roda

što pada i seče i iskaču jezici rose,
vode dijamanata, svetlo sa svojim pčelama
i tamo gde je živela tišina sa svojom bradom praskaju granate od sunca i zvezda,

i ruši se nebo sa noću senovitom, gore na mesečini zvona i karanfili i trče i jure konji sedlarski:

jer si malena kao što jesi
puštaš da padne smeh s tvog meteora zadivljujući njime ime prirode.

51
Tvoj osmeh pripada stablu koje odškrinu grom i jedna srebrna munja
što pade s neba i razbi se o vrh
i raspolovi deblo jednom jedinom sabljom.

Samo u visinama, gde je sneg na lišću, rađa se, ljubljena, osmeh kao tvoj.
To je osmeh zraka oslobođena u visini, nasleđe araukansko, ljubavi moja.

Kordiljerko moja i, sigurno, Čilanko, seci noževima senu svog osmeha, noć, jutro i med podneva,

i neka skaču u nebo ptice lišća kad kao jedina svetlost rasipna tvoj osmeh razbije drvo života.

Pevaš, a suncu i nebu svojom pesmom tvoj glas rasipa žito dana,
govore borovi svojim zelenim jezikom: cvrkuće svaka ptica zime.

More puni svoje podrume koracima, zvonima, lancima i jecajima, zvekeću kovine i oruđe,
zvone točkovi karavane.

Ali slušam samo tvoj glas što se diže, tvoj glas u letu tačan poput strele
i spušta se tvoj glas s bremenitošću kiše,

tvoj glas rasipa najviše sablje,
vraća se tvoj glas natovaren ljubičicama i zatim me prati nebom.

Tu je hleb i vino i sto i soba, muka čovekova, žena i život: tom je mestu težio vrtoglavi mir,
od tog je mesta gorela zajednička rana.

Slava tvojim rukama što lete spremajući bele ishode pesme i kuhinje,
zdravo potpunosti tvojih nogu hitrih, živela plesačice koja plešeš s' metlom.

One divlje reke s vodama i pretnjama, ona izmučena zastava od pene,
ona zapaljiva saća i hridine

danas su ovaj mir tvoje krvi u mojoj,
to korito zvezdano i modro poput noći, ta jednostavnost nežnosti bez kraja.

Blistavi razumu, jasni demone apsolutnog grozda ravnog podneva, Ovde smo najzad bez samoće i sami, daleko od bunila divljega grada.

Kad čista linija okruži svoju golubicu i vatra odlikuje mir svojom hranom ti i ja podižemo taj nebeski plod.
Razum i ljubav žive nagi u ovom domu.

Besni snovi, reke gorke sigurnosti, odluke tvrđe od sna nekog čekića
padoše u dvostrukom peharu ljubavnika.

Sve dok se u ravnoteži ne uzdigoše, blizanci, razum i ljubav kao dva krila.
Tako je sazdana prozračnost.

Trnje, razbijena stakla, bolesti i plač opsedaju danju i noću med sretnika
i ne pomaže ni toranj, ni putovanje, ni zidovi: nevolja se isprečila pred mirom usnulih,

bol se penje i spušta i približava svoje žlice i nema čoveka bez takvog gibanja,
nema rođenja, nema ni krova, ni bedema: treba računati s tim da se to dešava.

Ni u ljubavi ne pomažu sklopljene oči, duboke postelje, daleko od kužnog ranjenika,
od onog što malo po malo osvaja svoju zastavu.

Jer život udara kao kolera ili reka
i otvara tunel krvareći gde na nas vrebaju oči jedne beskrajne porodice bolova.

Neruda
100 ljubavnih soneta

56
Navikni se da vidiš iza mene senu
i neka ti ruke izađu iz mržnje prozračne, kao da su u jutru mira bile stvorene:
so ti, ljubavi moja, dade kristalni srazmer.

Zavist pati i umire, sa mojom se pesmom iscrpljuje. Jedan po jedan izdišu tužni joj kapetani.
Ja kažem ljubav i svet nastanjuju golubovi. Svaki od mojih slogova donosi proleće.

I tada ti, rascvetana, srce, ljubljena, na mojim očima, kao nebesko lišće, jesi i gledam te nagnutu na zemlji.

Vidim kako ti sunce prenosi grožđe na lice, motreći visinu prepoznajem ti korake.
Matilda, ljubljena, dijademe, dobrodošla!

Oprečne teorije o smrti Nerude

Forenzičari u Čileu nedavno su ukazali na to da inicijalni testovi na posmrtnim ostacima pjesnika nobelovca Pabla Nerude potvrđuju da je imao uznapredovali karcinom u doba kada je umro.

Njegovi posmrtni ostaci ekshumirani su prošlog mjeseca kako bi se istražile optužbe da su ga otrovali agenti Pinočeove tajne službe.

Nerudin bliski saradnik kazao je da je slavni pjesnik otrovan na Pinočeov zahtjev. Manuel Araja, njegov vozač i lični asistent, kazao je da ga je Neruda zvao iz bolnice u kojoj se nalazio i rekao mu da se osjeća loše nakon što je primio injekciju u područje trbuha.

Zagovornici teorije da je ubijen tvrde da se vojska bojala da će Neruda otići u egzil u Meksiko i tamo voditi kampanju protiv Pinočeovog režima.

Neruda je za života postao i danas se smatra pesnikom naroda. „Svima je njegova poezija bliska, bilo da je u pitanju romantični Čileanac ili borbeni Čileanac. Neruda je predstavnik svih nas, ne samo radnika. On predstavlja studente, domaćice, direktore, koje privlači poezija“ kaže jedan radnik na građevini u dokumentarnom filmu o možda najvećem pesniku Latinske Amerike.

Autentičnost njegovih pesama je u tome, što je on svoj život pretočio u poeziju. „Život pesnika se mora oslikavati u njegovoj poeziji. To je zakon umetnosti i zakon života.“

Kako je Neruda živeo i šta je naučio u svom životu pročitajte u pesmi

’Zabranjeno je’:

Zabranjeno je plakati a da se nešto ne nauči, probuditi se u danu a ne znati šta činiti, biti uplašen svojih vlastitih uspomena.

Zabranjeno je ne smejati se problemima, ne boriti se za ono što želiš, odustati od svega zbog vlastitog straha da ostvariš svoje snove.

Zabranjeno je ostaviti svoje prijatelje, ne pokušati razumeti šta ste sve proživeli zajedno, i zvati ih samo onda kad ti je neophodno.

Zabranjeno je ne biti svoj pred drugima, pretvarati se pred ljudima do kojih ti nije stalo, izigravati klovna da bi te pamtili, i zaboraviti sve kojima je zaista stalo do tebe.

Zabranjeno je ne učiniti sve za sebe samog, biti uplašen od života i onoga čime te život obavezuje, ne živeti svaki dan kao da je to tvoj poslednji dah.

Zabranjeno je da ti nedostaje neko bez radosti, da zaboraviš nečiji smeh i oči, sve samo zato što njegov put više ne obuhvata tvoj, zabranjeno je zaboraviti njegovu prošlost i zameniti je njegovom sadašnjošću.

Zabranjeno je ne pokušavati shvatiti druge, misliti da je njihov život vredniji od tvog, ne spoznati da svako ima svoj put i slavu.

Zabranjeno je ne stvarati vlastitu priču, ne imati trenutak za one kojima si potreban, ne razumeti da život ono što daje takođe i uzima.

Zabranjeno je ne tražiti sreću, ne živeti život s pozitivnim stavom, ne smatrati da uvek možemo biti bolji;

Zabranjeno je zaboraviti da bez tebe ovaj svet ne bi bio isti…

(Izvor: Biz Life)

57
Lažu te što su rekli da sam izgubio mesec, ti što su prorekli moju budućnost peščanu, rekli su tolike stvari ledenim jezicima: htedoše zabraniti cvet svemira.

“Neće više pevati buntovni ćilibar sirene, ima još jedino puk.”
I žvakahu svoje neprestane papire želeći zaborav za moju gitaru.

I ja im bacih u oči zaslepljujuća koplja
naše ljubavi što prikovaše tvoje srce i moje, tražio sam jasmin, tragove tvojih stopa,

i izgubih se noću bez svetla pod tvojim veđama i kad me obavi svetlost ponovo se rodih, gospodar vlastite tmine.

58
Između sabljetina knjiškog gvožđa prolazim kao daleki mornar
koji ne poznaje uglove i peva, jer je tako i kao da nije tako.

Sa izmučenih arhipelaga ponesoh
svoju harmoniku s olujama i rafalima lude kiše i jednu sporu naviku prirodnih stvari:
oni odrediše moje šumsko srce.

I kad su zubi književnosti
bili spremni da proždru moje časne pete, pođoh i ne znajući, pevajući s' vetrom

prema kišnim ambarima svog detinjstva, prema hladnim šumama neopisivog juga, tamo gde se moj život ispuni tvojim mirisom.

59
(G. M.)

Ubogi pesnici koje život i smrt progone istom senovitom upornošću
i zatim budu pokriveni besćutnim sjajem, predani ritualu i zubu pogrebnom.

Oni - tamni kao kamenčići - sada iza oholih konja ispruženi idu
i konačno njima upravljaju nametljivci, između grobara, da bi spavali bez spokoja.

Uvereni da je mrtvac zaista mrtav pretvaraju sahranu u bednu svečanost
ćuranima, svinjama i ostalim govornicima.

Čekali su njihovu smrt i zatim je uvrediše: samo zato što su mu usta zatvorena
i ne mogu više potvrditi svoj pev.

60
Ko me je hteo raniti povredio je tebe, udarac otrova protiv mene upravljen prolazi kao kroz mrežu između mojih dela i na tebi ostavlja mrlju oksida i besanice.

Ne želim videti, ljubavi, na rascvetalom mesecu tvog čela mržnju kako me vreba.
Ne želim da u tvom snu tuđa zloba zaboravi svoju beskorisnu krunu noževa.

Kuda idem slede me gorki koraci,
gde se smejem grimasa strave ogleda mi lice, gde pevam zavist proklinje, smeje se i grize.

To je ta sena, ljubavi, koju mi dade život: to je prazna odeća što me, hroma, sledi kao ptičje strašilo s osmehom koji krvari.

61
Ljubav je vukla svoj rep od bolova, svoju dugu i statičnu munju od trnja zatvorismo oči da nas ništa,
da nas nikakva rana ne rastavi.

Za taj plač nisu krive tvoje oči: tvoje ruke ne zariše tu sablju: noge tvoje nisu tražile ovaj put: mračni med dostiže tvoje srce.

Kad nas je ljubav kao beskrajni talas bacila u tvrdi kamen,
umesila nas je jednim jedinim brašnom,

i pade bol na drugo slatko lice
i tako se u svetlu otvorenog doba posvetilo ranjeno proleće.

62
Jao meni i nama, ljubljena,
hteli smo samo ljubav i da se volimo, i između toliko patnje beše određeno
da samo nas dvoje budemo povređeni.

Hteli smo taj Ti i Ja za nas,
Ti od poljupca i Ja od tajnog hleba
i tako beše sve, beskrajno jednostavno, sve dok kroz prozor nije ušla mržnja.

Mrze oni što nisu voleli našu ljubav, ni ijednu drugu ljubav, nesrećni
kao stolice u izgubljenom salonu,

sve dok se ne pretvoriše u pepeo, a preteće lice koje su imali
ne ugasne u ugašenom sumraku.

64
Od tolike ljubavi moj život postade ljubičast
i pođoh od nemila do nedraga, kao slepa ptica,
sve dok ne stigoh do tvog prozora, prijateljice moja: ti si tada čula zvuk razbijenog srca

i tamo se iz magle podigoh na tvoje grudi, nestvaran i ne znajući pođoh prema tornju žita, pojavih se da bih živeo između tvojih ruku, podigoh se iz mora prema tvojoj radosti.

Niko ne može reći to što ti dugujem, jasno je to što ti dugujem, ljubavi, i jeste kao koren
rođen u Araukaniji, to što ti dugujem, ljubljena.

I bez sumnje je zvezdano sve to što ti dugujem, to što sam ti dužan zdenac je šumskog područja u kome vreme sačuva svoje skitničke munje