Pablo Neruda

First topic message reminder :

1904-1973



Pablo Neruda (12. jul 1904. - 23. septembar 1973) kome je pravo ime “Neftali Ricardo Reyes Basoalto” se rodio 20og jul. 1904, u gradu “Parral” u Cileu. Njegov otac je bio zeleznicar a njegova majka, koja je umrla kratko posle njegovog rodjenja, je bila uciteljica. Nekoliko godina kasnije njegov otac, koji se tada preselio u gradu «Temuco», se nanovo ozenio «Doña Trinidad Candia Malverde»

Poeticar je proveo njegovo djetinstvo i mladost u «Temuco», tamo se i upoznao sa Gabrijelom Mustralom, gazdaricom djevojacke srednje škole. Od trineaste godine je vec poceo saradjivati u listu «La Mañana» usred toga i u «Entusiasmo y Perseverancia»--njegova prva publikacija--i prva pjesma. U 1920 god. je postao saradnik knjizevnog lista «Selva Austral» pod nadimkom «Pablo Neruda», koje je usvojio na uspomenu od Cehoslovackog poeticara «Jan Neruda» (1834-1891). Neke pjesme koje je Neruda tada napisao su publicirane u njegovoj prvoj publikaciji knjiga «Crepusculario» (1923). Sledece godine je bila publicirana «Veinte poemas de amor y una cancion desperada» jedna od njegovih najpoznatijih i najviše prevedene poezije. Pored njegovih pisanja pjesama Neruda je studirao Francuski i pedagogiju na fakultetu u Santiago. Izmedju 1927 i 1935e godine, drzava ga je stavila na konzulatu. Zato je imao priliku da posjeti mnogo zemalja kao na primjer Burmu, Cejlon, Javu, Singapor, Buenos Aires, Barcelonu, Madrid i tako dalje. Njegove poeti?ne produckcije u tom periodu je po?etak njegove 'knjizevne pobjede'



Španski gradjanski rat i ubistvo Garcije Lorce, koji je bio najbolji drug Nerude, je njega pogodilo toliko strašno da je ucestovao u republickom pokretu. Prvo u Španiji a posle u Francuskoj, gdje je pocela njegova kolekcija pjesama «España el Corazon»(1937)

U istoj godini se on vratio u njegovoj domovini. Njegova poezija je karakterisana politickim i socijalnim predmjetima. Knjiga «España el Corazon» je prouzrokovala veliki utisak medju narodima, pogotovo zato što je bilo štampano na frontu gradjanskog rata.



U 1939e godine Neruda je bilo naredjeno da bude konzulu Španskoj emigraciji u Parizu. A kratko vrijeme posle toga konzul Meksika. U Meksiko je nanovo napisao «Canto general de Chile». Promijenio je originalne pjesme u epskoj pjesmi o citavom juznoamerickom kontinentu i njegovom narodu, prirodi i istoriskoj sudbini. Ovo knjiga, nazvano «Canto general» je publicirana iste godine. Knjiga od prilike ima 250 pjesama. Brzo posle publikacije knjiga je prevedena na mnogim jezicima. Skoro sve njegove pjesme su napravljene u teškoj situaciji kada je Neruda zivio u inostranstvu.



U 1943e godine Neruda se ponovo vratio u Cile. U 1945e godine je bio izabran da bude senator republike. I tako je isto stupio u komunisticku partiju Cilea. U vrijeme protesta protiv predsjednika «Gonzales Videla» on je morao 2 god. da zivi u podzemlju sve dok nije uspijo da pobjegne u 1949e godine. Zivio je u razlicitim Evropskim zemljama. U 1952e godine se Neruda ponovo vratio kuci. U 1954e godine je knjiga «Las Uvas y el Viento» publicirana .



Njegove dalje publikacije:

1970 «La espada encendida»

1970 «Las piedras de cielo»

1969 «Fin del mundo»

1968 «Las manos del dia»

1967 «La Barcarola»

1967 «Musical: Fulgor y muerte de Joaquin Murieta»

1966 «Arte de Pajaros»

Pokrivaju nas godine kao sitna kisa,
vrijeme je beskrajno i jalovo,
pero soli dira tvoje lice
i kapi su izgrizle moju odecu:
ne razlikuju vrijeme u mojim rukama
ili let narance u tvojima:
snijegom i motikom probija zivot:
tvoj zivot koji je zivot moj.
Moj zivot koji ti dadoh puni se
godinama, kao volumen nekog grozda.
Vratit ce se grozdje zemlji.
A tamo dolje vrijeme ce i dalje postojati
i nadati se i padat ce kisa na prah
zeljno da izbrise i samu odsutnost.

Oda srećnom danu

Ovog puta me pustite da budem srećan,
Ništa se nije desilo nikom,
Sve što se dešava to je da sam srećan
Sa sve četiri strane srca,
Kad hodam, spavam ili pišem.
Šta da radim, srećan sam.
Bezbrojniji sam od paše na livadama,
Osećam kožu kao cerovu koru
I dole nadu, gore ptice,
More kao kopču na svome pojasu,
Od hleba i kamena stvorenu zemlju,
Vazduh raspevan kao gitara.

Ti, pokraj mene u pesku, pesak si,
Pevaš i pesma si,
Svet je danas moja duša,
Pesma i pesak,
Svet su danas moja usta,
Pusti me da u tvojim usnama
I u pesku budem srećan,
Srećan što dišem i što ti dišeš,
Srećan što dodirujem tvoje koleno
I tad mi se čini da sam dotak’o
Azurnu kožu neba i njenu svežinu.

Danas me pustite samog da budem srećan,
Sa svima ili bez ikog,
Srećan sa pašom i peskom,
Srećan sa vazduhom i zemljom,
Srećan sa tobom,
Sa tvojim usnama srećan.

Izgubili smo i taj suton
niko nas nocas nije vidio spojenih ruku
dok je modra noc padala na zemlju.

Vidio sam sa svog prozora
svecanost zalaska na dalekim bregovima.

Ponekad bi se kao novcic
uzario komadic sunca u mojim rukama.

Sjecah te se duse stegnute
i po toj tuzi ti me poznajes.

Gdje si tada bila?
S kojim ljudima?
Koje si rijeci govorila?
Zasto mi sva ta ljubav dolazi odjednom
kada sam tuzan i znam da si daleko?

Paka je knjiga koja se uvece uzima
i kao ranjeni pas moj plast se uz noge vuce.

Uvijek,uvijek ti odlazis uvece
tamo gdje sumrak juri brisuci statue.

XIV

Igras se svakog dana svetloscu svemira.
Posetiteljice nezna, stizes u cvetu i vodi.
Vise si nego ta bela glava koju stezem
rukama, poput grozda, svakog dana.

Nikome nisi slicna otkako te volim.
Dopusti da te prostrem izmedju zutih venaca.
Ko pise tvoje ime slovima od dima izmedju
juznih zvezda?
Ah, pusti me da se setim kakva si bila tada
kada jos nisi postojala.

Odjednom vetar urla i udara o moj zatvoren prozor.
Nebo je mreza skamenjena od senovitih riba.
Ovde zamiru svi vetrovi, svi.
I svlaci se kisa.
Ptice bezeci prolaze.
Vetar. Vetar.
Mogu se boriti samo protiv ljudske snage.
Nevreme skuplja tamno lisce
i odvezuje sve barke vezane nocas o nebo.

Ti si ovde. Ah ti ne bezis.
Odgovaraces mi sve do poslednjeg krika.
Privi se uza me, kao da se plasis.
Ipak ti ponekad cudna sena dira oci.

Sada i sada, malena, donosis mi kozju krv
i grudi su ti mirisne kao i ona.

Dok tuzan vetar juri ubijajuce leptire
ljubim te i moja radost grize ti usta od sljive.
Mora da te bolelo da se na me priviknes,
na dusu mi divlju i samotnu,
na ime od koga svi beze.
Toliko smo puta videli zvijezdu kako gori
ljubeci nam oci i sumrak sto se nad nama gubi
u lepezi sto se vrti.

Milujuci te kisile su na te moje reci.
Odavno voleh tvoje telo od osuncana sedefa.
Cak verujem da si vladarica svemira.
Donecu ti copihue, radosno cvece s planina,
tamne lesnike i sumske kosare celova.

..na zalost ne mogu da pronadjem njegov 47.sonet o ljubavi..od ukupno 100..on mi je najdraži

"I want to look back and see you in the branches.
Little by little you turned into fruit.
It was easy for you to rise from the roots,
singing your syllable of sap.

Here you will be a fragrant flower first,
changed to the statuesque form of a kiss,
till the sun and the earth, blood and the sky, fulfill
their promises of sweetness and pleasure, in you.

There in the branches I will recognize your hair,
your image ripening in the leaves,
bringing the petals nearer my thirst,

and my mouth will fill with the taste of you,
the kiss that rose from the earth
with your blood, the blood of a lover's fruit."

Ljubavi moja, umrem li, a ti ne umres,
ljubavi moja, umres li, a ja ne umrem,
ne ostavimo bolu odvise prostora:
nema zivota do ovoga koji zivimo.
Prah u zitu, pijesak u pijesku,
vrijeme, voda sto luta, nejasan vjetar
odnio nas je kao plovece sjeme.
Moglo se desiti da se ne sretnemo u vremenu.
Onu livadu na kojoj se nadjosmo,
o maleni beskraju, vracamo,
ali ta ljubav, ljubavi, nije svrsena.
I kao sto nije imala rodjenja,
ni smrti nema i kao duga rijeka
mijenja jedino zemlje i usne.

ovaj sonet vazi za jedan od najchitanijih..

XVII

Ne volim te kao da si ruža od soli, topaz
ili strijela karanfila koji prenose oganj:
volim te kao što se vole neke mračne stvari,
potajno, izmedju sjene i duše.

Volim te kao biljku koja me cvjeta i nosi
u sebi, skriveno, svjetlo onih cvjetova,
i hvala tvojoj ljubavi u tijelu mi taman živi
gusti miris koji se uzdigao iz zemlje.

Volimte ne znajući kako, ni kada, ni odakle,
volim te izravno bez problema i gordosti:
tako te volim jer ne znam voleti drugačije,

nego na taj način na koji nisam i nisi,
blizu, da ti je ruka na mojim grudima moja,
blizu da ti se oči sklapaju s mojim snom.

Kako te predosjetiti

Kako te predosjetiti
u trenucima turobnim
natovarenim odbojnoscu
svih gorcina
uzdisaja.

Dajuci mi uzitak
tvoje bijele ruke,
dajuci mi odanost
tvoje jasne oci,
sramezljive i tople.
... I, kako predosjetiti
veseli osmijeh
tvojih svjezih usana,
tuzan osmijeh
mojih starih usana.
U trenucima dugim
moje odbojne tjeskobe
osjecam da nices
iz tuzne tisine.
Kako te predosjetiti,
kako te predosjetiti?

Da bi me ti cula

Da bi me ti cula
moje se rijeci
ponekad suse
kao tragovi galebova na plazi.

Ogrlica, zvecka pijana
za tvoje ruke slatke poput grozdja.

Moje su rijeci daleko
i tvoje su vise nego moje.
Kao brsljan puzu u moju staru bol.

Puzu tako po vlaznim zidovima.
Ti si skrivila tu okrutnu igru.
One bjeze iz moje tamne spilje.
Ti sve ispunjas, sve ispunjas.

Nastanise prije tebe samocu koju zauzimas,
i vise nego ti na moju su tugu navikle.

Sada zelim da kazu to sto ti zelim reci
da bi me ti cula kao sto zelim da cujes.

Vjetar tjeskobe jos ih poteze.
Uragani snova jos ih ponekad izvrcu.
Ti slusas druge glasove u mome bolnome glasu.
Plac starih usana, krv starih molitava.
Ljubi me dragano. Ne napustaj me. Slijedi me.
Slijedi me, dragano, u ovom valu tjeskobe.

Ali bojis ljubavlju moje rijeci.
Ti sve zauzimas, sve zauzimas.

Od svih rijeci nizem beskrajnu ogrlicu
za tvoje bijele ruke, slatke poput grozdja.

VEČERAS MOGU

( Pablo Neruda)

Večeras mogu pesme najtužnije da pišem.

Da napišem, recimo, «Zvezdana je ova noć,
Zvezde, tako plavetne,u daljini trepere».

Noćni vetar se okreće dok peva na nebu.

Večeras mogu pesme najtužnije da pišem.
Voleo sam je, katkad me i ona voljaše.

U noćima poput ove u naručju je držah.
Koliko li je ljubljah i pod nebom bezmernim.

Volela me je ona, ponekad sam i ja nju.
Kako i ne voleti prodorne oči njene.

Večeras mogu pesme najtužnije da pišem.
A osećam nema je. Znam, izgubio sam je.

Čujem tu ogromnu noć,bez nje još i veću.
Dok stih pada na dušu, kao rosa na travu.

Šta mari što je ipak ljubavlju ne zadržah.
Zvezdana je ova noć, a ona sa mnom nije.

To je sve. Neko peva, u daljini. U daljini.
Izgubio sam je, duša neće to shvati.

Pogled je traži kao da bih je time približio.
Srce je moje traži, a ona sa mnom nije.

Ista noć, što belinom boji i krošnje iste.
Mi, nekadašnji, nismo više nikako isti.

Više je i ne volim, koliko je tek ljubljah.
Za vetrom mi glas samo da joj uvo dotaknem.

Drugom.Pripašće drugom. Kao i pre ljubljenja.
I glas njen, i telo joj, svetlo. Oči beskrajne.

Više je ne volim, ne, a možda je i volim.
Tako je kratka ljubav, tako dug zaborav.


U noćima poput ove u naručju je držah,
Izgubio sam je, duša neće to da shvati.

Makar ovo bio bol, što mi još jednom nanosi,
a ovi stihovi njoj, poslednje što joj pišem.

POEMA XX

Puedo escribir los versos más tristes esta noche.

Escribir, por ejemplo: "La noche está estrellada,
y tiritan, azules, los astros, a lo lejos."

El viento de la noche gira en el cielo y canta.

Puedo escribir los versos más tristes esta noche.
Yo la quise, y a veces ella también me quiso.

En las noches como ésta la tuve entre mis brazos.
La besé tantas veces bajo el cielo infinito.

Ella me quiso, a veces yo también la quería.
¡Cómo no haber amado sus grandes ojos fijos!

Puedo escribir los versos más tristes esta noche.
Pensar que no la tengo. Sentir que la he perdido.

Oír la noche inmensa, más inmensa sin ella.
Y el verso cae al alma como al pasto el rocío.

¡Qué importa que mi amor no pudiera guardarla!
La noche está estrellada y ella no está conmigo.

Eso es todo. A lo lejos alguien canta. A lo lejos.
Mi alma no se contenta con haberla perdido.

Como para acercarla mi mirada la busca.
Mi corazón la busca, y ella no está conmigo.

La misma noche que hace blanquear los mismos árboles.
Nosotros, los de entonces, ya no somos los mismos.

Yo no la quiero, es cierto, pero cuánto la quise...
Mi voz buscaba al viento para tocar su oído.

De otro. Será de otro. Como antes de mis besos.
Su voz, su cuerpo claro. Sus ojos infinitos.

Ya no la quiero, es cierto, pero tal vez la quiero.
Es tan corto el amor, y es tan largo el olvido.

Porque en noches como ésta la tuve entre mis brazos,
mi alma no se contenta con haberla perdido.

Aunque éste sea el último dolor que ella me causa,
y éstos sean los últimos versos que yo le escribo.

Žedj za tobom što me mori u noćima ...

Žedj za tobom što me mori u noćima gladnim,
Drhtava ruka crvena što se do tebe pruža.
Žedj pijana, ... mahnita žedj, ...
šumska žedj u doba suše.
Metalna žedj plama,
Žedj pohlepnih korijena.

Potom, kamo navečer putuju oči tvoje,
ako tad ne kreću mojima koje ih očekuju?
Prepuna si sivih sjena što na mene motre.
Majka me brojnim razumnim pitanjima optereti.
Odgovore na njih imaš. Prepuna si glasova.
Sidro si bijelo što se spušta u more našeg plova.
Brazda nemirna sjemena imena moga.
Da bude komadić moje zemlje na tvom tragu koji ne pokrivaš.
Kada i kamo, bez očiju tvojih skitalačkih.

Stoga si žedj i ono što je utažiti treba.
Kako te ne voljeti kad te i zato moram voljeti.
Ako je to brodsko uže, kako ga presjeći, kako?
Kako, kad su mi kosti kostiju tvojih žedne?
Žedj za tobom, za tobom, djerdanu nježni i okrutni.
Žedj za tobom što me noću poput psa grize.
Oči su žedne, čemu onda oči tvoje?
Usta su ti žedna, čemu poljupci tvoji?
Duša plamti tim žarom koji te voli.
Tijelo: razbuktali požar koji ti tijelo opeći mora.
Žedj.....
Žedj beskrajna.
Žedj što tvoju žedj traži.
I nestaje u njoj kao u vodi oganj.

Cuerpo de Mujer


Cuerpo de mujer, blancas colinas, muslos blancos,
Te pareces al mundo en tu actitud de entrega.
Mi cuerpo de labriego salvaje te socava
Y hace saltar el hijo del fondo de la tierra.

Fui solocomo en túnel.De mí huían los pájaros
Y en mí la noche entraba su invasíon poderosa.
Para sobrevivirme te fotjécomo un arma,
Como una flecha en mi arco, como una piedra en
Mi honda.

Pero cae la hora de la venganza, y te amo.
Cuerpo de piel, de musgo, de leche ávida y firme.
Ah los vasos del pecho ! Ah los ojos de asuencia !
Ah las rosas del pubis ! ah tu voz lenta y triste !

Cuerpo de mujer mía, persisteré en tu gracia.
Mi sed, mi ansia sin límite, mi camino indeciso!
Oscuros causes donde la sed eternal sigue,
Y la fatiga sigue, y el dolor infinito.

e karanfila i barkarola,
ništa, jedino rana ljubavlju otvorena.

Ponovih: pođi sa mnom,
kao da već umirem i nitko ne vidje mjesec na usni što mi krvari,
nitko ne vidje tu krv što se penjala u tišini.
O ljubavi, zaboravimo sada zvijezdu s trnjem!

Ali kada sam čuo tvoj glas kako ponavlja
"Poći ćeš sa mnom"- kao da si oslobodila i bol i ljubav
i bjesnilo zarobljena vina.
što se iz svog potopljena podruma uspinjalo,
i ponovo na svojim ustima osjetih okus plamena,
krvi i karanfila, kamena i paljevine.

Noćas bih mogao napisati





Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.



Napisati, na primjer: 'Noć je posuta zvijezdama,

trepere modre zvijezde u daljini.'



Noćni vjetar kruži nebom i pjeva.



Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.

Volio sam je, a ponekad je i ona mene voljela.



U noćima kao ova, bila je u mom naručju.

Ljubljah je, koliko puta, ispod beskrajna neba.



Voljela me, a ponekad i ja sam je volio.

Kako da ne volim njene velike nepomične oči.



Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.

Misliti da je nemam, osjećati da sam je izgubio.



Slušati noć beskrajnu, još mnogo dužu bez nje.

I stih pada na dušu kao rosa na pašnjak.



Nije važno što je ljubav moja ne sačuva.

Noć je posuta zvijezdama i ona nije uza me.



To je sve. U daljini netko pjeva. U daljini.

Duša je moja nesretna što ju je izgubila.





Kao da je želi približiti, moj pogled je traži.

Srce je moje traži, a ona nije uza me.



Ista noć u bijelo odijeva ista stabla.

Ni mi, od nekada, nismo više isti.



Više je ne volim, sigurno, ali koliko sam volio!

Moj glas je tražio vjetar da takne njeno uho.



Drugome. Pripast će drugome. Kao prije mojih cjelova.

Njen glas i jasno tijelo. Njene beskrajne oči.



Više je ne volim, zaista, no možda je ipak volim?

Ljubav je tako kratka, a zaborav tako dug.



I jer sam je u noćima poput ove držao u naručju,

duša je moja nesretna što ju je izgubila.



Iako je to posljednja bol koju mi zadaje

i posljednji stihovi koje za nju pišem.



(Pablo Neruda, 1924.)

Noćas bih mogao napisati




Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.

Napisati, na primjer: "Noć je posuta zvijezdama,
trepere modre zvijezde u planini."

Noćni vjetar kruži nebom i pjeva.

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.
Volio sam je, a ponekad je i ona mene voljela.

U noćima kao ova, bila je u mom naručju.
Ljubljah je, koliko puta, ispod beskrajna neba.

Voljela me, a ponekad i ja sam je volio.
Kako da ne volim njene velike nepomične oči.

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.
Misliti da je nemam, osjećati da sam je izgubio.

Slušati noćas beskrajnu, još mnogo dužu bez nje.
I stih pada na dušu kao rosa na pašnjak.

Nije važno što je moja ljubav ne sačuva.
Noć je posuta zvijezdama i ona nije uza me.

To je sve. U daljini netko pjeva. U daljini.
Duša je moja nesretna što ju je izgubila.

Kao da je želi približiti, moj pogled je traži.
Srce je moje traži, a ona nije uza me.

Ista noć u bijelo odijeva ista stabla.
Ni mi, od nekada, nismo više isti.

Više je ne volim, sigurno, ali koliko sam volio!
Moj glas je tražio vjetar da takne njeno uho.

Drugome, pripast će drugome. Kao prije mojih cjelova.
Njen glas i jasno tijelo. Njene beskrajne oči.

Više je ne volim, zaista, no možda je ipak volim?
Ljubav je tako kratka, a zaborav tako dug.

I jer sam je u noćima poput ove držao u naručju,
duša je moja nesretna što ju je izgubila.

Iako je to posljednji bol koju mi zadaje
i posljednji stihovi koje za nju pišem.

100 ljubavnih soneta
(1959.)



1
Matilda, ime od biljke, kamena ili vina, od svega što se rađa iz zemlje i traje, reči u čijem rastu sviće,
u čijem letu planu svetlo limunova.

U tome imenu plove brodovi od drveta okruženi rojem vatre morske modrine, i ova slova su voda neke reke
što uteče u moje zakrečeno srce.

O ime otkriveno ispod puzavice kao da su vrata nepoznatog tunela što se s mirisom sveta spaja!

O, osvoji me svojim vrelim ustima,
istraži me, ako želiš, svojim noćnim očima,
ali me pusti da plovim i spavam u tvome imenu.

2
Ljubavi, koliko puteva do jednog poljupca, kakva lutajuća samoća do tebe!
Usamljeni vozovi kotrljaju se s kišom. U Taltalu još nije svanulo proleće.

Ali ti i ja, ljubavi, mi smo sjedinjeni, sjedinjeni od odeće do korena, sjedinjeni od jeseni, vode i bokova,
sve dok samo ti i ja ne budemo zajedno.

Misliti da je stajalo toliko kamenja koje nosi reka, ušće vode Boroa,
misliti da smo se, odeljeni vozovima i narodima,

ti i ja jednostavno morali voleti,
izmešam sa svima, s muškarcima i ženama, sa zemljom koja sadi i gaji karanfile.

3
Opora ljubavi, ljubičice okrunjena trnjem,
šipražje između mnogih strasti nakostrešeno, koplje bolova i krunico gneva,
kojim si putem i kako pošla u moju dušu?

Zašto si sunovratila svoj bolni plamen, odjednom, između hladnog lišca mog puta? Ko ti označi korake koji te nose k' meni?
Koji cvet, kamen i dim pokazaše moje boravište?

Sigurno je da je drhtala stravična noć
i zora ispunila sve vrčeve svojim vinom
i sunce učvrstilo svoju prisutnost nebesku,

dok me okrutna ljubav opsedala neprestano sve dok, sekući svojim sabljama i trnjem,
u mome srcu ne otvori užareni put.

4
Setićeš se onog hirovitog klanca gde su se uspinjali drhćući mirisi, s vremena na vreme ptica odevena
u vodu i tromost: a to je odeća zime.

Setićeš se darova zemlje: neobuzdanog mirisa i zlatne gline, trave šipražja, mahnitog korenja, začaranog trnja poput mačeva.

Setićeš se rukoveti koju si donela, rukoveti sene i vode s' tišinom, rukoveti kao što je kamen s' penom.

I tada beše kao nikada i kao uvek: pođimo tamo gde nas ne čeka ništa i nađimo sve što nas tamo očekuje.

5
Da te ne takne noć, ni vetar, ni zora, samo zemlja, nevinost grozdova,
jabuke što rastu i slušaju čistu vodu, blato i smole tvog mirisnog kraja.

Od Kvinčamalija gde se rodiše tvoje oči do tvojih nogu stvorenih za me na Granici ti si tamna glina koju poznajem:
u bokovima ti diram ponovo svu pšenicu.

Možda nisi znala, Araukanko,
i kad ti zaboravih poljupce, pre nego što sam te voleo, srce se moje sećalo tvojih usana,

i bejah poput ranjenika na ulicama sve dok nisam shvatio da sam našao,
ljubavi, svoje područje poljubaca i vulkana

6
U šumama, izgubljen, otkinuh tamnu granu i usnama, žedan, podigoh njen šapat:
možda to beše glas kiše koja je plakala, zvono razbijeno i srce presečeno.

Nešto iz daljine što mi se činilo tegobno skriveno, pokriveno zemljom, krik prigušen beskrajnim jesenima,
odškrinutom i vlažnom tminom lišca.

Ali tamo, prenuvši se od snova šume, grana leskova zapeva pod mojim ustima
i njen se bludeći miris verao po mom merilu,

kao da me odjednom potražilo korenje
koje napustih, zemlja izgubljena s mojim detinjstvom. i zaustavih se ranjen skitničkim mirisom.

7
“Poći ćeš sa mnom” - rekoh - i niko nije znao gde i kako drhti moja bolna duša
i ne beše za me karanfila i barkarola, ništa, jedino rana ljubavlju otvorena.

Ponovih: pođi sa mnom, kao da već umirem i niko ne vide mesec na usni što mi krvari, niko ne vide tu krv što se pela tišini.
O ljubavi, zaboravimo sada zvezdu s' trnjem!

Ali kad sam čuo tvoj glas kako ponavlja
“Poći ćeš sa mnom” - kao da si oslobodila i bol i ljubav i besnilo zarobljenog vina

što se iz svog potopljenog podruma uspinjalo,
i ponovo na svojim ustima osetih okus plamena, krvi i karanfila, kamena i paljevine.

Zabranjeno je ne stvarati vlastitu priču,
ne imati trenutak za one kojima si potreban,
ne razumeti da život ono što daje takođe i uzima.

8
Kad tvoje oči ne bi imale boju meseca, dana s glinom, s radom ili s vatrom,
kad ne bi zatočenu čuvala okretnost uzduha, kad ne bi, kao što jesi, bila nedelja ćilibara,

kad ne bi, kao što jesi, bila žuti trenutak u kome se jesen penje vinima,
da nisi još i hleb koji mirisni mesec mesi noseći svoje brašno nebom,

o ljubljena, ne bih te voleo!
U tvome zagrljaju grlim ono što postoji, i pesak, i vreme, i stablo kiše,

i sve živi zato da bih ja živeo:
ne odlazeći daleko mogu da vidim sve:
u tvome životu vidim sve ono što je živo.

9
U udaru vala protiv nepokornog kamena svetlo se raspada i uspostavlja svoju ružu i krug mora sužava se i postaje grozd,
jedna jedina kap modre soli što pada.

O blistava magnolijo oslobođena u peni, magnetična putnice čija smrt cveta
i večno se vraća da bude i ne bude ništa: razbijena so, zaslepljeni pokret morski.

Sjedinjeni ti i ja, ljubavi moja, ćutimo, dok more uništava svoje večne kipove i obara svoje tornjeve besa i beline,

jer u tkanju tih tkanina nevidljivih
od vode razbesnele i neprestanog peska branimo jedinu i progonjenu nežnost.