biljana

First topic message reminder :

Znate, ono što je stvarno važno, jeste da su ljudi oko vas srećni i zdravi. Sve ostalo je poput kapi kiše na pesku.



Paul Walker

Svako ima neku tajnu:
šu – šu – šu…
Neko lepu i beskrajnu,
neko tužnu ili smešnu,
neko zlu.

Neko svoju tajnu slaže.
Neko odmah mami kaže.
Neko svoju tajnu ne bi
ispričao ni u snu.
Neko šapne samo tebi…
kao drugu – šu – šu – šu…

Obično su tajne glavne
izmišljene i ljubavne.

Al’ i druge kad se zbroje,
naše, vaše, moje, tvoje,
leve, desne, čudne, sjajne,
sve jednako mnogo znače,
jer – inače
zašto bi se zvale tajne?

I ja imam jednu tajnu
vrlo važnu, vrlo vrednu.
Nikom drugom – samo tebi
prišapnuću jutros nju.

Hodi bliže: šu – šu – šu…
Sutra rano… šu – šu – šu…
Baš onamo… šu – šu – šu…

Ali nikom to ne kaži.
Sam potraži.
Šu – šu – šu…

Pronaći ćeš vrlo lako
i videćeš da je tako.

Miroslav Mika Antić

Važno je, možda, i to da znamo:
čovek je željan tek ako želi.
I ako sebe celog damo,
tek tada i možemo biti celi.
Saznaćemo tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne.
I samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge niko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada pisma prestanu
stizati izdaleka,
čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek poveruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj. I nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
sve smrti me ubiti neće.
Nek rekne ko me čekao nije:
Taj je imao sreće!
Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znaćemo kako
preživeh vatru kletu, —
naprosto, ti si čekati znala
kao niko na svetu.

Konstantin Simonov

“Ulica je zaglušna vrištala oko mene.
Duga, tanka, u crnini,
veličanstvo bola.
Prošla je neka žena, a ruka joj ohola
pridizaše, njihaše skutove svoje.
Hitra, otmena,
s nogom kao u kakva kipa.
A ja se napijah u grču osobenjaka
njenim okom,
olovnim nebom olujnog znaka
što zanosnu blagost i smrtonosnu slast sipa.
Jedna munja…a zatim noć!
Trenutna prelesti,
s čijeg pogleda na mah
novim životom dišem?
Zar ću te samo u večnosti ponovo sresti?
Drugde, daleko!
Prekasno!
Možda nikad više!
Jer ne znaš kuda ću,
ne znam kuda si nestala,
ti koju koju sam mogao voleti,
ti što si to znala!”

Šarl Bodler

Još sam bio sasvim mlad
Neke barske ptice sam lovio tad
Kad je došla da se kupa
Lepa protina kći

Nije znala gde sam ja
Da je gledam krišom kroz trsku i šaš,
A preko reke noć je pala
Kao plašt

Mesec tinja nad vrbakom
Srebri nebom zvezda roj
I kapi vode kao biseri koji blistaju
Svud po njoj…

O, srce ludo, ludi sni
Već se moji drugovi momčili svi
A ja sam hteo samo jednu –
Lepu protinu kći

Čudnom pesmom zvoni drum
Te su zime svatovi došli po nju
Iz daleka neki svet
Za mene tuđ

Baš sam prošao sokakom
Padao je prvi sneg
I još ponekad zazvone praporci
Što je odnose
Ko zna gde…

Da se ženim… imam kad
Ja sam, eto, ostao momak do sad
Nikad više nisam sreo
Lepu protinu kći

Jedan život miran, tih
Nekad bacim kartu il napišem stih
Stvari teku, ja se držim
Izvan njih

I ljubim dobre, ljubim lake
Neke prave, a neke ne
I sve su vile, sve su kraljice
I sve su nevažne
Naspram nje…

Jednom…
Jednom su sadili lipu stari Nestorov, gos’n Čeda i još jedan
Bio sam novi u tom stripu komšijin mali kog su pustili da gleda
Stari Nestorov potpalivši korov tad reče mi “Ti si mlad,
Ti ćeš dospeti za taj hlad”

Jednom sam voleo zbilja mislim na ljubav pravu šašavu i silnu
Vozio hiljadu milja ko onaj ružni Francuz u prelepom filmu
Vukle me šine pod točak mašine, al’ ona me spasila
Sve je druge ugasila

Hej, sve to dođe na svoje,
Odavno pravila znam
Samo tuge se broje
Hej, opet tornjevi tuku na Svetog Luku
Jesen je kriva, uvek me rasturi siva

Jednom je prošla kraj mene sa tipom kog sam znao taman da se javim
Skrila je pogled na vreme al’ sasvim dovoljno za žur u mojoj glavi
Bezvezno zdravi i klimanje glavom i sve što već sleduje
Neka, lutko, u redu je

Hej, sve to dođe na svoje
Odavno pravila znam
Samo tuge se broje
Hej, opet tornjevi tuku na Svetog Luku
Jesen je kriva, uvek me rasturi siva

Jednom su palili lišće sa one lipe dim je leteo do neba
Na kom su, nema ih više, Stari Nestorov, gos’n Čeda i još jedan
Tko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio
Taj nije ništa uradio

I svatiće kad-tad, da ne zna šta je hlad…

Vidiš li gde sam to sad, u kom sam dobu?
Čudne mi ptice, da znaš, snovima jezde.
Jer, još sam suviše mlad da mislim o grobu,
a već sam suviše star da brojim zvezde…

Čuješ tišinu, taj zvuk? Prolazi vreme.
Zuji i preti kroz noć, drhti k’o kobra.
Nemoj da načinješ sad ozbiljne teme,
dođi, skupi se tu i budi dobra…

Pa naspi još jednu, za večite krivce,
za balansere,
ne boj se, imam ja priličan cug.
Naspi još jednu, za umorne livce,
za proletere,
večeras treća smena vraća tuđi dug…

Skoro će svanuti dan, još jedan praznik.
Svi su ti plavi k’o san, svi su ti isti.
Budiš se retko u šest, samo po kazni,
kad moraš negde na put ili na ispit…

Daj naspi još jednu, za večite krivce,
za balansere,
ne boj se, imam ja priličan cug.
Naspi još jednu, za umorne livce,
za proletere,
večeras treća smena vraća tuđi dug…

Ponekad tragam i ja, za zlatnim runom.
Možda ću sanjati dim, vatru i čelik.
Nisi ti kriva za to, ma volim te puno.
Hajde sad, daj mi pred san poljubac velik…


I naspi još jednu, za večite krivce,
za balansere,
ne boj se, imam ja priličan cug.
Naspi još jednu, za umorne livce,
za proletere,
Naspi još jednu za treću smenu…

Naspi još jednu, za večite krivce,
za balansere,
naspi još jednu za moje drugare
Naspi još jednu, za umorne livce,
za proletere,
Naspi još jednu za treću smenu…

Naspi još jednu…

Boja plava i breskvinog cveta,
ljubičica i crveno vino.
Tako je cvetala,
tako je plamtela
vaša vatra u meni!

Kasno se vraćam u svoj dom
i dugo kraj prozora bludim,
osećam da san mi dolazi
a moje srce strepi.

Strepi od obilja i života.
Treperi duša u meni.
Kome da je poklonim?
Tebi, najdraža moja.

Herman Hese

Kako mi je teško
da te pustim da odeš,dane!
Odlaziš pun mene
a kad se vraćaš, ne poznaješ me.
Kako mi je teško
ostaviti na tvojim grudima
moguća ostvarenja
nemogućih minuta.

U predvečerje
Persej ti kuje okove.
Ti bežiš na breg
ranjavajući noge.
Ne mogu te privući više
ni moje telo, ni moj plac,
ni reke kraj kojih snivaš
svoj zlatni popodnevni san.

Sa istoka na zapad
nosim tvoju okruglu svetlost.
Tvoju veliku svetlost što drži
moju dušu u neprekidnoj napetosti.
Sa istoka na zapad…
Kako mi je teško da te nosim
sa tvojim pticam
i tvojim rukama od vetra!

Federiko Garsija Lorka

Kad mesec izlazi,
zvona nestaju,
a javljaju se staze
neprohodne.

Kad mesec izlazi,
more prekriva zemlju,
a srce se oseća
otok u beskraju.

Niko ne jede narandže
pod punim mesecom.
A treba jesti voće
zeleno i hladno.

Kad mesec izlazi
sa sto jednakih lica,
srebrni novčići
u džepu jecaju.

Federiko Garsija Lorka

Obletao je oko mene
Za vreme mnogih meseca dana i časova
I stavio je najzad svoju ruku na moje grudi
Nazivajući me svojim malim malim srcem
Istrgao mi je obećanje
Kao što se istrže cvet iz zemlje
I zadržao ga u svome sećanju
Kao što se čuva cvet u zimskoj bašti
A ja
Zaboravila sam na svoje obećanje
I cvet je brzo svenuo
Oči su mu se iskolačile
Pogledao me je popreko
I uvredio teško
A drugi je došao i nije mi ništa tražio
Ali me je celu obuhvatio pogledom
U času za njega bila sam naga
Od glave do pete
I kad me je svukao
Dopustila sam mu da od mene čini šta hoće
A nisam znala ni ko je on.

Zak Prever

Visoka stabla šuma sibirskih,
Ne uspeše da sakriju njegove najviše kule
I tek ko bi gledao sa planina dalekih,
Shvatio bi postojanje palate usnule,
Podignute zadnjom, velikom carskom željom
Tek oštro oko uz blagodat slučajnosti
Videlo bi okrugli, bledocrveni krov
Koji iznad ogromne šumske nepreglednosti
Odaje prisustvo gospodsko i šalje zov
Radoznalcu koji ne mari za oprez
Ali ipak, hajde, budimo iskreni
To jeste otkriće zanimljivo
Ali da istraži taj predeo skriveni
Zaista bi se retko ko usudio
Jer od njega te dele i prostor i strah

To je dalek put, kroz šume sibirske
Uz svetlosti malo, a mnogo nepoznatog
I za to treba mnogo hrabrosti istinske
Neizva|ene iz tu|eg, vec iz srca sopstvenog
Ta hrabrost bice ti jedini pratilac

Kad jednom taj put dugi bude pređen
Nakon dana i dana hoda kroz mrak
Zar|ali grb, divan, visoko postavljen
Na ogradi bez kraja... biće ti znak
Da si došao napokon do carskih vrtova

Kroz sijenku odškrinutih vratnica
Udi uz drhtavu škripu, polako
U prostrane vrtove, bez cveća i ptica
Pokrivene lišćem suvim i ti lako...
...možeš da korake učiniš mekim,
Baš kako strah nalaže

Ali već sada tebi je jasno da to nije mesto duhova
Kroz maglu vidiš oronulu lepotu
Prednje fasade, kipova i stubova
Koji i sada zazivaju divljenje

Angel Kalinovik

Poveriću ti jednu tajnu Vreme si ti
Vreme je žena Ono oseća
Potrebu da mu se udvara i da se klekne
Pred njegove noge као kad se haljina raširi
Vreme je kao kosa beskrajna
Očešljana
Ogledalo koje dah zamućije i dah razbistrava
Vreme si ti koje spava u zoru kada se budi
I kao nož si koji prolazi kroz moje grlo
Oh što ne mogu da iskažem tu neprolaznu moru vremena
I najgore je što je želja beskrajna i neispunjena
Ta žeđ oka kad ti koračaš po odaji
Ja znam da ne treba razbijati čaroliju
Mnogo je gore nego da te osetim stranom
Da bežiš sa mislima izvan nas
I srcem već u nekom drugom veku
Bože moj kako su reči teške A ustvari jeste to
Moja ljubav iznad zadovoljstva
Moja ljubav van domašaja današnjeg udarca
Ti koja kucaš na moju slepoočnicu kao časovnik
I ako ti nedišeš gušim se
I po mojoj puti kolebaš se i zastaješ svojim stopalom
Veliku tajnu hoću da ti kažem Svaka reč
Na mojoj usni sirotica je koja prosi
Jednu sitnicu za tvoje ruke stvarčicu koja tami pod tvojim pogledom
I zato ja kažem tako često da te volim
U nedostatku dovoljno jasnog kristala izraza kojiu bi ti stavila sebi oko vrata
Ne vređaj se zbog mog prostačkog govora
Prosta je voda koja izaziva taj neprijatni šum u vatri
Reći ću ti veliku tajnu Ja ne znam
Da govorim o vremenu koje na tebe liči
Ja ne znam da govorim o tebi i ja se pravim
Kao oni koji vrlo dugo na peronu stanice
Mašu rukom pošto su vozovi otišli
Šaka se smiruje tek pod novim teretom suza
Hoću da ti kažem veliku tajnu Bojim se za tebe
Bojim se onoga što te prati večerom ka prozorima
I gestove koje ti činiš od reči koje se ne izgovaraju
Bojim se vremena brzog i laganog bojim se za tebe
Hoću da ti kažem veliku tajnu Zatvori sva vrata
Lakše je umreti nego voleti
Zato ja sebe mučim životom
Ljubavi moja.

Luis Aragon

Biti srećan - Herman Hesse
U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti srećan.
Samo smo zato na svetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovijedima
retko činimo jedno drugoga srećnim,
jer i sebe time ne činimo srećnima.
Ako čovek može biti dobar,
može to samo onda
kada je srećan,
kada u sebi ima sklada,
dakle kada voli.
To je bilo učenje,
jedino učenje na svetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno
jede li se proso ili kolači,
nose li se dragulji ili rite;
onda svet zvuči zajedno s dušom,
onda je dobro.

Ali to nije sve - Mak Dizdar
Ali to nije sve
Ti si nakanio da mene nema i pod svaku cijenu
Ideš prema meni. I u jurišu
Smejući se i plačuci
Pred sobom
Sve čistis
i ništiš
Ti si nakanio da me pod svaku cenu uništiš
Ali nikako da nađeš
Istinski put
Do mene
Jer
Ti poznaješ uklesane i utrte pute
I niti ijedan drugi
(A mali su zapravo i jalovi
Bez obzira koliko su
Za tebe
Oholog i jakog
I preteški
I
Dugi)
Ti poznaješ samo one puteve
Što prolaze
Od srca
I
Oka
Ali to nije sve
Ima puteva što su se ispružili pred nama
Bez javnog traga kolovoza
Bez voznog reda
Bez vremena
I roka
Ti misliš da je tvoja putanja do ubogog mene
Veoma sigurna i casna
Ona
Što dolazi
S lijeva
Ili
Zdesna
Zavaravaš se stalno da do mene treba ići
Smjerovima sličnim
Sa severa
Ili
Juga
Ali to nije sve
Kuga
Oči uvijek
Pametno mi traži
Ispod ustalasale na vetru razi
Iz korena zemlje gdje se zgusla tmina
A iz bezmernih visina
Odozgora
Pritiskivati
Grudi
Najjace
Može
Mora
Ali to nije sve
Ti ne znaš zakon raskrsnice
Između svetlila
I
Tmice
Ali to nije sve
Jer najmanje znaš da u svom biću
Najteza rvanja su
I ratovi pravi
U samome
Biću
Ti ne znaš dakle da zlo si moje najmanje
Izmađu mnogih
Mojih
Velikih
Zala
Ti ne znaš s kim
Imaš posla
Ti ne znaš ništa o mojoj mapi putova
Ti ne znaš da put od tebe do mene
Nije isto što i put
Od mene
Do tebe
Ti ne znaš ništa o mome bogatstvu
Skrivenom za tvoje moćne oči
(Ti ne znaš da meni je
Mnogo više
Nego što misliš
Sudbina
Namrijela
I
Dala)
Ti si nakanio da me pod svaku cijenu uništiš
Ali nikako da nađes istinski put
Do mene
Shvatam te:
Čovjek si u jednom prostoru i vremenu
Što živi tek sada i ovdje
I ne zna za bezgranični
Prostor vremena
U kojem se nalazim
Prisutan
Od dalekog jucer
Do dalekog sutra
Misleći
O tebi
Ali to nije sve.

Visoka stabla šuma sibirskih,
Ne uspeše da sakriju njegove najviše kule
I tek ko bi gledao sa planina dalekih,
Shvatio bi postojanje palate usnule,
Podignute zadnjom, velikom carskom željom
Tek oštro oko uz blagodat slučajnosti
Videlo bi okrugli, bledocrveni krov
Koji iznad ogromne šumske nepreglednosti
Odaje prisustvo gospodsko i šalje zov
Radoznalcu koji ne mari za oprez
Ali ipak, hajde, budimo iskreni
To jeste otkriće zanimljivo
Ali da istraži taj predeo skriveni
Zaista bi se retko ko usudio
Jer od njega te dele i prostor i strah

To je dalek put, kroz šume sibirske
Uz svetlosti malo, a mnogo nepoznatog
I za to treba mnogo hrabrosti istinske
Neizva|ene iz tu|eg, vec iz srca sopstvenog
Ta hrabrost bice ti jedini pratilac

Kad jednom taj put dugi bude pređen
Nakon dana i dana hoda kroz mrak
Zar|ali grb, divan, visoko postavljen
Na ogradi bez kraja... biće ti znak
Da si došao napokon do carskih vrtova

Kroz sijenku odškrinutih vratnica
Udi uz drhtavu škripu, polako
U prostrane vrtove, bez cveća i ptica
Pokrivene lišćem suvim i ti lako...
...možeš da korake učiniš mekim,
Baš kako strah nalaže

Ali već sada tebi je jasno da to nije mesto duhova
Kroz maglu vidiš oronulu lepotu
Prednje fasade, kipova i stubova
Koji i sada zazivaju divljenje

Ima li smisla čekati san
kada znaš da ti neće doći
može li iko usporiti vrijeme,
kada zna da će brzo proći
ima li smisla gajiti nade
kad nezahvalnost im dobro znaš
i pjevati sreći balade
kad do tebe joj nije stalo
I da li je smisao laž
što obavija sjene života
odsjaj zlatnog omota
sopstvenog očaja zabluda
I ima li smisao smisla?
I da li bi opasno bilo
bez utjeha životnih živjeti
što kriju životno sivilo
Prezrenih ljepota na hiljade
ti ludi svijete nudiš
ali sve su tamo zablude
jer upravo ti sudiš
ko na njih ima pravo
a za većinu ljudi one
ostaju samo san.
Ima li smisao smisla?

Sve sto sam kazala, sve sto sam ucinila
sve sto ucinismo, zapravo,
ne misleci da je kretnja tek privid neceg mnogo veceg,
evo vraca se stostruko, mnogoglavo:
sve citiraju te noci u kojima nisi hteo progovoriti
sve velike zime i njene smesne gordosti,
evo banalnih monologa, dolaze po svoje.

Bolje bi bilo da smo pili do jutra, moja trezna ljubavi,
da smo cupali tudje cvece koje pozelismo u vazi,
umesto pedantnog odgajanja vrta.

Sve biljke koje posadismo rastu izmedju nas
kao strasni suncokret, secas ga se, kojim smo plasili tudje macke.
Bolje da smo imali svoje macke, moja cista ljubavi,
macke koje bi ostavljale svoj dlakavi trag, svoje mirise.

Bolje da smo pustili korov do ponora
jer evo cistina je i sve je tako savrseno glatko
I ti strcis i ja strcim, moja ljubavi.

Bolje da smo se sakrili u trave, u koprive, u grmlje,
previsoki smo za pod koji uglacasmo.
Evo nas na ravom polju dok su gromovi,
i sad vec istice vreme za tvoje precutane poljubce,
Vec je neko ruzno gnezdo na njima, moja uzdrzana ljubavi.

Toliko dugo si bio bez slabosti da sam ti poverovala,
svi kocijasi obukli su se u crno i cekaju da me povezu.

Sve stvari koje toliko volis, moja smesna ljubavi,
razbijacu lagano usput, poklanjajuci je neradnicima
Davacu ih losim ljubavnicima, davacu ih prevarantima.

Sve vazne stvari, tako pazljivo birane
prodavacu ih u bescenje na periferijskim pijacama.
Desavace se da ih izgubim, moja odgovorna ljubavi,
i ti ces osetiti bljutavost u dnu usana, odjednom
snaci ce te nesto poput mrznje dok budes okopavao vrt.

Nesto poput besa, moja nemocna ljubavi.

Sve tamne stvari govorice ti o mome sjaju
a ti nisi covek koji bi zbog toga polomio tanane stvari
Pa ces se tako dugo muciti
Premda to nije najgore sto ti ja zelim, moja jadna ljubavi.

Strela koju ti saljem odavde gde vise nisi pozar i krv i dzelat,
Ljubav koju ti saljem prepuna je noktiju i oruzja i demona,
Zuta ubistva i djavolje sluzbe da te snadju,
jer ja sam uranjala usta u pregib tvojih kolena

Toliko puta mogoh pregristi tvoj vrat, sad je kasno
jer ja sam kucala kao pljosnato srce duboko u tvojoj cipeli.
Na plazi na kojoj si u groznici spavao
mrzela sam sve senke, talase i decu koja vriste.
Toliko puta pomislih da si umro u snu, moja tiha ljubavi.

I svaki put umrla bih sa tobom, a ti bi preziveo.
Secas se kako sam sklapala oci kad si bio blizu
Nije vazno sto smesno hodam po snegu, po pesku
Postojala je harmonija u mome telu, naucena na tebe
i nacin na koji sam postajala lepa, razbijajuci ogledala.

Kako ce me divno sada ljubiti svi koji me ne poznaju.
Ubijacemo te svaki put kada spojimo tela
i ti ces osetiti dok budes zalivao vrt
kako sam podatna i sliska, kako me nema
kako je sve drugacije bez mojih lekovitih ludosti.

Ali je malo i to sto ti saljem odavde gde te vise nema
Uzalud da otresas moj obraz sa svog ramena
jer ti si tako siguran u svoj crno-beli um
da cu mozda i poverovati u tvoj spokoj, moja
nespokojna ljubavi.

Jer ti si mozda sposoban da zaboravis krik u mraku.
Knjige bez poretka sve govore o tebi
Bolje bi bilo, zaista, da smo pili do jutra,
da nismo provetravali
da smo imali i psa i macku i hrcka
da smo se umeli ljubiti po danu i u nevreme
jer evo strasni poziv i jeka dolaze
i gavrani i sve gadne velike ptice kojih se plasim
i mrak u kome ne umem sama bez tebe da zaspim.

Cujes li i ti te zvuke nocne dzungle
Sanjas li grozne insekte, moja tuzna ljubavi?
Toliko ruznog o tebi sam rekla svim ljudima
da vec osecam potrebu da te odbranim.
Zato kazem: postoji slika na kojoj su tvoje oci vrlo tople
I jos nesto: covek koji voli da ide u cirkus mora biti da nije bas toliko los.

Jelena Langold

Tugu ne mozes opisati.
Ona je poplava koja nosi sve pred sobom
podriva kuce,
rije nasipe,
valja bregove.
Covek je premlaceno pseto nikom potrebno.
Mrzim tugu.
Tugu ne mozes izraziti.
Ona je pozar koji tinja godinama
i bukne,
ocas planu sume,
nestanu gradovi.
Covek je vaseljenski les koji niko
ne moze poznati.
Mrzim tugu.
Tugu ne mozes suditi.
Ona je uvek kamen o vratu davljenika
zanavek vezan.
Smiraj je samo na dnu
koje se izmeriti ne da.
Covek - plamen
vraca se u kamen.
Mrzim tugu.

Dusan Matic

Ljubav je valjda jedina stvar na svijetu koju ne treba objašnjavati, ni tražiti joj razlog.

M.Selimović