biljana

First topic message reminder :

Znate, ono što je stvarno važno, jeste da su ljudi oko vas srećni i zdravi. Sve ostalo je poput kapi kiše na pesku.



Paul Walker

Kad se otac i majka među sobom ne ljube i ne poštuju, od koga će deca njihova naučiti da ih ljube i poštuju? Ako želite da vam deca budu dobra, dajte im već od prve mladosti primer vrline.

Greške bližnjih valja zaboravljati, jer smo svi greškama podložni, a dobro učinjeno nikada. Nemoj ništa počinjati ni preduzimati pre nego što dovoljno ne rasudiš i dobro ne saznaš kakva će posledica biti. Posledica ne samo ovog privremenog i kratkog života, već i večnosti. Ne reci ništa čega se možeš zastideti, ne učini ništa znog čega se možeš pokajati.

Svet ovaj,
u stvari, i nije
tako rđav i zao,
mada poneko plače,
i samuje,
i brine.

Možda je suton s krova
sasvim slučajno pao.

Možda bi i noć da svane,
možda bi i noć da sine.

Volim da svako valja
i verujem beskrajno:
svanuća postoje zato
da čovek lakše diše.

I sklapam oči.
I sanjam
potajno
to vrelo
to sjajno
jutro od vetra i vlati
što se nad krošnjama njiše.

A sigurno je važno
i od svega najpreče:
za svaki obraz na svetu
po jedan poljubac skrojiti.

I kad se umoriš gorko,
i trne u tebi veče,
divno je svoj jastuk nadom
zaliti i obojiti.

I važno je ovo,
važnije od najprečeg:

kad se toliko lepote
u sebi čuva i ima,
umeti,
da niko ne sazna,
bar komadić tog nečeg
umotati u snove
i dosanjati svima.

Tako će vek tvoj biti
manje samotan,
zao,
sa manje briga,
ružnoće,
i plača,
i straha
i tuge.

I svaki put kad budeš
komadić sebe dao
i svoje snove svetu
po vetrovima slao,

ličiće jutro na tebe
više nego na druge.

Miroslav Mika Antić

Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se trazimo podjednako
zbog srece njene
i srece moje.
Pijana kisa siba i mlati,
vrbama vetar cupa kosu.

Kuda cu?
U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam,gladan i mokar,
zasto se nismo sreli nikad?

Il je vec bilo?
Trebao korak?
Mozda je sasvim do mene dosla.
Al’ ja,
u krcmu svratio gorak,
a ona
ne znajuci-prosla.

Ne znam.
Ceo svet smo obisli
u zudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoisli.

Da, mora da je tako.

Miroslav Mika Antić

Na mome uzglavlju svu noć mirisahu
Čežnjivo i slatko tvoje tamne kose,
Dok se šapat čuo kao pesma rose,
I duge zakletve u očajnom dahu.
A ja ipak ne znam za radost i sreću;
Ja se bojim tvoje podmukle Lepote,
Da osvetu jednom ne zatraži veću
Za svirepa prava što joj drugi ote.
Blagosiljaš ropstvo i tegobne uze,
Srce ti je puno nebeskoga plama,
I sišla sa mnom do patnje i srama,
I prolila si najsvetije suze.
A strepim pred tvojom podmuklom Lepotom –
Da ne digne jednom, kao gladna vila,
Dok žalosna srca i ne slute o tom,
Dva svoja u suze zamočena krila.
I dok ljubav gori svim željama njenim,
I noć teče duga, mirisava, sobna,
Kraj nas, kao sužanj, bdi čudna i kobna
Lepota, s očima večno zamišljenim.

Jovan Dučić

Padaju sutoni prvi plavi,
I zvezda već zrači sa rečnog dna.
Zasipa s topola mir po travi. . .
Anđeli veslaju barke sna.

Nestaje i s danom deo mene,
Putima neznanim kud i sve. . .
Lagano, kao što i cvet vene,
Umiru jeseni hladne, zle.

A kad u trenut neki kasni,
Sve stvari zažele zadnjeg sna –
Pred kim će poći da negde zasni
Ledena zvezda sa rečnog dna?

Jovan Dučić

Znam za neizmerne i bolne samoće,
Kad sat mre nečujno, kao cvet što vene,
I kad srce prazno prestaje da hoće
Ni vence pobede ni ljubavi žene.
Znam za neprohodne samoće bez daha,
Kad konci sa svačim padnu pokidani,
I u kojim srce zastane od straha;
Kad svemu oko nas izgledamo strani.
Kad nas oči stvari ravnodušno motre,
I duša pred sobom prestravljena stane;
I sopstvena povest kad se cela potre;
I kad je od leda suza koja kane.
Ni seme u brazdi, ni stopa na putu,
I kako je teška sena koju vučem!
Kanda tuđe srce bije u mom kutu?
Sve svetle palate života pod ključem!…
Vaj, koliko puta umiremo? Ko bi
Znao za sve tmine pod suncem! I zna li
Iko sva bespuća u sutonu dobi?…
I kako smo često oči zatvarali…

Jovan Dučić

Igraš se svakog dana svetlošću svemira.
Profinjena uzvanice, stižeš u cvetu i vodi.
Više si no ova bela glavica koju stežem
svakoga dana poput grozda.
Ne sličiš nikome otkako ja te volim.
Dopusti da te položim medju žute vence.
Ko ti zapisuje ime dimnim slovima medju južnim
zvezdama?
Ah, daj da se setim kakva si nekoć bila, kad još nisi
postojala.
Iznenada, vetar zavija i udara u moj prozor zatvoreni.
Nebo je mreža ispunjena mračnim ribama.
Ovamo svi vetrovi neba stižu, svi.
Kiša halju odbacuje.
Proleću ptice.
Vetar. Vetar.
Ja se mogu boriti protiv ljudske sile.
Oluja tamo lišće kovitla
i odvezuje sve barke što su ih sinoć vezali za nebo.
Ti si ovde. Ali ti ne bežiš.
Do posljednjeg krika ti ćeš mi odgovoriti.
Kao da te strah, sklupčaj se uz mene.
Pa ipak, ponekad ti je neka čudna sena očima prohujala.
Sada, takodjer sada, malena, cvetak mi kozje krvi pružaš,
i čak ti grudi njima odišu.
Dok žalobni vetar huji ubijajući leptire,
ja te ljubim, i radost moja grize ti šljivu usta.
Nije ti bilo lako priviknuti se na mene,
na dušu moju usamljenu i divlju, na ime moje koje svi
izbegavaju.
Toliko puta videsmo kako zornjača plamti dok smo se
ljubili u oči
i dok su se nad našim glavama sumraci rasplitali u
razigrane lepeze.
Moje su te reči zasipale, milovale.
Odavna sam voleo tvoje telo od blistavog sedefa.
Za mene ti si vladarka svemira.
Cveće ću radosno, naš copihue, s planine doneti,
lešnike zagasite i košare šumskih poljubaca.
Želeo bih učiniti s tobom
ono što proleće s trešnjama čini.

Pablo Neruda

Hoću da znam
jednu stvar.

Znaš kako je to
ako gledam
kristalni mesec, crvenu granu
spore jeseni u mom prozoru,
ako dotaknem
uz vatru neopipljiv pepeo
ili izborano telo klade,
sve me odvodi tebi
kao da je sve što postoji,
mirisi, svetlost, metali
poput barčica što plove
ka ostrvima tvojim koja me čekaju.

E, pa dobro,
ako malo-pomalo prestaneš da me voliš
i ja ću prestati tebe da volim
malo-pomalo.

Ako me odjednom zaboraviš
ne traži me
jer bih te ja već zaboravio.
Ako smatraš dugim i ludim
vetar zastava
što prolazi kroz moj život
i odlučiš
da me ostaviš na obali
srca u kome imam korena
zapamti
da ću toga dana,
toga časa
dići ruke
iščupati svoje korene
u potrazi za drugim tlom.

Ali
ako svaki dan,
svaki sat,
pristaneš da mi budeš sudbina
s neumoljivom slašću,
ako se svakoga dana popne
jedan cvet do tvojih usana tražeći me
o ljubavi moja, o moja
u meni se sva ta vatra ponavlja,
u meni ništa nije ugašeno ni zaboravljeno,
moja ljubav se hrani tvojom ljubavlju, ljubljena,
i sve dok živiš biće u tvojim rukama
ne napuštajući moje.

Pablo Neruda

Obožavam te kao nebo noću,
O posudo tuge, tu tvoju mirnoću

Ljubim te sve više što mi bežiš dalje
Čak i kada mislim da te tama šalje

Da bi ironično razmak povećala
Što ga je do neba već priroda dala.

U divljem naletu nasrćem i skačem
I k’o crv lešinu ne bih dao jačem!

I meni je mila u očaju slepom,
Čak i ta hladnoća što te čini lepom.

Šarl Bodler

“Ne tragaj za odgovorima, koji ti sada ne mogu biti dati…”

Imaj strpljenja sa svim neriješenim u srcu,

I pokušaj zavoljeti sama ta pitanja,

Kao da su zatvorene sobe ili knjige,

Pisane na nekom stranom jeziku.

Ne tragaj za odgovorima,

Koji ti sada ne mogu biti dati,

Jer ih ne bi mogao živjeti.

A stvar je u tome, treba živjet’ sve.

Živjeti pitanja SADA.

Možda tada, jednog dana, daleko u budućnosti,

Ti ćeš postepeno,

Bez da primijetiš,
doživeti svoj put do odgovora…

Rainer Maria Rilke

Studen mi je pakla grudi takla.
Korak se u laku dao drhtavicu.
I ja na desnu ruku sam namakla
S leve rukavicu.

O, koliko ovde stepenica ima
A ja sam verovala — tri.
Šapat jesenji među klenovima
Prošumi: „Umri sa mnom ti!

Varljivost života sreću mi zakrili.
Prevrtljiva sudba nasmeja se zlobom”.
Ja mu odgovorih tiho: „Mili,
Meni, takođe. Umreću sa tobom”.

O poslednjem pesma to beše susretu.
I ja pogledah na sumorni dom.
U spavaćoj sobi, ko na drugom svetu,
Gorele su sveće ravnodušno za mnom.

* * *
Ukrašenim tuk’o me kaišom
Moj muž — do modrica tela
Zato što ti sa prozora krišom
Motriš. Svunoć u vatri sam bdela.

Sviće. I nad modrom kovačnicom
U kolute dimčić se izvio.
A ti sa mnom tužnom sužnjanicom
Opet nisi — opet nisi bio.

Ja sam tebi, uz ranjenu dušu,
Sudbu-muku prinela na dlanu,
A možebit ti voliš plavušu,
Riđokosu milu, nasmejanu?

Ja ne umem skriti jauk pjani.
Srce tuži, u duši bol grsti.
Tanki zraci, ko sablasni prsti,
padaju na čaršaf nezgužvani.

* * *
Da mudro živim već sam naučila,
Gledajuć’ u nebo i moleć’ se bogu
I da dugo skitam da bih izmučila
I nemir duše i dušu ubogu.

A kada u dolji vetar prene čičke,
Grozdovi rjabine sviju se po plotu,—
Ja veselo slažem mozaik-kamičke
U pesme o divnom prolaznom životu.

Vraćam se. Tople dlanove mi liže
Baršunasti mačak, preduć natenane,
I jarki se oganj razgoreva, striže
Nad vodom iz modrih dimnjaka pilane.

Samo tišinu cepne iznenada
Krik rode koja već sleće na krov.
Ako na vrata pokucaš sada —
Neću čuti tvoj zov.

* * *
Sahrani, sahrani, ti vetre, mene.
Najbližih mojih na pogrebu nije.
Okolo mrtvih već lutaju sene,
I disanje je zemlje potmulije.

Biće moje beše slobodno i žedno
Ko i ti i htede još životne muke.
Pomiluj, vetre, ovo telo ledno
I prekrsti mu u nedrima ruke.

Zatvori na njemu ovu crnu ranu
Pokrovom tkanim od večernje tame.
Naredi sutonu plavome, svečanu
Da nada mnom čita tihe psalme.

Da bi bilo lakše osamljenoj meni
Sna poslednjeg zgasit’ buktinju goruću,
Šumite svom snagom, visoki jaseni,
O proleću, o mome proleću

Ana Ahmatova

Jedem podnevna pisma,
pijem rečenice.
Ljudima iz tvog sveta
o tebi govorim.
Reči o tebi bude pigmente,
toliko sunca u njih
unosim.
Kada govorim o tebi
onaj sam dečak na
gimnazijalnoj priredbi
koji deklamuje srcem
koje se penje pod grlo.
Gušim se od reči
koje ne smem izgovoriti
a želeo bih.
Šta si mi
i kako.

Pero Zubac

Ja mislim da smo svi redom
iz lepe ljubavi rođeni,
ogromne, čudne i drhtave
kao jasike zelene.
Posle su došle kolevke,
cucle i zubi, i ostalo.
I noći kad smo kmečali.
I pelene. Pelene. Pelene.
Svejedno je da li su oblaci
jesenjim nebom tumarali,
ili je kosava bila,
ili je mećava bila,
ja mislim: oni su videli
sva sunca kad su nas stvarali.
Zato je kosa bebama
meka i topla kao svila.
Ja mislim da su se voleli
i mislim da su zamišljali
najlepše usne za nas,
najlepše oko i dlan.
I želeli su da budemo
najbolji na ovom svetu.
Da li se ikad upitaš,
ličiš li na njihov san?
Mama i tata su stari već
i kažu: ljubav vene.
A ljubav njihova ostaje
i u nama se širi.
I nastavlja se. Nastavlja
u nekom malenom švrći
što će iz našeg srca
uskoro da izviri.

Miroslav Mika Antić