biljana

First topic message reminder :

Znate, ono što je stvarno važno, jeste da su ljudi oko vas srećni i zdravi. Sve ostalo je poput kapi kiše na pesku.



Paul Walker

Jedem podnevna pisma,
pijem rečenice.
Ljudima iz tvog sveta
o tebi govorim.
Reči o tebi bude pigmente,
toliko sunca u njih
unosim.
Kada govorim o tebi
onaj sam dečak na
gimnazijalnoj priredbi
koji deklamuje srcem
koje se penje pod grlo.
Gušim se od reči
koje ne smem izgovoriti
a želeo bih.
Šta si mi
i kako.

Pero Zubac

Ja mislim da smo svi redom
iz lepe ljubavi rođeni,
ogromne, čudne i drhtave
kao jasike zelene.
Posle su došle kolevke,
cucle i zubi, i ostalo.
I noći kad smo kmečali.
I pelene. Pelene. Pelene.
Svejedno je da li su oblaci
jesenjim nebom tumarali,
ili je kosava bila,
ili je mećava bila,
ja mislim: oni su videli
sva sunca kad su nas stvarali.
Zato je kosa bebama
meka i topla kao svila.
Ja mislim da su se voleli
i mislim da su zamišljali
najlepše usne za nas,
najlepše oko i dlan.
I želeli su da budemo
najbolji na ovom svetu.
Da li se ikad upitaš,
ličiš li na njihov san?
Mama i tata su stari već
i kažu: ljubav vene.
A ljubav njihova ostaje
i u nama se širi.
I nastavlja se. Nastavlja
u nekom malenom švrći
što će iz našeg srca
uskoro da izviri.

Miroslav Mika Antić

Svet ovaj,
u stvari, i nije
tako rđav i zao,
mada poneko plače,
i samuje,
i brine.

Možda je suton s krova
sasvim slučajno pao.

Možda bi i noć da svane,
možda bi i noć da sine.

Volim da svako valja
i verujem beskrajno:
svanuća postoje zato
da čovek lakše diše.

I sklapam oči.
I sanjam
potajno
to vrelo
to sjajno
jutro od vetra i vlati
što se nad krošnjama njiše.

A sigurno je važno
i od svega najpreče:
za svaki obraz na svetu
po jedan poljubac skrojiti.

I kad se umoriš gorko,
i trne u tebi veče,
divno je svoj jastuk nadom
zaliti i obojiti.

I važno je ovo,
važnije od najprečeg:

kad se toliko lepote
u sebi čuva i ima,
umeti,
da niko ne sazna,
bar komadić tog nečeg
umotati u snove
i dosanjati svima.

Tako će vek tvoj biti
manje samotan,
zao,
sa manje briga,
ružnoće,
i plača,
i straha
i tuge.

I svaki put kad budeš
komadić sebe dao
i svoje snove svetu
po vetrovima slao,

ličiće jutro na tebe
više nego na druge.

Miroslav Mika Antić

Kaži mi, kaži,
Kako da te zovem
Kaži mi, kakvo
Ime da ti dam,
Hoću li reći:
“Diko”, ili “snago”
Ili ću “lane”
Ili “moje blago”
Hoću li “dušo”
Ili “moje drago”
Kaži mi, kakvo
Ime da ti dam!
Sve su to mila
Imena i lepa
Kojima Srbin
Svome zlatu tepa
Al” ja bih proveo
Čitav jedan vek,
Tražeći lepše,
Dičnije i slađe,
Milije ime,
Što još ne ču svet,
Da njim nazovem
Moj rumeni cvet.

Jovan Jovanović Zmaj

Oda srećnom danu - Pablo Neruda
Ovog puta me pustite da budem srećan,

Ništa se nije desilo nikom,
Sve što se dešava to je da sam srećan
Sa sve četiri strane srca,
Kad hodam, spavam ili pišem.

Šta da radim, srećan sam.
Bezbrojniji sam od paše na livadama,
Osećam kožu kao cerovu koru
I dole nadu, gore ptice,
More kao kopču na svome pojasu,
Od hleba i kamena stvorenu zemlju,
Vazduh raspevan kao gitara.

Ti, pokraj mene u pesku, pesak si,
Pevaš i pesma si,
Svet je danas moja duša,
Pesma i pesak,
Svet su danas moja usta,

Pusti me da u tvojim usnama
I u pesku budem srećan,
Srećan što dišem i što ti dišeš,
Srećan što dodirujem tvoje koleno
I tad mi se čini da sam dotak’o
Azurnu kožu neba i njenu svežinu.

Danas me pustite samog da budem srećan,
Sa svima ili bez ikog,
Srećan sa pašom i peskom,
Srećan sa vazduhom i zemljom,
Srećan sa tobom,
Sa tvojim usnama srećan.

Život - Pol Lorens Danbar
Komadić hleba i kutak za san,
Časak za osmeh, ceo sat za plač,
Trunka veselja, briga prepun dlan,
Osmeh ko cvetak, patnja kao drač,
Takav je život!

Ljubav će kut da pretvori u raj;
Greje nas osmeh, osvežava jad;
Radost je slađa kada sluti kraj ;
Smeh u jauku nađe pravi sklad -
Takav je život!

Kad tad će proći - Dušan Stojanović
U kutiji pod krevetom još uvek,

Stanuje nešto požutelih slika,

Mladost, osmesi, prošli vek

I jedan akvarel poznatog lika.

Mrve hrabrosti retko skupim,

Poslednja kapija odbrane nestane,

Kartu za bioskop prošlosti kupim

I njeno oko u moje stane.

Ponovo tramvaj kruži oko Slavije,

Nad gradom oblaci dremaju,

Bluz malih koraka u glavi je,

Plave se kiše spremaju.

Na uglu kod pozorišta stojim,

Večeras igraju Glembajevi - Krleža,

Srcem otkucaje sata brojim,

Dok čekam da dođe od Manježa.

Iznajmljena soba u dnu dvorišta,

Jedan krevet i poster glumca iz novina,

Nama sem nas nije trebalo ništa,

Možda koja kap belog vina.

Al` Neko je nemaran sve srušio,

Na lošem mestu presek`o špil,

Rasparao život pa pogrešno ušio,

Neko je rđav sklopio dil.

Sad mi ponekad Hadson glumi Dunav,

Ko šmirant bedno krade mi noći,

I kad u laž potonem sav,

Ponavljam samo: I ovo će proći, kad tad će proći.